Kada je otvorena Art+Science izložba, slike solarnih ćelija u najrazličitijim bojama preplavile su društvene mreže. Domaća publika ih gotovo religiozno obožava. Te solarne ćelije napravio je umetnik Dušan Rodić, s kojim smo razgovarali o konceptu samoodrživosti u art svetu
Pre godinu dana prvi put se dogodila Art+Science izložba u organizaciji Centra za promociju nauke, a kako je interesovanje veliko i utisci pozitivni, ideja je ponovljena – pa je 27. aprila u Kulturnom Centru Beograda otvoreno drugo izdanje izložbe. Radove inspirisane svemirom, neuronaukama, moždanim talasima, novim tehnologijama ili simbiotičkom zavisnošću čoveka i prirode imaćemo priliku da gledamo do 25. maja, a među njima i predivne solarne panele umetnika Dušana Rodića.
Na izložbi Centra za promociju nauke – Art + Science videli smo tvoje solarne panele. Reci mi kako si počeo da se interesuješ za njih i pretvoriš ih u umetnički objekat?
Mislim da su veliki uticaj imale devedesete – politička situacija, pad ekonomije, nestašica svega – pa i električne energije. Tada mi je pala na pamet ideja o konstruisanju solarnih panela. Kasnije sam krenuo u umetničku školu i tamo nastavio da razvijam svoju ideju, samo u nekom malo drugačijem obliku. Moji solarni paneli su funkcionalni, na jednoj izložbi sam ih samo priključio i tako snabdevao galerijski prostor energijom. Međutim, kroz proces sam shvatio da je mnogo zanimljivije uneti ih u sam prostor, upravo zbog toga što svi očekuju da oni budu napolju, na krovu. Unutra oni dobijaju drugi kontekst, a samim tim se pokreće i diskusija. Interesantno jeste da su solarne ćelije zapravo sive boje, ali ja sam nanosio antireflektivne slojeve. U zavisnosti od debljine slojeva prelamaju se elektromagnetni talasi, a mi to percipiramo kao boje. Te boje na solarnim ćelijama daju celom panelu umetnički dodir.
Moji solarni paneli su funkcionalni, na jednoj izložbi sam ih samo priključio i tako snabdevao galerijski prostor energijom. Međutim, kroz proces sam shvatio da je mnogo zanimljivije uneti ih u sam prostor, upravo zbog toga što svi očekuju da oni budu napolju
U jednom momentu uveo si i zvučne efekte.
Solarni paneli imaju potencijal da naprave energiju, a ja sam hteo nešto da uradim s tim potencijalom. Prvo sam razmišljao o nekim svetlosnim efektima, zatim – da li bih možda mogao nešto da pokrenem u prostoru? Kako je svetlo zapravo elektromagnetni talas na nekoj frekvenciji, onda mi je pao na pamet zvuk – takođe elektromagnetni talas, ali na frekvenciji koju mi čujemo. Tako da sam uspeo da napravim Tuning in – interaktivnu instalaciju od 540 solarnih ćelija raspoređenih u devet modula. Kada posmatrač, posetilac, stane između svetla i panela, stvara senku koja trigeruje zvuk, a on se menja kako se osoba kreće kroz prostor.
Kako ljudi reaguju?
Nekoliko njih mi je reklo da zbog boja ćelija ili oblika koji su njima iscrtani imaju osećaj da su u crkvi, ispred nekog vitraža. To apsolutno nije bila moja ideja, ali to što ja radim jeste spiritualno i pragmatično. Kroz njih ja prezentujem ideju samoodrživosti, ali pričam i priču o sebi – svom životu van Beograda. Sada živim u Berlinu, a pre toga sam dugo bio u Holandiji. Ni tamo ni ovde se ne osećam kao kod kuće, a to je opet jedna od poruka koje pokušavam da pošaljem svojom umetnošću – kako živeti van nekog sistema.
