Priznajem, ni ja nisam odolela. Pardon moja sujeta nije odolela i kliknula sam na nekoliko onih suludo površnih (a taaaaako privlačnih) testova koji svoju popularnost duguju upravo sujeti kao masovnoj pojavi.
I znate šta se dogodilo? Dok su se ostali hvalili kako prema rezultatima neodoljivo liče na Gretu Garbo ili Breda Pita, da im je duhovni pandan dalaj lama, a grad u kome je trebalo da se rode Pariz, moj rezultat testa pod nazivom Koji ste lik iz filma? bio je ni manje ni više Forest Gamp!!!
Šta mislite da li sam to podelila na društvenim mrežama? Neeeeee…
Da li sam (iako poslovično raspoložena za šalu na svoj račun) ispričala prijateljima? Neeeeee…
Da li sam se (iako znam da su ti testovi čista budalaština) bar malo bila zabrinula? Daaaaaa….
Ima jedna poslovica za koju zaista ne znam da li je izmišljotina novog doba ili mudrost stara vekovima, a glasi (pardon mine French): Mišljenje je kao dupe, svako ga ima! E pa, ako mene pitate, to, pre svega važi za pamet, s tim što svako MISLI da je ima.
Ni ja nisam izuzetak. Otuda se i usuđujem da pišem ove kolumne. Mada, bar malkice me tu amnestira činjenica da inače ne naginjem toj novinarskoj formi upravo zato što mislim da moje mišljenje zanima moje ogledalo i nekolicinu onih koji su me počastvovali svojim prijateljstvom. Deca se, nažalost, ništa ne pitaju. Čak i da sam najgluplja na svetu, oni jadni moraju da me slušaju i, što je još najgore, veruju da „mama najbolje zna“. I sve tako dok ne dođe doba da legnu na kauč da bi se oslobodili gluposti koje im je mama utuvila u glavu.
Elem. Nije to tema ovog teksta.
MOJ Forest Gamp me motivisao da ponovo pogledam ovaj čuveni film. I to da ga pogledam drugim očima. I šta sam zaključila?
Forest jeste bio glup (znam kaže se: imao je ispodprosečnu inteligenciju), ali ZNAO je da je glup, što je veličina koju, nažalost, glupi ljudi u stvarnom svetu nemaju. Zato se, za razliku od njih, nije pačao stvari za koje nema kapacitete. Nije drugima solio pamet. Nikome nije govorio šta i kako da radi. Nije se slikao, proglašavao najpametnijim… Rečju, nije postao političar, menadžer, javna ličnost bez zanimanja ili analitičar opšte prakse, pisac bestselera, lajfkouč…
Elem, Forest je radio šta je mislio da treba i, najčešće, bio iznenađen što to bilo koga zanima i što za to dobija nagrade, priznanja, popularnost… Još tačnije, radio je šta mu srce kaže – vraćao se po svog druga u susret ubilačkom napalmu, voleo jednu ženu ceo život uprkos tome što ona njega (veći deo života) nije, čekao je kada mu se čekalo, bežao kada mu se bežalo, vraćao se kući kada se njemu vraćalo…
Već sada ne mogu da se setim zašto sam prećutkivala rezultat onog testa.
Verovatno zato što (ipak) mislim da sam pametna (hoću reći inteligentna). A u tome se ne razlikujem od milijardi ljudi na svetu. Uostalom, jeste li čuli nekoga da je (osim u šali na koju očekuje da se nasmejete za 10) rekao za sebe da je glup?
Zašto to radimo? Zašto verujemo, želimo da verujemo, pretvaramo se, trudimo se… da budemo pametni kada je inteligencija precenjena? Posebno ona „negde između“. Ona koja većinski glasa, ona koja aklamativno podržava predrasude, održava konflikte, natura svoje mišljenje… Ona što proglašava da je „ovo“ u redu a „ono“ nije. Ona što nam se prikazuje u statistikama, udžbenicima, novinama, reklamama, filmovima… A koja nas goni da kolektivno urušavamo svoje živote da bismo se uklopili, pametno zaključujući, za razliku od Foresta, da se ne isplati čekati nekoga ko nas ne voli, da je glupo rizikovati za prijatelja (jer, pobogu, da li bi on za nas), da imamo pametnija posla nego da otvorimo svoje srce neznancu na klupi ili radimo neke druge stvari koje drugi ne rade…
Tu „između inteligenciju“, ako mene pitate, ja bih zakonom zabranila, lobotomijom izbrisala, intimno i kolektivno ignorisala. Mislite da sam preoštra? Zamislite svet u kome postoje samo genijalci i Foresti? Čista pamet i čista duša. Bez stalnih preispitivanja, osuđivanja, vaganja, sukobljavanja, dokazivanja, merenja… Bilo bi nam lakše i pred onim ogledalom. O sudbini sveta da i ne govorimo.
P.S. Ako mislite da je ova moja teza nategnuta, prisetite se filma ili ga i vi pogledajte ponovo. Jer, dragi moji, taj film ima srećan, ali REALNO SREĆAN kraj.