Kako izgleda život na vodi u Beogradu, pitali smo Miloša kome je jedrenje upisano u DNK
Počela je sezona jedrenja, a sa njom se probudilo i naše interesovanje da savladamo ovaj sport koji nas neopisivo, gotovo magnetski privlači dok jedrilice posmatramo sa kopna, toliko da želimo da saznamo sve što o njemu ne znamo. Zato smo našli čoveka koji zna. Osnivač Jedriličarskog kluba Ada Miloš Dobrosavljević otkrio nam je šta treba da naučimo pre nego što podignemo jedra, nakon koliko dana vežbanja možemo da se oprobamo kao samostalni kapetani lađe, kako su devedesetih izgledala internacionalna takmičenja i koliko je jedrenje zapravo skup sport.
Tvoja ljubav prema nautici počinje od malih nogu, kakva su ti sećanja na taj period?
Imam par slika u glavi još iz perioda gradnje naše porodične jedrilice na donjem špicu Ade, nedaleko od mesta gde mi je i danas baza. Verovatno najčvršća uspomena na taj period jeste miris mahagonija, koji je moj otac obrađivao za enterijer Mije. Nešto više frejmova imam sa Hrvatskog primorja, iz Biograda i sa Kornata. Sećam se uvala i plaža, neke dece drugih pustolova-nautičara sa kojom sam se upoznavao i rastajao obično u istom danu, spavanja u tavernama dok su moji bančili, zamišljenih prijatelja Raje, Gaje i Vlaje sa kojima sam komunicirao putem takođe zamišljenog voki-tokija, nevera (oluja), Branka Kockice i moje prve dnevnice (ošmirglao sam mu kormilo od algi i kupio kornjaču) i izvesne Neve, moje prve simpatije.
Sećam se mlaza vode koji je izlazio iz švert kasete, katapult prevrtanja na svakih par stotina metara, meduza koje sam kofom izbacivao nakon svakog prevrtanja i naših indijanskih pokliča izazvanih jednim od prvih adrenalinskih šokova u našim životima
Već kao dečak osvajao si prve medalje i ušao u reprezentaciju sa AJK klubom. Reci nam nešto više o tom periodu?
To su bile one grozne devedesete. Taman što smo stasali da uđemo u takmičarske vode, nastupila je kriza u celoj državi, a kamoli u sportu kao što je jedrenje. Taj period izgurali smo zahvaljujući neverovatnom trudu roditelja i trenera da nas zadrže na vodi, a sklone sa ulice. Situacija sa opremom nije bila najsrećnija, budžeti za takmičenja nisu ni postojali, ali uvek je bilo dovoljno osnovnih stvari, pažnje i ljubavi da deca ostanu na vodi. Rivalitet mimo regatnog polja nije postojao. Srpsko jedrenje je danas u rukama upravo moje generacije i naš je red da pokažemo šta umemo da učinimo ne samo za klubove kojima pripadamo već za celu zajednicu u kojoj živimo, baš kao i naši prethodnici.
Od svih svetskih i evropskih takmičenja, koje smatraš svojim najvećim uspehom?
Zvučaće možda čudno, ali najveći uspeh je što smo se neposredno nakon završetka rata uopšte pojavili na Otvorenom prvenstvu Evrope u Piranu. Sa dozom predostrožnosti prišli smo teritoriji koju posećujemo prvi put posle raspada, ali nas je tamo dočekalo iznenađenje. Na defileu otvaranja regate, noseći zastavu nove verzije Jugoslavije, dobili smo više ovacija nego i sam domaćin takmičenja. Gostoprimstvo je trajalo svih sedam dana, a odličan odnos imali smo i sa drugim reprezentacijama sa teritorije bivše Jugoslavije (pre svega mislim na reprezentaciju Hrvatske). Jedino su nas Ameri kulirali u vanregatnim aktivnostima. Očigledno po naređenju trenera, nisu hteli da igraju fucu sa nama. Ali nema veze, i ovako im je lopta ubrzo završila u moru. Plasman je generalno bio loš za celu reprezentaciju, ali s obzirom na to kakve smo čamce i pripreme imali, dobro je što je većina nas bila u prvoj trećini. Takmičenje smo napustili kao zadovoljni i inspirisani tinejdžeri, spremni za prelazak u klasu Laser koja je u svakom pogledu najavljivala nov period u našem sazrevanju.
Kako je nastao JK Ada?