Milošević je bio ogledalo naroda. On može da se promeni, ali dok se ne promene ljudi, njihov način razmišljanja ili ponašanje, ništa se zapravo neće promeniti
Kada si otišao iz Beograda? Zbog studiranja ili…
Ja sam se u Beogradu bavio video-produkcijom i organizacijom događaja… Onda sam neke 2000. otišao u Afriku na tri meseca i to me je mnogo promenilo. Kada sam bio mlad, a to su bile devedesete, Milošević je bio uzrok svih mojih problema. U Africi sam shvatio, posmatrajući njihovo društvo – odnose u porodici, na poslu, pa na kraju i odnos predsednika prema svojim ljudima, da se oni zapravo preslikavaju. Predsednik je ogledalo naroda, pa se u skladu s tim i ponaša. U našem kontekstu Milošević je bio ogledalo naroda. On može da se promeni, ali dok se ne promene ljudi, njihov način razmišljanja ili ponašanje, ništa se zapravo neće promeniti. Ja ne mogu da menjam ljude, jedino što mogu jeste da menjam samog sebe, pa sam otišao iz Beograda kako bih radio na tome.
Upisao si Rijksakademie u Amsterdamu.
Tako je, tamo sam napravio prve solarne panele. Godine kada sam ja upisao akademiju izgubili su podršku ministarstva kulture i bili u novčanom škripcu. Moja ideja da napravim panele javila se kako bih obezbedio školi besplatnu energiju. Taj plan se nije ostvario, ali sam odreagovao na kontekst i napravio ih. Dve godine nakon završetka fakulteta zvao me je drug sa klase (koji sad predstavlja Zimbabve na Bijenalu u Veneciji) i rekao da im trebaju solarni paneli u Africi. Oni žive pod diktaturom Roberta Mugabea koji sad ima 92 godine, veoma su siromašni, nemaju nikakva prava. Međutim, afrička umetnost je veoma zanimljiva, a oni su pokrenuli jednu kuću u kojoj se okupljaju, stvaraju i prodaju svo rad. Onda sam skapirao da dosta mojih prijatelja zapravo ima slične autonomne farme i umetničke kolonije, a takva mesta su sjajna za moj projekat – ne samo za panele, nego na primer – Shelter. Tu vidim budućnost za sebe i svoj rad – kao mešavinu arta i funkcionalnosti.
Zanimljivo je kada se čovek bavi umetnošću kroz koju može da se preispituje. Od kada sam otišao iz Afrike, čeznuo sam za memorijom tog sela i za tim ljudima koji žive usred džungle
Jedan od tvojih većih projekata jeste Shelter – kuća od blata i organska bašta. Da li je ideja za to nastala upravo u Africi?
Zanimljivo je kada se čovek bavi umetnošću kroz koju može da se preispituje. Od kada sam otišao iz Afrike, čeznuo sam za memorijom sela i za tim ljudima koji žive usred džungle. Dosta kasnije sam se sticajem okolnosti sa lepih umetnosti prebacio na keramički odsek i tada sam napravio skulpturu tela kojoj gori stomak. Mojim profesorima se ona nije dopala, ali im je bilo zanimljivo to što se ljudi okupljaju oko nje – prave roštilj, koriste vatru. Tada sam skapirao da je funkcionalnost kvalitet mog rada. Palo mi je na pamet da tu ideju proširim i tako je nastao Shelter – 6 m x 4 m velika kuća od blata, koja svakako vuče koren iz tog perioda provedenog u Africi. Shelter je mesto na kom se ljudi okupljaju, gaje svoju hranu, kuvaju…
Tuning in – interaktivna instalacija od 540 solarnih ćelija
Tvoji radovi govore o samoodrživosti bilo da se radi o panelima ili skulpturama. Zanima me da li ljudi to shvataju – da li pokreću diskusiju o tome ili ih posmatraju kao artpiece, s obzirom na to da su izloženi mahom u galerijskim prostorima ili u okviru umetničkih manifestacija?
Svako ko vidi solarne panele dolazi sa idejama kako da ih upotrebi – da se njima oblože zgrade, da se postave pored puteva… I nemam ništa protiv toga, ali ja sam pre svega umetnik, pa bih želeo da moji radovi imaju pre svega tu – umetničku vrednost. Želeo bih da moji radovi budu dovoljno zanimljivi sami po sebi, a sad kakav život će oni nakon toga živeti, uvek je zanimljivo za otkrivanje.
Još Dušanovih radova otkrijte na www.dusanrodic.com