Čak i oni koji nikada svesno nisu pomislili na nesvesno ili pak na mogućnost da se podvrgnu psihoterapiji, čuli su za psihoanalizu i Sigmunda Frojda. A kad je nešto toliko popularno, obično biva iskarikirano
Popularno je mišljenje da je psihoanaliza isto što i psihijatrija, ali to ipak nije tačna tvrdnja jer je psihijatriji psihoanaliza neophodna kao temelj, pa kao takva predstavlja poseban terapeutski postupak. Dakle, psihoanalizu možemo definisati kao postupak istraživanja duševnih procesa i složen psihoterapeutski metod.
Kako je odlazak kod psihoterapeuta u Srbiji još uvek tabu tema, nije naodmet osloboditi se predrasuda i zabluda o psihoanalizi u koje i danas verujemo, zato što će možda baš to biti okidač za slobodniji i otvoreniji pristup ovoj važnoj temi.
Bez komplikacija i konfuznih termina, izdvajamo nekoliko najčešćih zabluda o psihoanalizi polazeći pre svega od njenog tvorca – Sigmunda Frojda.
Psihoanaliza podrazumeva ležanje na kauču
Prva i najčešća zabluda koja predstavlja glavnu asocijaciju na pomen reči psihoanaliza. Glavni krivac za to je upravo Frojd, koji je ovakav raspored u prostoru uveo kako bi najadekvatnije primenio metod slobodnih asocijacija. Potrebno je da pacijent koji leži na kauču izgovori sve što mu padne na pamet, odnosno da dopusti slobodan tok svojih misli bez svesne selekcije. Frojd je ovaj metod smatrao lakšim i nesputanim jer se izbegava kontakt očima između pacijenta i psihoterapeuta, koji često može biti uzrok autocenzure. Ovaj metod je uveliko prevaziđen jer se pokazao kao neadekvatan za klijente koji boluju od psihotičnih poremećaja, ali i kod dece i adolescenata. Danas se umesto nje primenjuje psihoanalitička psihoterapija koja podrazumeva da terapeut i pacijent sede jedan preko puta drugog.
Mentalne bolesti žive u kućicama. Sasvim je okej da neka bude vaša
Uloga psihoanalitičara je pasivna
Ništa manje rasprostranjena zabluda jeste i da klijent na seansi vodi glavnu reč, govoreći sve vreme o svom životu i problemima sa kojima se suočava, dok analitičar ne prekida njegov monolog, sluša ga rasejano i bodri ga da nastavi samo kad je neophodno. Tačno je da terapeut tokom seanse mora da zadrži maksimum svoje objektivnosti, ali to nikako ne znači da tok procesa treba da prepusti pacijentu, koji je pre svega došao u nadi da će rešiti svoj problem. I sam Frojd je naglasio da analitičar treba da bude neutralan, ali ne i pasivan. Analitičar, dakle, treba da bude poput ogledala a ne poput semafora i da svog klijenta dovede do postepene samospoznaje.
Psihoanaliza govori samo o seksu
Ova netačna pretpostavka prati celokupno Frojdovo učenje, za koje se još uvek veruje da je zasnovano na seksualnosti. Frojd se tokom čitavog života borio sa tim surovim predubeđenjem, pa je u svojoj knjizi Tri rasprave o seksualnoj teoriji to detaljnije i objasnio. On je oslobodio seksualnost njene striktne vezanosti za funkciju razmnožavanja i definisao je kao telesnu funkciju koja teži zadovoljstvu i uživanju u najrazličitijim oblicima. Sa aspekta psihoanalize, seksualnost obuhvata i netelesne motive – njenu duhovnu i nežnu stranu, koju Frojd naziva sublimirana seksualnost. S obzirom na to da psihoseksualni razvoj nije neprekidan od rođenja do duboke starosti, konstantno traženje odgovora samo u aspektu seksualnosti nije profesionalan, a isto tako ni logičan pristup psihoanalizi.
19 ilustracija neizrecivih emocija – pronaći ćete se bar u jednoj
Nagoni su ono što potiskujemo
Rasprostranjenost ove zablude je manje prisutna među psihoanalitičarima, ali daleko od toga da je i kod njih ne možemo pronaći. Frojd je nedvosmisleno tvrdio da se nagoni i želje ne mogu potisnuti, već samo ideje, slike, sećanja i pomisli vezani za nagone. Dakle, ne postoje nesvesni nagoni, već samo predstave o njima koje možemo potisnuti. Sadržaj koji je potisnut ne može biti uništen, već baš naprotiv – on tu jača i vreba dobru priliku da ispliva u zonu svesnosti. Jedino njegovim prelaskom u svesno područje on može biti uništen.
Nesvesno je isto što i potisnuto
Gotovo svako ko nije dublje razmišljao o ovoj temi pojam nesvesnog izjednačava sa potisnutim. Učenje o potiskivanju nalazi se u samom središtu psihoanalitičkog sistema, a Frojd u svojoj čuvenoj metapsihološkoj raspravi piše o potiskivanju kao „odbijanju i držanju podalje od svesnog“, što dalje implicira da je reč o postupku koji neželjeni sadržaj prisilno drži u nesvesnom stanju, sprečavajući mu svaki kontakt sa svešću. Suština je u tome da to što je potisnuto ujedno i nesvesno ne znači da važi i obrnuto. Naprotiv, nesvesno ima mnogo veći obim, pa potisnuto predstavlja samo jedan deo nesvesnog. Ostatak nesvesnog predstavlja mehanizme koji su oduvek i bili nesvesni, a koji utiču na svaki aspekt našeg života.
Spisak predrasuda o psihoanalizi može biti izuzetno dugačak, a ako je navedenih pet barem malo uticalo na bliže razumevanje ovog izuzetnog psihoterapeutskog metoda, naša misija je ostvarena.