Ana je kantautorka koja svira od 2012. godine. Kada piše, deluje da na papir pokušava da prenese čistu emociju, s potpunim odsustvom ega. Zato je tako lako povezati se sa Aninim pesmama – one bude uspomene, pokreću naše misli i, u tom momentu, postaju naše, lične. Te pesme su pokretačke za sve nas koji ih slušamo, pre nego Anine autobiografske
Anu i njen bend Ana & The Changes (čine ga, pored nje same, Goran Antović, Marko Cvetković i Marko Benini) u godini koja je, većinski, još uvek pred nama čekaju brojne turneje i nastupi jer, deluje, publika i dalje ceni iskrenu, nežnu i ujedno moćnu muziku.
Razgovor sa Anom sledi:
Tekstovi koje pišeš su veoma lični. Da li je deljenje takve emocije kroz muziku za tebe rizično, a samim tim i hrabro, ili katarzično?
Dešavalo mi se nekad da se osećam preterano ogoljeno na bini zbog toga, ali s vremenom sam naučila da se drugačije nosim sa tim i da u toj ogoljenosti nalazim snagu i emociju. Rekla bih da jeste katarzično i da često tragam za tim osećajem kroz muziku. Moguće je da je ponovno proživljavanje ličnog doživljaja, koji je utkan u pesmu, na bini jedini put ka katarzi koji znam.
Danas smo, čini mi se, sve zatvoreniji. Kako ljudi reaguju na tvoju iskrenost?
Hm, pa nisam sigurna. Uglavnom bi voleli da u toj iskrenosti postoji još malo ritma, drajva i buke i da je malo češće na srpskom… biću iskrena i reći da radim na svim tim zahtevima! Šalu na stranu, nadam se da publika koja prati našu muziku i oseća je sa nama, uživa u njoj i možda ponekad vidi i sebe u pesmama ili uspeva da proživi nešto sa nama. Nakon koncerata dobijala sam razne utiske i komentare, ali i kritike, volim da čujem i pozitivna i negativna mišljenja jer mi to stvara tačniju sliku toga na čemu želim da radim. Što se tiče iskrenosti – mi se obraćamo publici koja hoće to da čuje i tu se, čini mi se, razumemo.
Moguće je da je ponovno proživljavanje ličnog doživljaja na bini, koji je utkan u pesmu, jedini put ka katarzi koji znam
Da li na sceni postoje momenti kada si nesigurna?
Biće tačnije ako kažem da na sceni za mene postoje zasad retki momenti kad sam sigurna, sve ostalo je boravak u prostoru nesigurnosti. Videćemo kako će to ići dalje.
Kad prolaziš kroz starije tekstove, proživljavaš li neku vrstu retrospekcije? Šta si o sebi naučila otkad se baviš pisanjem pesama?
Najčešće vidim da mi je pesma pomagala da ispoljim neku emociju, bol ili strahove kojima se bavim u pesmama. Nisam sve pesme nastavila da pevam, ne umem do kraja da objasnim zašto. Postoji pesma Abandoned koju nikad nisam objavila, iako smo je ranije nekad svirali na koncertima. U svakom slučaju, tek kad sam sela da smišljam naziv prvog albuma i videla pesme na broju, shvatila sam da se u tim pesmama tada nalazila i želja za pripadanjem – sebi, društvu, mestu… prvenstveno to mesto treba da nađemo u sebi. Tada sam shvatila da su me te pesme dovele do tog mesta i osećanja.
Počela sam ponovo da pevam i sviram tokom terapije, pomogla mi je da se otvorim i vratim do tada kao ućutkanoj želji i ljubavi prema muzici
Negde sam pročitala da si tekstove za Sketches of Belonging pisala dok si išla na psihoterapiju. Koliko ti je ta vrsta prakse pomogla da se kreativnije izraziš?
Počela sam ponovo da pevam i sviram tokom terapije, tako da mogu slobodno da zaključim da mi je pomogla da se otvorim i vratim toj do tada kao ućutkanoj želji i ljubavi prema muzici. Ne umem da procenim da li se moje iskustvo terapije vidi u pesmama, ali sam sigurna da se na neki način reflektuje.
