05.12.2019.

Aleksandar Đuričić: Đavli me gone da raskopavam prošlost i predstavljam je kao budućnost

Z. Antonijević
Dalibor Stanković

U vreme opšteg ludila i potrebe da se viri u besmisao pojavila se knjiga Tajne slavnih Srba, u kojoj nam je autor predočio životne stranputice i uzbrdice ljudi koji su oblikovali ovdašnji kulturni i javni život prethodna dva i (skoro) po veka

Aleksandar Đuričić

Na Sajmu knjiga ovog oktobra pojavile su se Tajne slavnih Srba iz pera novinara i pisca Aleksandra Đuričića, a u izdanju kuće Vukotić Media. U knjizi je autor sakupio neispričane priče o najznačajnijim ovdašnjim umetnicima, ljudima koji su oblikovali vreme od 19. do 21. veka, intimna kazivanja o tome kako su na svojim leđima nosili kilograme slave, izdržali kilometre pohvala i milje uvreda, a ostali da žive zauvek. I dao nam širu sliku o životu Isidore Sekulić, Mire Stupice, Ive Andrića, Save Šumanovića, Desanke Maksimović, Meše Selimovića, Koče Popovića, Mire Trailović, Jovana Ćirilova, Milene Pavlović Barilli…
Đuričić je inače dobitnik nagrade Dejan Medaković 2018. za Čuvarkuće – Udovice pisaca, a pre toga se pozabavio najboljim i najmisterioznijim glumcem ovih prostora Pavlom Vuisićem u knjizi Posle fajronta.
Pozvali smo Aleksandra da nas uputi u tajne Tajni.

aleksandar djuricic

Šta danas znači voditi tajni život? Da li je to uopšte moguće? I šta uopšte sada znači reč tajna?
Tajne u 21. veku, nažalost, ne postoje. Ovo je vreme ogoljenosti i eksplicitnosti. Ne postoje više ni reči kao što su blam ili stid. Niko se više ne zacrveni u obrazima čak ni kada ukrade doktorat. Sve je dozvoljeno i samim tim dosadno, predvidivo. Zato sam posegnuo za drugačijim tajnama, ljudima koji su oblikovali svoje vreme i stvarali uprkos preprekama koje su balkanska sredina i uski vidici stavljali pred njih. Nimalo im nije bilo lakše. I onda me je to intrigiralo, šta se sve krije iza tih patrijarhalnih kulisa u kojima su živeli moderni vizionari. Otvorio sam jednu pećinu u koju čitaoci rado ulaze. I dobro nam je.

Kad u izlozima knjižara serviram Tajne slavnih Srba, nastane muk. Jer mnogi tek sad saznaju npr. da je najumnija srpska spisateljica Isidora Sekulić bila proganjana zato što je u 27. godini bila neudata, pa je zbog toga izmislila i sahranila svog muža

U svojoj novoj knjizi Tajne slavnih Srba otkrivaš nam detalje iz života baš velikih ljudi iz našeg javnog i kulturnog života, ali to si radio i u prethodnim delima pišući biografiju Pavla Vuisića Posle fajronta, te u knjizi Čuvarkuće – udovice pisaca. Ima li tu doze voajerizma?
Ja sam rođeni voajer. Bez vojaerizma nema ni pisanja, ni života. Otkad otvorim oči i uši, posmatram i slušam šta se dešava okolo. Kada me to, što bi se u narodu reklo – smori, onda plovim među knjigama i spisima da vidim kako su to radili iskusniji „voajeri“. Posle obično uzmem čašu vina da razmislim o svemu i nastavim da voajerišem. I to traje, baš traje. Duga je pruga od promatranja do tastature.

Aleksandar Đuričić

Šta te je nateralo da opet kreneš u avanturu itraživanja tih ušuškanih i od javnosti skrajnutih životnih niša domaćih velikana? Gde si našao tajanstvenu građu?
Očito da mene neki đavli gone da raskopavam našu prošlost i predstavljam je kao budućnost, ne bi li nam bilo lepše. Mada znam da se to neće desiti. Volim da zbunjujem neprijatelja. Neprestano izvlačim živote naših velikana, umetnika, boema, hedonista, osoba velikog formata i nudim ih na pladnju svakodnevice, gde su neki drugačiji vetrovi. Bijem unapred izgubljenu bitku. Ali je, brate, bijem. Oni piče sa svojim rijalitijima, a ja im „opalim šamar“ s Pajom i Čkaljom. I šta onda? Ništa. Svako ide po svome. Tako u izlozima knjižara serviram Tajne slavnih Srba. I nastane muk. Jer oni tek sad saznaju da je najumnija srpska spisateljica Isidora Sekulić – koja je između svega ostalog govorila sedam svetskih jezika – bila proganjana zato što je u 27. godini bila neudata, pa je zbog toga izmislila i sahranila svog muža. Za neupućene, Isidora Sekulić rođena je pre Kije Kockar.

