Renomirani reditelj, borac za spas kulture, konjanik koji osvaja i spasava maštu i čvrstim galopom gazi surovu realnost. Umesto koplja nosi zdrav razum, a štit mu je umetnost kroz koju propušta slike života
Snimiti film ovde ne podrazumeva samo imati dobru priču, to znači istinsko vojevanje, strpljenje i dugotrajan fokus. Reditelj Janko Baljak je jedan od ratnika srpske kinematografije kog prati kletva „dabogda živeo u zanimljiva vremena“, koja su i njega i njegovu umetnost angažovala toliko da vam posle svakog njegovog filma nije dobro, a odmah potom vam je malo bolje – jer on umesto vas stvarnost raskrinka tako da vam sa srca otpadne grumen težine. Umetnik čije dokumentarne priče dobijaju status udžbenika sociologije i bliže istorije. Sa njim pričam.
Janko, ti si umetnik, reditelj dokumentarnih i igranih filmova, profesor na Akademiji dramskih umetnosti, skoro svaki film ti je nagrađivan. Kako i kada si se baš zainteresovao za dokumentarni film?
Ja sam počeo da se bavim dokumentarnim filmom nakon Akademije. Sad tamo učimo i jedno i drugo. Dosta je to sad tamo ravnopravno, naročito otkako sam ja počeo da predajem dokumentarni film i deca se sada i više interesuju za dokumentarce. Poslednjih godina je baš u ekspanziji, a bio je potpuno van sfere interesovanja. Na fakultetu nije bio popularan, ko god ga upiše, misli da će da bude Felini. Bilo je nekog blagog otpora, međutim, ta granica se briše poslednjih godina jer je za dokumentarni film lakše doći do sredstava i snimiti neku svoju priču koja može da bude dosta uzbudljiva i napravljena sa skromnijim budžetom. Mislim da su studenti shvatili da im je to lakši put ulaska u kinematografiju nego da sede neshvaćeni i čekaju milione evra i sličnih valuta da snime igrani film. To ranije nije bilo tako…
To su bili dani kada nisi morao ni da izađeš iz svog stana, proturiš kameru kroz prozor i već si mogao da praviš neki dokumentarac
… (Zvoni telefon, Janko se javlja, prim. aut.) Evo na primer, meni je ovo super satisfakcija. Moj student Bojan Vuletić ima film na FEST-u Rekvijem za gospođu J, igra Mira Karanović, a bio je sada u Berlinu. Zove me na beogradsku premijeru. Bojan je jedan od mojih prvih studenata i sećam se njegovog prvog prijemnog ispita kada nije primljen. Bio je jedan od mojih favorita, međutim, sistem je takav da glasaju svi članovi itd., i nije prošao. To je prvi i jedini slučaj kada sam bio u prijemnoj komisiji da sam, kada se završio ispit, imao potrebu da priđem nekome ko je ostao ispod crte i da ga zamolim da sledeći put ponovo konkuriše. Konkurisao je i sada ima film u Berlinu. Nema puno takvih prilika kada shvatiš da ima smisla to što radiš, taj pedagoški posao.
Gde si i kada nalazio inspiraciju u to vreme.
Tada sam, kao i sada, živeo u centru grada. To su bili dani kada nisi morao ni da izađeš iz svog stana, proturiš kameru kroz prozor i već si mogao da praviš neki dokumentarac. Toliko je bilo interesantno i uzbudljivo da me je stigla ta neka kletva „dabogda živeo u zanimljiva vremena“. Svako bira svoj put. Ostao sam. Jedan sam od osnivača filmske produkcije B92. Prve stvari koje su tamo nastale jesu neki moji dokumentarni filmovi. B92 i Sudio B, za koji sam takođe radio nekoliko dokumentarnih filmova, bili su prostori slobode gde sam se osećao dosta komforno i gde zaista nisam imao ni „c“ od cenzure, gde sam mogao da sprovedem i radim šta god sam poželeo. Osećao sam se dobro i tako sam počeo da radim dokumentarne filmove. Jedan za drugim, nažalost sve na užasno bolne, tragične i grozne teme.
Dokumentarni film je često (a na ovim prostorima posebno) inspirisan teškim situacijama, društvenim, političkim… Da li je za sve ovo vreme bilo mesta za neku ličnu dramu u filmu?
