Za bend VVhile važi slogan – svetsko, a naše. Niko nije baš siguran šta to tačno znači, ali se dobro razumemo kada to neko izgovori.
Ovaj beogradski sastav čine dva momka – Stevan Ćirović i Andrija Spičanović koji su, pored karijera u oblasti grafičkog dizajna i arhitekture, godinama intenzivno svirali u bendovima Tough Guys of America, Cut Self Not, 36 Daggers i Jaibo!. Kao VVhile traju već šest godina i isto toliko uvlače nas u svoj jedinstveni svet atmosferskog popa. Debi album More objavili su 2014. godine, a dostupan je i na vinilu u izdanju Dirt Cult Records iz SAD, Twintoe Records iz Nemačke, Numavi Records iz Austrije, kao i kuća POP Depresija i Jazz Chairs iz Srbije.
Ukoliko ih niste čuli live, 21. april je pravo vreme za to jer će deliti binu s Leeom Ranaldom u okviru Resonate festivala. Ako ovaj datum propustite, ne brinite! Momci rade na novom albumu koji će se pojaviti na jesen ove godine, a mi već sad odbrojavamo dane.
Svirate već pet godina?
Andrija: E, sad već ima šest godina, VVhile postoji od aprila 2011. Mada, 2012. izdali smo prvi singl, pa si možda s tim povezala.
Koliko se scena promenila za tih šest godina? Čini mi se da ima dosta novih bendova, ali se u njima rotiraju isti muzičari. Kako onda publika raste?
Stevan: Jeste, tako je, ali ja to doživljavam kao dobru stvar. Ta, nazovireciklaža je sasvim normalna. Andrija i ja smo dugo svirali po raznim bendovima, to iskustvo nam je bilo potrebno kako bismo se pronašli i skapirali šta želimo. Dakle, to je jedan normalan proces traženja, eksperimentisanja…
Andrija: To je tačno, ali i mi često razgovaramo o tome kako se vrte jedni isti ljudi. I to ne samo na našoj sceni već u čitavom regionu. Sve nekako stagnira. Muzika se menja, promenila se pozicija rokenrola u društvu, pa valjda i mlađi ljudi zbog toga različito reaguju na sam medij nego što smo mi nekada. Ne bih voleo da kažem da ih manje zanima, nego da je konzumiraju na neki drugačiji način.
Nas dvojica dolazimo iz punk/HC priče, gde vlada princip izbacivanja split albuma – više ljudi učestvuje na jednom izdanju. Tu smo naučili da ne zavisimo od nekih većih izdavačkih kuća, već da uzmemo stvari u svoje ruke
Koliko često vi idete na koncerte?
Andrija: Ranije sam stalno išao, a sada sve slabije.
Stevan: Pre sam posećivao koncerte non-stop. To, naravno, ima veze sa tim što smo dugo bili pod sankcijama, pa smo bili željni koncerata i muzike. Kada su odjednom počeli da dolaze bendovi išao sam na koncert samo da bih video šta se dešava, kako scena izgleda. Sve je to bilo doživljaj za mene.
Vi pevate na engleskom. Da li ste razmišljali o proboju na neko drugo tržište?
Andrija: Nismo izabrali da pevamo na engleskom sa nekim posebnim ciljem. Za nas je to došlo prirodno. Desilo se da su nas prepoznali strani izdavači – austrijski, nemački, američki… ali to se desilo spontano. Eto vidiš, moguće je da je njima naša muzika bliža zbog jezika na kom je izvodimo, ali zaista nismo razmišljali o tome. Austrijska scena je dosta specifična – većina njihovih bendova peva na engleskom, tamo se to ne dovodi u pitanje.
Šta domaća publika misli o tome?
Andrija: Sad ću ispričati jednu priču, pa da ti kroz nju odgovorim – ranije sam svirao u jednom bendu koji je isto pevao na engleskom. To je bila neka 2006. godina, recimo, i sticajem okolnosti sam najavljivao koncert na B92. Emisija je bila neka top-lista domaće muzike i ja sam doneo EP da puste. Kad su čuli da je stvar na engleskom, nisu hteli da je puste.
Cover albuma “More” radio je umetnik Emir Esh Šehanović
Ne?
Andrija: Neću da kažem da je to generalni stav, samo da sam se i s tim susretao. Ipak je sada malo drugačije, ima dosta domaćih bendova koji pevaju na engleskom, dobro im ide, pa se mišljenje publike menja. Naša muzika je sama po sebi malo introvertnija, a vokal je u službi instrumenta. Ne znam da li bi uopšte bilo razlike ako bismo pevali na srpskom.
