Tragajući za sobom i proširujući svoje granice stvaralaštva, mladi vajar Miloš Šarić prati put koji mu krče njegove skulpture. Najdalje ga je odveo Beogradski čitač, čak do Floride, gde će 15. aprila biti i postavljena njegova skulptura
Talenat ga je odveo u Zvečan na osnovne studije na Fakultetu umetnosti, a kako bi se izgrađivao kao umetnik, nastavio je master, sada već i doktorske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Sa svojim skulpturama se igra, često ono što je zamislio okrene naopačke i od prvobitne ideje da napravi jaje dobije skulpturu Kupola. Ne kritikuje već stvara, ne prihvata već reaguje na svet i društvo u kome živi. Podseća nas na suštinu života, na važnost tradicije i ličnog kontakta među ljudima. Na svoja dela gleda kao na živa bića, a neke skulpture čak drži i pored kreveta. Njegova fioka je pune „smeća“, odnosno papira od različitih stvari koje su mu dolazile pod ruku, a on je zapravo od njih pravio makete za skulpture. I dok razgovaramo, predmete koji su pred njim na stolu pomera, slaže, primiče i odmiče, jer, kako kaže, „u šta god pogleda, njemu nailazi neka ideja“. U svemu vidi umetnost, pa i u sekiri kojom je uspeo da izrazi sve ono što misli i oseća. Ona predstavlja glavni element od kojeg komponuje skulpture. Nesvakidašnji oblik kojim se izražava, kroz koji govori o životu.
Na konkursu Beogradski čitač dobio si treću nagradu žirija i nagradu publike. Taj originalan način predstavljanja skulpture, mimo tradicionalnog pristupa koji je tražen, kroz glinu i gips, odveo te je čak na Floridu, gde si boravio deset dana. Tamo si obišao mnoge znamenitosti, muzeje, radionice mnogih umetnika i upoznao ih. Sa kakvim si se utiscima vratio?
Moram da istaknem da veliku zahvalnost dugujem dragoj Gordani Pešaković, jednoj od tri dame koje su osmislile projekat. Ona je dekan na Univerzitetu Herzing u Orlandu, koji je finansirao moje gostovanje. Uspostavila je kontakte sa predstavnicima kulture iz Kaselberija, Orlando, koji su na lep način prihvatili njenu ideju o promovisanju čitanja i obrazovanja kroz umetnost. Postavljanje skulpture odloženo je zbog uragana koji je zadesio Floridu za vreme mog gostovanja. Skulptura će biti postavljena u javnom prostoru 15. aprila za vreme art festivala.
Opčinjen odbačenim artefaktima, kao jedan vid svedočanstva vremena koje je iza nas, destruktivni odnos ljudi prema tim objektima manuelne izrade danas pružaju nešto neočekivano
Što se tiče utisaka, bilo je uzbudljivo, domaćini su se pobrinuli da vreme koje sam imao iskoristim maksimalno aktivno. Posetio sam Muzej savremene umetnosti u Orlandu, Muzej Salvadora Dalija u Sankt Peterburgu, muzej češkog vajara Polašeka, zbirku dela opštine Kaselberi i Orlando, neke javne postavke, ni sam ne znam gde sam sve bio. Bilo je puno dela koja su ostavila utisak, izdvojio bih gostovanje u ateljeu kolege Marcosa Cruza, njegov opus, razgovor sa njim, gde smo razmenili iskustva i razgovarali o daljim planovima. Moram da istaknem da su takođe veliki utisak na mene ostavili ljudi, ljubaznost na svakom koraku, srdačnost i gostoprimljivost.
Otkrivanje skulpture Beogradski Čitač
Šta kaže Marcos, kakva su njegova iskustva kao umetnika na Floridi?
To sam mu pitanje svakako uputio, takođe sam pitao je l’ može da se živi od rada. S obzirom na to da je kod nas slučaj da retki žive, a ostali preživljavaju. Njegovo iskustvo je lepo, ima prostora za delovanje, ima posla, umetnici su prisutni u svim segmentima, prihvaćeni u svojoj sredini i angažovani.