Ja sam tada počeo da predajem na fakultetu. Mi nismo imali nijednu godinu regularno, demonstracije, štrajkovi, studentski protest, bombardovanje – bukvalno smo jedva sastavljali školske godine. Tada su studenti pravili neke filmove, u suštini totalno eskapističke i bežali iz stvarnosti, to im je bio način da kao prave nešto što nema veze sa njihovim životom. Nikada nisam bio zagovornik toga jer sam uvek mislio da je jako dobro da čovek bude angažovan. Pod dokumentarnim filmom pre svega podrazumevam angažovan dokumentarni film koji ruši tabue, koji je hrabar i koji neku unutrašnju potrebu iz stomaka autora/umetnika izbacuje na površinu.
Da li možeš da nam kažeš razliku između dokumentarnog i igranog filma s obzirom na to da si radio oba. Za tebe kao reditelja koliko je lakše ili teže raditi jedan ili drugi?
U suštini je to jedan isti posao i ja tako i učim studente. Deluje da je potpuno različito, ali to je isti posao. Nema velike razlike između režije dokumentarnog i igranog filma. Kod igranog filma si u blagoj prednosti zato što imaš, uslovno rečeno, kontrolisanu situaciju gde se relativno komforno osećaš. Ako si zaokružio budžet, ako nemaš previše velikih problema na snimanju, imaš knjigu snimanja, imaš scenario, znaš koje scene snimaš kog dana, ti se koncentrišeš na taj snimajući dan, na rad sa glumcem da određena scena ispadne najbolje moguće u odnosu na to kako izgleda u tvojoj glavi, da preneseš svoje ideje, svoju emociju ljudima koji su ispred kamere i saradnicima iza kamere. To je jedna, nakon iskustva s dokumentarnim filmom, uvek, neću da kažem relaksirajuća, ali svakako lagodnija pozicija jer se ulazi sa manje rizika. Naravno, rizik je da film ispadne bez veze, ali stvari se mogu držati pod kontrolom.
A kod dokumentarnog filma to nije slučaj. Ja u svojoj filmografiji imam više nesnimljenih nego snimljenih dokumentaraca. Gomila projekata je započeta, ali i prekinuta iz određenih razloga. Pomisliš da je to fenomenalna tema, potrošiš mnogo vremena dok istražiš stvari, da se upoznaš sa ljudima, da te ljude animiraš da pričaju pred kamerama, da ti se otvore i da ne primećuju kameru. Onda dođe trenutak snimanja i oni kažu „jaaoo, ja sam se predomislio, pa rekli su mi da to baš nije pametno, pa je l’ baš moram…“, a ti se ubio, našao pare na fondu, potrošio nekoliko meseci da istražiš priču, sav srećan jer je priča fenomenalna, al’ jednostavno ljudski faktor je takav i ti ne možeš nikoga da nateraš. Nema tog ugovora koji te vezuje za junaka dokumentarnog filma za razliku od glumaca koji ipak imaju neke određene obaveze u ugovoru. Možeš da ne govoriš sa glavnim glumcem ili da glumci međusobno ne govore, ali film je važniji od toga i on se na kraju ipak završi.
Pod dokumentarnim filmom pre svega podrazumevam angažovan dokumentarni film koji ruši tabue, koji je hrabar i koji neku unutrašnju potrebu iz stomaka autora/umetnika izbacuje na površinu
To me je zanimalo, da li je težak put od same ideje do realizacije. Je l’ samo ljudski faktor ili se dešavaju smetnje ili prekid i zbog nekih drugih okolnosti?
Dešava se da se neki put prijatno iznenadiš kojim putem to ide. Mi, naravno, pravimo scenarija za dokumentarne filmove isto kao i za igrane, ali scenario za dokumentarac je neki spisak tvojih očekivanja i lepih želja kako će taj film na kraju ispasti. To je, naravno, i spisak gomile nekih predrasuda jer često tokom snimanja shvatiš da stvari nisu baš crno-bele kako si ti zamišljao. Ili se desi nešto nepredvidivo što ide fantastično u korist tvog filma, pa to iskoristiš i to je onda veliki benefit. Ili jednostavno ne uspeš da ispričaš tu priču, ne otvoriš dovoljno ljude, desi se nešto nepredvidivo i od tog filma onda ne bude ništa. Kada radim sa glumcima nešto što je igrano, osećam se kao da sam na godišnjem odmoru, mene to relaksira. To je jedan tako divan, prijatan, relaksirajući, gospodski posao. Umesto posla gde sam do guše u blatu, rovu i problemima. Kad sam u prilici da radim nešto igrano, jako se dobro osećam i kroz igrani film punim baterije za dokumentarni. I jedno i drugo su kolektivni čin, gde ti zavisiš od svih saradnika, jesi komandant parade, ali jako je teško raditi sa ljudima najrazličitijih profesija.
