Kalabrija, Bazilikata, Pulja… plaže kao na Maldivima, kameni gradovi s hiljadugodišnjom patinom, intenzivni mirisi i boje Mediterana koji bude sva čula, bellissimo je reč koja se najčešće čuje, a ona vam je i najčeše u glavi
Kad kažete jug Italije, ređaju se asocijacije – pica, pasta, maslinjaci, sunce, vino, bello-bellissimo, ali i opreznost, neizvesnost… pa tamo je srce mafije. Dok se vozimo od Rima do krajnjeg juga, duž auto-puta vide se tragovi požara, a na pojedinim deonicama, uz samu ogradu, i plamen koji guta rastinje. Ne mogu da ne pomislim na vest na koju sam naletela neposredno pred put, da je mafija na jugu Italije ponovo objavila rat državi tako što podmeće požare, ali na njihov, najsuroviji način koji običnom čoveku teško da može da padne napamet. Žive mačke polivaju benzinom, pale ih, a dok nesrećne životinje trče u najvećim mukama, plamen se širi i guta prostranstva. To je ta crna strana, na koju, na sreću, brzo zaboravite dok polako ulazite u oblast Kalabrije, potom Bazilikate i na kraju Pulje. To su predeli kao sa platna najvećih impresionista. Intenzivne boje plavog neba bez oblačka, žutih polja požnjevenog žita i prikupljenih bala sena, te nepreglednih maslinjaka. Ne postoji parče zemlje koja nije obrađena, a ta urednost gotovo da vas zbunjuje. Ono na šta treba da se pripremite kada stignete hiljadu i po kilometara južnije od Beograda jeste da je italijanski jezik osnovno sredstvo sporazumevanja, da je ručak isključivo od podneva do pola dva, kao i da se u tom periodu na ulicama mogu videti samo strani turisti željni sunca i neočekivanih filmskih prizora.
Mafija na jugu Italije objavila je rat državi tako što podmeće požare, ali na njihov, najsuroviji način – žive mačke polivaju benzinom, pale ih, a dok nesrećne životinje trče u najvećim mukama, plamen se širi i guta prostranstva
Ali hajdemo od početka.
Na letovanje na ovu stranu nikada ne planirajte da idete u avgustu, jer u ovim krajevima uglavnom letuju Italijani kojima je 1. avgust znak da je ferragosto počeo i kreće iseljavanje ka jugu, a to znači ogromne gužve u restoranima, na plažama i auto-putevima, gde su kolone duge i desetinama kilometara. Moj subjektivni osećaj je da su plaže mnogo lepše u Grčkoj i Hrvatskoj zbog razuđenosti obale i mnogobrojnih uvala, ali što bi rekao moj prijatelj: „Ovde ne dolazim zbog plaža, već zbog mirisa Italije.“ E baš tako, a ja bih dodala i zbog vizuelnih iznenađenja zbog kojih ste pod stalnim ushićenjem.
Na plažama u regijama Bazilikata i Kalabrija voda je čista, uglavnom plitka, a stalno smo naletali na meduze, prelepe providne klobuke sa ljubičastim pipcima, koje kada vas dodirnu ne ostavljaju ozbiljnije posledice osim kratkog peckanja. Čuj, pa ovde su i meduze lepe, a zbog toga vam nekako manje smetaju. Tragajući za nekom posebnom plažom, naleteli smo na peskovitu obalu gde nam je momak zadužen za ležaljke, inače fudbaler nekog drugorazrednog fudbalskog tima u Kanadi tokom ostatka godine, uzbuđeno objasnio da iza ograde sa rešetkama postoji nudistička plaža. Na moje iznenađenje i pitanje da li je to ovde dozvoljeno, on je odgovorio i da jeste i da nije, ali da nema brige jer sve do štikle postoji samo jedna policijska patrola. A na toj najjužnijoj tački, gde se sastaju Jadransko i Jonsko more, voda i pesak su kao na Maldivima, i to su u stvari najlepše plaže ovog dela Apeninskog poluostrva. Mekani oker pesak pruža se u kristalnu azurnoplavu vodu, koja se potom u svim valerima menja ka većim dubinama. Dve ležaljke i suncobran mogu se iznajmiti za 15 evra, ali često se dešava da, ukoliko na plažu stignete malo kasnije, niko ni ne dođe do vas. No, iznenađenje sledi kada poželite da se istuširate – polivanje nogu čistom slatkom vodom staje 0,2 evra, a tuširanje 0,5. Ukoliko se nađete na kraju štikle, obavezno posetite mesto Santa Marija di Leuka, gradić koji ima nobles šarm poput Opatije. Ako ništa drugo, svratite na picu (ogromna porodična pica, za minimum tri persone, košta 13 evra), ili čašu dobro ohlađenog proseka koji će vas koštati 2,5 evra.