Najlakše je reći spontano. Sa ove tačke gledišta, to je bio splet srećnih okolnosti. Nakon premeštanja AJK-a usled izgradnje mosta, malo sam se udaljio od jedrenja. Tu nastupa luda sreća. Jedan od mojih prijatelja iz grada kupio je splav na praktično istoj lokaciji za koju sam bio vezan od rođenja. Kako se gradio most, tako se gradio i naš budući klub, a da toga nisam bio ni svestan. Okupio sam društvo zainteresovano za plovidbu mojom novom jedrilicom, a zahvaljujući gostoprimstvu domaćina provodili smo sva četiri godišnja doba na reci. Imao sam najboljeg sparing partnera – Vasketa, aktuelnog šampiona u mikroklasi. Njemu hvala što nije škrtario na znanju, već ga je delio sa mnom. Od njega sam naučio mnogo o jedrenju i životu na reci, ali jednu stvar bih izdvojio – on najsrdačnije čestita kada ga pobediš. E, to treba znati!
A kako je počeo da radi kao pravi klub?
Zvaničnu formu kluba dobili smo 2013. kada je moj prijatelj Goša objavio da prodaje splav. Sreća se ponovo pojavila i stigla je pomoć jednog novog prijatelja. Visoki, simpatični lik, dečjeg osmeha i sa sjajem u očima, koji odlično zna šta radi, ali koji zna i da uživa u životu, želeo je mesto baš kakvo je danas naš klub. Treći osnivač kluba je osoba koja je najzaslužnija za moje uspehe, koja me je usmeravala kroz život isključivo ka pravim vrednostima i viteškim stavovima. Moja majka. Ona je zadužena za delovanja u segmentu ekologije, biodiverziteta i istorijskih vrednosti lokaliteta, a često je i glas razuma u donošenju odluka.
Od novajlije na reci ne očekujte da baci papirić, flašu pa čak ni žvaku u vodu, za razliku od nekih starosedelaca čiji trosedi i sandučari plove pored našeg kluba kad god renoviraju svoj splav
Šta se promenilo do danas, kako klub izgleda sada?
Danas klub broji puno članova, posetilaca i poštovalaca. Prima podršku uspešnih pojedinaca i kompanija, a pruža podršku Beograđanima koji brinu o kvalitetu svog života. Meni su omiljeni članovi moji učenici. Zaista ih ima dosta u poslednje tri godine, ali svakome znam ime i svakome znam kako da dolijam kada mu je loš dan (barem tako mislim). Sviđa mi se njihov stav – da su početnici. Trudim se da ga zadrže zauvek. Jer kad savladaš jedno, ideš dalje, i opet si početnik.
Ustaljeno je mišljenje da je jedrenje skup sport, da li je tako?
Uspešno bavljenje bilo kojim sportom na vrhunskom nivou nije jeftino. Tehnologija je napredovala i takođe je i jako skupa. Jedrenje pripada grupi najskupljih sportova na svetu, ali ima jednu predivnu osobinu – podeljeno je na klase. Na primer, klasa Optimistje nešto slično kartingu u auto-moto sportu. Namenjena je deci od 7 do 14 godina i početnička jedrilica nije skuplja od malo boljeg bicikla. Takođe, olimpijske klase same po sebi nisu nepriuštive. Zahvaljujući tome, klubovi imaju mogućnost da privlače članove svih slojeva. Nažalost, mit o skupom sportu često ljude odbije i da proguglaju o bavljenju jedrenjem. Ono što je bitno jeste da je za jedrenje neophodna želja, vetar i voda. Ostalo je opciono.
Koje su od tih različitih klasa koje spominješ dostupne u JK Ada?
Pored Mikrotonera, klub Adaposeduje jedrilice klase Optimist, Laser, Elan 375i Windsurf. U toku je i rekonstrukcija jedne stare olimpijske Jole. Naime, to je klasa jedrilice iz davnih tridesetih godina namenjena olimpijskoj regati u Berlinu. Konkretno, ovaj primerak datira upravo iz te godine, izrađen je od mahagonija i izuzetno sam ponosan što ga posedujemo.
Šta je sve potrebno da bi neko počeo da jedri i nakon koliko vremena može da savlada osnove i osamostali se?
Kao što rekoh, želja, vetar i voda. Naravno, slobodno vreme je takođe bitan faktor. Dvadesetak sati jedrenja raspodeljenih u desetak termina dovoljno je da većina ovlada osnovama plovidbe pod jedrima i počne da uživa u svim čarima ovog sporta. Dosta pomaže stručna literatura, YouTube, pa čak i video-igre na temu jedrenja. Kao i u svemu, onoliko koliko se posvetite, toliko ćete i napredovati. U ovom sportu ne postoji talenat, već potencijal.
Jedrenje pripada grupi najskupljih sportova na svetu, ali ima jednu predivnu osobinu – podeljeno je na klase
Sezona traje od marta do decembra, a koji su ključni datumi u vašem kalendaru ove godine?