Pomenuo si da je dokumentarni film u ekspanziji u poslednje vreme, pa me zanima koliko televizija utiče na njegov razvoj s obzirom na to da kod nas nema puno prostora za dokumentarce na televiziji.
Nema takoreći uopšte! Tek je pre par meseci krenuo (što na hrvatskoj TV ima godinama) da postoji slot dokumentarnog filma u nekom pristojnom terminu, na Drugom programu, ponedeljkom u osam uveče. To je prirodna reakcija na to da je, pogotovo u skandinavskim zemljama, ta granica prestala da postoji. Određeni dokumentarni filmovi su u Švedskoj ili Finskoj u bioskopskoj distribuciji veći blokbasteri od holivudskih filmova. To je i znak da su ljudi apsolutno zasićeni tom industrijom zabave i tom količinom istovetnih efekata i da žele neke druge priče. Ne žele samo da puste mozak na ispašu i gledaju kako se neko maklja dva i po sata. Žele ipak nešto više od filma. Poslednjih godina izgubio je tu svoju dušu i prirodu i sada se, čini mi se, vraća, a dobrim delom i kroz predivne dokumentarne filmove koje prave i najveći autori igranog filma poput Wendersa i filma So zemlje.
Koliko festivali utiču na popularnost i razvoj dokumentarnog filma?
Utiču dosta. Festivali su, nažalost, postali jedina mesta gde se ti filmovi masovno gledaju i gde oni imaju svojih pet minuta pažnje. Ja sam šest godina bio umetnički direktor Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, i to je jedno zdravo mesto koje je ne samo odskočna daska i prvi festival na kom student može – u zvaničnoj konkurenciji sa nekim dobrim autorom – da prikaže svoj prvi film već i mesto gde ljudi vide neke filmove koje više nikada u životu ne mogu da vide. Kod nas još nije zaživelo to tržište kratkog filma (koliko vidim niti će), koje je u nekim zemljama apsolutni fenomen. Španija desetine hiljada kratkih igranih filmova godišnje proizvede, proda, pogleda, oni imaju potpuno normalnu distribuciju i autori mogu da žive od tog filma. Ti ovde možeš da snimiš fenomenalni kratki igrani film, ali ćeš da završiš u dugovima, od tog filma ne možeš da zaradiš ni jedan jedini dinar. Mi nemamo tržište za taj film, nema gde da se proda niti ima slotova, eto. Jedini način je da se autori/reditelji bave produkcijom i da nalaze načina da to distribuiraju napolju. Tako se snalaze i autori dokumentarnog filma. Ali festivali su jako važni i oni nisu samo mesta gde se prikazuju filmovi, ne govorim o A-festivalima, Kanu, Berlinu, Veneciji, mestima glamura i crvenih tepiha, govorim o uslovno rečeno normalnim festivalima gde su autori normalna ljudska bića, nisu selebritiji, koji vrlo rado nakon projekcija odgovaraju na pitanja običnih gledalaca kroz Q&A, gde imate filmske radionice na kojima ljudi mogu da prave pitchinge za svoje buduće projekte i mogu da vide na određenom marketu šta se na kom tržištu i kojoj zemlji nudi
Koji je tvoj odnos prema nagradama koje si dobio? Da li su se otvorila vrata za neke sledeće filmove u finansijskom smislu?
Retko. Ovde je to takva jedna profesija gde si ti uvek na početku. Nema tu minulog rada, konkurencija je velika, negde je to i pošteno. Naravno da je to lepo da ti piše u CV-ju, ljudi drugačije razgovaraju s tobom, imaju ozbiljniji odnos, ali to ništa ne garantuje. Prošla su ta vremena 60-ih, koja ni ja ne pamtim, kada ti uradiš film i završio si posao, svako hoće da gleda drugi film tog autora, automatski imaš carte blanche da radiš. Toga više nema, borba je iz početka svaki put za sve.
Imam puno poziva sa najrazličitijih univerziteta po Evropi jer je Vidimo se u čitulji postao nastavno sredstvo
Je l’ radiš sada nešto?