Koliko su se ljudi pronalazili u nekim tvojim iskustvima, pre svega ljubavnim? Da li su im tvoje pesme pomogle?
Jednom su mi dve devojke kao par prišle nakon koncerta i rekle da su se upoznale na jednom od mojih prethodnih koncerata. Bilo mi je baš drago to da čujem. Ljudi su umeli da mi napišu svoje utiske za pesmu i spot Alone i često bi rekli da su ih spot i pesma rasplakali. A volela bih da me ovo ponovo pitaš kad budem imala više albuma iza sebe.
Jedno vreme je Amerikana bila baš trendi, barem u Beogradu. Šta se sada dešava, da li je hajp splasnuo i kako to utiče na tebe?
Rekla bih da je od trenutka tog hajpa prisustvo indi-rok ili amerikana kantautora, kantautorki i bendova postalo normalno u Beogradu, pa smo se i odmakli od termina amerikana, koji je okej, ali nije bio uvek neophodan za sve nas. Jeste da imamo primese folka, roka, bluza, kantrija, ali i svako je u nekoj svojoj mešavini tih i drugih amerikana subžanrova i pop-roka. A bendovi su uveliko tu, prave muziku, sviraju koncerte, snimaju spotove.
Nedavno si bila na Evropskoj muzičkoj konferenciji u Groningenu, što nije mala stvar. Šta se tamo dešavalo?
Eurosonic Noordeslag je baš velika muzička platforma i važan šou-kejs za igrače muzičke scene (agente, bukere, promotere itd) i bendove koji imaju priliku da tamo zasviraju. Za nas je bilo važno iskustvo radi kontakata na evropskoj sceni, radi utisaka raznovrsne publike koja je bila na našem koncertu, ali i radi nekog unutrašnjeg preispitivanja unutar benda u trenutku kad izlazimo iz poznatog prostora, teritorije regiona i investiramo se na ovakav način u bend, ideju.
Jednom su mi dve devojke kao par prišle nakon svirke i rekle da su se upoznale na jednom od mojih prethodnih koncerata. Bilo mi je baš drago to da čujem
Šta misliš, koliko će takav event imati uticaja na razvoj tvoje karijere?
Mislim da me je Eurosonic uzdrmao na neki način i još uvek procesuiram sve utiske, ali sam i odlučila da na nekim stvarima poradim i čvršće držim ono što mi je važno u mojim pesmama. S poslovne strane, gradimo turneju van regiona i nadam se da ćemo do kraja 2018. zasvirati u Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj i ponovo u Holandiji, što je svakako efekat posete konferenciji Eurosonic. Sredinom marta sviramo na još jednom šou-kejsu u Bukureštu (Master Music Business) , i to takođe zahvaljujući Groningenu, i radujem se tome da se predstavimo publici u Rumuniji.
Baviš se i produkcijom. Šta je u ovom trenutku za tebe interesantnije – da se razvijaš kao producentkinja ili da sviraš, pišeš, da kroz muziku nastaviš da otkrivaš sebe?
Definitivno da sviram, pišem, ali i čačnem prostor muzičke produkcije koji bi mi pomogao da dalje istražujem zvuk koji me zanima i otvaram nove kreativne prostore. Baš ovih dana pravimo nov prostor za probe u kojem ću imati i takozvanu kancelariju pre svega za kreativni rad, demo-snimke i druge saradnje. Imala sam prilike da radim zajedno sa Goranom Antovićem na predstavi Svedobro Stevana Vraneša, a u režiji Nemanje Ranković, u Užičkom narodnom pozorištu prošle jeseni i ponovo sa Olgom Dimitrijević na scenskom čitanju Ja često sanjam revoluciju u decembru 2017. Volim da se vraćam u pozorište kroz muzička vrata i želim dalje da se razvijam i na tom polju.
Hvala, Ana!
Hvala tebi, Dunja.