Posegnuo sam za tajnama ljudi koji su oblikovali svoje vreme i stvarali uprkos preprekama koje su balkanska sredina i uski vidici stavljali pred njih. Nimalo im nije bilo lakše. Intrigiralo me je šta se sve krije iza tih patrijarhalnih kulisa u kojima su živeli moderni vizionari

Na čije si nas „margine“ svakodnevice odveo?
Nisu bile margine, bolje reči su stranputice i uzbrdice. Njih dvadeset troje umetnika, mada opet je bolje reći velikana, bili su moji sapatnici i saborci u pisanju ove knjige. Mnogo sam uživao istražujući te živote i tražeći adrese koje su im bile mirna luka. Potresna je priča o Jovanu Dučiću i o tome kako veliki ljubavnici umiru sami. Ludilo i genijalnost Save Šumanovića su dve strane istog novčića. Naivnost najveće narodne poetese Desanke Maksimović može da se maže na ‘leb s maslacem, alevom paprikom i sitno seckanim belim lukom. Svega ima u ovim Tajnama.



Od svih ljudi u čiji život zahvaljujući tebi imamo uvid, ko te je posebno impresionirao i zašto? Ko te je najviše iznenadio?
Zaljubio sam se u Miru Trailović. Ljuba Tadić je na svojoj koži osetio da joj se čovek nije mogao oteti, „da je usisavala kao zmija“. Znao je da svrati kod nje u kancelariju, a i ona ga je često zvala. Ispitivala ga je šta se događa u drugim pozorištima, on bi je nekada slagao, nekada ne bi, ali bi ona to svakako proverila. Međutim, jednom je nasela.
Ljuba se vraćao sa probe Prljavih ruku iz JDP-a i po običaju je svratio u bife Ateljea. Odmah ga je pozvala telefonistkinja Zora da se popne do kancelarije.
‒ Ljubiška, hoćete li kafu?
‒ Ne, hvala.
‒ Hoćete, hoćete. Molim vas donesite nam dve kafe.
Sedeli su i pričali. U jednom času ga je pitala:
‒ Gde ste bili jutros?
‒ Na generalnoj probi Prljavih ruku.
‒ Uuuu, zaboravila sam! Pa kako je to ispalo?
‒ Debakl! Dosadno, dozlaboga!
Onda je skočila i poljubila ga: „Baš mi je mnogo žao što vi igrate u tom debaklu. Ali, dobro… Vrlo je važno to što ste mi rekli. Taj komad je bio u mojim rukama, ali nisam htela da ga radimo.”
Sutradan je bila premijera. A šta se desilo, Ljuba Tadić je ispričao Feliksu Pašiću: „Puna sala, uspeh više nego očigledan. Na koktelu puno sveta. Ona mi priđe: ‘Debakl, a? Zašto ste me prevarili? Pa ovo je debakl za Atelje!’ I opali mi šamarčinu. Ja se zacenem od smeha, oni uokolo gledaju zapanjeni! Nije to bio šamar iz mržnje zato što sam joj podvalio. Došla je na premijeru da vidi debakl, a doživela je svoj lični debakl. Posle smo dugo sedeli i pričali. Hvalila me je kako sam divno igrao.“

Aleksandar Đuričić

Zaintirgiraj nas jednom neobičnom pričom?
Pavle Vusić je dobrovoljno dao samo jedan intervju u životu i to za monografiju koju je pripremao sa Rankom Munitićem. Mada je i to dugo odbijao. Kako je Ranko Munitić navaljivao, „Treba mi makar deset rečenica o vašem životu iz vaših usta, Paja je u jednom trenutku pristao: „Dobro, onda sutra u devet kod Dva bela goluba, deset rečenica uz po jednu votku na minut.“
Tako je i bilo. Autor razgovora je napravio najkraći intervju ikada i jedva se dočepao kreveta. A ovo je intervju:
„Rođen 10. jula 1926. u Beogradu. Kada sam se rodio, otac je završio pravo a majka studirala književnost. Pa je otac radio u Skupštini, kao sekretar nekog odbora. Godine 1929. ukidaju Skupštinu. Počinje seljenje po Jugoslaviji, kroz Makedoniju, Crnu Goru… Onda dođe rat i porodica se vrati u Beograd.
Četiri godine gladovanja. Brat i ja učili gimnaziju, vukli ćumur sa stanice, i tako. Pa dođe oslobođenje. Mobilišu me pred osmi razred i odem na Sremski front. Po povratku završavam gimnaziju i upisujem fakiš. Pravo i književnost, uz jezive uslove i glad. Istovarujem vagone na stanici, vučem grede iz ruševina, pomažem pri rušenju oštećenih zgrada, radim kao spasilac u javnom kupatilu, monter u fabrici. Između ostalog statiram u filmovima… A ostalo znate.“

Tajne u 21. veku, nažalost, ne postoje. Ovo je vreme ogoljenosti i eksplicitnosti. Ne postoje više ni reči kao što su blam ili stid

I da, korice knjige su jako lepo dizajnirane. Ko ih je radio?
Ilustracije je radio arhitekta Andrej Josifovski, poznatiji kao ulični umetnik Pijanista. U međuvremenu mi je postao prijatelj. Njegovo viđenje ovih ljudi je odraz u očima neke mlade generacije, pametnih, koji su ostali ovde da se bore i čuvaju duh gradova.

Hvala, Aleksandre!