Nedavno mi je u feedu na Facebooku iskočio tekst neke „prijateljice“, kolumnistkinje jednog popularnog domaćeg portala. Komentari su je oduševljeno bodrili, pa sam kliknula da vidim o čemu se radi.
Tema teksta je Biti singl nije strašna stvar. I nije, slažem se, ali njen metod u daljoj razradi teme bio je nabrajanje stavki zbog kojih su neke žene solo, a koje uključuju gledanje filma 50 Shades of Gray, nošenje mrežastih čarapa, manikir a la Lana del Ray ili čoker oko vrata. Tekst je dobio gomilu pozitivnih komentara tipa – e, neka si im rekla, kako od žena, tako i od muškaraca. S druge strane, meni su neke druge stvari pale na pamet – kako će ukazivanje na gomilu površnih stvari pomoći osobi da nađe svoju (bolju?) polovinu, ili napreduju u bilo kom smislu (pošto nije dala nijedan predlog ženama – šta je to što bi trebalo da prate umesto gorepomenutog filmskog naslova), nije mi bilo jasno, a još nejasnija mi je činjenica da žene i dalje, umesto da bodre, savetuju i pomažu jedna drugu, javno se kritikuju, i tu kritiku podržavaju.
Kroz ovaj tekst, a i neke slične tekstove za masovno praćene medije, kako kroz autorske stavove, tako i kroz komentare, primećujem da mali broj modernih žena poseduje dozu solidarnosti, čak ni danas u vreme feminističkih protesta i želje za dostizanjem jednakosti polova. I razmišljala sam o tome kako to da promenimo.
Ova igra žena protiv žene nije nova stvar. Čitavo društvo se često i šali na tu temu – kako je to ženama prirodno stanje, normalno ponašanje. Lansiraćemo sitne uvrede ka najnebitnijim stvarima kao što su lični stil ili mimikrija – topovsku đulad mržnje na druge žene. I niko ne pravi pitanje oko toga, već se na taj račun zabavljamo, omalovažavamo temu, i ne zapitamo se – kako smo uopšte došle do toga i kako ovaj način ponašanja prevazići?
Pa, evo sad ću vam reći da smo same izabrale da verujemo u Mean Girls scenario. Bitno je osvestiti da boys will be boys i girls will be grils rečenice funkcionišu samo u kontekstu odnosa moći i socijalnih struktura. Pa tako imamo i tipove žena koje se ponašaju u skladu s tim.
Nauka nam kaže da postoje dva dominantna stereotipa o ulogama žena u modernom društvu – pravedna žena i matica.
Matica bi bila kritičar. Ona podržava teoriju da se žene, prosto, ne slažu. Ona smatra da je bolje razmišljati poput muškarca i time se diči. Ona veruje da postoji nešto u srži svake žene, nešto nasledno, zbog čega će jedna drugoj večno podmetati nogu. I da je to sasvim okej.
Ova igra žena protiv žene nije nova stvar. Čitavo društvo se često i šali na tu temu – kako je to ženama prirodno stanje, normalno ponašanje
Ako ste sada pomislili – pa da, tako je, vreme je da upoznate pravednu ženu.
Pravedna žena ima urođene ili stečene moralne vrednosti, a samim tim podržava i druge žene oko sebe. Ne tako popularna političarka u nas Srba Madeleine Albright je jednom prilikom izjavila: „Postoji posebno mesto u paklu za žene koje ne pomažu jedna drugoj.“ Pošto žene doživljavaju seksističke komentare na gotovo dnevnoj bazi, primaju manje plate u odnosu na muškarce i u nekim slučajevima su im uskraćena radna mesta zbog trudnoće, trebalo bi da primećuju polne barijere, pa samim tim budu solidarnije, da se udružuju i podržavaju. Ako žene to ne rade jedna naspram druge, onda otvaraju ogroman prozor za muškarce da – nastave da budu muškarci, i to u krajnje šovinističkom smislu.