Stevan: Slušao sam često o tome kako autor ne može da se izrazi na stranom jeziku onako kako bi mogao na maternjem. Možda je to tačno, ali mi se izražavamo na način na koji nama to odgovara. Ima mnogo, na primer, finskih ili švedskih bendova koji se isto izražavaju na engleskom…
Andrija: Ili japanskom!
Stevan: (smeh) … ili japanskom, a na čije se tekstove kačiš i ne razmišljaš o tome koji je njihov maternji jezik. Nama su tekstovi na engleskom zaista nekako legli.
Andrija: Što ne znači da apsolutno nikada nećemo pevati na srpskom, ništa ne moramo da zakucavamo.
Stevan: Ili na poljskom (smeh) ako nam to pomaže da se izrazimo kako želimo.
Vi imate i svoj lable.
Stevan: Krenulo je to sve iz praktičnih razloga. Trebalo je da učestvujemo u izdanju svoje ploče, pa smo napravili lable. Ideja je da pod tim našim lableom pomažemo i drugim ljudima koji prave super muziku – da objave izdanje. Nas dvojica dolazimo iz punk/HC priče, svirali smo na toj sceni, a tamo vlada princip izbacivanja split albuma, gde više ljudi učestvuje na jednom izdanju. Tu smo naučili da ne zavisimo od nekih većih izdavačkih kuća, već da možemo da uzmemo stvari u svoje ruke (smeh).
Naša muzika je sama po sebi malo introvertnija, a vokal u službi instrumenta. Ne znam da li bi uopšte bilo razlike ako bismo pevali na srpskom
Da li živimo u vremenu samizdat kulture?
Andrija: U muzici je tako oduvek bilo, samo se sada dešava na mainstream nivou.
Stevan: Seti se samo hip-hop kulture i muzičara koji su svoje kasete prodavali po gepecima svojih automobila.
Andrija: Vinil je opstao isključivo zbog nezavisne muzičke scene. Industrija vinila sve vreme postoji kao autonomna – počevši od nekih malih, opskurnih, pa sve do nekih baš velikih izdavačkih kuća. Danas je sve na mreži i vidljivo je, pa se zato stiče utisak da samizdat kultura vlada. S jedne strane je to dobro jer ljudi kapiraju da mogu sve sami, ali, s druge strane, zbog toga se gomila toliko sadržaja koji se ne filtrira, pa dolazi i do neke vrste zasićenja.
Stevan: Razvile su se i muzičke platforme, kao što je Bandcamp, gde svako može da postavi album i definiše ga kao izdanje.
Andrija: Mogu celu situaciju da poredim s kulturom fanzina, koji se nazivsno izdaju dosta dugo, ali sada dolaze u fokus. Prezasićenje digitalnim sadržajem dovelo je do toga da se ljudi užele analognih formata.
Danas je sve na mreži i vidljivo je, pa se zato stiče utisak da samizdat kultura vlada. S jedne strane je to dobro jer ljudi kapiraju da mogu sve sami, ali, s druge strane, zbog toga se gomila toliko sadržaja koji se ne filtrira, pa dolazi i do neke vrste zasićenja
Ploče su tu, a sada se vraćaju i kasete.
Andrija: Pa da, i mi imamo jednu kasetu koja je izašla u Nemačkoj pre par godina. U pitanju je naš live nastup sa Fista, a izdato je oko 300 kopija.
Stevan: Učestvovali smo u izdanju kasete grupe Mnjenje pre mesec dana.
Ja nemam kasetofon!
Andrija: Nemam ni ja! Ali vidiš, zanimljivo je da se to naše izdanje baš dobro prodaje.
Nedavno sam pričala s Leeom Ranaldom. Vi svirate pre njega na Resonate festivalu?
Andrija: Ja sam polaskan, veliko mi je zadovoljstvo da nastupim s jednim takvim čovekom. Slušao sam ga 2004. kada je sa Sonic Youthom nastupao u Beogradu, to je za mene bilo ispunjenje dečačkog sna.
Stevan: Pada mi na pamet film Detroit Rock City (1999) u kom grupa dečaka pokušava da stigne na koncert grupe Kiss – e moja egzaltiranost zbog odlaska na Sonic Youth bila je kao njihova dok idu na Kiss svirku.