Dejan je prvi solista beogradskog baleta, jedan od retkih koji podjednako neguju klasičan i moderan repertoar, a nedavno je oduševio kao koreograf kada je premijerno izveden njegov balet Ćelava pevačica. Ipak, delovalo mi je da, bez obzira na to koliki talenat bio, on i baletski igrači kod nas ne dobijaju previše medijske pažnje.
A Dejan je potvrdio moje mišljenje.
Zbog čega je to tako i kako baletska scena treba da izgleda u budućnosti, pričala sam sa ovim momkom, pasioniranim borcem za scenski izraz pokretom.
Dejane, ti si baletski igrač, ali takođe radiš koreografije i režiraš.
Pa da, nisam mnogo takvih stvarih radio zasad, ali mi je želja da se više angažujem oko toga. Prvenstveno sam baletski igrač. U Bitefu me možete gledati u predstavi Don Juan, zatim, tu je Priča o vojniku, Ptice… U Narodnom pozorištu igram u gotovo celom baletskom repertoaru.
Kako si ušao u tu priču, počeo da radiš koreografije? Da li tu vidiš sebe u budućnosti?
Za sada mogu da kažem da me interesuje, zanimljivo je. Na primer, koreografiju za kratki balet Ćelava pevačica, koji se igra na Maloj sceni Narodnog pozorišta, radio sam slučajno. Dobio sam poziv koji sam prihvatio i čini mi se da je ispalo dobro. Da li bih želeo da budem koreograf – još uvek ne znam. Trenutno sam u najboljim godinama za igru, pa sam tome apsolutno posvećen. Ali vuku me ideje, stalno mi se neke teme vrte po glavi – šta bih obrađivao, prepravio u plesnu izvedbu. Tokom karijere upoznao sam veliki broj sjajnih koreografa i igrača i sarađivao sa njima, učestvovao u procesima stvaranja, pa je to sigurno uticalo na mene.
Šta je bitnije za umetnost – ideja ili izvedba?
Podjednako. Jedno bez drugog ne ide. Dobro je da imaš puno ideja, ali ako ne znaš ili nemaš mogućnosti da ih ostvariš – ništa se ne dešava. Kada kreneš da realizuješ, sam taj proces donosi nove ideje, nova rešenja. One se razvijaju.
Vuku me ideje, stalno mi se neke teme vrte po glavi – šta bih obrađivao, prepravio u plesnu izvedbu. Tokom karijere upoznao sam veliki broj sjajnih koreografa i igrača i sarađivao sa njima, učestvovao u procesima stvaranja, pa je to sigurno uticalo na mene
Igraš već dugo. Sigurno si imao izazove?
Igram već 20 godina, što ovde, što u Nemačkoj. Ceo moj put baletskog igrača bio je pun izazova, jako sam želeo da se bavim plesom – otkako sam bio klinac, pa sve dok nisam ušao u Narodno pozorište. Ranije je to bilo vezano za lični napredak, kako se popeti na stepenik više, ali sada mi je izazov savremeni pokret. Shvatio sam da tu mogu da se iskažem kao umetnik i kao ličnost. Počeo sam da se bavim koreodramskim stvarima. Zanimljiva mi je transformacija iz lika u lik. U jednoj predstavi imam i tekst koji izgovaram, naravno uz pokret koji uvek ostaje baza.
I kako se snalaziš u novoj ulozi?
Sve više dobijam takvih uloga, u kojima moram da razvijam različite likove. Vrlo sam zadovoljan, baš me ispunjava. Sve je to novo za mene, ali je veoma kreativno. Dodatna hrana je i to što publika pozitivno reaguje.
Sećam se nekih starijih balerina i baletskih igrača koji su bili ogromne zvezde. Koliko ste vi zvezde danas?
E to je tema o kojoj se u našim krugovima dosta priča. Toga više uopšte nema. Sećam se kad sam ušao u pozorište – bilo je bacanje cveća sa galerije, pa je to cveće prešlo u čokoladu, ogromni aplauzi… Sećam se jedne bake koja je sedela u upravničkoj loži i uvek se oduševljavala igračima, redovno je dolazila na predstave sa buketima cveća. Nažalost, to je sve izumrlo kod nas.
