Da li dok čitate knjigu stranog autora imate svest o tome da je taj rukopis istovremeno i rukopis čoveka koji je delo preveo na srpski jezik? Vođeni mišlju da prevodioce treba učiniti vidljivijim, u goste smo pozvali Dorijana Hajdua, mladog lingvistu i skandinavistu, koji nas poslednjih deset godina spaja sa švedskom kulturom između ostalog i prevodeći dela savremenih švedskih pisaca
U neke opštepoznate životne švedske brendove, kao što su standard, sloboda i progres, te sveden dizajn, Ikea, ABBA, Volvo, Nobelova nagrada… ušla je pre deceniju i trilogija Milenijum švedskog pisca Stiga Lašona, a potom i njena ekranizacija. U tu opštu svetsku milenijumaniju uveo nas je Dorijan Hajdu, koprevodilac ove trilogije, koga je ljubav prema švedskom jeziku dovela do zvanja docenta na Grupi za skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. On uživa da studentima prenosi ličnu fasciniranost tom čudesnom zemljom severa Evrope, a istovremeno kulturno nasleđe potomaka Vikinga prenosi i prevodeći knjige savremenih švedskih pisaca. Nedavno je Izdavačka kuća Samizdat objavila knjigu Kako se zaljubiti u muškarca koji živi u žbunu švedske autorke Emi Abrahamson u njegovom prevodu. Ovaj mladi lingvista prevodi i sa engleskog i slovenačkog, služi se danskim, norveškim i italijanskim, a odaje utisak da ne dopušta da se išta izgubi u prevodu.
Zdravo, Dorijane. Pre nego što predstavimo tvoje novo prevodilačko delo, moram nešto da konstatujem i da te pitam – jasno je zašto su kod nas ljudi danas fascinirani Švedskom i Skandinavijom uopšte, ali šta je tebe pre 15 godina odvelo švedskom jeziku? Otkud ta ljubav?
Postoje dve verzije odgovora. Pošto su me uvek, i na početku studija, pitali otkud to, ja sam odgovarao, šaljivo doduše, da sam, kad sam bio mali, navijao za Patrika Šeberga, skakača uvis (čija autobiografija, inače, ovih dana treba da izađe na srpskom, takođe u mom prevodu, pa je i to simbolično), i da mi je švedska zastava bila omiljena. To jeste tačno, ali nisam zbog toga upisao švedski. Ispalo je maltene slučajno jer sam hteo da studiram neki strani jezik, ali ne neki koji zna mnogo ljudi, i onda je, eto, izbor pao na švedski. Toliko mi se svidelo kad sam počeo da studiram, i sam jezik, a i kako funkcioniše katedra, sve se nekako sklopilo, i na kraju, kad sam završio studije i upisao postdiplomske, profesor me je pitao da li bih ostao da radim i, evo, sad sam već nekih 11 godina na Fakultetu.
Pretpostavljam da ti je profesor bio pokojni Ljubiša Rajić.
Jeste.
Švedski sam upisao slučajno, a onda sam se zaljubio i u jezik i u način na koji funkcioniše katedra, i evo još sam na Fakultetu, sada kao docent
Grupa za skandinavske jezike na Filološkom, koju je profesor Rajić i osnovao sedamdesetih, dugo je bila mala i egzotična, a on je predavao gotovo sve predmete, no vidim da si i ti sada veoma uposlen. Osim savremenog švedskog, koje još predmete predaješ?
Predajem još i skandinavsku kulturu i sociolingvistiku na masteru. Ima nas sada dosta na grupi. Inače, ove godine slavimo četrdesetogodišnjicu Grupe.
Sarađivao si i sa Društvom mladih lingvista?
Da, to je projekat koji vodi jedna naša bivša studentkinja, pa sam ih ja podržao i održao nekoliko predavanja kod njih.
To samo pokazuje tvoja ozbiljna lingvistička stremljenja. Van svoje matične institucije i akademskog kruga radiš na promovisanju kulture Švedske. Nedavno je Samizdat izdao knjigu neobičnog naslova Kako se zaljubiti u muškarca koji živi u žbunu švedske autorke Emi Abrahamson, ti si je preveo, pa hajde da čujemo nešto o tom romanu iz prve, prevodilačke ruke?
