Ukoliko niste čuli za slikara Vuka Ćuka, evo prilike da ga upoznate – studirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču. Dobitnik je nagrada muzeja MAK u Beču, nagrade za crtež Fonda Vladimira Veličkovića i nagrade za slikarstvo Miodrag Vujačić Mirski.
Sa Vukom sam pričala o tome zašto je bitno da umetnici izađu iz ljušture usamljenika, da rade sa komercijalnim klijentima i da se, pre svega, pozabave razvojem domaćeg tržišta za slikare mlađe generacije
Rekao si jednom kako si u stvari hteo da budeš pravnik. Kako od pravnika do slikara?
Svakako to nije priča onih umetnika koji kažu da su ceo život znali da će se baviti ovim zanimanjem. Crtao sam odmalena grafite i imao sam jedan prilično neobavezan odnos prema tome. Nisam imao ideju da bi to jednog dana mogla da mi postane profesija. To je bila priča jednog srednjoškolca koji je želeo da ide nekom utabanom stazom, do onog trenutka kada je shvatio da to u stvari ne želi. Od tog trenutka sam sve svoje vreme i energiju posvetio umetnosti i to traje do dan-danas. Ono što je meni u životu najbitnije jeste osećaj slobode, a ona se u ovom zanimanju ostvaruje u najvećem stepenu. Imam problem sa autoritetom i tom nekom hijerarhijom koja u većini zanimanja postoji.
Crtao si grafite ranije? Koliko je to povezano sa onim što danas radiš?
Sada, kako mi se iskustvo u radu gomila, primećujem koliko je to jedan tok, meni vrlo logičan. Ranije sam imao utisak da pravim neke drastične skokove, međutim, sada vidim da to nije baš tako. Kada sa distance gledam svoje starije radove i faze, od pre sedam, osam godina, i uporedim sa ovim što radim danas, vidim da samo hodam svojim putem i to me čini jako srećnim.
Kod nas su retki kolekcionari koji se upuste u priču sakupljanja radova mladih umetnika. Ovde jedino postoji tržište za radove umetnika koji su priznati i uglavnom – mrtvi
Kažeš da si kroz rad kopao neke stvari o sebi?
To je ono što je najlepše, taj unutrašnji dijalog. Kada kroz rad upoznaješ nove stvari o sebi, i samog sebe iznenađuješ. Kada ti se tako nešto desi, znaš da si na pravom putu i dobijaš dodatnu snagu da još jače nastaviš.
Pa kažu za tebe da si novi Jean-Michel Basquiat, ne znam šta o tome misliš?
Ha, pa ne znam gde si to čula, ja nisam. Ta paralela je verovatno vezana za neke moje starije serije radova, kada sam se bavio figuracijom, ali nemam problem sa tim. U svakom slučaju, lepo je kad te neko uporedi sa umetnikom tog kalibra, čiji rad obožavaš. Ipak, mislim da su moji radovi danas daleko od tog poređenja.
E, a znaš šta sam htela da mi kažeš – tvoje slikarstvo je apstraktno, ali ipak sarađuješ sa komercijalnim klijentima. Na primer, radio si dizajn flašice za Coca-Colu. Kako spajaš ta dva?
Ja tu ne vidim nikakav problem, naprotiv. Meni je ta ideja o nekakvom izolovanom umetniku, čudnom i neshvaćenom, oduvek bila odbojna. Ja bih bio srećniji kada bi umetnici imali veći komercijalni angažman jer bi to bio benefit za obe strane, onoga ko plasira i onoga ko percipira.
Ljudi bi više konzumirali umetnost.
Pa, da. Nisam ja tu sad otkrio neku toplu vodu. U svetu je to norma. Veliki umetnici rade za komercijalne brendove. Dobijam često ponude od raznih klijenata, ali moram da ti kažem da baš biram. To što smo radili za Coca-Colu bilo je dobro koncipirano i adekvatno plaćeno.
Koji ti je omiljeni projekat? Ne mora da bude iz sfere komercijalnog.
