Marija Strajnić je arhitektkinja, ilustratorka preslatkog projekta Lovers i fotografkinja koja kamerom priča intimne, lične priče – kako svoje, tako i svojih subjekata.
Na ovom mestu izložila je nekoliko fotografija po svom izboru i ponešto rekla o tome kako ovim medijumom kreira sasvim emotivne i prepoznatljive vizuelne narative.
Počela si da fotografišeš i te fotografije kačila na tada popularne mreže – Flickr, Tumblr… Iako su lične, najčešće prikazuju ljude kojima si okružena, postaju li one, na neki način, depersonalizovane onda kada su viralne?
To i jeste suština, istražujem put iz ličnog u zajedničko, iz intimnog u javno, iz lirike u epiku. Preokretanje razmere na raznim nivoima – ta igra mi je oduvek bila zanimljiva. Fotkam sve što me okružuje, a onda u tome pronalazim neka opšta mesta i trudim se da ih povežem u foto-priče, koncepte, narative, čak i u klišee. Takođe, volim kad uslikam nešto iz samo meni znanih pobuda, a to nađe drugačija značenja kod posmatrača. To je ta depersonalizacija koju pominješ, a do koje izgleda dolazim upravo – personalizacijom.
Koliko se tvoj fotografski senzibilitet promenio od tog vremena pa do danas?
Promenio se pre svega u tome što sada prvo osmislim temu kojom bih se bavila, pa joj onda pristupim kao fotograf – dok je pre bio obrnut slučaj. Prvo sam fotografisala pa onda iz toga dolazila do tema. Ko zna, možda se ponovo vratim tome.
Fotografijom istražujem put iz ličnog u zajedničko, iz intimnog u javno, iz lirike u epiku
Na kojoj si društvenoj mreži (ili bilo gde na internetu) najaktivnija u smislu objavljivanja radova, serija i projekata?
Najaktivnija sam definitivno na mom Instagramu koji koristim kao neku vrstu javnog dnevnika, a na svom sajtu se malo koherentnije odnosim prema onome što radim i kačim samo završene projekte, zaokružene stvari.
Marija Strajnić, fotografisao: Marko Ajković
Da li se češće iznenadiš rezultatom kada razviješ film/ pogledaš u ekran ili unapred isplaniraš sliku koju želiš da dobiješ?
Volim da planiram, znam šta želim da vidim na slici i najčešće to i dobijem, ali definitivno je jedan od najuzbudljivijih momenata taj kad pregledam tek razvijen film. Mogu da planiram koliko hoću, ali uvek će biti iznenađenja. Zato i volim da radim sa filmom.
Tvoj pristup fotografiji je, čini mi se, sirov – prikazuje ljude, uključujući i tebe samu, neretuširane, u emotivnim situacijama, nekad bez odeće. Često je i tvoj rođeni brat subjekt na slikama. Šta roditelji misle o tome? 🙂
Hvala, drago mi je ako ti je to utisak. Sirovost za mene znači da sam uspela da prenesem neku autentičnost tih osoba, pojava i događanja koje fotografišem. Na mojim fotografijama su zaista samo ljudi prema kojima imam neki odnos, bilo da traje od majčinog stomaka, u slučaju mog brata kog si spomenula, ili par samo par minuta, ako sam nekoga tek upoznala. Ogoljavanje pred kamerom je obaveznost, nekad to znači bez odeće, a nekad nema veze sa izgledom onoga što mi je ispred objektiva. Roditeljima valjda to nije problem :)!
Rekla bih da si i najpoznatija po portretima. Na koji način pokušavaš da fotografijom uhvatiš energiju različitih ljudi? Da li to uopšte radiš ili se, jednostavno, dogodi?
Mislim da to mora spontano. Uz blage instrukcije, haha.
Definitivno je jedan od najuzbudljivijih momenata taj kad pregledam tek razvijen film
O seriji fotografija sa Tajvana, koji si posetila u okviru Pier-2 Art rezidencije, dosta se govorilo. Iako se same fotografije, koje su opet prikazi svakodnevice, ne razlikuju previše od tvojih ostalih projekata, subjekti su stranci, nepoznanici iz druge kulture. Zašto nam je drugost često zanimljivija?
Ta drugost mi je bila jako značajna jer sam po prvi put istupila iz svoje zone komfora i fotografisala ne samo strance već i meni potpuno nepoznate ljude. Na primer za foto-seriju Made in Taiwan upadala sam bez kucanja u male radionice i fotkala maltene bez gledanja šta je ispred mene. Tek posle toga objašnjavala ljudima, kako znam i umem, da nisam potpuni manijak i da je to za projekat. Za seriju In Hiding prilazila sam desetinama motociklista na semaforu i fotografisala ih dok traje crveno svetlo.
In Hiding
Sve to je mnogo uticalo na moj pogled na intimnost kao takvu.
Ima li razlike u tvom ličnom izrazu između digitalne i analogne fotografije?
Digitalno slikam komercijalnije stvari, a svoje projekte najčešće analogno. Al’ volim da mislim da suštinski to ne menja izraz. Od sebe se teško pobegne.
Ogoljavanje pred kamerom je obaveznost – nekad to znači bez odeće, a nekad nema veze sa izgledom onoga što mi je ispred objektiva
Da li si nekada uradila projekat kojim nisi bila zadovoljna ili morala da praviš veeelike kompromise?
Jesam, to najčešće i jesu projekti kod kojih se prave kompromisi. A kompromisi su posledica nepoverenja na liniji fotograf-klijent, pa onda bude sve na pola i, naravno, da niko nije zadovoljan. Ali, na sreću, sve ređe se to dešava jer više ni ne uzimam poslove koji me ne ushićuju na nekom nivou.
Jedno kliše pitanje – nekoliko omiljenih fotografskih projekata koje si uradila i neke koje bi tek volela da ostvariš?
Pre tri meseca postala sam majka, tako da mi je trenutno sve orijentisano ka bebi, a pogotovo fotografije. Nikad nisam više slikala. Skoro sam objavila seriju Hey Mama Wolf, kojom sam zabeležila svoju trudnoću, а trenutno radim na dve serije fotografija o majčinstvu koje ću objaviti čim se budem malo naspavala! Van toga, omiljeni projekti su mi moje tri foto-knjige – Fifth Element, Lit (sa Anom Kraš) i A Chord (sa Katarinom Šoškić).
Više Marijinih fotografija, ilustracija i projekata pronađite na:
marijastrajnic.com
maj.rs
lovers.rs