Nedavno je objavio sevdalinku Kona i najavio nov album Hommo ludens, a u međuvremenu se poigrava notama, rečima, stvarnošću, trenucima…
Aleksandar Mitrović je beogradski muzičar poznat javnosti pod umetničkim imenom Acart. Ovaj sevdah džez gitarista muzikom se bavi od ranog detinjstva, a diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Nastupao je više 1.500 puta (oko 200 svirki godišnje) i sarađivao sa mnogim afirmisanim muzičarima, kao autor – kompozitor, aranžer, tekstopisac i gitarista – objavio je albume Ćiril Method i Studio Sessions za izdavačku kuću Lampshade Media Records, a novim singlom, u kojem se pojavljuje i kao pevač, i spotom – Kona najavljuje nov album Hommo ludens (Čovek koji se igra).
Aleksandre, imate zanimljiv pseudonim ili umetničko ime, po zvučnosti asocira na Mocarta, poznatog po veličanstvenoj igri notama. Sudeći po vašem dosadašnjem radu, ali i prema nazivu vašeg novog albuma, Acart se takođe igra – notama, muzikom, žanrovima. Čime se još igrate?
Volim da se poigravam životom u celosti. Pored toga što mu na duže staze sa ozbiljnošću pristupam, dajem sebi za pravo da se poigravam gotovo svakim njegovim trenutkom i da od „uštogljenog“ momenta napravim skerco. Time kvaziozbiljnim životnim tonovima šeretski guram prst u oko i ostavljam svoj spadalački pečat. Apsurdujem strogost datog momenta podižući okolnu vibraciju. Jer svaki naizgled bitan ili stresan trenutak neumitno gubi svoju oštrinu u ogledalu večnosti. Volim krajnosti – najdublju emotivnost, krajnju patetiku i zamišljenost, kao i inteligentan humor ili čak klipove sa YouTubea gde nervozni majstor popravlja tamića…
Vaša autorska muzika je fuzija onoga što se zove world music, fanka i džez roka. Uz vaše ime stoji sevdah gitarista. Kako ste u sebi otkrili sevdah i spojili ga s gitarom? Kako vas je privuklo svekoliko balkansko muzičko nasleđe?
Moja muzika je spoj mene sa sobom – onoga što sam bio i jesam sa onim što postajem. I to je magija! Kao i sam život. Deo Bećkovićevog stiha kaže: … koji si ti i prema kome svi idu da se sretnu sa sobom… A žanrovi koje pominjete predstavljaju interesovanje u kombinaciji sa zagrevanjem stolice u nekom trenutku razvoja i posvećivanja jednog dela života nečemu što kao koprena lebdi iznad nas. Sevdah, tj. sevdalinka je moja duša. Nisam ga ni otkrio rano, već u odraslim danima, ako takvi uopšte i postoje. Nekad mislim da je taj žanr samo za mene nastao ili da sam ga ja nekad davno rukom srca pisao sebi. Savda znači ljubav. Osećam najdublju sponu sa sevdalinkama, ali i sa izvornom muzikom uopšte – bilo da su to tonovi srpske frule ili jermenskog duduka. Bilo da je to glas Sezarije Evore ili raštimovana gitara Roberta Džonsona. U meni to u čitavom i nepreglednom spektru emocija dira neki nukleus ljudskosti i ljudskog. Posipa tanani melem na srce. Balkansko kulturno nasleđe (bliže poznajem samo muzički i nešto literarnog fundusa) čini kompresovanu energiju i srž iskustva čovečanstva. Već stotinama hiljada godina. Čovek koji traži sebe teško da može da se odupre frekvenciji sebe i svoga. U mom slučaju bi to delovalo kao neprirodna i isfolirana deonica na koloseku života. Verujem da za svakog ima svašta interesantno u toj rukoveti vekova, ali je poenta neodustajanje od traganja.
U umetnosti sam tankih nerava za opšta mesta i univerzalna rešenja. Kompromise u poeziji ne pravim jer se vodim samo ličnom estetikom i dušom, a u muzičkom stvaranju su kompromisi retki i to samo iz poslovnih razloga ili radi nekog specifičnog i konkretnog učinka
Osim što preplićete i mešate različite žanrove, jedan od vaših autorskih manira jesu muzički citati. Recimo, na vašem drugom EP Studio Sessions je numera Detlić, u kojoj citirate Peru Detlića, crtanog junaka generacija X i Y. Šta time želite da postignete? Kako ljudi reaguju na ono što im već dugo stoji u uhu i svesti?
