Ona stvara modele koje ljudi ili obožavaju ili uopšte ne razumeju. Zazire od javnog eksponiranja, ne prati trendove, obožava životinje i svojoj modi daje apsolutnu slobodu, sve dok se drži podalje od čipkanih haljina s perjem i cirkonima. Za Anu Ljubinković prikladniji bi bio neki vizuelni prikaz od ovog uvoda jer ona važi za jednu od najlikovnijih kreatora domaće modne scene
Ko je Ana Ljubinković profesionalno, a ko privatno?
Profesionalno, sve više se u ovom mom poslu doživljavam kao umetnica. Baviti se ovde drugačijom modom, autorskom, zahteva neke sposobnosti i razmišljanja van okvira. U poslednje vreme osećam želju da se vratim umetnosti jer sam diplomirala slikarstvo i ta crta mi radi više nego ova… modom sam krenula da se bavim kao nekim eksperimentom i, sticajem okolnosti, otišla sam na tu stranu. A privatno, jako sam stidljiva, a ljudi misle da sam nepristupačna. Ne volim da izlazim, volim s malim krugom ljudi da se družim, volim prirodu i životinje i volim puno da radim. Volim da radim prvo i pre svega. Posao mi dođe kao hobi jer se zabavljam dok radim – što je idealno. Takav osećaj imam od starta i to mi je pomoglo da prevaziđem mnoge prepreke i ostanem dosledna sopstvenom stilu, koji je teži za pomovisanje, a i za opstanak.
Završila si Fakultet likovnih umetnosti i u tvom radu se baš vidi ta dodatna crta. Jesi li nastavila da se baviš slikarstvom usputno?
Nisam, baš nisam, jer je moda ono što me trenutno u potpunosti zaokuplja. Ali sada kreće da mi smeta jedna stvar u modi, a to je intenzivnost, brzina, mom karakteru bi odgovaralo kada bi se pravila jedna kolekcija godišnje. I onda bih joj se ja posvetila tokom cele godine jer je to neki tempo koji meni odgovara. Imam ideju da na jesen predstavim kolekciju u kojoj će se sezone stopiti, da probam da radim na taj način jer mislim da će mi to više prijati. Umetnošću se ne bavim, jer bi u tom slučaju meni umetnost bila hobi, a to ne može da bude. Ako se baviš umetnošću, moraš da stvaraš i telom i umom. Stvarno bih volela da u budućnosti neki period posvetim samo umetnosti. Toj nekoj ideji koja bi mi oduzela dosta vremena, i ne mogu da je realizujem dok god se bavim nečim drugim, a to je neka vrsta instalacije koja bi obuhvatala i slikanje i modu donekle.
Smeta mi intenzivnost i brzina u modi. Mom karakteru bi odgovarala jedna kolekcija godišnje
Mnogi ljudi tvoju modu i doživljavaju kao neku vrstu instalacije, a modele kao mahom nenosive. Kako ti doživljavaš svoj izraz, smatraš da je nenosiv ili mu ipak dodeljuješ neku krajnju namenu?
Ta moja moda ima slobodu da se ponaša i razvija kako hoće. Ako mi se rade nekomercijalne stvari – ja ću raditi to što me inspiriše, ako mi se odjednom radi neki minimalizam – radiću, ako mi se radi komercijalno – radiću, mada, nije do toga došlo. Na primer, ja sama radim svoje krojeve. Onda me taj proces pravljenja oblika, ispitivanja forme, linije, ritma, proporcije itd. – to me odvede na jednu ili na drugu stranu. Ako preovladaju detalji kao u prethodnoj kolekciji, s vezom, onda taj oblik postane nešto što nosi vez i mora da bude potčinjen vezu. A ako prevlada oblik, onda je sve podređeno obliku.
Dakle, ne stvaraš u glavi sliku žene koja nosi tvoje modele i onda ih njoj prilagođavaš?
Ne mogu baš da kažem da zamišljam ženu koja će to da ponese… Kada predstavljam modele na revijama, oni zajedno formiraju siluetu koja možda deluje isuviše avangardno, međutim, kada se rasparčaju ti komadi, sve ispadne mnogo nosivije. Moć prezentacije je velika i meni se dopada da moji modeli izgledaju što vernije početnoj tački inspiracije, ali nikad ne znam šta će na kraju proizaći iz svega. Na primer, ove kapice pionirske koje sam imala na poslednjoj reviji, nikad ne bih rekla, ali više ne znam koliko smo komada napravili i izvezli. Potpuno neočekivano.