Knjiga je prilično zanimljiva. Sve što je autorka pisala do ove knjige bili su romani za decu ili za omladinu. Ovo je prvi njen roman koji se obraća odrasloj publici. Zanimljiv je, recimo kao da je neka romantična komedija, tako bih ga opisao. Duhovita je, mislim da se vrlo brzo čita, ja sam je brzo preveo, prosto teče, pogodna je kao neko letnje štivo.
Pretpostavljam neobično letnje štivo sudeći i po naslovu i po sinopsisu, ali i po kod nas sve popularnijem skandinavskom humoru, budući da se poslednjih godina pojavljuju skandinavski autori, pada mi na pamet Norvežanin Erlend Lu, koji na veoma duhovit način obrađuju veoma važne životne teme.
Ili kroz humor ili kroz neki krimi-roman. To je prilično popularno u Skandinaviji, spajanje nekakvog krimi-žanra sa socijalnim temama ili uplitanje aktuelnih društvenih pitanja u priču o rešavanju ubistva. To je i u Milenijumu bilo, a vidi se to i po skandinavskim serijama koje su popularne i ovde. Krimići su se ovde prilično i prevodili, i objavljivali, i čitali. Popularni su kod svih izdavača.
Iako ima, i uvek je bilo, poznatih, proslavljenih prevodilačkih imena koja garantuju pravi literarno-umetnički doživljaj dela nekog stranog autora, da li ti sei čini da prevodioci nekako ostaju u senci, a nije baš lako književno delo prevesti, niti preneti sve ono što je autor hteo da poruči? Ti u suštini pišeš delo od početka – samo na srpskom.
Da, apsolutno mislim da su prevodioci u senci. Naravno da nije lako prevesti delo, ali zavisi i o kom delu je reč. Ja sam, na primer, pre Emi Abrahamson prevodio jedan klasik iz 1905, Doktora Glasa Jalmara Sederberga, koji je Agora izdala, to je ipak drugačije. U odnosu na nešto savremeno to je prosto drugačiji žanr. Dakle, zavisi od toga šta je u pitanju, a naravno da nije lako. I slažem se u potpunosti da su prevodioci neopravdano u senci, čak se dešava da recimo na internet stranicama nekih izdavačkih kuća gde se predstavljaju knjige zapravo ne piše ko ih je preveo, što mislim da je veliki propust. I to je ono za šta bi prevodioci uvek trebalo da se bore.
Prevodioci su neopravdano u senci, čak se dešava da na internet stranicama nekih izdavačkih kuća gde se predstavljaju knjige ne piše ko ih je preveo, što mislim da je veliki propust
Da li je tako samo kod nas?
To nije slučaj samo kod nas, slično je čak i u Skandinaviji, iako tamo imaju i mnogo viši status. Imali smo jednu prevodilačku konferenciju prošle godine u Stokholmu i tamo smo se susreli sa članovima švedskog udruženja prevodilaca. Govorili su o svojim aktivnostima i jedna od tačaka bila je borba da budemo vidljivi, da kada neko priča o knjizi, ako je reč o prevodu, da obavezno navede ko ju je preveo. Mislim da to nedostaje kod nekih naših izdavača, ne kod svih naravno, ima onih koji navode odmah ko je knjigu preveo, i mislim da je to pravi način za promovisanje knjige s obzirom na to da ona jeste zapravo i autorsko delo prevodioca i on mora da se navede. Dešavalo se meni sa Doktorom Glasom, čak je na televiziji to bilo, da su predstavljali knjigu, što je odlično, i za tu knjigu sam ja pisao i pogovor i nešto o samom piscu – voditeljka je doslovno prepričala ono što sam ja napisao, što je sasvim u redu, međutim, nije pomenula nigde niti prevodioca niti to da je sve što je rekla zapravo pročitala u mom tekstu na kraju knjige. Mislim da bi to svakako trebalo da se promeni i mislim da bi svi prevodioci na tome trebalo da rade. Doduše, mora da se napomene i da je status prevodilaca u Srbiji, nažalost, prosto takav, da se prevodi u užasnim uslovima, što na sreću kod mene i sa izdavačkim kućama sa kojima sam ja radio nije slučaj, ali znam za mnoge primere gde situacija, i što se tiče rokova i što se tiče cene, nije baš sjajna. Ali to je potpuno druga priča, nažalost.
Možda je srećna okolnost to što ima malo vas koji prevodite sa švedskog?