Ključno je bilo otvaranje sezone. Jedrimo od marta do decembra, ali posvećeni smo klubu tokom cele godine. Takođe, četvrta subota juna je jako bitan dan za nas. Ove godine organizujemo po treći put Belgrade Cruiser Cup upravo tada. To je regata koja predstavlja Beograd i koja Beogradu predstavlja jedrenje. Sve regate Euro Micro Cupa su takođe bitne za nas i nadam se da ćemo obezbediti budžet da nastupimo na što većem broju ovih takmičenja, kao i na Svetskom prvenstvu u Poljskoj krajem avgusta. I na kraju, BOSL (Belgrade Open Sailing League). Flotno takmičenje vrhunskih posada iz evropskih zemalja na izvanrednim jedrilicama Seascape18 u stadionskim uslovima koje pruža jezero na Adi.
Život na reci je potpuno drugačiji doživljaj grada, a to se naročito vidi kod onih koji ga tek otkriju. Kako ti gledaš na to?
Beograd je jedna od evropskih prestonica koja raspolaže zaista neverovatnom vodenom površinom u samom centru grada. To je fenomenalno – jer i jeste i niste u gradu. Sa obe strane uzmete ono najbolje. Ono čega treba biti svestan jeste da toj fenomenalnoj prirodi u kojoj uživamo treba nešto dati zauzvrat. Možda u našoj sredini to zvuči kao borba sa vetrenjačama, možda to i jeste, ali stvar je pristupa. Treba ući na zadnja vrata, početi od sebe, svoje mikrosredine, dajući primer užoj a onda i široj okolini. Puno ljudi se sa mnom po prvi put susrelo sa pravim životom na reci, prešlo prve milje i videlo grad iz ovog ugla. Dopada mi se što primećuju i dobro i loše. Od novajlije na reci ne očekujte da baci papirić, flašu pa čak ni žvaku u vodu, za razliku od nekih starosedelaca čiji trosedi i sandučari plove pored našeg kluba kad god renoviraju splav. To mi uliva nadu i trudim se da se novajlije vremenom ne iskvare.
Mnoge jedrenje privlači iz različitih razloga. Da li znaš zašto ti se svidelo pre 20 godina, a zašto danas (možda je to ista stvar)?
Skoro da sam se rodio na jedrilici tako da je prva ljubav došla prirodno ili nisam imao izbora. Kada sam ušao u takmičarsku sferu, jedrenje me je dovodilo do ludila u želji da budem što bolji. Ali me je svet avantura na vodi jako ispunjavao. Sa prvim medaljama zavoleo sam i stres koji donosi takmičenje i počeo da ga kanališem u pozitivu i uspehe. Momenat kada sam shvatio da umem da se borim sa svim (ne)uslovima, takođe je bio interesantan. Sada, nakon više od 30 godina od prve plovidbe pod jedrima, ispunjava me pomeranje granica u svakom smislu. Na vodi se trenutno takmičim sa samim sobom kako da naučim nekoga da što bolje jedri za što kraće vreme. Uživam kada ih vidim kako napreduju. Takođe, i organizovanje regata i promocija sporta u sredini u kojoj živim predstavlja izazov, te me ispunjava svaki pomak koji učinim. U takmičarskom smislu me interesuje međunarodna scena i istraživanje novih klasa.
Ako bi morao da svoje celokupno iskustvo opišeš jednom scenom na jedrilici, koja bi to scena bila?
Pada mi na pamet jedan događaj iz klase Optimist. Imali smo 12‒13 godina. Poslednji dan Balkanijadena Crnom moru. Simba i ja nekoliko milja od bugarske obale, nakon signala odgode usled oluje, jedrimo niz vetar i niz talase koji premašuju visinu naših jarbola. Dok RIB-ovi spasavaju klince polomljenih jarbola i pocepanih jedara, mi razvijamo fascinantnu brzinu koja protivureči svim zakonima fizike. Sećam se mlaza vode koji je izlazio iz švert kasete, katapult prevrtanja na svakih par stotina metara, meduza koje sam kofom izbacivao nakon svakog prevrtanja i naših indijanskih pokliča izazvanih jednim od prvih adrenalinskih šokova u našim životima. I dalje mi nije jasno kako su čamci preživeli taj dan. Bilo je sjajno!
Kakve su vam dalje ambicije i planovi s JK Ada?
Plan je da razvijamo ono što smo započeli. Školu jedrenja, takmičarske aktivnosti, regate, edukativni program i svest o sredini u kojoj živimo. Siguran sam da će nam se i ove sezone pridružiti još finog sveta koji zna da uživa. Smatram da je to neophodno za kvalitetno funkcionisanje sportskog kluba – jer klub ne čini objekat i oprema, klub čine ljudi.