Ove godine obeležava se vek od rođenja reditelja čiju veličinu i opus nećemo precizno definisati ni u narednih sto godina
Za početak – da li ste se nekad zapitali koliko puta ste od ljudi iz vašeg okruženja čuli: „Ovo je za Felinija“ i pomislili šta time hoće da kažu? Da je nešto urnebesno, groteskno, karikaturalno… Ovaj kratki pojmovnik je tačan, ali nepotpuno opisuje ono što je Federiko Felini, jedan od najvećih režisera otkako su braća Limijer izmislila pokretne slike, zapravo radio. Tom popisu slobodno možete dodati – ekstravagantno, erotično, cirkuski prenaglašeno, dečje maštovito… I prilično sam siguran da njegovu veličinu i opus ni tada do kraja nećemo precizno definisati. Tako je sada – kada se obeležava vek od njegovog rođenja (20. januar 1920), a izvesno će tako biti i za narednih sto godina.
Federiko Felini i Marčelo Mastrojani
Formalno, Felinijev značaj možemo posmatrati kroz četiri Oskara za najbolji strani film (peti je stigao kao nagrada za životno delo), gomilu Palmi, Lavova i ostalih individualnih priznanja, ali ako se njegov opus sagleda u celini, pokazaće se da moderni film duguje ovom velikanu više nego što se može i pretpostaviti. Još neki giganti poput Martina Skorsezea i Džima Džarmuša nikada nisu krili da im je baš Felini uzor, a Sav taj džez Boba Fosa, predivni Sinema Paradizo Đuzepa Tornatorea ili Pad Džoela Šumahera duboko su zagledani u nasleđe velikog Italijana – posebno njegovo ostvarenje Sladak život iz 1960. godine. Štaviše, na primeru ovog filma možemo se osvedočiti da taj uticaj nadilazi sineastičke okvire i zadire duboko u društvene fenomene. Tako je, između ostalog, nastao i u masovnu upotrebu ušao izraz paparaci jer se u filmu pojavljuje fotograf pod imenom Paparaco. Italijani su mu se, između ostalog, odužili i tako što odeću sa rol-kragnom i danas zovu imenom filma Dolce Vita.
Felini nikada nije odustao od fascinacije koja se ogleda u stalnom vraćanju čežnjivom detinjstvu. Njegove filmove naseljavaju cirkuski mađioničari, muzičari, besposlene lutalice, sitni kriminalci i predivne žene – bilo da su odbačene prostitutke, svetice ili posvećene majke
Bacajući pogled na Felinijevu biografiju, treba zabeležiti da je njegovo odrastanje u malenom Riminiju na obali Jadranskog mora obeležilo čitav autorov kasniji opus, pa i život. Kreativno i maštovito dete razonodu u učmaloj provinciji pronalazilo je u cirkuskim predstavama, remek-delu devete umetnosti – stripu Mali Nemo Vinzora Makeja, kao i u sopstvenim crtežima, koji će postati propratni, ali važan deo njegove zaostavštine. Događaj koji će odrediti njegovu karijeru i život bio je preseljenje u Rim, gde je upisao pravni fakultet na koji nikada nije kročio, zarađujući tih dana za život crtanjem stripova, karikatura i pisanjem kratkih priča za novine. Vrata filma kroz koja je Felini s lakoćom prošao otvorio mu je još jedan velikan – Roberto Roselini, koji mu je poverio da bude saradnik na scenariju i asistent režije u njegovom filmu Rim, otvoren grad. Gotovo sve nakon toga za Felinija, režisera, bio je sladak život, čak i onda kada ga je kritika sekla na komade.
Marčelo Mastrojani i Anita Ekberg
A upravo to se dogodilo sa njegova prva dva filma – debitantskim Svetlosti varijetea, koji potpisuje zajedno sa Albertom Latudom, i prvim samostalnim ostvarenjem Beli šeik. Čudno je to sa Felinijem, ni tada, ni kasnije kada je postao svetski priznati režiser nije odustao od fascinacije koja se ogleda u stalnom vraćanju čežnjivom detinjstvu. Njegove filmove naseljavaju cirkuski mađioničari, muzičari, besposlene lutalice, sitni kriminalci i predivne žene – bilo da su one odbačene prostitutke, svetice ili posvećene majke. Tvoreći neformalnu trilogiju sa filmovima Ulica, Kabirijine noći i Sladak život, koji će mu obezbediti status filmskog kolosa, Felini nimalo ne haje za standardne filmske postupke, za uobičajenu naraciju, za uobičajenu građu predstavljenih događaja koja bi od filma načinila celinu… Ta ogromna, razuđena struktura baš tom veličinom i nepojamnom razbarušenošću postiže ono što je i danas ideal mnogih režisera – da uhvate balans bitnih i još više nebitnih događaja od kojih se sastoji život. I da, savršeno mu je jasno da su ovi mali događaji krucijalni, budući da važna dešavanja u životu nisu monumentalne stene oštrih ivica, već se svaki od njih utapa u moru nebitnih, koji ga ublažavaju, deformišu i na koncu oblikuju. Jer posle svakog kratkotrajnog vrhunca, orgazma, dolazi dugački antiklimaks, a posle glamurozne i burne noći sledi jutro s glavoboljom i mučninom. Ma naposletku, sve i da ga ni u čemu ne razumemo, dovoljno bi bilo što je u Slatkom životu otkrio Marčela Mastrojanija i prelepu Šveđanku Anitu Ekberg, čije će brčkanje u Fontani di Trevi ostati upamćeno kao jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma.
