Zašto ljudi odlaze, zašto je surčinski aerodrom najtužniji u julu i avgustu, u vreme kada roditelji ispraćaju svoju decu na studije na drugom kontinentu, šta nas to tera da napustimo svoje domove, gradove, jezik, familiju i prijatelje, a da sanjamo gibanicu, čvarke i rakiju, čime nas je duhoviti domaćin poslužio nakon tribine na važnu, za mnoge ovde i bolnu temu – otići tamo negde ili ostati ovde jer sunce…
Na sva ta pitanja pokušali su da odgovore neklikabilni ali kredibilni srpski građani sveta iz četiri generacije
Statistika kaže da svake godine oko 70.000 ljudi napusti Srbiju. Odlaze mladi na studiije, pripadnici X generacije koji ovde nisu uspeli da reše jendačinu svog života, lekari, naučnici, roditelji sa decom, odlaze i babe da čuvaju unuke. Proces emigriranja u ovom trenutku deluje nezaustavljivo, pesimistično. Dok čekamo da se nešto u sitemu ove zemlje drastično promeni, jedina stvar koja se kreće jeste život. Ludilo, beznađe, strah, sa jedne strane, i kvazioptimimistično tavorenje, s druge. Takozvana normalnost.
Ukoliko baš u ovom trenutku hiljaditi put prevrćete po bespućima mozga kuda biste, u svojoj 25. ili možda u 45. godini, mogli da odete kako biste udahnuli svežinu neke druge kulture, znanje i iskustvo, ili pak u drugoj polovini svoga veka proživeli bar nekoliko normalnih godina, tribina Gde vam stoji pasoš? 23. januara u UK Stari grad bila je mesto gde ste bar delimično mogli da razrešite dilemu ili više njih. Jer kada neko planira da krene, potreban mu je putokaz, stavka po stavka da bi popunio tabelu za i protiv.
Verujemo da i vi znate gde se nalaze vaše putne isprave – bilo da ste pasionirani globtroter, da želite da nastavite studije u inostranstvu, planirate letovanje ili da posetite tetku u Kanadi, pa čak i ako do sada nikada niste prešli granice Srbije, iz vaših intimnih razloga
A dilema – otići tamo ili ostati ovde – i danas, slično kao i devedesetih, i mnogo više nego pedesetih godina 20. veka, tišti mnogo mladih, ali i starijih naših sugrađana. Iako postoje i sličnosti i razlike u odnosu na migracije devedesetih, nešto u ovom vazduhu neprestano tera ljude da u svakom trenutku znaju gde im je pasoš bez obzira na osnovno pitanje važno za ljudsko dostojanstvo – da li je bolje biti stranac u sopstvenoj ili tuđoj zemlji?
Na tribini u okviru Otvorenog studija, koji četvrti put organizuje novinar i pisac Aleksandar Đuričić, na temu otići ili ostati, otići i vratiti se ili pak otići zauvek, bez obzira na sve što emigracija znači ili mislimo i znamo da znači, govorili su građani sveta iz četiri generacije, ljudi koji su odlazili, vraćali se i vratili se – donevši svet sa sobom: akademik Dušan Teodorović, glumica Aleksandra Janković, pisac Filip Grujić (Bludni dani kuratog Džonija, Samizdat B92, 2017) i modni dizajner Igor Todorović.
Ispostavilo se da svi gosti, čiji duh ne poznaje geografske širine i dužine, znaju gde im je pasoš jer često putuju, svako od njih imao je priliku da živi u drugim kulturama, udahne tzv. svež vazduh inostranstva, ali su ipak odlučili da se vrate. Profesor Teodorović je deo svoje akademske karijere gradio na svetskim univerzitetima i institutima – od Danske do Amerike, Igor Todorović završio je studije dizajna u Italiji, Aleksandra Janković je na sopstvenoj koži osetila strahote izbeglištva i nakon Beča i Madrida odabrala život u Beogradu, dok je mladi pisac Filip Grujić kao milenijalac već po rođenju građanin sveta.
Aleksandra kaže da je joj pasoš upisan u DNK, a dve najdraže putne isprave su joj – crveni pasoš SFRJ i pasoš koji je pre nekoliko godina dobila na festivalu EXIT. Profesor Teodorović ga nosi svuda sa sobom, čak i dok svake subote rekreativno šeta ulicama prestonice. On smatra da bi svaki čovek trebalo da ode, da bar nekoliko godina uči ili radi u nekoj drugoj sredini, kako bi usavršavajući svoju profesiju ukrao i pokoju lekciju iz etike i odgovornosti, a šeta jer smatra da je žalosno to što zbog sistema u kom živimo mnoga srca Srbije kucaju danas na udaljenim tačkama globusa – u nužnoj ekonomskoj emigraciji. Kaže i da se samo plaši da jednog dana ne nestanemo.
Odlaze mladi na studiije, pripadnici X generacije koji ovde nisu uspeli da reše jendačinu svog života, lekari, naučnici, roditelji sa decom, odlaze i babe da čuvaju unuke. Proces emigriranja u ovom trenutku deluje nezaustavljivo, pesimistično
Tema je izrodila nova pitanja i nove teme – od subotnje ulične vreve do stanja ekološke svesti, moralnih vrednosti, empatije, prilika u obrazovanju. Izostali su saveti. Jer emigracija je, kako je na početku razgovora rekao profesor Teodorović, a sa čime su se složili svi, jedno sasvim intimno pitanje.
Verujemo da i vi znate gde se nalaze vaše putne isprave – bilo da ste pasionirani globtroter, da želite da nastavite studije u inostranstvu, planirate letovanje ili da posetite tetku u Kanadi, pa čak i ako do sada nikada niste prešli granice Srbije, opet iz vaših intimnih razloga.
Budući da je Aleksandar Đuričić na kraju tribine sve goste pitao da li znaju šta znači reč klikabilan – jer mu je novinarka jednog portala rekla da gosti tribine nisu klikabilni – većini je ta reč bila neprozirna, za sve vas koji ste se ipak usudili da kliknete iz svega što su „neklikabilni“ gosti izneli izvući ćemo četiri kredibilna saveta za sve vas koji se možda kolebate da li da krenete na put:
Teodorović: Učite, studirajte u inostranstvu i šetajte se subotom.
Janković: Izbacite televizor iz kuće.
Grujić: Čitajte, pišite i ne plašite se da putujete.
Todorović: Budite tiho, iskreno empatični. Ne glumite saosećanje.