U principu, ima nas, ima i naših studenata koji rade, a prevode i moje kolege. Nas troje, Zorica Mančić, Danijela Babić i ja, prevodili smo prve tri knjige Milenijuma Stiga Lašona. Ove nove knjige iz serijala nisu dela istog pisca pošto je Lašon umro, ali serijal je nastavljen, isti su likovi, samo je drugi pisac. Ima i drugih kolega koji su aktivni u prevođenju i sa švedskog i sa norveškog, što, naravno, zavisi i od toga koliko se izdavačke kuće odlučuju da uzimaju skandinavske knjige. Toga na sreću ima sve više poslednjih desetak godina. A ako se napravi dobar odnos sa izdavačkom kućom, onda i prevodilac sam može da predloži neku knjigu, što je uvek dobro.
A zanimljivo je to da je trilogiju Milenijum prevodilo vas troje, a ti si se, kao lingvista, pozabavio i tematikom više prevodilaca – jedan prevod. Kako izgleda prevođenje „u šest ruku“?
Te tri knjige Milenijuma – Muškarci koji mrze žene, Devojčica koja se igrala vatrom, Kula od karata – to je stvarno bio ogroman posao, velika količina teksta, a kao i uvek, bilo je potrebno da se što pre završi, pa nam je i odgovaralo što nas je troje, jer je gotovo nemoguće da jedan prevodilac u kratkom roku prevede blizu 2.000 strana. I mi smo se na početku dogovorili da svako prevodi po određeni broj strana nedeljno, a onda prevod svi šalju svima, pa čitamo i usklađujemo prevod, komentarišemo i dajemo predloge. Ispostavilo se da je to odličan sistem zato što smo sve postepeno i proveravali i usklađivali, i termine, i imena, i transkripciju, i onda je ispalo zaista dobro, ne hvalim sad ja nas, ali mislim da smo postigli to da se stvarno ne primećuje ko je šta prevodio. Kad se čita knjiga, verujem da se ne vide nikakvi preseci „ovo je prevodio jedan, a ovde se sad vidi da je prevodio drugi“. Trudili smo se da sve bude u potpunosti stilski ujednačeno u sve tri knjige.
I ta trilogija je kod nas, kao i svuda u svetu, bila veoma popularna, a zatim je i filmska verzija postala jedan od omiljenih novih švedskih brendova.
Da, da, u celom svetu to je bio hit. U Stokholmu postoji čak Milenijumska tura, gde platite da vam vodiči pokažu lokacije u gradu koje se pominju u knjizi. Ja sam sa svojom devojkom išao na tu turu, doduše u sopstvenoj organizaciji, budući da jako dobro poznajem Stokholm. Tražili smo te ulice i zgrade koje se pominju u knjizi, na primer onu u kojoj živi Mikael Blumkvist. Zanimljivo je i još uvek se i tamo o tome priča. Sad je, dakle, drugi pisac, David Lagerkranc, angažovan da nastavi serijal. Navodno je Larson planirao da bude deset knjiga, ostavio je neke beleške, ideje… nešto je njemu ostalo u kompjuteru, to je dato Davidu i on je dodao nešto svoje… poenta je da je brend nastavljen. Četvrta knjiga je već izašla, peta se priprema.
Osim knjiga, prevodio si i filmove, uglavnom dokumentarce.
Da, preveo sam tri dokumentarca i svi su bili prikazani na festivalu Sedam veličanstvenih. Film Palme o životu ubijenog premijera Švedske Ulofa Palmea, drugi je Muškarci koji plivaju i treći Zamena.
Zanimljiv je sinopsis filma Muškarci koji plivaju, iz kog se već nazire skandinavska luckastost.
To je film o muškarcima srednjih godina koji treniraju sinhrono plivanje. Reditelj tog filma Irac Dilan Vilijams zaljubio se u Šveđanku, venčali su se i dobili decu, i preselio se u Švedsku. Film priča o tome koliko je teško uklopiti se u švedsko društvo. Njemu je nastavnica jezika rekla da bi najbolje bilo da pokuša da se učlani u neki klub ili da krene na neki hobi, i onda je on video da taj plivački klub traži člana. I odlučio je da proba. To je malo karikirano u filmu, ali stvarno je zanimljiv. A Palme je ozbiljan film o životu važne političke ličnosti, a mislim da ljudi ovde u principu znaju ko je bio Ulof Plame, i svakako bi trebalo da ga pogledaju. Odličan je.