Inače, snimanje ovih antologijski kadrova trajalo je neuobičajeno dugo. Lepa Nordijka je bez pogovora i problema podnosila sate u hladnoj vodi, ali Mastrojani je ispod odela nosio ronilačku opremu. Kako ni to nije pomoglo da se navikne na hladnu vodu, prema Felinijevom svedočenju, glumac je ispio flašu votke i odvalio se od života. Kao što rekosmo, posle žurke dolazi glavobolja.
Felinijevo odrastanje u malenom Riminiju na obali Jadranskog mora obeležilo je čitav autorov kasniji opus, pa i život. Kreativno i maštovito dete razonodu u učmaloj provinciji pronalazilo je u cirkuskim predstavama, remek-delu devete umetnosti – stripu Mali Nemo Vinzora Makeja, kao i u sopstvenim crtežima, koji će postati propratni, ali važan deo njegove zaostavštine
Na vrhuncu slave, sa tri sjajno pozicionirana filma, Felini pravi zaokret i svoj rad uvodi ideje Karla Gustava Junga. Njegov uticaj snažno je prisutan u ostvarenjima Đulijeta i duhovi, Satirikon i veličanstvenom filmu Osam i po, u kome Mastrojani donosi ulogu režisera Gvida, koji je u potrazi za izgubljenom inspiracijom. Sam Felini će kasnije ispričati da se u tom periodu života upravo tako osećao i da je Gvido zapravo njegov alter ego. Možda mu i možemo poverovati na reč, izuzev što ga demantuje jedna „sitnica“. Baš ured kreativne krize – za Osam i po dobija trećeg Oskara. Jungove seminalne ideje o animi i animusu, kao i arhetipovi i kolektivno nesvesno obeležiće ovaj ciklus njegovog stvaralaštva.
Nije, razume se, uputno raspravljati o ukusima, ali svakako najvoljeniji, možda i najnežniji Felinijev film Amarkord (Sećam se) definitivno će ga postaviti među besmrtnike.
I to ne zato što mu je doneo i četvrtog Oskara, to je već prešlo u rutinu, već zato što je reč o fantazmagoriji i nostalgičnoj priči o odrastanju u malom selu na obali mora tridesetih godina prošlog veka. Kroz urnebesno humorne i isto toliko poetične epizode iz života stanovnika sela, Felini nam dočarava mučninu bitisanja u vreme već vladajućeg fašizma i njegovog saputnika klerikalizma, obračunavajući se usput s malograđanštinom, ljubomorom na tuđi uspeh, ali i ne zaboravljajući magiju života. Zato se Federiko toliko dramatično razlikovao od svojih uglavnom mračnih kolega. Maštom dečaka kroz čitavu karijeru slavio je život, bio je otelotvorenje najlepših fantazija, nadilazeći normirane okvire filma.
Sve i da ga ni u čemu ne razumemo, dovoljno bi bilo što je u Slatkom životu otkrio Marčela Mastrojanija i prelepu Šveđanku Anitu Ekberg, čije će brčkanje u Fontani di Trevi ostati upamćeno kao jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma
To što mu je Holivud nekoliko puta položio crveni tepih pred noge, pozivajući ga da snima u Americi, geniju ništa nije značilo. Odbio je svaki put, ostajući dosledan Rimu i Riminiju kao prvim i jedinim ishodištima svoje inspiracije.
Za kraj – Felini je dugo za života bio popularniji od svojih filmova, glumaca koji su u njima igrali, čak popularniji i od sebe kao režisera. Jer čak iako nikada niste pogledali nijedan njegov film, sigurno ste čuli njegovo ime. I u nekoj urnebesnoj ili apsurdnoj situaciji ćete reći: „Ovo je za Felinija.“