Ljudmila i Dejan osnovali su Kulturni centar Grad – prvu nezavisnu ustanovu kulture u regionu, a danas njihov projekat puni osam godina.
Ovaj rođendan ćemo proslaviti prvo kroz izložbu (otvara se 19.04, a traje do 26. 04.) u okviru koje će biti prikazani plakati apsolutno svih događaja ikada održanih u KC Gradu (čak 700 njih) na formatu B8, zatim nastupom benda Super 8, oformljenom specijalno za ovu priliku, pa sve do žurke (22.04) gde će muziku puštati, po prvi put u ovom sastavu – Lule, Brka i Schwabe.
Kako jedan nekomercijalni i nezavisni kulturni centar opstaje i raste danas kada je kultura poslednja rupa na gradskoj svirali, ispričali su nam upravo Ljudmila i Dejan – večiti kultur-optimisti.
Stanje na kulturnoj sceni je takvo da konstantno strepimo od zatvaranja kulturnih ustanova. Kako KC Grad opstaje?
Dejan: Kad smo pokretali KC Grad, nismo ni razmišljali da ćemo slaviti osmu godinu rada. Mislim da se to desilo zahvaljujući spoju entuzijazma i strasti prema poslu. Naravno, tu su i ljudi koji prilaze sa sjajnim idejama koje motivišu.
Ljudmila: Takođe, nikada nemamo prevelika očekivanja. U Beogradu je sve sezonski, popularno je jedno leto – a zatim se ugasi, pa nismo ni imali fiksiran plan kako ćemo da razvijamo našu ideju, nismo znali hoćemo li uopšte opstati. Ne znamo i dalje, ali sad je tu iskustvo, pa se problemi lakše prevazilaze.
Dejan: Mi živimo naš posao, iskreno smo ušli u sve, bez nekih kalkulacija ili želje za zaradom. Na kraju krajeva, sami se finansiramo. Valjda se ta iskrenost prepoznaje, pa zato i opstajemo.
Kada je otvoren, pre osam godina, KC Grad je bio prvi nezavisni kulturni centar u regionu.
Ljudmila: Da, a u ovom momentu se zbog toga osećamo sigurnije nego pre jer se državne institucije gase. Već sam rekla da smo tokom ovih osam godina stekli određeno iskustvo, pa znamo kako da prepoznamo probleme i lakše ih rešimo nego pre. Mada, moram priznati da je sedme godine bila kriza, ne samo kod nas već je nastupila jedna kriza morala u društvu. Za nas je to bila godina preispitivanja, ali – iz koje smo izašli jači i stabilniji.
U Beogradu je sve sezonski, popularno je jedno leto – a zatim se ugasi, pa nismo ni imali fiksiran plan kako ćemo da razvijamo našu ideju, nismo znali hoćemo li uopšte opstati. Ne znamo i dalje, ali sad imamo iskustva, pa se problemi lakše prevazilaze
Takođe, kada je otvoren KC Grad, ljudi su počeli da otkrivaju Savamalu.
Dejan: Da, taj deo grada nije bio naročito popularan pre desetak godina. KC Grad je otvoren prvi, a zatim su počela da se pojavljuju i druga mesta, kafići, galerije… kraj se polako razvijao.
Ljudmila: Sećam se da se ljudima dopadalo kako je KC Grad „sređen“ – sav nameštaj je bio recikliran, a prostor napola završen… Iako je delovalo kao fazon, mi smo to iz nužde uradili, nismo imali novca za skup skandinavski nameštaj.
Dejan: Ali ja i ne volim kad je nešto previše sređeno, dopada mi se ta – nezavršenost. Imali smo i nekih komičnih situacija, kada su dolazili majstori i nagovarali nas da malterišemo zidove…
Kako sada izgleda Savamala, nakon osam godina?
Dejan: Pa to je sve, mislim, otišlo u jednom pogrešnom pravcu. Da sam ja u gradskoj upravi, obnovio bih Špansku kuću, koja je bila muzej rečnog brodarstva. Zatim, dao bih umetnicima prostore koje bi mogli da razvijaju u nezavisne galerije… Međutim, danas je sve otišlo u potpuno drugu krajnost, oko nas su džipovi i skupi klubovi. Malo ima tih sadržaja koji su po mom ukusu, a tek ćemo videti šta će se dogoditi kada i ako izgrade ovaj beogradski Dubai. Šta znam, možda se to vizuelno i uklopi – taj neki spoj suprotnosti, modernog i starog, ali nisam siguran da nam je potrebno još šoping centara.
