Iako Aleksandar Zograf crta stripove i piše tekstove za list Vreme, odlučila sam da nećemo pričati o politici. Čak ni nakon nedavno završenih predsedničkih izbora. Kao neko ko je već trideset godina na vrhu domaće strip scene, Aleksandar je pričao o tome kako ta scena opstaje i u kom smeru se razvija.
Danas on promoviše svoju najnoviju knjigu Mala otkrića, koja u inspiracionom jezgru čuva dečačke heroje Walta Disneya i TV novinara Dragana Babića, i poručuje – od profesije strip crtača se ne može bogzna kako živeti, ali se u njoj uživa!
Kakva je strip scena u Srbiji? Da li postoji? Deluje mi da ima više ljubitelja klasične muzike nego stripa.
Neko je rekao da strip scena danas podseća na kružoke ljubitelja poezije – okuplja posvećenike kojih nema mnogo, ali su potpuno privrženi svojoj pasiji. Kao neka sekta. Liče mi na rane hrišćane koji su se, kako bi se oduprli vlasti koja ih je suzbijala, udruživali u manje grupe. Pa eto, kao što znamo iz slučaja ranih hrišćana, to nije loša taktika, zato što takvi kružoci međusobno dobro komuniciraju i obično ostvare cilj koji su zacrtali, s tim što je cilj danas bavljenje jednom sasvim „ezoteričnom“ oblašću – stripom. Nekada su tiraži strip izdanja bili mnogo veći i tržište je bilo veće, ali, s druge strane, strip danas dopire do neke drukčije publike. Dospeo je do knjižara i do galerijskih prostora, što je ranije bila retkost. I možda nije toliko popularan kao kada je bio distribuiran na kioscima, ali se obraća nekoj zrelijoj publici, što svakako nije loše. Ja nastojim da budem dosledan svojim idejama, ali sam svestan da se krećem u okviru opštih tokova, koji danas idu u nekim novim pravcima.
Da li je film doprineo „ubistvu“ stripa?
Živimo u vremenu u kojem opadaju tiraži strip izdanja, i to se dešava u celom svetu. To je povezano i sa činjenicom da postoji veliki broj medija koji su prijemčiviji široj publici, lakše ih je konzumirati. Takva je savremena filmska produkcija – puna vizuelnih atrakcija, ali danas film možete pogledati besplatno, na telefonu, i prekinuti gledanje ako vam nije po volji.
Iako su nekada bili mnogo veći tiraži, a tržište ogromno, strip danas dopire do najrazličitije publike. Dospeo je do galerijskih prostora, što ranije nije bio slučaj
Ne zahteva posvećenost.
Tako je, ljudi danas jednostavno žive u takvom ambijentu. Manje su zainteresovani da budu recimo kolekcionari koji će da ispunjavaju police vrednim predmetima. Zašto kad sve to može da bude kompresovano u kompjuterskoj memoriji? Knjige i stripove danas posmatraju kao nešto što se nepotrebno gomila u prostoru i smanjuje ga – i to je sve. Možda je to ispravno, ali ja spadam u one koji su navikli da bulje u papirnate objekte i da ih ređaju i prevrću po policama. I kao što već rekoh, tiraži jesu manji nego pre trideset godina, ali se strip razvija u nekom meni zanimljivom smeru. Eto, desilo se da su me zvali na filmske festivale, izložbe savremene umetnosti, književna dešavanja, dok je ranije sve to bilo strogo podeljeno – ako se bavite stripom, zovu vas na događaje isključivo vezane za tu sferu. Ja sam zadovoljan što nestaje ta vrsta fahovske isključivosti. Upravo dolazim s jednog naučnog skupa koji se odvijao u Berlinu, a organizovala ga je jedna mlada institucija, osnovana je možda u isto vreme kad i vaš portal – pre tri, četiri meseca. Bila je to konferencija na temu odnosa između zapadnog sveta i istočne Evrope, i istočnjačkih kultura uopšte. Pored toga što su na skupu bili sociolozi, politikolozi, kulturolozi i istoričari iz celog sveta, pozivnicu sam dobio i ja – skromni crtač stripa, koji je pre izvesnog vremena objavio strip o izbeglicama iz Avganistana i Sirije na svojoj balkanskoj putanji (pored toga što se pojavio u listu Vreme, strip je objavljen i u Holandiji, Italiji, Kanadi, Portugalu, Španiji i Švedskoj). Na skupu u Berlinu govorio sam o toj storiji, i o vlastitom radu. To govori ponešto o širini polja delovanja koju ja sada imam ispred sebe.