Dok si bio na osnovnim studijama u Zvečanu, oprobao si se u različitim materijalima, poslednje tri godine izražavaš se isključivo kroz metal, dominantan element od kojeg stvaraš kompozicije u skulpturi je sekira. Kako si došao na tu ideju? Koliko se ona ovih godina razvijala?
Celog života preispitujemo sebe, proširujemo sopstvene granice u domenu interesovanja. Traganje za onim što jesmo u umetnosti zapravo jeste otvaranje duše. Sve ono što proživljavam, mesta na kojima se krećem i ljudi sa kojima razmenjujem misli imaju uticaja na samo stvaranje. Ambijent u kom boravim pun je otpadnog metala zbog posla kojim se bave moji roditelji. U ranoj fazi izučavanja vajarstva počeo sam raditi u kamenu i drvetu. Nakon završetka osnovnih studija otpočeo sam pripreme za upis na master, hteo sam da iskoristim sve što imam u okruženju, metal je bio sasvim logično rešenje (kog je i te kako bilo u izobilju). Privukla me je forma različitih oruđa, koja su dolazila, kako volim da kažem, na mesto za „oproštaj“, hteo sam im produžiti život, bili su od koristi čoveku. Čovek je tokom svog veka koegzistirao sa oruđem i ostavio trag. U trenutnoj fazi traganja za likovnim rešenjem rad se ne zasniva na samom izdvajanju predmeta iz konteksta običnog sveta stvari, već po uzoru na te predmete imam potrebu da ih sam stvaram i oblikujem.
Skulptura Kolo
Na početku tvoje skulpture su ukazivale na čoveka u današnjem otuđenom vremenu (iz serije Tren), a ove poslednje govore o tradiciji,zajednici (Jedinstvo, Zavičaj, Kolo). Na šta želiš da nam skreneš pažnju ovim skulpturama?
Pogled na današnje stanje društva, na opšti ambijent, stvara u meni potrebu da reagujem i iskažem svoj stav na način na koji najbolje funkcionišem, kroz skulpturu i skulptorske forme. Svet u kome živimo i stvaramo velikom brzinom se razvija. Ekspanzija tehnoloških i masovnih medija, kao i marketinško lobiranje, ostavlja utisak da ljudi postaju hipnotisani i bez slobodnog vremena. Uticaj raznih nepodobnih sadržaja na televiziji, internetu (društvenim mrežama), pojave raznih „estradnih“ ličnosti bez pravog zanimanja, postaju modul – uzor današnjim generacijama. Čovek sve više postaje izolovan i usamljen. U potrazi za lakšim i boljim životom napušta dom i zaboravlja sve vrednosti tradicijom utemeljene. U brzom vremenu gubi identitet i ostaje bez prave uloge u društvu. Skulpture iz prve serije Tren predstavljene figuracijom prikazuju ljude zatočene u vremenu, u određenom momentu, imam potrebu da to zabeležim. U poslednjoj seriji iz 2017. pod nazivom Beskonačnost dodira ne stvaram kompozicije koje bi formirale ljudsko telo, u samom predmetu predstavljam čoveka, insistiram na kontaktu, dodiru koji je, čini mi se, neophodan.
Raspravljali smo o simbolu sekire, dok ja vidim negativna značenja, ti ističeš druga, koja su to?
Pojmovno sekira je oruđe za rad, oruđe od kovanog metala, čovek u borbi za opstanak morao je stvarati i koristiti različita pomagala. On je snagu i energiju prenosio na te upotrebne predmete kojima bi kasnije osvajao prirodu. Oruđe je bilo to osnovno sredstvo egzistencije, koje je hranilo i branilo čoveka. Skulptura jeste simbol osećanja i percepcije, na nama je kako ćemo je doživeti i interpretirati. Sekira može da bude grub predmet, ali ona nije striktan nosilac toga u skulpturi. Dovođenje u odnos čoveka sa oruđem predstavlja simbol stradanja i života, sekira je bol, snaga, vlast, sve se prepliće i odslikava u jednom predmetu. Sa sekirom se čovek raduje, ali i pati. U srpskom domaćinstvu život se ne može zamisliti bez sekire, pregršt običaja – od seče badnjaka do sprovođenja raznih rituala. Značajna su i njena potencijalna simbolička značenja pomoću kojih nastojim da prenesem sopstveno shvatanje sveta u kome živimo.