To mi je bilo neodoljivo slatko i vrcavo za uraditi. Posebno zato što je tema tog crtanog filma u preplitanju sa temom Well, You Needn’t Telonijusa Monka, koju sam obrtao još na akademskoj džez fazi. Bio mi je zanatski izazov da to organski spojim, i da završim bridž na balkanski način. Želim da prenesem humor i sarkazam jezika na muziku često i razlozi su pre svega blago sebični – da bendu i meni bude zabavno dok sviramo. Kolateralna šteta je da i publika to istinski voli i prepoznaje kao maleni deo sebe. Ili bar deo sebe dok je bila malena. Uostalom, profesor kontrapunkta na akademiji je govorio nešto čega se svakodnevno setim: „Vidite, publika voli da prepoznaje, a ne da upoznaje…“ Možda se zato moja muzika slabo svira po svadbama:).
U numeri Kona osavremenili ste aranžman ljubavne pesme nalik na sevdalinku Oči moje, kletvom bih vas kleo, delo pokojne domaće harmonikašice Radojke Živković. Kako ste se setili Radojke? Postoje li još neki izvođači čije etno-nasleđe ne bismo smeli da zaboravimo?
Kupila me je Kona lično, tj. sevdalinka pod nazivom Oči moje kletvom bih vas kleo. Tačnije – razbila me je! Posebno Mostar Sevdah verzija. Sudbina mi je sasvim slučajno kasnije dodelila da za magazin, sa kojim kao kolumnista sarađujem, napišem recenziju najnovijeg albuma ovog sastava. Inače, posle ove verzije otkrio sam i Safeta i Nedžata i ostale koje su prethodile decenijama unazad. Kupila me je priča, emocija i muzička ekspresivnost. Kada sam pristupio radu na pesmi, odlučio sam, kako bih dobio prava za korišćenje pesme, da potražim autora kompozicije i našao Radojkine sinove kao naslednike. Jedan od dvojice sinova mi je dozvolu poslao čak iz Australije. Mislim da ima na desetine kvalitetnih izvođača koji se više nego retko pomenu u nekoj radijskoj emisiji ili, još ređe, na televiziji. Vrlo često tako i otkrijem neko važno i veliko ime za koje se praktično i ne zna a čija dela često živimo.
U Koni prvi put i pevate. Čime ćete nas još iznenaditi u vašoj novoj muzičkoj igri?
Tako je. Već desetak godinama pevam na raznim nastupima, ali je Kona prva zvanično objavljena pesma koju, osim gitarom, donosim i glasom. Upravo sam objavio kompoziciju Lament. Muzička meditacija napojena setom i melanholijom, a koju su tonovima začinili neverovatni muzičari. Uskoro će biti izdat i autentičan duet sa jednim od najkvalitetnijih ženskih vokala sa naših prostora – Saškom Janx.
Volim krajnosti – najdublju emotivnost, krajnju patetiku i zamišljenost, kao i inteligentan humor
Nastupali ste sa mnogim bendovima i izvođačima, poput Dada Glišića, Milene Vučić, Željka Vasića, Bokija Miloševića…, vaš album Ćiril Method producirao je Marko Louis, a spot Kona režirao je Dragan Jereminov, koji sarađuje sa Markom, Božom Vrećom i Vasilom Hadžimanovim. Sam krem balkanskog world musica. Šta su vam donele te saradnje? Koga biste još izdvojili na regionalnoj ili srpskoj sceni, i ima li muzičara sa kojim niste sarađivali a jedva čekate?
Ovi ljudi su, pre svega, divne i sadržajne osobe. Posvećene, kvalitetne i kreativne, često sa sličnim ljudskim problemima i nadanjima. Oni bratski pomažu jedni drugima i samim tim ubrzavaju razvoj regionalne muzičke bajke i kulture. A ima ih još sijaset koji zaslužuju ove epitete. Lično, mnogi su oni sa kojim bih želeo da sarađujem ili ću sarađivati. Iz karmičkih razloga ne bih želeo da otkrivam, ali se unapred radujem zajedničkom igranju.
Osim što se bavite muzikom, autor ste satiričnog muzičkog bloga Praktikum za muzičare 22. veka, gde ironijom bojite tekstove, i pišete muzičke recenzije u world music časopisu Ethnoumlje. Šta propuštate kroz ironiju? Šta vam smeta?