Kad kažeš „izvezli“, očigledno je da postoji razlika između inostranstva i našeg tržišta, odnosno modnih senzibiliteta i sklonosti ka eksperimentisanju i testiranju granica. Ljudi su mnogo slobodniji tamo negde. Okej, reč je o standardu, ali možda ima veze i sa mentalitetom…
Mislim da ima veze sa tim što je kod nas kultura zapostavljena već decenijama. Ne pokušavam ovim što pričam da omalovažim srpski narod na bilo koji način, samo iznosim činjenice. U medijima su zapostavljena umetnička dešavanja. Evo FEST na primer, kada se na premijeri pojavi neka svetski poznata glumica, ona preuzme fokus sa tog dešavanja i događaj nije više FEST ili čak film u kome glumi, već činjenica da je ona došla u Beograd.
Mina Davidovac s pionirskom kapom, kolekcija proleće – leto 2017.
U medijima danas generalno ima dosta odvlačenja pažnje i fokusa na nebitno, dok ono bitno promiče.
Da, imamo i situaciju gde u modnim magazinima nema reportaža sa modnih događaja. Kako god da okrenemo, mi imamo najjaču nedelju mode u regionu, ali taj događaj je godinama zapostavljen u medijima. Mi smo stavljeni u situaciju izokrenutih vrednosti, zaboravila sam koje je bilo početno pitanje, ali ovo je zaključak (smeh). Kada bi kod nas, na primer, svako otvaranje umetničke izložbe bilo malo slavlje kulture, svi prisutni bi imali priliku da odenu i nešto ekstravagantnije.
Recimo da u modi postoje neke dve struje, ako ćemo baš da pojednostavimo stvari. Jedna je nosiva, komercijalna struja, koja ne mora da bude komercijalna u smislu Zare, već se tretira kao nosiva moda, a druga je ta, avangardna, koju si ti definisala kao malo drugačiju i kojoj pripadaš. Večita je polemika koja je ciljna grupa ove potonje i da li ona pripada pisti ili galerijskom prostoru.
U pravu si, definitivno se danas moda razdvaja na te dve struje. Jedna je komercijalna, konzumentska, a druga ona koja, prema mom mišljenju, pomera neke standarde, pa i razmišljanja. Ne razumem zašto sebe zamišljati u outfitu iz izloga ako može da se osmisli nešto kreativnije? A s druge strane, najpametnije je pronaći najbolje i od jednog i od drugog i iskoristiti to, odnosno kloniti se i jednog i drugog ekstrema. Široka je to tema, ali evo, i ova moda koja se bavi eksperimentom može da postane main stream. Da li smo pre deset godina mislili da će plavi karmin ili zelena kosa biti normalne pojave?
Koji je najveći nedostatak naše modne scene?
Odsustvo originalnosti. Ne mora da znači da sam u pravu jer trenutno sve u svetu liči na Gucci, a prolazi kao autorska moda. Zameram nedostatak originalnosti, upornosti, predanosti, posvećenosti. Razumem da je teško realizovati kolekciju kada je skoro nemoguće plasirati je, bilo da je komercijalna ili ne. Ipak, najveći problem je percepcija te iste mode, gde se neke ružne čipkane haljine s perjem i pregršt cirkona kapiraju kao dizajn.
Danas je modni bloger ko god za sebe kaže da je modni bloger, a modni dizajner ko sebe proglasi modnim dizajnerom. Ali ako ja sebe proglasim lekarom, ići ću u zatvor
Misliš li da je to zahvaljujući nedostatku kriterijuma, da imamo standarde koji ne bi trebalo da budu standardi? Ako je tako, ko su ti koji kreiraju ove standarde i šta se to desilo sa autentičnim influenserima, magazinima i svima onima koji bi trebalo da su kompetentni da utiču na javno mišljenje?
Mnogi ljudi koji se bave modom, koji na primer prave te haljine, ne znaju da je moda primenjena umetnost. To bi trebalo nešto da govori o tome kakva ta moda treba da bude. Ne kažem da ona obavezno treba da bude ekstravagantna ili avangardna da bi se smatrala primenjenom umetnošću, ali jednostavno, onaj ko se bavi modom mora da ima barem neko osnovno vizuelno obrazovanje. Da zna šta je proporcija, da zna osnovne elemente likovnog izražavanja, a ne da voli da prelistava magazine i da bira šta mu se dopada, pa to da pravi.
