Tačno sedamdeset godina od smrti Orvela, najvećeg proroka našeg doba, novo iščitavanje ovog genija ledi krv u žilama
„Glavna naredba u despotskom društvu je ti ne smeš, u totalitarizmu ti moraš, a konzumerska naredba je ti trebaš.“ Ako bismo vam rekli da je ovu misao pre više od sedam decenija zapisao Erik Artur Bler, verovatno biste se zapitali ko je dođavola taj, ali lako bismo se složili da nikada kao u našoj epohi nismo živeli ovako mračnu distopiju. Ali, ako bismo vam rekli da je reč o Džordžu Orvelu, što je Blerov pseudonim, izvesno, odmah bi vam na pamet pala dva klasika moderne književnosti 1984 i Životinjska farma, koja potpisuje ovaj Britanac. Zastrašujuće je, zapravo, s koliko preciznosti jedna jedina rečenica objašnjava današnji svet.
Tačno sedamdeset godina od Orvelove smrti novo iščitavanje ovog genija nikada nije bilo strašnije. Skoro je izvesno da su pre šezdeset i nešto godina, kada su nastajale ove knjige (Životinjska farma – 1945, a 1984 – 1949), bile posmatrane kao fantazmagorija ekscentričnog anarhiste i ogorčenog levičara, koja će manje-više ostati u sferi naučne fantastike. Danas, kada je jasno da je Orvel najveći prorok 21. veka, nije nam potrebno nikakvo literarno predznanje da bismo razumeli onu rečenicu s početka teksta. Jednostavno je, svi je živimo. A to što slušamo mantre o liberalnoj demokratiji kao najboljem od svih svetova ili je pokvarena manipulacija vlastodržaca ili su, kako bi to Orvel rekao, „neke ideje toliko glupe da samo intelektualci mogu u njih poverovati“. Njegova vizija je zapravo politički horor o zlom poretku stvari koji može prevagnuti u svakoj istorijskoj situaciji.
„Glavna naredba u despotskom društvu je ti ne smeš, u totalitarizmu ti moraš, a konzumerska naredba je ti trebaš.“ Zastrašujuće je, zapravo, s koliko preciznosti jedna jedina rečenica objašnjava današnji svet
Orvelova veličina i njegova kob jeste u tome što je predvideo u kakvog monstruma će se izroditi amalgam demokratije i liberalnog kapitalizma i kuda će nas odvesti moderna tehnologija, u detalje opisavši sistem koji kontroliše naše mišljenje i ponašanje. Prvi je izgovorio toliko rabljenu, ali i toliko tačnu kovanicu hladni rat, a kumovao je i rijaliti programima rečenicom iz 1984 – „Veliki Brat te posmatra“.
Šest decenija od rođenja Žan-Mišela Baskijata: Mračne ulice crnog Pikasa
Neke stvari su kod Orvela neupitne i lako dokazive. Društvene mreže prate sve naše navike, izraze lica i nepogrešivo registruju svaku naznaku pobune, političke nekorektnosti ili drugačijeg mišljenja. Orvel u 1984 strepi od nestanka individualizma i slobodne reči i taj svoj strah ovaploćuje kroz vladavinu jedne partije koja kontroliše sve. Nije potrebno mnogo mudrosti da bismo zaključili da su i neke od najmoćnijih zemalja planete upravo takva društva. Tako Indija planira skeniranje prstiju, ali i očiju i lica svih 1,3 milijarde svojih stanovnika. Ono što Orvel nije mogao da predvidi jeste da ćemo voljno pohrliti da represivnim režimima, oboleli od samoreklamerstva, na tacni ponudimo čak i svoje najintimnije stvari.
Vraćajući se na ovom mestu na njegovu 1984, Orvel na jednom mestu zaključuje: „Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć.“ Šest decenija kasnije Džordž Buš mlađi, govoreći o potrebi borbe protiv terorizma izgovara: „Voleo bih da znate da, kada govorimo o ratu, mi zapravo mislimo o miru.“ Teško je pretpostaviti da neko Bušovih misaonih kapaciteta parafrazira genija, ali je isto tako gotovo izvesno da je neko od njegovih stratega Orvelovu mračnu viziju iskoristio da opravda neku od klanica.
