Svuda je psihologija i sve je psihologija: marketing, politika, menadžment, svakodnevne životne nedoumice… E jednu od njih je nedavno zumiralo uputstvo Incest trauma centra o seksualnom obrazovanju dece od najranijeg vaspitno-obrazovnog procesa, koje je uzburkalo javnost
U velikoj raspravi koja je nastala pokretanjem inicijative Incest trauma centra (ITC) da se u vrtiće i škole uvede edukacija dece o seksualnosti i seksualnom nasilju, javili su se branitelji porodičnih vrednosti i pokrenuli peticiju. Radi se o obrazovnom paketu koji je osmišljen tako da u skladu sa uzrastom dece uvede priču o seksualnosti, ali i o još nekim temama koje uključuju i bezbednost deteta. Sakupilo se na hiljade potpisa protiv sramotne seksualizacije dece time što u školi uče o seksualnosti i seksualnim različitostima. Normalnom čoveku naizgled nije jasno oko čega se svi sporimo na suprotnim stranama.
Zar nismo svi protiv toga da nam neko nedolično dodiruje decu? Zar nismo protiv toga da nam abortus bude kontraceptivno sredstvo? Zar ne bismo da smanjimo rizik od toga da nam deca obole od seksualno prenosivih bolesti? Da, ali ne tako javno. Ne da se o tome otvoreno priča, i to u školi ili vrtiću. O tome šapućemo.
Wilhelm Reich, austrijski psihijatar, još četrdesetih godina 20. veka govorio je o emocionalnoj kugi, fenomenu koji nastaje kada se seksualnost ne prihvata kao normalan deo ličnosti koji je povezan sa ljubavlju, već se tabuizira, potiskuje i traži patološke načine da izbije, obično preko pornografije, skrivanja i različitih seksualnih bizarnosti. Dakle, princip da ako ne govorimo o nečemu – to neće postojati, u ovom slučaju ima drugi oblik. Ako ne govorimo o tome, to će i dalje postojati, samo će se ispoljavati tajno, maligno, autodestruktivno, možda čak i u većem obimu, podstaknutno represivnošću.
Ali vi niste za to da deca ne znaju ništa o seksualnosti. Vi ste za to da znaju samo određene stvari, one u domenu „normalnih“ i da se priča manje-više svede na zdravu reprodukciju u adekvatno doba
Moram da vas razočaram, iz profesionalnog ugla, sa idejom da je seksualnost prilično fluidna, različita i nikako svodiva na samo jedan oblik ispoljavanja zarad reprodukcije. Ako vaša deca ne dobiju priliku da saznaju o tome na jedan zdrav način, saznaće na neki drugi. Ali saznaće. Možda bi bilo bolje da učestvujete u tome i koju će verziju saznati, u dogovoru sa stručnim licima koje se bave psihologijom i seksualnošću. Jer ako je vaše dete gej, nijedna edukacija neće učiniti da bude manje gej ili više heteroseksualno. Kao što ni heteronormativna literatura do sada nije učinila sve ljude heteroseksualnim. Samo će dobiti priliku da možda bolje razume sebe, kao i da ga možda bolje razume okolina, zbog čega ga vršnjaci neće zlostavljati i zbog koje će možda živeti dug i srećan život. Druga opcija je da se pretvarate da vaše dete nije gej i da ružičasti slon nije u sobi, da ga pustite da se nalazi sa nepoznatim muškarcima po mračnim haustorima, da nikada nema porodicu, jer mu vaše neprihvatanje to ne dozvoljava i da možda strada u raznim oblicima samodestrukcije. Ne zato što je gej, već zato što vi ne prihvatate da je on gej.
Postoji još jedan problem u predloženom seksualnom obrazovanju dece, priča se o pedofiliji. Popularna misao je da ona u stvari ne postoji kod nas, to je zapadna izmišljotina. A i ako postoji, došla je sa Zapada. Osim što zvanični podaci u Srbiji govore da je jedno od petoro dece žrtva seksualnog nasilja, ali bi možda bilo bolje da se ni o tome ne priča. Statistike ne mogu da nam kažu kakvo je zaista stanje – jer se o tome ne govori. Na osnovu svoje psihološke prakse, rekla bih jedno od troje dece, a možda su i to opet nerealni podaci, jer postoji puno neznanja u vezi sa seksualnim zlostavljanjem dece.
Kako dete uopšte da zna da je seksualno zlostavljano? Mislite da je jako maloj deci jasno šta se dešava ili da uspevaju da pročitaju zloupotrebu poverenja odraslih, i to često osoba koje poznaju i vole? Zaista nije.