Baš tu gde se sastaju Jadransko i Jonsko more voda i pesak su kao na Maldivima, najlepše plaže ovog dela Apeninskog poluostrva
Luksuz je ovde kategorija koja ima potpuno drugačiju konotaciju. Retki su hoteli sa pet zvezdica na samoj obali, na najlepšim mestima najčešće su kampovi (na jednom od njih naleteli smo na zastavu bivše Jugoslavije koja se vijorila pored šatora i automobila sa tablicama iz Hrvatske), a gradići koji imenom i gradnjom, poput Polikora, neodoljivo podsećaju na grčke, samo potvrđuju činjenicu da je grčka kultura i ovde ostavila značajan trag.
Pored obale i mediteranskih pejzaža, pravi biseri su gradovi od kamena stari i nekoliko hiljada godina, koji odjednom izvire na brdu iza neke krivine. Matera, jedan od tri najstarija grada u svetu, 2019. godine biće centar evropske kulture, što znači da će sigurno izazvati veliku pažnju mnogih turista. U njemu se već sada ozbiljno rade rekonstrukcije mnogobrojnih fasada, a zadovoljstvo mi je bilo šetati njegovim gotovo pustim ulicama, zavirujući u crkve i specifične pećine, mesta za stanovanje uklesana u stene grada u kojima su do 1950. živeli najsiromašniji slojevi društva sa domaćim životinjama, razmišljajući kako će se ovde za dve godine slivati kolone radoznalih ljubitelja kulture i starina i verovatno satima stajati u redu ne bi li osetili duh mesta. Zato, iskoristite ovu pogodnost i pre njih osetite duh grada u kojem je snimljen film Poslednje Hristovo iskušenje Mela Gibsona, kao i Kralj David sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi, nađite smeštaj u sobi-pećini koja je zadržala arhitektonsku konstrukciju staru sedam hiljada godina (cena je sada oko 60 evra) i posetite neki od koncerata na otvorenom koji se uveliko održavaju kao priprema za veliki kulturni događaj.
Pravi biseri su gradovi od kamena stari i nekoliko hiljada godina, koji odjednom izvire na brdu iza neke krivine. Matera, jedan od tri najstarija grada u svetu, 2019. biće centar evropske kulture
Još jedno mesto koje definitivno treba videti jeste Alberobelo. U stvari, putujući po Pulji, na delu puta iza Barija ka ovom gradiću zapazićete bele kućice sa kupastim sivim krovovima ili tzv. trulli, koje neodoljivo podsećaju na selo Štrumpfova. Ima ih na svakom koraku, različitih namena, a pored skromnih kućica za odmor, tu su i velelepne vile, a jedna od glavnih promoterki ovog arhitektonskog zdanja je aktuelna modna zvezda, urednica japanskog izdanja magazina Vogue Anna dello Russo, koja na svom Instagram profilu često postavlja fotografije svoje kuće, nastale po uzoru na ove tradicionalne, negde u brdima Pulje. Interesantna je i priča o nastanku ove čudne građevine – u nameri da ne plati porez na kućice za svoje sluge, jedan zemljoposednik rešio je da napravi takvu građevinu koju lako može da sagradi, ali i da je razmontira kada naiđu poreznici. Trulli je napravljena od kamena koji se slaže, bez maltera i bilo kakvog vezivnog materijala, pa se lako može i rasturiti. U Alberobelu većina ovih kućica pretvorena je u prodavnice suvenira i tradicionalne hrane i pića, kao i u restorane i hotele, ali postoje i u delu grada u kojem ih stanovnici i dalje koriste za stanovanje.
Desetak dana je zaista malo vremena da se sve vidi i obiđe, ali obavezno makar protrčite kroz Martina Franku, jako šarmantan gradić koji turisti još nisu otkrili i koji nosi tipičan duh Mediterana. On se nekako iznenada pojavio na brdu, a u njemu sam zatekla filmsku scenu uživo – nasred trga, u dubokoj hladovini, trojica deda sede na stolicama podbočeni štapovima i posmatraju prolaznike ili, preciznije, retke turistkinje razgolićene na vrelom suncu.
Gradić Alberobelo u Pulji zbog belih kućica sa kupastim sivim krovovima po imenu trulli neodoljivo podseća na selo Štrumpfova
Na kraju obavezno svratite i u gradić Leće, koji nazivaju Firencom na jugu Italije, poznat po čipkastoj arhitekturi. Moj utisak su masivna vrata, prozori i terase sa umetničkim detaljima koje možete posmatrati danima. Nažalost, nisam imala toliko vremena. Zbog njih ću se vratiti bar još jednom.