Prednosti i mane zanimanja – strip crtač?
Loša stvar u vezi sa stripom je to što ćete uvek biti slabo plaćeni, koliko god se trudili. Međutim, odlično je što vam rad na stripu omogućava da putujete. Bar mene to privlači. Objavio sam priličan broj izdanja u različitim zemljama, pa se razlećem na razne strane, gdegod me pozovu. Mnogo sam toga naučio posmatrajući različite sredine i ljude. To je, po mom mišljenju, najlepša strana ovog posla.
Loša stvar u vezi sa stripom je to što ćete uvek biti slabo plaćeni, koliko god se trudili. Međutim, odlično je što vam rad na stripu omogućava da putujete
Sad mi pade na pamet, kad smo pričali o padu interesovanja za stripove – vi crtate stripove i pišete tekstove za nedeljnik Vreme, i deluje mi da ipak s tog mesta stripovi šalju jaču poruku i popularniji su? Da li strip mora da se bavi sociopolitičkom tematikom da bi bio interesantan domaćoj publici?
Nije neophodno, naravno. Devedestih sam se bavio svakodnevnim životom u okolnostima krize, ali danas, iako ne znamo da li se kriza uopšte završila, moj pristup je manje direktan. Imam tu sreću da mi je pružena potpuna sloboda u listu Vreme, te štagod ja nacrtao – nikada nije bilo odbijeno. Posebno mi je zanimljivo to što, iako nisam naročito direktan s porukama koje šaljem, tj. ne bavim se konkretnim političkim ličnostima ili situacijama, ljudi prepoznaju da u mojim storijama postoji neka metafora. Čak i kada govorim o ljudima iz praistorije, ja zapravo kažem nešto o nama danas. Kada sam radio strip o izbeglicama sa Bliskog istoka, nisam govorio o temi uopšteno, već su me zanimale male, intimne priče ljudi koji tu situaciju doživljavaju.
Koliko domaća publika poznaje razliku između grafičkog romana i comic stripa?
Dobro je pitanje, ali mislim da ne znam odgovor na njega. Danas postoji jedna velika otvorenost. Znam dosta umetnika koji se paralelno bave i komercijalnim i autorskim stripom. Granice su tanke i porozne, i lako se dešavaju najrazličitija mešanja i prelivanja.
Radili ste za dosta novina i časopisa još od osamdesetih. Da li vam je za neki od njih posebno žao što više ne postoji?
Šteta je što nemamo jedan ozbiljan muzički časopis. Bio sam saradnik Džuboksa, koji je u svoje vreme bio zaista uticajan, i sa širokom čitalačkom bazom. Takođe, bilo je dosta čitalaca iz slovenskih zemalja istočne Evrope, iz Poljske, Češke, Rusije, oni su to mogli nekako da čitaju, a bilo je mnogo teže da dođu do muzičkih novina sa Zapada. U Džuboksu sam pisao o avangardnim rok bendovima, o fanzinima… Iako sam bio još tinejdžer. Bilo je to jedno veoma uzbudljivo vreme i smatram da danas nedostaje magazin koji bi se bavio savremenom pop kulturom.
Poslednji kog se ja sećam bio je Huper. Prestao je da izlazi 2008, čini mi se.
Da, i ja mislim da je Huper bio poslednji muzički list, kakv god bio. Ja sam jedan od autora knjige o novosadskoj novotalasnoj grupi Luna, zove se Ogledalo Lune. Knjiga je doživela priličan uspeh, prvi tiraž je na putu da bude rasprodat, a tek što su održane prve promocije. Tako da publike i te kako ima. Ljudi su željni sadržajnosti, rekao bih, iako im se ponajviše nudi smeće. Kulturna scena je danas dosta čudna i deluje mi da mnogo toga zavisi od lične inicijative.