U Stokholmu postoji čak Milenijumska tura, gde platite da vam vodiči pokažu lokacije u gradu koje se pominju u trilogiji Milenijum
Za Švedsku vezujemo slobodu, polnu ravnopravnost, jednakost, progres, a pomenuti profesor Rajić se, kao usamljeni pojedinac, stalno borio za građanske slobode. Evo, ti si preveo i Razmišljanje o građanskoj slobodi, akt iz 18. veka koji govori o medijskim slobodama.
Da, to je akt iz sredine 18. veka Petera Foškola, tekst za koji važi da je bio inspiracija švedskom zakonu o slobodi i izgradnji iz 1766. i kao takav je najstariji na svetu, prvi takav. To je kratak tekst, veoma zanimljiv i može da se pročita onlajn. Ima ga na više od 10 jezika, a od pre nekoliko godina i na srpskom. Zanimljivo je pročitati čisto da se vidi kako je neko razmišljao sredinom 18. veka.
Postoji u švedskom reč lagom, koja opisuje princip po kojem Šveđani žive. Reci nam nešto o toj reči i tom principu.
Za lagom ima više objašnjenja, a jedno jeste da je poteklo od lag, što znači zakon, pa bi onda osnovno značenje bilo, recimo, po zakonu. Drugo tumačenje je da je nastalo od lag u značenju tim ili, šire, grupa ljudi, pa lag om znači „da ima“, „da bude za sve“, „da bude dovoljno za svakoga“. U svakom slučaju, lagom bi bilo, recimo, potaman, taman kako treba, i Šveđani su generalno ponosni na tu reč jer smatraju da ona ne može da se prevede ni na jedan jezik. To je važan deo švedske kulture, ima još nekoliko pisanih ili nepisanih pravila koja važe za isticanje, odnosno neisticanje, nepotenciranje samog sebe… ali reč lagom može dobro da sumira švedski način razmišljanja, i skandinavski, ali prvenstveno švedski.
Reč lagom znači, recimo, potaman, taman kako treba, i Šveđani su ponosni na tu reč jer smatraju da ona ne može da se prevede ni na jedan jezik. Ona opisuje princip njihovog razmišljanja i življenja
Možda to ima veze i sa tim da Šveđani čak na autobuskoj stanici jedan drugom oslobađaju prostor. Po principu: meni je potreban prostor i znam da je i tebi potreban prostor, i zato ti ga dajem. U odnosu na nas to je kao neka druga planeta.
Po nekim aspektima možda i jeste druga planeta. Ali red postoji bez ikakve dileme, čak i u tako običnim, svakodnevnim stvarima kao što je čekanje autobusa. Na svakom koraku. No, na nekim većim stanicama metroa prilično je haotično. Doduše, tu se na pokretnim stepenicama zna da se stoji sa desne strane, a leva se ostavlja prazna za one koji žure. Ako neko iskače iz reda, odmah se zna da je stranac.
Preveo si dosta knjiga, otprilike 25, neke i sa engleskog i slovenačkog. Šta bi iz svog prevodilačkog opusa preporučio svima da pročitaju?
Zavisi kome preporučujem, jer zaista su to različite teme i žanrovi. Na primer, Ubogi u Lođu Stiva Sem-Sandberga, koju smo Danijela i ja prevodili, opisuje jevrejski geto u Lođu za vreme II svetskog rata, i prilično je teško štivo. A za one koji vole lakše štivo, tu je delo Emi Abrahamson o kojem smo već pričali. Odlična knjiga je i Sve čega se ne sećam Junasa Hasena Kemirija. Takođe, svima bih preporučio i pomenutog Sederbergovog Doktora Glasa iz 1905, koji se bavi nekim neverovatnim temama za to vreme, a gotovo da je i danas u potpunosti aktuelan. Mislim da je dobro što se konačno pojavio i na srpskom. Uskoro izlazi još jedna knjiga ovog pisca, Ozbiljna igra… i to unapred preporučujem.
A da li preporučuješ ljudima da posete Švedsku?
Apsolutno! Stokholm je meni, posle Beograda, najomiljeniji grad na svetu, i subjektivno ga preporučujem svakako, kao najlepši grad koji sam video. Jeste možda malo skuplji, ali nije tako strašno. A ima stvarno šta da se vidi i oseti. Ali ne samo Stokholm, cela Švedska je lepa.
Dorijane, hvala najlepše.