Da li možete da zamislite kako miriše knjiga napravljena od ovčije placente, ili kako izgledaju korice knjige sačinjene od ljudskih kostiju u jednom indonežanskom plemenu čiji su pripadnici nekada bili kanibali. Ili kako izgleda rukopis na najfinijoj svili? Ako su vam takve tvorevine previše egzotične, možda ćete poželeti da vidite šta piše u originalnom testamentu Pavla Vuisića, koji je u javnosti uvek cenzurisan zbog prirode svog originalnog sadržaja. Ukoliko se već sada pitate kojim putevima su ti rariteti dospeli na Banjicu, u Ulicu Josipa Slavenskog 19a, vlasnik ove čudesne zbirke knjiga Viktor Lazić će vam reći, ali nikada ne sve, zbog svoje i vaše sigurnosti. A kako je sve počelo?
Viktor Lazic
Iako nepismena, Danica Lazić, Viktorova baka, kao da je slutila da će svojim pravim odabirom naslednika porodične biblioteke stare devet generacija biti začetnik jedne potpuno jedinstvene kulturne institucije kakve nema od Istanbula do Beča. Već sa devet godina Viktor je zvanično postao naslednik dva veka stare biblioteke. No, ništa se nije desilo slučajno. Baka je Viktora polako odmeravala i „pecala“. Prvo je prepoznala njegovu ljubav prema knjizi, a zatim ju je razvijala.
Svaki put kada bih otišao kod nje u posetu, ona bi mi poklonila poneku knjigu. Kako je moje interesovanje raslo, davala mi je po kesu i na kraju po džak knjiga. Htela je da vidi da li sam zaista zainteresovan, a ja sam već tada bio potpuno opsednut knjigama. Sećam se nekog stabla oraha ispod koga je bio jedan metalni sto za kojim sam čitao. Tada sam mnogo voleo pesme Branka Radičevića, još uvek imam tu knjižicu po kojoj sam i šarao. Kasnije se ispostavilo da je to prvo izdanje iz 1847. godine. Međutim, obavila je svoj zadatak, ja sam se zaljubio u knjige i moja baka je to prepoznala.
Vratićemo se baki kasnije, sada nam reci otkud ti milion knjiga, koliko danas imaš u biblioteci?
Moja biblioteka više nije samo moja. Napravio sam jednu instituciju, Udruženje građana Adligat, u kojem je više od 50 ljudi, značajnih ljudi, koji su donirali svoje biblioteke, legate, imovinu. Samo smo u toku protekle dve godine poklonili više od pola miliona knjiga zahvaljujući Akademiji nauka i umetnosti, koja nam je velikodušno prepustila viškove svojih fondova, zatim Narodnoj biblioteci i drugim organizacijama. Naš fond je jedan od najraznovrsnijih ne samo u Srbiji nego i šire.
Knjiga na ovčijem pergamentu
Gotovo da nema delova sveta iz kojih nemaš knjiga u Muzeju. Mnogo je starih knjiga, znaš li njihova putešestvija do tebe?
Naravno, o mnogim knjigama bi o tome kako su došle do nas i šta su sve preživele mogli da se napišu čitavi akcioni romani. Imamo knjige na mnogo različitih materijala iz različitih zemalja. Imamo dokumenta čak iz 14. veka, ali i puno knjiga koje su nama dolazile sa Himalaja, iz crkava Etiopije, iz kavkaskih planina i drugih predela na koje bi malo ko i pomislio.
Da li to govori da je istorija naših biblioteka prilično burna?
Da, naše biblioteke su kao fenksi, jedna generacija ih stvara, rastu, razvijaju se, a onda dođu periodi ratovanja, razaranja, pa sve bude gotovo ugašeno i počinje iz početka. Tu moja porodica nije nikakav izuzetak. U Prvom svetskom ratu moj pradeda je knjige, da bi ih spasao, ušivao u gunj i tako ih nosio dok je pešačio do Drača preko albanskih vrhova usred zime. Onda se ukrcao na brod koji je torpedovan i tako je ostao bez knjiga, ali živ. Kada je stigao na Krf, počeo je iz početka da sakuplja knjige.
Pokazao si mi malu knjigu na pergamentu od ovčije placente! Kako je to izvedeno?
Da, postoje minijaturne knjige rađene na fetusu od ovaca. Kada se sele stada ovaca sa jednog pašnjaka na drugi, često se događa da ovce koje treba da se ojagnje izgube mladunce, od tih fetusa se pravi najkvalitetniji pergament. Međutim, kako su fetusi mali, tako su i knjige na tome minijaturne. To su knjige iz Etiopije, odakle imamo zbirku. Tamo pravoslavci monofiziti još uvek izrađuju knjige rukom na pergamentu. Neke od knjiga iz te kolekcije su nove, a neke su stare po 250 godina. Sve te knjige su rađene na pergamentu od ovčije kože, jedna vrednija je rađena na pergamentu od kozje kože.
Ove knjige još uvek imaju tako snažan miris životinja od čije su kože pravljene, šta nam sve govori miris knjige?
Po mirisu knjige možete da kažete odakle dolazi i koliko je stara. U slučaju pergamenta, što je miris jači, to je znak da je knjiga novija. Miris knjige je izuzetno važna karakteristika. Kada se ljubitelji knjiga okupe, iako to sa strane izgleda smešno, uzmu i mirišu knjige jer miris nudi mnogo informacija o knjizi. Po mirisu mogu da odredim da li se radi o srpskoj ili nemačkoj staroj knjizi i da li je iz 18, 19. ili prošlog veka.
Neka posebna tehnika?
Iskustvo, mnogo mirisanja…
Kao da si ih birao po vrsti materijala od kog su napravljene: pirinač, svila, izmet, bambus, mermer, a tek oblici…
Imamo knjigu od tikovog drveta na osam tablica, svaka tablica za jedan dan čitanja u nedelji. To je knjiga iz Burme, njihova nedelja ima osam dana. Tu je i knjiga na lepezi iz Šri Lanke, tamo je mnogo toplo, pa da mogu i da se hlade… Posedujemo knjigu sa Sumatre iz plemena Batak, nekadašnjih ljudoždera. Listovi su od palminog lišća, a korice najverovatnije od ljudskih kostiju. Pa knjigu iz jednog tibetanskog manastira čije korice su od mermera, knjigu iz Kine na štapićima od bambusa, ona se ne lista, nego se razvlači, a kada se razvuče, duža je od dva metra. Imamo i zvanično najmanju knjigu na svetu, koju proizvodi muzej Gutenberga u Nemačkoj.
Potpis Tina Ujevića sa jedne prepiske
Knjiga na lepezi iz Šri Lanke
Molitvenik sa Tibeta
Protestantska Biblija iz 1756, vlasnik je imao 500 Biblija
Kažeš da su slonovi na Tajlandu tako pametni da ilustruju knjige?
Da, imamo knjigu napravljenu od slonovog izmeta. Crtež koji ste videli naslikao je slon. