Nedavno je nastupala na koncertu Sve bilo je muzika u čast Arsenu Dediću, a malo pre toga objavila je tri nove pesme na maksi-singlu Izgubljeno proleće
Za dve decenije na domaćoj muzičkoj pop sceni mnogo se toga promenilo, a jedina konstanta je Ana Stanić. Valjda zato što je kod nje jedina konstanta promena.
Zato smo je pozvali da nam objasni kako joj uspeva da uvek bude u korak i sa svetom i sa sobom. Nova i sveža.
Ana, ti si već neko vreme prisutna na sceni – koliko se ta scena promenila od momenta kada si na nju kročila?
Hvala ti na ovome – neko vreme (smeh). To „neko vreme“ je više od dvadeset godina, i kada pogledam unazad, puno toga se jeste promenilo, a ja učim da se sa tim promenama nosim. Ranije je bilo jednostavnije – jer sve je bilo fokusirano na televiziju. U tom kontekstu postojalo je puno muzičkih emisija, prostora za promociju našeg rada. Takođe, nije bilo tabloida koji su mi danas izvor stresa. Tada sam se brinula da l’ će u Huperu da me potkači čuvena muzička kolumnistkinja koja se potpisivala pseudonimom Sindi. Ona je volela da me pecne (smeh). To ne može da se poredi sa člancima koji danas izlaze u tabloidima.
Danas nemamo štampani muzički časopis.
Nemamo. Tada ih je bilo nekoliko, a rok i pop kritičari bili su dosta surovi, ali ujedno i cenjeni – zato što su uvek argumentovali svoje stavove. Oni su svojim znanjem zapravo i formirali scenu. Ta evaluacija od strane muzičkih stručnjaka je dosta značajna. Danas muzička kritika, i ako postoji, ne znam koliko je stručna. Uglavnom je objavljuju portali i a najubitačnije kritike su u stvari u komentarima čitalaca. Volela bih da je kulturna politika medijskih kuća takva da se ostavlja malo više prostora za promociju neke kvalitetne muzike, ali umesto toga stvari se obrću – muzika je podređena širokim narodnim masama. Demokratizacija medija, po mom mišljenju, i nije baš najbolja stvar. Ono što je danas bolje jesu društvene mreže – koje su odličan kanal za promociju, ali i komunikaciju sa publikom. Znaš, nekada sam dobijala pisma obožavalaca, i dalje ih čuvam u jednoj kutiji. I to je super, vrlo je romantično, ali retko kada sam zapravo stizala da na sve odgovorim. Danas sa svojom publikom komuniciram u realnom vremenu, što baš volim. Taj fidbek mi je vrlo važan, uvek ga usvajam i primenjujem u daljem radu.
Uprkos toj olakšanoj komunikaciji, meni se čini da je danas naročito teško dopreti do ljudi koji slušaju domaću pop muziku.
Pa da, jer, s jedne strane, iako je dosta ljudi aktivno na društvenim mrežama, postavlja se pitanje kako se te mreže koriste. Na Facebooku, na primer, uspevam da doprem do ljudi koje najviše zanima ono sto je vezano za moju muziku, dok, s druge strane, na Instagramu mi se čini da ljude manje zanima muzika, a više kako sam se danas obukla… ili nešto slično. Naravno, sve ja to razumem, i sama volim da se inspirišem nečijim odevanjem ili saznam kako se neko neguje, ali kada su moje mreže u pitanju, volela bih da se zna da su one, pre svega, kanali za promociju muzike.
Nekada sam se brinula da l’ će u Huperu da me potkači čuvena muzička kolumnistkinja koja se potpisivala pseudonimom Sindi
Kada smo kod promocije, nedavno si predstavila tri singla odjednom.
