Oni su čarobnjaci mistične anksioznosti, poete jedinstvene klaustrofobije. Njihova muzika je sasvim prikladna za tugu u polumraku sobe, a istovremeno stadionski himnična.
The Cure su atrakcija Exita 2019, a to je možda i istorijska šansa da ih čujemo uživo
Nakon četiri decenije u životu svakog od nas, vreme je za prvi ozbiljan životni popis. Tačno toliko vremena bilo je potrebno engleskom sastavu The Cure da napravi pun krug u karijeri, uključujući i nedavni prijem u Hol slavnih u Bostonu, prodatih 30 miliona albuma, što ih čini jednim od najkomercijalnijih bendova u istoriji i, što je najvažnije, možda poslednjim velikim sastavom koji još radi nešto važno i koga će razumeti i mlađe generacije, a opet i dovoljno nostalgičan da ga se sećaju i oni koji su stasali na novom talasu.
Tačno deceniju nakon poslednjeg albuma 4:13 Dream i tri decenije posle verovatno najboljeg ostvarenja Desintegration, frontmen Robert Smit obnarodovao je da je snimanje novog materijala završeno i da bend kreće na veliku turneju povodom 40 godina postojanja. Veliki bonus na toj turneji biće činjenica da će svirati na ovogodišnjem Exitu.
https://www.youtube.com/watch?v=ks_qOI0lzho
Dovoljno je poslušati nestvarnu Friday I’m in Love ili bezvremenu Lovesong, pa shvatiti da je reč o čarobnjacima mistične anksioznosti, poetama jedinstvene klaustrofobije, te da je Smit poput inkarnacije Edgara Alana Poa s mikrofonom
Ako postoji stvar koja je obeležila rad The Cure u tih četrdeset godina, to su svakako očajnički pokušaji Roberta Smita da bend sačuva poziciju alternativnog i njihovo postupno pretvaranje u stadionsku atrakciju, nešto što nadilazi i mejnstrim status. Sasvim je moguće da je album Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me iz 1987. godine, zajedno sa jednim od njihovih najpopularnijih singlova – Just like Heaven i spotom za ovu pesmu koji je MTV proglasio najboljim alternativnim video-spotom svih vremena, doprineo globalnoj popularnosti benda, jer je uticaj ove kablovske mreže prvobitno posvećene muzici tih godina bio nestvaran.
Ipak, biće da je ključna reč za rešenje ovog rebusa intima koju su The Cure od prvog albuma Three Imaginary Boys i singla Boys Don’t Cry ponudili. Jer kako drugačije opisati da je engleska štampa njihov prošlogodišnji nastup u londonskom Hajd parku pred 65.000 gledalaca okarakterisala kao čistu intimu. Možda su se opisi njihove muzike menjali od novog talasa, postpanka, emoroka do gotika, ali Smit i ekipa su čitavu jednu epohu obojili melanholijom pretočenom u uglavnom ljubavne pesme. Bez pretencioznosti, bez želje da opsene, pričali su nam jednostavne ljubavne priče u kojoj je svako mogao da pronađe delić sopstvene, često skrivane intime. Ako je recimo Pictures of You, uz Love Will Tears Apart Again Joy Division, jedna od najdirljivijih poema rastancima, bilo bi pošteno reći da se u pesmama The Cure u neprestanoj potrazi za ljubavlju, muškarci i žene često i pronalaze. Smit je u tim trenucima u svom najboljem izdanju – nežan kao Šopen, misteriozan kao Debisi i strastven kao Mocart.