Ljudmila: Upravo. Mislim da kao društvo nismo zreli za tolike biznis centre i šoping zone, ali svejedno skačemo u to. Tužno je kada vidiš da se tako edukuju nove generacije – gase se kulturni, a grade šoping centri. Kakvu poruku to šalje?
Istog dana je otvoren KC Grad, brod 20/44 i TC Ušće. Ima li neke simbolike u tome?
Dejan: Simbolika par excellence! TC Ušće je postao svojevrsni kulturni centar, tinejdžeri tamo idu da piju kafu, gledaju filmove…
Ljudmila: Sve te stvari, koje se konstantno razvijaju, umanjuju šanse za male biznise i male preduzetnike – bilo da pričamo o galerijama, dizajn radnjama ili knjižarama. Pa sve i da propadnu, nema veze, bar postoji osećaj da za takve stvari postoji prostor. E sad, mi se tu trudimo, i zasada uspevamo, da pružimo šansu upravo tim dizajnerima ili umetnicima da imaju neke izložbe kod nas.
Kao društvo nismo zreli za tolike biznis centre i šoping zone, ali svejedno skačemo u to. Tužno je kada vidiš da se tako edukuju nove generacije – gase se kulturni, a grade šoping centri. Kakvu poruku to šalje?
Tokom osam godina kroz KC Grad je prošlo dosta ljudi, festivala, tribina… Da li biste nešto od programa izdvojili?
Ljudmila: Prisećamo se uglavnom nekih smešnih behind the scenes situacija, za koje publika ni ne zna.
Na primer?
Ljudmila: Uf, pa bilo je puno komičnih situacija s kanalizacijom (smeh). Redovno se dešava da, kada organizujemo neki veliki parti ili prijem sa ambasadama, dolazi cisterna da rešava kanalizacione probleme. Vrlo glamurozno (smeh). Sad šalu na stranu, bilo je zaista sjajnih ljudi koji su prolazili kroz KC Grad i teško mi je da izdvojim nekog, ali mi je drago da smo uspeli da razvijemo neke programe uprkos tome što nemamo fiksiran budžet, već se on menja iz godine u godinu. Spomenula bih program Velike galerije u okviru kog organizujemo žirirane izložbe.
Dejan: Zanimljiv je i Delikatesni ponedeljak koji se dogodio slučajno, a opstaje već šest godina. Po tome je KC Grad postao prepoznatljiv. Takođe, kad smo krenuli s radom počela je da se razvija nova muzička scena u Beogradu, pa su žurke i svirke super prolazile. Ključna stvar s KC Gradom je to da su vrata otvorena za razne ideje, a mi imamo prostora da ih ostvarimo.
Filozofija spontanosti.
Ljudmila: Pa da, ali opet iz iskustva. Ja sam početkom devedesetih radila svoje umetničke projekte. Vreme je bilo nezahvalno, kao i rad u raznim kulturnim institucijama. Svi su dosta surovi prema mladim umetnicima, čekaju ih s oštrim kritikama. Zato sam imala želju da stvorim mesto na kom će biti prostora za sve, bez obzira na to da li imaš fakultetsku diplomu ili koja si generacija. Čak takve momente – kada se generacije susreću, najviše i volim. Eto, pre neki dan smo imali izložbu Nezavisna izdanja: Slobodan i Saveta Mašić u Velikoj galeriji, gde su mahom bili stariji ljudi, dok je na donjem spratu počeo program koji okuplja drag queens scenu. Ne plašimo se generacijskih sudara.
Organizujemo izložbu nemačkog fotografa Svena Marquardta, koji je maltene mitološko biće – on je izbacivač berlinskog kluba Berghain. Dve nedelje će provesti u Beogradu, pa mislim da će biti interesantno
Šta je sledeće?
Ljudmila: Voleli bismo da dalje razvijamo programe – Artist in Residence, izložbe u Velikoj galeriji, zatim tu je super debatni program…
Dejan: Moram da spomenem izložbu nemačkog fotografa Svena Marquardta, koji je maltene mitološko biće – on je izbacivač berlinskog kluba Berghain. Dve nedelje će provesti u Beogradu, pa mislim da će biti interesantno.
Hoće li on stajati na ulazu i određivati ko može da vidi izložbu a ko ne?
Ljudmila: Nema potrebe, imamo mi naše izbacivače (smeh).