Ranije su dizajneri plasirali trendove i nametali svoje viđenje žene, dok se danas dizajnerima plasira šta tržište želi, odnosno podilazi se tržištu.
I zato je sada vreme da se to preseče (smeh). Danas je modni bloger ko god za sebe kaže da je modni bloger. Isto tako, ko god sebe proglasi modnim dizajnerom, on je modni dizajner. Ali ako ja sebe proglasim lekarom, ići ću u zatvor.
Dakle, ako se od sada neko proglasi modnim dizajnerom, predlažeš da ga zatvore (smeh)?
Samo kažem da ukoliko ja sad otvorim kliniku i krenem da lečim ljude, završiću u zatvoru.
Da zaboravimo sad na tvoju lekarsku praksu i vratimo se na modnu, koji je najveći kamen spoticanja do sada, a koja tačka prekretnica?
Mislim da je to jedno, jedna stvar – ono zbog čega mi je bilo i teško i lako. Od početka sam imala svoju viziju mode koje se nisam odrekla do danas, iako mi je to znatno otežalo put. Da sam želela da kreiram modu koja je komercijalnija, imala bih više sredstava, lakši bi mi bio život. Ali ja ne bih mogla tako time da se bavim, bilo bi mi dosadno i odustala bih vrlo brzo. Jer, volim ja da nosim bele košulje, ali me one ne zanimaju kao izraz. A taj kamen spoticanja, to me je na kraju izdvojilo i izguralo. Od prve revije imala sam podršku Beogradske nedelje mode, to ne govorim jer nešto nekome dugujem, nego je zaista tako. Uvek sam imala prostor da pokažem šta god hoću. Mislim da na modnoj sceni ima mesta za svakoga ko radi vredno i predano i kvalitetno, bilo komercijalno ili ne.
Marina Krtinić u kampanji za kolekciju proleće – leto 2016.
Da li kod nas može da se živi od mode?
Pa, može. U svojoj radnji prodajem delimično modele sa revija, a delimično modele koji su nosiviji. Ove nosivije stvari pravim isključivo za radnju, to je ta jednostavnija linija. Najkomplikovanije modele ni ne stavim u radnju. Evo, daću ti primer goblen-haljine iz prošle godine. Nju smo napravili od četiri goblena, i to se bockalo mesecima, na kraju smo ih sastavili u haljinu koju ne mogu ni da ponovim, niti da joj odredim cenu.
A je l’ možeš da je podigneš?
(Smeh) Mogu, nije tako teška. Iza te kolekcije stoji čitava priča o svim tim goblenima za zlatnim ramovima koji te privlače da uđeš u njih. Moja baba je pravila te goblene i oni su meni uvek izgledali kao prozori u neki savršeni svet, drugačiji svet. Eto, mene inspirišu takve neke stvari. Ne inspiriše me trend određeni, ne gledam šta se dešava na modnoj sceni, između ostalog i zato što imam jako vizuelno pamćenje i ne želim da to ostavi traga na mojim kolekcijama.
Ali svakako postoje neki svetski kreatori čiji rad ti je blizak?
Ovo što sada radi Gucci jeste nešto što se meni baš dopada. Njihove aktuelne kolekcije su kič u osnovi, kič, kič, kič. I to se svima dopada. Radi se o percepciji brenda i prezentaciji. Kada ja napravim nešto što je kič, onda je to neukus, ali kada Gucci to uradi, onda je ultratrendi.
Sve dok modni magazini imaju istu ciljnu grupu kao i trač novine, nikada se ne bih vratila uređivanju mode i stajlingu
Saradnja sa Avonom je nesporno bila od velikog značaja za tebe, ali kako si ti pronašla svoj interes u svemu tome?
