Zbivanja su na svom koncu i svakom prapočetku u mašti. Velika istina gromade Tina Ujevića. A ne počinje priča o trećem Outhide Festivalu slučajno sa Tinom
Istina Outhidea i mašta Tina Ujevića više su lica istog novčića, a neki zasebni apoeni bilo koje valute. Spaja ih zanos, ideja, kosmička mimikrija, sa neobuzdanom težnjom da sutrašnjica, kakva god da je, pripada boljim ljudima. To je najkraća moguća dijagnoza Outhide Festivala – vera do granice bezobrazluka. Ako dovoljno napregneš vijuge i tetive, ako uđeš u stvaranje ideje vredne kolektivnog cimanja, na kraju tog duginog svoda, isklesaće se fragment, fragment koji će nastaviti muzičko bivstvovanje u palanci na dva Timoka.
Najkraća moguća dijagnoza Outhide Festivala – vera do granice bezobrazluka
Tako da, dragi čitaoče, ako nekad kreneš da praviš festival koji će svim problemima da pristupa sa osmehom, gledaj da to ne bude bilo koji grad, jer nikada nije isto kada dođeš u bilo koji grad, poput Vere Pavladoljske, već je za nju to jedino Valjevo, kao što je za Outhide to jedino Zaječar. Kad kreneš da praviš festival muzike svojih idola sa publikom koja je sačinjena od tvojih prijatelja, gledaj da to mesto može i sâmo da ispriča priču svojih protagonista, ako su oni slučajno zauzeti slušanjem nekih novih rifova, jurnjavom za nekim novim prilikama i, pre svega, divljenju nekim novim snovima (ženama).
Zaječar ko Zaječar. Sve provincije su iste. Na površini, doduše. Jedan trg, kolektivna istorija, kolektivna seljenja i, na kraju krajeva, kolektivna gorčina uspavanih kretnji, odlaganje velikih akcija i skraćeno radno vreme. To je Zaječar, palanka, mesto vašara i dinamike stagniranja. Kao što je već rečeno, sve provincije su iste, ali Zaječar je to samo na površini, samo u mimohodu i samo za one posetioce koji su ovde došli da prekrate poslovne, porodična ili manje porodična putovanja. Zaječar ispod radara je, kao kod Pajtonovaca, nešto sasvim drugačije. Kada kreneš u tu vrstu avanture, pronalaženja grada ispod grada, bilo bi korisno da sa sobom imaš knjigu Zaječarska rapsodija Zorana Aleksića, za Zaječarce samo Alekse, jer upravo u tom almanahu leži ključ za razumevanja tog Zaječara ispod radara, i zašto je baš ovde muzika možda i više od sebe same.
U Zaječarskoj rapsodiji je popisano, opisano i dočarano sve što je ovaj grad u muzičkom smislu učinilo onim što jeste i, pri samom kraju, ima imena nekih „mahalskih smrtnika“, koji u grad rock and rolla, skoro pa švercerski, po noći donose rep i elektronsku muziku. Pre više od četiri godine od objavljivanja knjige ta ista ekipa sedi po verandama i baštama lokala i lokaliteta, za njih u jedinom rodnom gradu na svetu, kao Elvis Kurtović i njegovi meteori u Sarajevu za vreme Olimpijade. Sa prostim zavetnim stavom – da ništa nije gotovo, i spoznajom da sledeća slična rapsodija treba da počne tamo gde se završila prva – na njihovoj muzici. A to nije baš lako u vreme kad sve što voliš u svom rodnom gradu polako nestaje… Ali kao i svaki razgovor za kafanskim stolom u koji kvorum imaju naslednici Zoranovih brkova, jednostavno se samo kaže: „Rešavamo ga“. E, to je još jedna u lepezi istinitih priča Outhide Festivala.
Autentičan, nepokolebljiv, originalan i provokativan umetnički iskaz neke nove ekipe stvaralaca u Zaječaru
Cela ta garnitura teoretičara sporta, muzičkih i glavnih urednika, poslednjih bitnika i mladih boema bila je u pravu. S tim što nisu oni napravili Outhide, oni su ga podržali, napravili šlagvort, kao što su i oni sami zatekli muzičku scenu u Zaječaru u ranim dvehiljaditim godinama.
U takvoj atmosferi nastaje Outhide, kao autentičan, nepokolebljiv, originalan i provokativan umetnički iskaz neke nove ekipe stvaralaca u Zaječaru. Kao i svi pređašnji valovi, i on ima svoje stene, ali ih savladava sa gradskim osmehom, jer u svakoj zaječarskoj priči, siže se uvek završava sa „Rešavamo ga“.
I ovogodišnji, već treći po redu, festival rešava svoja pitanja, izazove i nedaće. Iz obaveze prema svom rodnom gradu, iz obaveze prema svojim prijateljima i iz inata da odluku da li ćemo da se vidimo ne zavisi od mraka koji nas okružuje, već od toga koliko smo spremni da gorimo. Outhide od prvog trenutka svog postojanja jeste baš to – razlog za rad do kasnih sati, odustajanje od odmora, apsolutno napuštanje zone komfora, bespregovorna fokusiranost, jer, iza svih paravana sve tri bine ovogodišnjeg festivala, postoji ogromna doza odgovornosti da se napravi veći i vidljivi šou u istoriji velikih događaja ovog grada.
U svakoj zaječarskoj priči siže se uvek završava sa „Rešavamo ga“
Dok smo prošle godine pakovali opremu kada je jutro već poodmaklo i tišina ponovo počela da se nameće kao jedina muzika na Kraljevici, jedna od viđenijih umetničkih glava obratila se kamionu rečima: „Kamione, stani, ajde da se zezamo.“ Za dočaravanje te scene bih u pomoć morao da pozovem Felinija, ili barem Nikitu Mihalkova, i teško da taj deo outhajdovske humoreske može da bude dopadljiv publici van zaječarskog govornog područja, ali i to je jedan od neurona Outhide Festivala, rečenica upućena direktno FAP mašini, jednostavno sa blagim imperativom „Kamione, stani da se zezamo.“
Tako da, dragi čitaoče, u danima totalnog pomračenja meseca, 27. i 28. jula, jedna šuma će ipak da svetli, neki ljudi će zagrejati tetive do bola, da bi svaki putnik namernik ka avanturi koju donosi Outhide po istinitoj priči mogao da u roku od nekoliko minuta postane deo klana, član familije, i doprinese fragmentu koji Outhiide čini drugačijem od ostalih, da doprinese njegovom zanosu.
U danima totalnog pomračenja meseca, 27. i 28. jula, jedna šuma će ipak da svetli
P.S. Sav ambijent, izvođače, atmosferu, pucanje kosmičkih naboja, razdraganost samih ljudi, kao i dekoracije po kojima je Outhide prepoznatljiv, sve flertovanje sa Kjubrikom, Lukasom, neonima koji kvare mrak i mrak koji upotpunjuje svetlo, sav zanos celokupnog grada, već moraš da doživiš, jer filmovi, istorija i poezija govore o ljudima koji su pronašli sakrivene gradove, svoje istinite priče, i koji su nazdravljali sa svojim ljudima. A Outhide je baš to, žurka na kraju vaseljene, na kojoj su se našli svi koji su tragali za avanturom, putnici muzike, čiji osmeh govori epohe, sa jasnim stavom – da se ovo tako radi.
