Da li smo isuviše daleko od toga da žena u rediteljskoj stolici prestane da bude talking point i postane norma?
Nedavno sam dobila priliku da radim za Bašta fest – internacionalni festival kratkog igranog filma, koji se ove godine, po četvrti put, održava u Bajinoj Bašti. Ovogodišnji selektor Nikola Ljuca i umetnička direktorka festivala Maja Šuša ponosni su na to što je u okviru selekcije koja broji 25 naslova gotovo polovina filmova s potpisom rediteljki, a čak sedam njih je iz Srbije. Kako sam radila PR, komunicirala sam sa novinarima koji su, svako na svoj način, predstavljali festival, a posebno mi je bilo zanimljivo kada je na pres konferenciji, održanoj neposredno pred početak Bašta festa, novinar jedne ugledne informativne službe prokomentarisao kako se danas mnogi voze na talasu neofeminizma, na konto toga što organizatori s ponosom ističu veliki broj filmova koje potpisuju žene.
Posebno mi je bilo zanimljivo kada je na pres konferenciji jedan novinar prokomentarisao kako se danas mnogi voze na talasu neofeminizma, na konto toga što organizatori s ponosom ističu veliki broj filmova koje potpisuju žene
Iako je, kako su Maja i Nikola rekli, činjenica da polovinu filmova u selekciji potpisuju žene sasvim slučajna (jednostavno su im se dopali filmovi, a ne to ko stoji iza njih), ne vidim u čemu bi bio problem biti ponosan na te rediteljke – i isticati to. Istina jeste takva da su u celom svetu rediteljke tek nedavno dobile značajnija mesta, a u Srbiji – još nisam sigurna da je tako, osim ako nije reč o nekoj već poznatoj ličnosti, kako je bilo sa filmom Mirjane Karanović.
Žena iza kamere apsolutno nije ništa novo. Ali priznanje za te žene – i te kako jeste.
Alice Guy-Blaché (1873–1968)
Francuska rediteljka Alice Guy-Blaché bila je savremenica braće Lumière, i, na mnogo načina, imala jednak uticaj na razvoj filma kao oni. Međutim, 49 godina nakon njene smrti – gotovo je sasvim zaboravljena. Guy-Blaché se po prvi put susrela sa filmom kao sekretarica Léona Gaumonta, osnivača studija Gaumont Film. Kako priča kaže – filmovi koje je studio producirao bili su joj dosadni i neinventivni, svi su bili nefiktivni, demonstracioni filmovi (tada su filmovi bili ili dokumentarni ili prikazivali neke svakodnevne situacije), te je zatražila dozvolu da napravi svoju filmsku priču – koja bi se bazirala na imaginaciji. Rezultat je bio naslov La Fée aux Choux (Vila iz kupusa), prvi put prikazan 1896. godine.
Film je bajka o ženi koja gaji decu iz kupusa i smatran je prvim narativnim. Snimala ga je uz pomoć specijalnih efekata koje je sama izumela pošto se bavila eksperimentalnom fotografijom. Ne zaboravimo, u tom momentu kamera i tehnologije (film, projektori i sound sistem) jesu novina, i ova vrsta eksperimentisanja bila je prva u istoriji.
Nakon toga, Guy-Blaché radila je na preko 1.000 filmova tokom života i u mnogo čemu je bila pionirka. Njen film iz 1912, A Fool and His Money, jeste prvi snimljen film u kom su glavne uloge pripadale crncima.
Takođe, smatra se da je baš ona skovala ideju o snimanjima na lokaciji i da je prva uradila kadar krupnog plana. I tu se postavlja pitanje: zašto ovu ženu u istoriji kinematografije malo ko pominje, kad ne samo da je bila prva rediteljka već je upravo zanimanje REDITELJ i izmislila stvorivši prvi film – fikciju?
U Srbiji je, pre nekoliko godina, održan okrugli sto o rediteljkama u okviru FEST-a. Tada je rečeno da smo jedina republika od bivših jugoslovenskih u kojoj nema značajnijih rediteljki
Danas se, na sreću, o njoj i (koliko-toliko) priča, a jedna rediteljka na kikstarteru sakuplja novac kako bi snimlila film o Alice Guy-Blaché. Ali koliko se o rediteljkama priča u Srbiji, koliko im se prostora daje, koliko podrške?
Godine 2009. održan je okrugli sto o rediteljkama u okviru FEST-a. Tada je rečeno da smo jedina republika od bivših jugoslovenskih u kojoj nema značajnijih rediteljki i da nije jasno zašto je takva situacija, s obzirom na to da svake godine sa Fakulteta dramskih umetnosti izađu bar dve-tri dobre studentkinje. Od tada jeste bilo promena, ali nedovoljno. Kada sam pisala tekst na temu žena u režiserskoj stolici kod nas, naišla sam na podatak da im je umnogome teže da pronađu sredstva za rad od svojih muških kolega.
I zato, da se vratim na početak i Bašta fest, iako odluka da se podržavaju žene u režiserskim stolica nije neofeministička, ona je logična. Sasvim je okej biti ponosan i isticati uspeh žena u filmskom stvaralaštvu. Jednakost možda nije sasvim tu, ali je sve bliža. Nadam se da ćemo uskoro doći do tačke kada žena u rediteljskoj stolici neće biti Talking Point, već norma. A do tad, ponos i reči hvale apsolutno nisu suvišni.