Izlagačku sezonu za 2018. zatvaramo izložbom talentovane mlade fotografkinje Senje Vild
Pravila znate: galerija radi non-stop, a karta košta jedan klik i nekoliko skrolova.
Uživajte u divnim fotografijama by Senja Vild i saznajte nešto više o njenom radu i karijeri kroz intervju koji je pred vama.
Baviš se različitim tipovima fotografije. U kojoj sferi se najviše pronalaziš, a koja je najisplativija?
Počela sam sa dokumentarnom fotografijom. To me je naučilo strpljenju i umeću hvatanja trenutka, tako sam upoznavala karaktere – kroz izraze lica, pokrete, gestikulaciju. Čini mi se da sam se pronašla negde između arhitekture i mode. Prostori, kao i ljudi, imaju priču. Sve je to dokument. Volim ono što radim, ali činjenica je da se komercijalni, najčešće agencijski, poslovi najviše isplate. Umem da nađem zadovoljstvo i u toj, unapred izrežiranoj priči.
Uvek se ima šta naučiti. O tome kako se gleda, razmišlja i kroz objektiv uokviruje svet oko nas
Završila si fotografiju na FPU-u, ali koliko i kako si bila izložena fotografiji pre nego što si se odlučila da upišeš Akademiju?
Fotografija je bila sastavni deo mog odrastanja. Mama arhitektkinja ima projekat sa mnom skoro od mog rođenja. Prvi ciklus se zvao 30 muškaraca i beba. Svakih deset godina me fotografiše, sa istim muškarcima, u različitim ambijentima. Oni stare, a ja rastem. Tata, grafički dizajner i fotograf, u mlađim danima nas je fotografisao, obe. S godinama postajem mamina mini-kopija. Bavili su se fotografijom i pre mene, pričali su svoje priče o ljubavi, arhitekturi, putovanjima, kulturi, a onda i o meni.
Da li si radila kao nečija asistentkinja u početku? Ako jesi, koliko su takva iskustva bila značajna?
Kada sam došla u Zagreb, imala sam sreće da na početku sarađujem s Mare Milin, poznatom i cenjenom fotografkinjom ne samo u Hrvatskoj. Bila sam joj asistentkinja. Govorila je da nema puno čemu da me nauči imajući u vidu moje obrazovanje. Bilo je sve sasvim suprotno. Uvek se ima šta naučiti. O tome kako se gleda, razmišlja i kroz objektiv uokviruje svet oko nas.
Prvi posao…
a) … kojim si se probila?
Kao studentkinja – bila sam zvanična fotografkinja Oktobarskog salona.
b) … koji ti se zaista dopao?
Kada sam radila sa meni inspirativnim i ambicioznim ljudima.
c) koji ti se baš nije radio:
Reprofotografije iz Titovog albuma, na hiljade njih.
Dosta fotkaš u Hrvatskoj. Postoje li razlike između tog tržišta i ovog našeg (srpskog) ili je situacija slična?
Postoje. U načinu rada, pristupu klijentima, poslu, u ozbiljnosti, organizaciji, razumevanju da fotograf od te fotografije živi… mnogo je manje onog ortačkog „ajmo da odradimo to drugarski“. Dosta zavisi i od toga ko je klijent, ako je dobar, onda razlike ne postoje.
Radiš poprilično u modnim magazinima. Da li je teško sarađivati s publicistima, izdavačima i uredništvom?
Meni nije. Sve je u dobroj komunikaciji, organizaciji, uzajamnom poštovanju i razumevanju.
Počela sam sa dokumentarnom fotografijom. To me je naučilo strpljenju i umeću hvatanja trenutka
Koje programe koristiš za obradu, a koju opremu za fotkanje? Koju kameru bi želela da imaš?
Photoshop, Lightroom & Canon 5D Mark 2 aparat. Nikada nisam bila tech freak, uvek mi je bilo važno da smislim dobru priču i prenesem je na fotku. Oprema je tu da neke stvari olakša i ne bih se bunila protiv novog Phase One, full frame medium format aparata, recimo.
Prirodno svetlo ili kontrolisani uslovi?
Zavisi, svako svetlo ima svoje prednosti. I mane.
Najlepša lokacija na kojoj si dosad radila i jedna koju priželjkuješ da posetiš za neko buduće fotografisanje?
Korčula, snimanje zimske kampanje za brend A’marie. Volela bih da fotkam u Maroku, na Baliju, Islandu…
Kada ćeš organizovati novu izložbu, imaš li nešto u planu?
Nasmejala sam se kada sam pročitala ovo pitanje, kao da si znala…
Posle skoro dve godine, spremam izložbu koju sam dugo držala u fioci.