To nije lako pitanje. Svaki dosadašnji imao je određenu ulogu u mom umetničkom i ličnom razvoju. U svakom slučaju, najdraži su mi projekti koje radim za sebe. Suština je u radu na nečemu što nastaje iz čiste želje za stvaranjem. Jedan od omiljenih mi je svakako mural na Fakultetu primenjenih umetnosti.
Meni je ta ideja o nekakvom izolovanom umetniku, čudnom i neshvaćenom, oduvek bila odbojna
Hajde pričaj o tome malo.
To je bio moj master rad, idejno rešenje izgleda fasade fakulteta koji sam pohađao i završio. Profesorima se to dopalo, javili smo se na konkurs Ministarstva kulture i oni su finansijski podržali taj projekat. Tu stvarno moram da istaknem podršku koju sam imao od profesora Nikole Božovića i Marka Lađušića, bez koje ne bismo uspeli to sve da izvedemo. Najlepše je kada se stvari dese spontano i neočekivano. Poseban je osećaj i to što ja sad radim u toj zgradi. Kockice su se lepo sklopile.
Kakve su bile reakcije?
Podeljene. Od mišljenja da je to neprimereno za taj deo grada, do toga da su ljudi oduševljeni što je kod nas izveden takav nekonvencionalan i drugačiji projekat. Svakako nije prošao nezapaženo, što je meni bilo važno. Ono što sam želeo da postignem tim radom jeste da skrenem pažnju na zgradu u kojoj stasavaju budući kreativni profesionalci, a koja je do tog trenutka bila neugledna ili neprimetna i u najmanju ruku svojom spoljašnjošću nije prezentovala ono što se unutar nje dešava. Smatram da to sada više nije tako, i veoma sam ponosan na taj projekat.
Ti si studirao u inostranstvu, a sad tamo i izlažeš. Da li bi mogao da napraviš neku malu paralelu između nečeg „tamo“ i „ovde“.
Razlika postoji puno. Za početak, ljudi koji kupuju moje slike. U Danskoj su to pripadnici nekog srednjeg sloja, koji u našem društvu praktično i ne postoji. Kod nas su to retki kolekcionari koji se upuste u priču sakupljanja radova mladih umetnika. Ovde postoji jedino tržište za radove umetnika koji su priznati i uglavnom – mrtvi. S druge strane, ova sredina je super za stvaranje – cena produkcije ili iznajmljivanje studija ne može da se poredi s onom van Srbije. Imam uslove za rad koje ne znam da li bih mogao da obezbedim da ne živim ovde. Moram i da istaknem stvarno idiličnu saradnju koju imam sa galerijom Zvono poslednjih pet godina. Sa druge strane, umetnici su i sami krivi za ovo što se ovde dešava jer nisu odgovorni prema poslu. Uopšte ne razmišljaju o formiranju tržišta i, za moje shvatanje umetnosti, daju radove ispod cene. Moje slike imaju istu cenu u galeriji u Beogradu i u galeriji u Danskoj i na bilo kom drugom mestu. To je prosto – pravilo tržišta, koga se, nažalost, umetnici ovde mahom ne pridržavaju.
Znam da puno radiš. Šta je najzabavnije što trenutno stvaraš?
Radim na jednom baš lepom projektu, a to je izrada vitraža za Narodni muzej u Kruševcu. Vitraž je velikog formata, oko osam puta pet metara, a pravi se po mojoj idejnoj skici u jednom studiju u Somboru. Tema vitraža je Kosovska bitka, rad se zove Na Gazimestanu. Izazov mi je bio da svoj rad, koji u biti nema veze sa istorijskim i realnim događajima, stavim u taj kontekst. Zasad sam veoma zadovoljan procesom i ishodom, a u februaru ćemo videti kako je sve ispalo, kada će muzej biti otvoren posle renoviranja koje je u toku.
Spremam se i za nastup na Scopeu u Majamiju sledeće godine, jednom od najpoznatijih sajmova umetnosti u svetu danas.