Nego, da se sad vratimo na momenat osvešćivanja problema – iako su ova dva arhetipa u suprotnosti, i dalje poentiraju na jednom – a to je da su konflikti među ženama problem, disfunkcionalni, što i jesu, ali je izgleda sasvim okej da se muškarci raspravljaju i međusobno sabotiraju.
Kada su muškarci u konfliktu, bilo na emotivnom ili poslovnom planu, to se čita kao zdrava konkurencija ili žustra debata. Kada žene rade iste stvari, one su histerične mačke s naoštrenim kandžama. Iako neka od istraživanja govore da se muškarci uključuju u pasivnu agresiju kao što je tračarenje ili socijalno odbacivanje, čak u većoj meri nego što to rade žene, i dalje se ta činjenica zanemaruje.
Ideja bi bila da, pošto žene doživljavaju seksističke komentare na gotovo dnevnoj bazi, primaju manje plate u odnosu na muškarce i u nekim slučajevima su im uskraćena radna mesta zbog trudnoće, primećuju polne barijere, pa samim tim budu solidarnije, da se udružuju i podržavaju
Dakle, nije tačno da su žene prosto zle tračare, već je takvo ponašanje trigerovano u okruženjima gde dominiraju muškarci, a u kojima su žene devalvirane. U patrijarhalnom društvu, u kakvom živimo, epitet ženski prilepljuje se nekim negativnim emocijama, kao što bi bila – ženska ljubomora (pošto je muška sasvim okej). Pa se tako rađaju i ženske svađe. Zbog toga neke žene odbacuju svoju ženstvenost, smatrajući je slabošću i govore da – razmišljaju poput muškaraca jer je to prihvatljivije u društvu. One, umesto da pomažu drugim ženama, više vole da ih „pljuju“ jer danas, kada žena izražava negativne, stereotipne fraze prema drugoj ženi, to se ne čita kao seksistička izjava već pristrasna ocena, budući da je u okviru iste grupe. A to je ono što je meni i zasmetalo dok sam čitala pomenutu tekst koleginice. Niko se nije zapitao – čekaj, zašto je u redu da me ti kritikuješ, i šta bi bilo da je tekst potpisao muškarac? Ili – zar konstruktivni komentar nije bolje rešenje od puke kritike? Bitno je da sve zajedno shvatimo da žene, takođe, mogu biti mizogine, a to dovodi do velikih problema i socijalnih nejednakosti jer se na taj način otvara prozor za slične kritike upućene od muškaraca. A onda se bunimo jer je to seksistički.
Žene, takođe, mogu biti mizogine, a to dovodi do većih problema i socijalnih nejednakosti
Gde se zaturilo rešenje? Hajde da se podsetimo da postoje i one druge, pravedne žene, koje svet čine boljim za ostale. One koje se ne stide ženstvenosti u svim oblicima, iako ona obuhvata i gorenavedene Lanu del Ray, nokte ili čokere sa cirkonima, ili s druge strane – kompletan njihov nedostatak, look bez šminke ili brijanje glave na keca. One koje, umesto kritike, nude savet. Hajde da, umesto da podržavamo e, neka si joj rekla stav, govorimo – evo šta bi trebalo da uradimo da bi nam bilo bolje.
Na ovom mestu spomenuću još jedan tekst domaće autorke Marije Ratković, objavljen u martovskom izdanju časopisa ELLE, a pod nazivom – Praznik žene pauka, ali ovoga puta u pozitivnom kontekstu. Govoreći o 8. martu, ženskom danu, Marija nas podseća na to da je Ivana Brlić Mažuranić pišući bajke, u pauzi bračnih dužnosti i odgajanja šestoro dece, četiri puta bila nominovana za Nobelovu nagradu, iako ju je na kraju pokupio – Ivo Andrić. Hajde da se češće podsećamo na neke lepe ženske uspehe, a manje se ljutimo jedna na drugu.