Malo toga u našim životnim iskustvima nije pogodno za ironisanje. Za mene je to način funkcionisanja sa ljudima, terapija, intelektualna igra, razmahivanje mašte na svakom koraku, viđenje života i pojava. Imam ceo demo-album sa parodijama domaćih pesama. To su mi i bili prvi zvučno zabeleženi koraci u muzičkom kreiranju. Jednostavno, moja iskrena potreba za raznim oblicima humora je ogromna. Kada gledate očima ironije, sve vam smeta. To jest u svemu nalazite zrno smetanja koje bi vam raspirilo maštu. Tako da to i ne predstavlja smetanje samo po sebi nego stvaralačku varnicu. Najviše je toga što mi ne smeta i na čemu sam zahvalan i mislim da je to dobra baza za življenje.
Sevdah, tj. sevdalinka je moja duša. Nisam ga ni otkrio rano, već u odraslim danima, ako takvi uopšte i postoje. Nekad mislim da je taj žanr samo za mene nastao ili da sam ga ja nekad davno rukom srca pisao sebi
Objavili ste i knjigu poezije Simfonija kiša. Recite nam nešto o toj vašoj strasti, talentu, poeziji. O čemu imate potrebu da pišete, a šta volite čitate? Hoćete li nešto skoro objaviti?
Moja strast ka poeziji ima istu vibraciju poput one prema sevdalinkama. Lirsku narodnu poeziju čudesno volim, a uz nju i Šantića i Dučića, pesnike iz mog Smedereva i mnogo druge… Poezija je duhovno čišćenje, literoterapija sa ogromnim učinkom. Pišem je bez ambicija i težnji za karijerom u pisanju. Simfoniju kiša objavio sam pre desetak godina, i nekoliko godina posle toga u najvećem procentu završio i narednu knjigu koja čeka svoj trenutak da u javnosti osvane. Inače, obavezno pišem uz muziku. Pišem moderno, bez rime, i volim da bude osvežavajuće i sa mnoštvom poliumetničkih slika u svakom stihu. Čitalac, mislim, ima priliku da među tim stihovima nalazi emotivnu toplinu u lebdenjima nad nesvakidašnjim slikama. U umetnosti sam tankih nerava za opšta mesta i univerzalna rešenja. Kompromise u poeziji ne pravim jer se vodim samo ličnom estetikom i dušom, a u muzičkom stvaranju su kompromisi retki i to samo iz poslovnih razloga ili radi nekog specifičnog i konkretnog učinka. Inače, na mnoge knjige, kao i na filmove i muziku, vraćam se više puta u roku od nekoliko godina. Čitam najčešće poeziju jer me munjevito takne, podstakne i ostavlja neograničen prostor za izmaštavanje pročitanog. Inače, u poslednje vreme sam prezauzet i prebrz za čitanje i češće slušam predivne audio-knjige.
Šta još inspiriše vašu igru notama i rečima, te vaš angažman u različitim poljima umetnosti?
Inspiracija leži u svemu, a kvalitet posmatrača da je pronađe. Život i njegova raznolikost, priče – tople ljudske ili preostale iz naroda, razgovor, naučna emisija ili neko čudesno saznanje. Nekad samo reč… Ipak, muzika mi je oduvek bila najveća inspiracija. Bilo da je to samo fraza Čet Bejkerove umiruće trube, strasni Rahmanjinov ili slikoviti Dedić. Nisam imun na muziku.
Osećam najdublju sponu sa sevdalinkama, ali i sa izvornom muzikom uopšte – bilo da su to tonovi srpske frule ili jermenskog duduka. Bilo da je to glas Sezarije Evore ili raštimovana gitara Roberta Džonsona. U meni to u čitavom i nepreglednom spektru emocija dira neki nukleus ljudskosti i ljudskog. Posipa tanani melem na srce
Kada ćete objaviti album i u kom formatu?
Treći album koji nosi radni naziv Homo Ludens, tj. Čovek koji se igra, uveliko spremam sa odličnom, posvećenom i nemalom ekipom saradnika. Imajući u vidu mnoge faktore, voleo bih da ovaj album privedem kraju ove godine. Svakako će biti objavljen digitalno, kao i prethodna dva, ali voleo bih da ovu priču imam i u štampanom, CD izdanju. Svakako i da bi publika na koncertima i festivalima mogla sa nečim konkretnim u rukama da ode sa svirke.
I za kraj – šta je za vas smisao života?
Najteže pitanje nikako da dobijem na početku razgovora, kada me još nije zagušio sopstveni jezik :). Smisao su ljubav, lični razvoj i spoznaje. Smisao je sam životni put i ostaviti nešto iza sebe na tom putu. Smisao života je život.