Zato se danas i ti odrasli bune i potpisuju peticije, često nesvesni da su i sami bili žrtve zlostavljanja. To nije lako saznanje i često se ispoljava preko različitih psihičkih i fizičkih tegoba koje tumačimo na razne načine, ali ne razumemo uzrok. Zloupotreba alkohola i droga, seksualne disfunkcije, poremećaji ličnosti, promiskuitet, reproduktivna i urinarna oboljenja, depresija, to su samo neke od mogućih posledica seksualnog zlostavljanja u detinjstvu ili tokom života.
Kod zlostavljanja zaista nije lako razumeti ZAŠTO i u svima nama izaziva ljutnju, ali je od toga važnije da znamo KAKO i da učinimo sve da zaštitimo decu. To nije predstavljanje seksualnosti u lošem svetlu, to je učenje deteta da voli i poštuje svoje telo, kao i da brani njegov suverenitet. Da se ne dozvoli da običajni načini dodirivanja, upakovani u srdačnost, zapravo budu prikriveno seksualizovani. I što je najvažnije, da dete ima slobodu da vam to kaže, a da ga optužite da ne govori istinu ili da vam to bude previše strašno da možete uopšte da reagujete. Jer vaše nereagovanje šalje još snažniju poruku detetu – samo si u tome, možda si nekako i samo to izazvalo, najbolje je da prećutiš, treba da se stidiš, nešto si skrivilo. U obrazovnom materijalu ITC-a je na veoma pažljiv način osmišljeno uvođenje i ovakvih tema u obrazovni i porodični sistem, na isti način na koji uvodimo i druga upozorenja o bezbednosti ili učimo da brinemo o svom zdravlju.
Seksualno zlostavljanje dece je nasilan čin i ozbiljan problem u Srbiji koji se dešava znatno češće nego što mislimo i moramo ga upoznati da bismo se sa njim borili. Možda smo krenuli pogrešnim redosledom, možda je trebalo da obrazujemo sve generacije „čuvara porodice“, a tek onda decu, jer će deca sada znati više od njih
„Četiri zida“ više nisu rešenje, „ofinger“ (ofinger je inače davno korišćen kod nelegalnih abortusa zbog čega su žene silno umirale) više nije rešenje, „sedi čiki u krilo“ takođe nije rešenje – vreme je da se obrazujemo.
Psihougao – mesto za pitanja,
odgovore i razlike
Psihologija kao mlada nauka poslednjih godina doživljava svoj vrhunac. Svuda je psihologija i sve postaje psihologija. Marketing, politika, menadžment, bezbroj knjiga o samopomoći i ljudi koji nude slamku psihološkog spasa. Da li zaista psihologija kao nauka doživljava procvat, nisam baš sigurna, ali njeni derivati svakako stvaraju potpuno novo tržište i sve brojnije konzumente. Ulazimo na mala vrata, velika vrata, ponegde još uvek kucamo, ali ipak postajemo deo života. Jer više nije dovoljno samo ići kroz život, već taj život treba proživeti sa malo više smisla. I razumeti zašto, kako, sa kim i kada. Treba nam nov ugao posmatranja. Psihougao.
Volim da pišem o psihologiji jer je promenila moj život. Volim i što je ima toliko i svuda jer vraća pogled na unutra. Ljudi uvek pitaju „kako“, a „kako“ je put, a ne kratka instrukcija.
Kako upotrebiti, a ne zloupotrebiti psihologiju? Da li sam zavisan od seksa/gejminga/hrane? Da li i kako seksualno obrazovati decu u školama? Šta više motiviše ljude, kazna ili nagrada? Šta je naučena bespomoćnost i da li Srbija od toga boluje? Šta je psihoterapija tela? Vrli novi svet onlajn dejtinga, za ili protiv, i zašto? Šta je kink? Zašto nam je lakše da pamtimo negativna nego pozitivna iskustva? Zašto klikćemo po sadržajima koji nas plaše? Da li je ljubav prema sebi sebičnost i zašto ona to nije? Zašto zrelost ne zvuči kao privlačna opcija?
Biće puno pitanja, ali i dosta odgovora koji opet vuku ka novim pitanjima. Biće i neslaganja, i diskusija, i jednostranosti, ali i širine tamo gde na nju nismo navikli. I provokacije, jer nas tera da mislimo i vuče nas napolje. Biće i ljubavi na neočekivanim mestima. Ali uvek će biti poštovanja prava da budemo drugačiji i svoji.