Pokušaj svrstavanja The Cure u bilo kakve žanrovske odrednice jalova je rabota. Oni su jednostavno uspeli da prave muziku koja je istovremeno stadionski himnična i sasvim prikladna za tugu u polumraku sobe
Uostalom, dovoljno je poslušati nestvarnu Friday I’m in Love ili bezvremenu Lovesong za koju je Smitu bilo potrebno čitavih deset godina da je napiše i otpeva, pa shvatiti da je reč o čarobnjacima mistične anksioznosti, poetama jedinstvene klaustrofobije, te da tada Smit izgleda kao inkarnacija Edgara Alana Poa s mikrofonom. Opet, ne bi bilo sasvim tačno ni reći da je sve u životu benda bilo poetično. Album Pornography iz 1982, mračan i nihilističan, nastao je u periodu kada su članovi grupe sve više koristili droge, a sam Robert Smit kasnije je priznao da je tokom prethodne dve godine imao osećaj da neće još dugo živeti i trudio se da se taj osećaj i ostvari. Govorilo se da su Ijan Kertis i Joy Division u poređenju sa ovim albumom „svežanj smeha“.Ipak, Pornography je za grupu značajan bar zbog dve stvari. To je njihov prvi album koji je ušao na Britansku top 10 listu. I drugo, ali nikako manje važno, na turneji su članovi benda nosili crvenu šminku oko očiju, pa se ispod reflektora na koncertima stvarao utisak da im iz očiju teče krv. Upravo u to vreme bend je dobio i svoj vizuelni identitet – Smitov karmin i razbarušenu kosu.
https://www.youtube.com/watch?v=n3nPiBai66M
I upravo taj pažljivo kreirani imidž postao je važna, bezmalo značajna koliko i njihova muzika, odrednica benda. Bilo bi sasvim pojednostavljeno i netačno reći da su prvi kojima je scensko kostimiranje postalo bitno koliko i muzika. Uostalom, pre nego što su se Smit i društvo na bini pojavili u crnom, Dejvid Bouvi je već uveliko patentirao kameleonske faze svoje karijere. Ali da jesu postali modni trend, nepobitna je činjenica. Na hiljade tinejdžera oblačilo se u crno i tapiralo šiške kao Robert Smit. Samo što ovde nije bilo govora o pukom oponašanju. Bio je to vrisak generacije koja se nije stidela da kao i njihovi idoli pokaže ranjivost i emocije i da na kraju krajeva dramatično podvuče različitost od generacije svojih roditelja.
Ako je londonski The Guardian napisao da je u pitanju bend koji je „protutnjao kroz osamdesete onako kako su The Beatles protutnjali kroz šezdesete ili Bouvi kroz sedamdesete, divlje kreativni, konstantno se menjajući“, onda postaje jasno da je priča Roberta Smita i The Cure vanvremenska
Pokušaj svrstavanja The Cure u bilo kakve žanrovske odrednice jalova je rabota. Najčešće se može čuti da je reč o gotik roku. U najširem smislu mogli bismo se možda i složiti s tim, ali bilo bi to krajnje simplifikovano tumačenje, podjednako neprecizno kao kada bismo recimo The Smiths definisali isključivo kao power pop. Oni su jednostavno uspeli da prave muziku koja je istovremeno stadionski himnična i sasvim prikladna za tugu u polumraku sobe. Istovremeno, njihov uticaj proteže se na žanrovski najrazličitije autore od Adele, preko Manic Street Preachers i Massive Attack, do Nine Inch Nails…
Naposletku, ako je londonski The Guardian napisao da je u pitanju bend koji je „protutnjao kroz osamdesete onako kako su The Beatles protutnjali kroz šezdesete ili Bouvi kroz sedamdesete, divlje kreativni, konstantno se menjajući“, onda postaje jasno da je priča Roberta Smita i The Cure vanvremenska. Na kraju krajeva, oni su svedočanstvo o vremenu u kome smo još verovali da muzika ima snagu da menja svet.
https://www.youtube.com/watch?v=X8UR2TFUp8w
Ako je recimo Pictures of You, uz Love Will Tears Apart Again Joy Division, jedna od najdirljivijih poema rastancima, bilo bi pošteno reći da se u pesmama The Cure u neprestanoj potrazi za ljubavlju muškarci i žene često i pronalaze. Smit je u tim trenucima u svom najboljem izdanju – nežan kao Šopen, misteriozan kao Debisi i strastven kao Mocart
Zato bi ozbiljna greška bila zaobići ovogodišnji Exit, gde će biti najveća atrakcija festivala. Jer biće to prvi, verovatno i poslednji nastup velikog benda u Srbiji. Možda čak i istorijski trenutak.
https://www.youtube.com/watch?v=mGgMZpGYiy8