Onaj ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost. Onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost, zapisao je Orvel, a mi smo svedoci svakodnevne revizije istorije koja ima za cilj da etablira novu preraspodelu moći. U svojoj aniutopiji Životinjska farma Orvel se surovo obračunava sa staljinističkim Sovjetskim Savezom i duboko razočaran izdajom revolucije poručuje da su „sve životinje jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih“. Treba li ikome dokazivati da je univerzalni princip po kome su svi ljudi jednaki pervertiran do činjenice da tek nekoliko procenata najbogatijih kontroliše više od 90 odsto svetskog bogatstva.
Orvelova biografija, nalik na dobar kriminalistički roman, beleži da je službovao u indijskoj imperijalnoj policiji, nakon čega su nastala njegova manje poznata dela Burmanski dani, Ubijanje slona i Vešanje, da se u Španskom građanskom ratu borio protiv Frankovih falangista i bio teško ranjen u grkljan, te da je nakon što je proglašen nesposobnim za vojsku deo Drugog svetsko rata proveo radeći kao šef indijskog servisa BBC-ja. Upravo to iskustvo poslužilo mu je da britansko ministarstvo rata predstavi kao Ministarstvo istine u romanu 1984. U ovom briljantnom prikazu Orvel nam demonstrira do čega mogu dovesti lažne informacije, izvrtanje istine i njena zloupotreba. Zapravo Orvel provokativno baca rukavicu u lice licemernom, selektivnom humanizmu i postavlja pitanje – zašto je rat „human“ kad u njemu ginu isključivo mladi muškarci (predodređeni da u ime države i nacije budu topovsko meso), a „nehuman“ postaje tek kada gine bilo ko drugi? Očigledno je da ne dobija odgovor na ovo pitanje i zato zaključuje da je „najbrži način za okončanje rata da ga izgubite“.
Orvelova veličina i njegova kob jeste u tome što je predvideo u kakvog monstruma će se izroditi amalgam demokratije i liberalnog kapitalizma i kuda će nas odvesti moderna tehnologija, u detalje opisavši sistem koji kontroliše naše mišljenje i ponašanje
Nije teško ni pretpostaviti koliko bi danas bio razočaran, ali ne i iznenađen činjenicom da se svaki antitotalitarni diskurs izjednačava sa istorijskim revizionizmom i koliko je opasno progovoriti o totalitarnoj prirodi današnjeg sveta bez obzira na ideološki predznak. Ne želite da vas svrstaju u rasiste u Americi samo zato što ćete reći da se opravdani gnev Afroamerikanaca instrumentalizuje za dnevnopolitičke potrebe, baš kao što ne želite da vas u Srbiji proglase fašistom zato što ćete pred Skupštinom reći da je način na koji režim vodi zemlju s onu stranu pameti.
Četiri decenije novog talasa: Najbolje od poslednje jugoslovenske mladosti
Koliki i kakav društveni uticaj je Orvel imao, govori i podatak da su mnoga velika imena rokenrola bila inspirisana njegovom knjigom 1984. Omaž ovom remek-delu možemo čuti u numerama Coldplay (Spies), Rage Against The Machine (Testify), Dejvida Bouvija (1984), Stivija Vondera (Big Brother), The Jam (Standards)…
Naposletku, osvrćući se na sopstvenu književnu zaostavštinu, sam Orvel tvrdi da je tamo gde mu je nedostajalo političkih pobuda napisao mrtva slova na papiru i da se izgubio u preterano kitnjastim i vulgarnim odlomcima, rečenicama bez smisla, ukrasnim pridevima, i uopšte u svakovrsnom brbljanju.
Teško da bi se danas iko složio sa ovom njegovom preoštrom samokritikom. Posebno kada smo suočeni sa bujanjem orvelijanskih društava.
Ali tako vam je to s dobrim piscima – pišu za danas, a napisano ostaje za večnost.