Dokumentarna priča o tvorcu imperije luksuznih cipela Manolo Blahnik, za kojima uzdiše svaki iskreni modoljubac, na velikom platnu podseća na dosadan EPP program koji nikako da poentira ili dâ bar naznaku epiloga
Ženska populacija planete deli se na one koje imaju par ili više Manholo Blahnik cipela u svom ormanu i na one koje o njima sanjaju ili bi bez blama svašta uradile za bar jedan par čuvenih stileto potpetica. Ah, da, i na one koje nemaju pojma o čemu se radi, ali će zbog svoje neinformisanosti biti kažnjene isključenjem iz teksta. Ipak je Manolo Blahnik termin koji sad već potpada pod znanje iz opšte kulture.
Zato i ne čudi ideja Michaela Robertsa, čuvenog modnog znalca s pedigreom i saradnika magazina Vanity Fair, The New Yorker i britanskog Voguea, da napravi ostvarenje o čoveku koji stoji iza ovog magičnog brenda. Tako je osvanuo dokumentarac kod nas preveden kao Manolo: kralj cipela valjda da se ovdašnja, „modno osvešćena“ scena, naviknuta isključivo na prvu loptu i direktne asocijacije, ne nađe u zbunu pred originalnim naslovom Manolo: dečak koji je pravio cipele za guštere – jer oni su, ipak, glavna ciljna grupa ove priče.
Neubedljiv u svom nastojanju da nam predstavi gospodina Blahnika kao skromnog obućara koji je u svom rodnom gradu Santa Kruz de la Palma na Kanarskim ostrvima još kao dečko za guštere pravio cipele od folije, te potpuno nezainteresovan za slavu i bogatstvo uronio u taj svet i opstao u njemu samo zahvaljujući svojoj genijalnosti, ovaj film me je samo učvrstio u razmišljanjima da je moda (iako je intimno obožavam) zapravo industrija koja od forme plagira suštinu, a pritom mlati i ogromnu lovu. Stekla sam utisak da gledam jednu dugu, vredno osmišljenu ekonomsko-propagadnu emisiju jer se reditelj, valjda oduševljen što pred sobom ima ikonu u tolikoj satnici, nije ni usudio da zaroni dublje u svet tog specifičnog humora, belih rukavica i ograničenog diskursa glavnog protagoniste, koji zapravo nema mnogo toga inspirativnog da nam kaže. I to je okej, ali onda, za boga miloga, ne stavljate takvu osobu da bude glavni lik u filmu.
Veliki nedostatak celokupnog projekta jeste taj što ostajemo uskraćeni za suštinska osećanja šarmantnog 74-godišnjeg dizajnera, njegov odnos prema konkurenciji (Christian Louboutin se i ne pominje), ljubavi, neuspehu, tuzi, pošto je sve usmereno na nizanje hvalospeva i smenjivanja faca iz sveta mode, od Naomi Campbell, preko Karlie Kloss, do Rihanne, koje superlativima i hiperbolama toliko veličaju njegove lik i delo („originalno“, „izuzetno“, „jedinstveno“) da na momente to postaje dosadno u svom besmislu i praznom naklapanju. Jer, sećate se toga iz škole, za dobar film je potreban zaplet, ili bar neka intriga. Začkoljica. Kulminacija. A toga ovde – nema. Valjda zato što je pojavnost modnih zvezda sama po sebi dovoljna da zatapšemo oduševljeno ručicama, ne znam.
Stekla sam utisak da gledam jednu dugu, vredno osmišljenu ekonomsko-propagadnu emisiju jer se reditelj, valjda oduševljen što pred sobom ima ikonu u tolikoj satnici
I taman kad sam zbog neuništivog lokalpatriotizma počela da nazirem u sebi trunčice empatije za ovdašnje „high fashion loverse“, koji neretko sveže praziluke menjaju skupim torbama poznatih brendova te uz obilje anglicizama i lošeg engleskog beskrajno razglabaju o slikama s Instagrama i komentarima s Fejsa, kadrovi me vode u madridski muzej Prado, gde gospodin Blahnik sedi s kustosom i raspravlja u polutami o svom sunarodniku Goyi i njegovoj vrlini da dušu svojih likova pretoči u cipele. Hej, pa ovi naši i ne znaju ni šta se nalazi po domaćim muzejima, a kamoli da raspravljaju o modnim detaljima na umetničkim delima, recimo, prve srpske akademske slikarke Katarine Ivanović.
Sledeći neočekivani plus filma je urednica američkog magazina Vogue, koja se inače pojavljuje često, maltene poput glavnog lika, usnimljena bez svojih lajtmotivskih crnih naočara kako se kikoće i gestikulira dok objašnjava da „ne nosi nijedne druge cipele osim onih sa potpisom čuvenog dizajnera“. I da ne bude da je sarkazam jedina nit ovog teksta, sviđa mi se što humorističke animirane sekvence doprinose koncepciji asamblaža, podsećajući nas da je moda jedino prihvatljiva ako je shvatimo kao zabavu, jer inače može da preraste u luksuzan cirkus, naročito neprimeren običnim ljudima, poput mene, koji sede u bioskopskoj sali.
Ako od filma očekujete da vas zabavi bez preteranog angažovanja i eventualne katarze ili bar koje suze patosnice na kraju, storija o tvorcu imperije cipela, zbog kojih uzdiše čak i Carrie Bradshaw, junakinja Seksa i grada, idealna je kao izbor za popodnevni matine s drugaricom. Ili sa gej prijateljem iz detinjstva. Uz sveže makaronse, dear, but of course.