Odlučila sam da objavim maksi-singl Izgubljeno proleće, i da malo izađem iz te neke, recimo, ustaljenje prakse – da se objavi ili jedna pesma ili ceo album. Zadovoljna sam kako je to prošlo. Promocija pesama bila je zatvorenog tipa, u Dorćol Platzu, kada sam ih uživo izvela s bendom. Ono što mi je posebno bilo drago jeste što smo tu priliku iskoristili da, pored novinara, mojih kolega i prijatelja, dovedemo i najagilnije slušaoce koji su se prijavljivali preko društvenih mreža. Takođe, imala sam priliku da neke od pesama, osim sa bendom, izvedem uz pratnju gudačkog kvarteta Wonder Strings, u čemu sam iskreno uživala, a nadam se i svi prisutni. Taj kvartet čine zaista sjajne devojke, s kojima ću sigurno još nešto raditi.
Eto vidiš, zanimljivo mi je to što sada radiš sa gudačkim kvartetom jer, ti si, rekla bih, i poznata po tome što često sarađuješ s nekim novim i inovativnim mladim ljudima.
Jeste, ja sam među prvima sa mejnstrim scene koja je sarađivala sa Wikluh Sky-em, a zatim i Vukašinom Markovićem (IrieFM). Sada sarađujem sa Metom koji je producent i aranžer na pesmama Dužan si mi ostao i Bolesni. Ne znam, valjda je to prirodno – kada sam bila klinka, radila sam sa starijima od sebe, a sada su se stvari obrnule (smeh). Svi ti ljudi donose jedan sasvim novi kvalitet i svežinu. Uvek sam u potrazi i konstantno osluškujem s kim bih u budućnosti nešto mogla da pravim. Zanimljiva mi je pojava trepa na svetskom nivou, ali i dalje ne mogu da se odlučim da li je to samo trend ili je zapravo muzika koja će da traje.
Novi saradnici daju drugačije boje mojoj muzici
Da li planiraš još nešto s gudačkim orkestrom, to mi je jako zanimljivo?
Planiram nešto još veće – radiću u oktobru koncert sa simfonijskim orkestrom ansambla Binički. I eto, kada spominjemo već potragu za novim talentima, tražim nekog ko ume da raspiše aranžmane za puno instrumenata (smeh). Imala sam prilike da na nekim grupnim koncertima nastupam u pratnji orkestra – i tada sam osetila moć, tu neopisivu moć muzike, koja nema veze sa aktuelnim trenutkom, trendovima i hitovima, već je vanvremenska. Upravo zato sam poželela da dozvolim sebi da čujem, a ujedno da čuje i moja publika, neke od mojih pesama u tom jedinstvenom aranžmanu, s novim kvalitetom.
Kako ljudi reaguju na te, recimo, nove pristupe promociji muzike?
Danas je, čini mi se, sve dozvoljeno. Meni se to dopada. Daje mi prostora da neke svoje ideje realizujem u kratkom roku, bez opterećenja.
Danas sa svojom publikom komuniciram u realnom vremenu, što baš volim. Njihov fidbek mi je vrlo važan, uvek ga usvajam i primenjujem u daljem radu
Da li planiraš poslovne poteze unapred ili nema više potrebe za tim?
Teško mi je da odgovorim na to. Nedavno me je voditeljka neke emisije pitala – da li sam predvidela da ću toliko dugo da trajem na sceni i tada sam shvatila da ja zapravo nikada nisam imala nikakve dugoročne planove. Zadajem sebi kratkoročne ciljeve i trudim se da im pristupim s velikom ozbiljnošću kako bih izvukla maksimalan kvalitet. Šta će biti posle – nikada ne znam (smeh). Recimo da imam neki nomadski pristup radu koji se zasad ispostavio kao dobar. Opet, ne znam šta će dalje da se dogodi (smeh).
Onda, kako se sada osećaš?
Super. Osvežavam svoju muziku saradnjom s nekim pomalo neočekivanim mladim ljudima. Privikavam ih polako i na neke ozbiljnije muzičke sastave i drugačije aranžmane na mojim nastupima. Ne znam gde će me to odvesti i da li će uopšte negde da me odvede, ali nije ni važno – trenutno se radujem tim novinama.