Završio sam kraći polučasovni dokumentarac o jednoj tragičnoj priči, o selu Hrtkovci koje je bilo mesto progona Hrvata tokom onih događaja. A opet postoji selo u Kuli odakle su Srbe proterivali Hrvati, pa su Hrvati iz Hrtkovaca i Srbi iz Kule menjali kuće u to doba. To se zvalo „humano preseljenje“. Napravili smo road movie o tome da li možeš ljude tako kao stvari preseliti i šta se sa ljudima 20 godina nakon tog preseljenja dešava i da li to mesto doživljavaju kao svoj dom ili još uvek sanjaju snove o Hrvatskoj i Srbiji. Film se posredno bavi politikom, a u stvari je tema ljudska sudbina jer nam se učinilo da ni jedni ni drugi posle 20 godina tamo ne pripadaju, jer kad iščupaš biljku iz korena koji je ojačao, teško se posle primi na nekom drugom mestu. Ono kao Srbi pate za Srbijom, Hrvati za Hrvatskom, a u stvari oni samo pate za svojom kućom i ognjištem.
Imam još neke ambiciozne ideje za priču o producentu Branku Lustigu, dvostrukom oskarovcu koji živi u Zagrebu. Dobio je Oskara za Šindlerovu listu i Gladijatora. Pravimo paralelnu priču o zločincima i žrtvama jer on je bio jedan od dečaka koji je bio zatvaran u nacističke logore, a nedavno je u Osijeku nekažnjeno umro jedan od čuvara u Aušvicu. Ispostavlja se da su u isto vreme Branko Lustig i on imali različite životne puteve.
Radim i igrani film Šećer po scenariju Danice Nikolić Nikolić, zabavnu komediju koja se dešava dvadesetih godina u Beogradu u noći kada se priprema prvi neuspeli atentat na kralja Aleksandra. Radnja se dešava u poslastičarnici gde su najrazličitije generacije žena. Kao neki ženski maratonci – od babe do devojčice koje rade u toj poslastičarnici, koja je noću kupleraj gde se susreću razni istorijski likovi. To je urnebesna komedija koja se dešava u jednoj noći uoči atentata. Eto to je zamišljeno kao jedan ženski film. Svetozar Cvetković je producent. Nismo dobili sredstva na konkursu, ali ja neću odustati od ove priče.
Vidimo se u čitulji je film zbog kog mnogi i razni znaju za tvoje ime. Taj film je od početka imao veliku pažnju i ima veoma dugačak život. Postao je neka vrsta fenomena.
Taj film je zaista mene iznenadio jer je on i dalje aktuelan. Nisam mogao ni da pretpostavim. Uvek je aktuelan na neki drugi način, uvek se izvlači neki drugi kontekst i neke druge paralele. Imam puno poziva sa najrazličitijih univerziteta po Evropi jer je Vidimo se u čitulji postao nastavno sredstvo. Neko ko hoće da izučava taj period u Srbiji to mu je kao obavezna literatura. Možeš da pročitaš gomilu nekih knjiga na temu Srbije, Miloševića, hiperinflacije… ali ako pogledaš film Vidimo se u čitulji, tebi su stvari jedan na jedan jasne. On se nalazi u bibliotekama univerziteta sociologije, pa me zovu razni doktorandi, Nemci, Italijani, Austrijanci da me pitaju, da se konsultuju ili urade intervju oko tog fenomena. On je negde ispao više od filma.
Imaš li da mi kažeš za kraj još nešto što te nisam pitala?
Frustrirajuća je borba da se nađu sredstva za film i to je užasno spora i dugačka procedura, a problem je što se meni i kao autoru i umetniku dešavaju neke razne druge stvari u glavi i kad dođeš do nečega, tebi se to više ne radi, radi ti se nešto drugo. U fazi u kojoj tražim neki svoj mir, počeo sam da pišem. To će biti roman, sad koliko će mi vremena trebati, ne znam, ali za sada mi to dosta dobro ide. Kažem ti, donosi mi taj neki mir, koristim vreme dok čekam da se ostale stvari reše na određen kreativni način. Eto, to je recimo novo. To sam tebi rekao i nikome dosad (smeh).
Touche.
Janko Baljak kaže da ovih 10 filmova
svi moraju da pogledaju
Neverna žena, Claude Chabrol, 1969.
Diplomac, Mike Nichols, 1967.
Žil i Džim, Francois Truffaut, 1962.
Paris, Texas, Wim Wenders, 1984.
Nanuk sa severa, Robet J. Flaherty, 1922.
Noć, Michelangelo Antonioni, 1961.
Dobri momci, Martin Scorsese, 1990.
Do poslednjeg daha, Jean Luc Godard, 1960.
Persona, Ingmar Bergman, 1966.
Demoni, Ken Russel, 1971.