Skulptura Beskonačnost dodira
Rekao si da je umetnost mikrokosmos, čitav svet u malom. O kakvom svetu govore tvoje skulpture?
O kulturi življenja i potrebi egzistencije. Harmonija ovih skulptura, uprkos svemu, može biti shvaćena i kao konačna i moguća sinteza rascepljenosti u vremenu u kom se događa. Prisutan je stvaralački nagon da se uspostavi ravnoteža između unutrašnjeg osećaja i spoljašnjeg sveta, čime delo, tj. skulptura postaje simbol sklada i ravnoteže i predstavlja most između osećanja i percepcije. Opčinjen odbačenim artefaktima, kao jedan vid svedočanstva vremena koje je iza nas, destruktivni odnos ljudi prema tim objektima manuelne izrade danas, pružaju nešto neočekivano, lišeni prvobitne funkcije, transformirane u savremenu skulpturu, u današnjem vremenu, stvarajući kompozitno-konstruktivni sklop i oživljavajući mnoge situacije na dinamičan način. Skulptura se rađa kada oblici uđu u međusobne odnose, pronađu odgovarajuće mesto, to je uslov za stvaranje dela.
Koji deo ti je tokom stvaranja najdraži, u kom se najbolje osećaš?
Sam proces u radu je najlepši! Kasnije nije to tô, veoma sam samokritičan, ostavljam drugima prostor da se prepuste i uživaju. Ja se upuštam u nove avanture i priređujem sebi novo zadovoljstvo.
Skulptura Zagrljaj
Kažeš da živimo u društvu oskudice i poremećenih vrednosti. Kako se ti kao umetnik osećaš u takvom društvu?
Borim se, nije sve crno (smeh). Sanjam bolje vreme, nažalost, te snove vetar često nosi ka Zapadu. Država u kojoj osnovne kulturne institucije ne funkcionišu, ne rade, deceniju i više, mislim pre svega na Muzej savremene umetnosti, stvara se rupa koja je sve veća, duboka, iz koje je teško izaći, i kada ugledaš svetlo, vidiš ožiljke, nešto što ne možeš da nadoknadiš. Kultura jeste u rastrojstvu, ali optimizam mora da postoji, tu smo da se borimo.
Dovođenje u odnos čoveka sa oruđem predstavlja simbol stradanja i života, sekira je bol, snaga, vlast, sve se prepliće i odslikava u jednom predmetu. Sa sekirom se čovek raduje, ali i pati
Skulptura Kupola
Četiri godine proveo si u Zvečanu na osnovnim studijama, bilo je situacija kada nije bilo struje, vode, niti si mogao da imaš komunikaciju sa spoljnim svetom… Šta si radio u tim momentima? Kakvi su bili uslovi za rad dole?
Svuda postoje dobri i loši trenuci. Uvek sa ushićenjem posetim Zvečan i Mitrovicu, osećaj je kao kod kuće. Na fakultetu su uslovi sve bolji, jeste bilo loših momenata, konstantna restrikcija struje, kada je ima, trčali bismo do ateljea i radili (skulpturu ne možeš raditi bez struje), a u mraku upalimo sveće, nema drugih stvari koje bi nam odvlačile pažnju, družili bismo se, igrali društvene igre ili pravili dobre crteže.
Često ponavljaš kako ti znaš šta hoćeš i kuda ideš, pa koji su to tvoji ciljevi u umetnosti, gde želiš da stigneš?
Moj cilj se ne odnosi na određenu adresu, već na put na kom ima smisla živeti i raditi. Ja nisam željan slave i bogatstva. Kako je Isidora Sekulić govorila, „Čuvajte se slave, ljudi nisu na ovom svetu da bi bili slavni, nego da rade“. Često izbegavam pojavljivanja u javnost, mislim da sve što imam da kažem izgovorim kroz skulpturu, i to ima dobre reakcije od publike.
Skulptura iz serije Tren