Promovišete novu knjigu koja se bavi putovanjima?
Da, moja najnovija knjiga se zove Mala otkrića. Ona sabira stripove iz lista Vreme i za centralnu temu ima putovanja, ali i stripove koji su nastali prema starim i zaboravljenim člancima i knjigama, fotografijama sa buvljih pijaca, i još koješta.
U njima postoji narator, to ste vi?
U tim stripovima se pojavljuje narator, kojeg predstavlja upravo moja malenkost. Razmišljao sam odakle mi to. Kako sam se uopšte zatekao u vlastitom stripu? Kažu da je mnogo toga povezano sa doživljajima iz ranog detinjstva, pa sam se setio Walta Disneya, koji je često pojavljivao glavom i bradom u svom serijalu Disneyland. Njegova pojava bila je vezivno tkivo između različitih segmenata njegovog televizijskog serijala, koji sam sa zanimanjem pratio kao dečarac. Bilo da su u pitanju dokumentarni filmovi sa životinjama ili crtani filmovi, uvek je Disney bio taj koji je to komentarisao, iako sam već kao klinac znao da je on samo menadžer tima ljudi koji to proizvode u njegovim studijima. Ima nešto od diznijevštine i u mom vlastitom naratorstvu. Čak iako ja sve to sam proizvodim, za razliku od mog kolege Walta. Pored toga, voleo sam i emisije TV novinara Dragana Babića, koji je kroz vlastite utiske, i kroz vlastita razmišljanja, govorio o predelima sa svojih putovanja. Nikada se nije bavio prepričavanjem opštih mesta i turističkim destinacijama, već je pronalazio ljude, i decu, i sa njima razgovarao o predelima u kojima žive, ili o lokalnim istorijskim znamenitostima – o nekim njihovim malim otkrićima. Imao sam sreću da upoznam Dragana Babića par godina pre nego što je umro. Naime, on je pročitao moj članak u listu Vreme, kontaktirao je sa redakcijom i mi smo se sreli i pričali o životu, o traganju. To je za mene bila velika sreća, i velika čast. Ljudi kao on su inspiracija za moje stripove i knjige. Sama činjenica da oni postoje jeste veliko ohrabrenje.
Kulturna scena je danas dosta čudna i deluje mi da mnogo toga zavisi od lične inicijative
Dakle, poput Babića, vi se ne bavite lokacijama nego ličnim pogledom na određene destinacije?
Zbirka stripova Mala otkrića je nekakav hibrid nastao iz bizarnog spoja babićevsko-diznijevskih uticaja, moja vlastita, duboko lična izmišljotina. Između ostalog, bavim se mestima kroz koja sam prolazio. U mojim stripovima to nisu mesta koje prepoznajemo sa razglednica, već sam se bavio doživljajima u vezi sa tim prostorima. Opisao sam eksponat iz muzeja u Trstu, stvorenje nastalo kalemljenjem delova različitih životinja, kao podvala turistima. Govorio sam i o kontrolisanoj eksploziji bombe u centru Minhena. Tajnom Miloševićevom gradu na Crnom vrhu u blizini Bora. Bio sam i u oblasti Val Kamonika u Italiji. Tamo sam posmatrao stene na kojima postoje stotine hiljada crteža iz praistorijskog doba, a koje možete da vidite u određeno doba dana, i pod određenim uglom, urezane u steni, paučinasto nežno. Takve stvari su mi bile interesantne.
Sami ste izdali knjigu?
Spomenuo sam ličnu inicijativu kao veoma bitan element savremene kulturne scene, pa sam tako ovoga puta ja samostalni izdavač. Imam udruženje koje se zove Grrr!, čiji sam direktor i jedini operativni član. Priznajte da ste impresionirani!
U sredu 5. aprila, u 18 časova, u knjižari Delfi SKC biće održana promocija najnovije knjige stripova Aleksandra Zografa “Mala otkrića”.