Avon je jedan veoma komercijalan brend namenjen prosečnoj Srpkinji. I meni je drago da su te žene, koje možda nisu ni znale da postoji Beogradska nedelja mode, na ovaj način saznale baš za mene. U celoj priči, najsvetlija tačka jeste da me oni nisu ni na koji način uslovljavali i tražili od mene da se prilagodim Avonu i ženi kojoj se obraćaju, već su želeli da prezentuju mene koja radim to što volim i ostvarujem svoje snove, možda kao neku motivaciju. I zbog toga ta saradnja i dalje traje. Velika je stvar kada vas neko podrži bez zareza. Kada bih želela da napravim reviju gde se ni u jednom trenutku ne vide lica manekenki, a Avon je beauty brend – to bi bilo u redu. Takve saradnje su takođe i veoma, veoma retke. Meni se ranije dešavalo da sponzor traži da njegov brend bude veći i vidljiviji na reviji od mog.
Nedavno se Miley Cyrus pojavila u tvojoj haljini. Da li ti znači taj vid promocije, kada neka poznata ličnost ponese tvoj model?
Meni to i znači i ne znači. Opet, jedno je kada neka svetski poznata ličnost ponese neki model, jer je to promocija na svetskom nivou, a drugo je kada se to desi lokalno. Uglavnom se to izokrene, pa fokus bude na toj ličnosti, a ne na onome što nosi. Desilo mi se i da Katie Price traži neku haljinu, ali odbila sam, ne mislim da bi mi to baš pomoglo.
Da pomenemo i tvoj izlet u izdavaštvo, rekla si mi malo pre nego što sam počela da snimam ovaj razgovor, nikad više u magazin, baš ti se nije dopalo?
Stajlingom i uređivanjem mode sam počela da se bavim u Prestupu, a sve iz nekog viška kreativne energije i želje da nađem način da finansiram svoje kolekcije. To je bio neki drugačiji magazin, nije bio komercijalan i bavio se raznolikim temama, eto, tad je postojao takav magazin. Onda je došao L’Oficiell, dobila sam odličnu ponudu koju nisam mogla da odbijem. To je bio i najozbiljniji period mog bavljenja stajlingom. To je bio super period. Ali tada su magazini bili drugačiji, imali smo ozbiljnu produkciju, editorijali su bili zaista na svetskom nivou, mogao si da pročitaš svašta zanimljivo. Sada u modnim magazinima čitamo o poslovnim uspesima generalnih zastupnika brendova umesto o dizajnerima tih brendova. Ne znam koga to zanima, ali je jasno kakva je situacija i šta je važno.
Znači, magazini stop.
Pa sve dok modni magazin bude imao istu ciljnu grupu kao i neke trač novine, da.
Za ovih deset godina bavljenja modom postala si javna ličnost, a niko ne zna ništa o tebi?
I ovo što će moja slika da izađe na portalu 42 negde me duboko ometa. Kada bi, ne daj bože, krenuli da me prepoznaju na ulici, sumnjam da bih se ikada više slikala za nešto. Ono što radim je za mene prioritet i jedino što je bitno. Ali shvatam da nekad moram i da pričam.
Pa, okej je da ljudi znaju ko stoji iza nekog imena. I ako je to jedna osoba, sa individualnom pričom, možda ta priča može da ohrabri nekog da se upusti u istu priču?
Zato i pričamo, jer iz tih razloga i treba da se priča. A što se tiče moje privatnosti, kada me novinar pita gde sam bila na letovanju, mogu samo da se zapitam zašto je to bitno, tako da to neće nikad biti u novinama. Nije mi razumljivo interesovanje za bilo šta što radim van profesije. Mislim, razumem da je to neki tip voajerizma, ali nema tu ništa zanimljivije od onoga što pokažem na pisti.
Ima li slobodnog vremena uopšte u tvom privatnom životu?
Pa, prošle godine nisam imala. To je bilo užasno. Desilo se da su se pojavljivale poslovne mogućnosti koje nisam mogla da odbijem i non-stop sam se nalazila u situacijama „ako prihvatim, kajaću se, ako ne prihvatim, kajaću se“. Ako prihvatim, posao će pojesti svaki moj slobodni trenutak, ako ne prihvatim, propustila sam dobru priliku i tako cele godine. Zato sam se sada, u januaru i februaru, samo odmarala, totalno sam se deaktivirala, spavala sam po 14 sati i videla koliko sam se zapravo ispraznila. Ali moj pravi problem je što sam definitivno one man show, ne daj bože da znam da šijem, onda bih imala krevet u radionici i to bi bilo to.
I za kraj, gde si bila na letovanju?
(Smeh).