Zašto je to tako?
Nije tu samo do igrača već i do kuće, tj. pozorišta – kako promoviše svoje ljude. Kada je igrač dobar, kuća iza njega mora da stane. Ranije su po celom gradu postojali bilbordi na kojima su isticana imena igrača, mnogo se više vodilo računa o tome. Danas, igrač koji nije bio u rijalitiju ili imao veze s politikom nije preterano poznat.
Trenutno u Narodnom pozorištu postoji 37 honorarno zaposlenih plesača koji nose repertoar, ali nemaju mogućnost da se zaposle za stalno – ne postoje slobodna mesta
Kažeš da si u najboljim godinama za ples? Koje su to najbolje godine za vas, a kada završavate karijeru?
To sve zavisi od osobe do osobe. Od tela do tela. Recimo da se linija povlači oko 45. godine.
Tada se penzionišete?
Tada bi bio red. Međutim, postoji dosta problema kada je penzionisanje u pitanju. Imamo beneficirani radni staž, ali bez obzira na to, moramo da radimo dok ne ispunimo starosni uslov za penziju. Što pravi veliki problem kod zapošljavanja mlađih ljudi jer stariji rade duže nego što zapravo mogu. Imamo veliku borbu s Ministarstvom kulture, pokušavamo da izdvojimo našu profesiju od ostalih. Trenutno u Narodnom pozorištu postoji 37 honorarno zaposlenih plesača koji nose repertoar, ali nemaju mogućnost da se zaposle za stalno – ne postoje slobodna mesta. Ukoliko bi se naša profesija izdvojila od ostalih i bilo nam omogućeno da odemo u penziju sa 45 godina, ne bismo ugrozili nikog, pošto u celoj Srbiji ima oko 200 baletskih igrača.
I šta se dešava po tom pitanju?
Mladi ne mogu da se zaposle, stariji ne mogu da odu u penziju i naša branša se polako gasi. Baš sa tim pokušavamo da se borimo, jer naša profesija je profesija s velikim rizikom. Mi smo redovno po zdravstvenim ustanovama, povrede su česte, lečimo se… prosto, telo ima svoj rok upotrebe. Uskoro će se slaviti 100 godina baleta u ovoj zemlji, a umesto da se bavimo progresom domaće scene – mi se borimo za opstanak profesije.
Mislim da budućnost baleta nije u tome da razvijamo jednu vrstu plesa – već različitosti. Da se zadovolje potrebe razne publike, sa što više različitih vrsta, stilova predstava i pokreta
Da li se progres ogleda u populizovanju savremenog baleta? Kod nas je, čini mi se, zastupljeniji klasičan balet?
To je diskutabilno. Narodno pozorište ima tradiciju klasičnog baleta, sve predstave su pune. Valjda ta kuća gaji takvu vrstu tradicije, a ne štedi na kvalitetu. Nekako, klasičan balet ide uz Narodno pozorište. S druge strane, sarađujem sa Bitef Dance Companiyjom i radimo isključivo savremene predstave, bliske današnjim generacijama. Lično volim i jedno i drugo, bavim se i savremenim i klasičnim plesom. Sve je to igra, ali postoji velika razlika. Mislim da budućnost nije u tome da razvijamo jednu vrstu plesa – već različitosti. Da se zadovolje potrebe različite publike, sa što više različitih vrsta, stilova predstava i pokreta.
Tako se širi kapacitet publike.
Svakako. Balet je telesna komunikacija, nešto drugačije od onoga što smo navikli da gledamo na televiziji – gde je sve vrlo jasno, prilagođeno širokim narodnim masama. Kada je igra u pitanju, publika mora da se fokusira, da pokuša sebe da stavi u određene situacije, da doživi nešto novo, pozabavi se problematikom kako bi neke stvari bile jasnije.
Balet zahteva veći angažman, ali smatram da daje publici mnogo toga.
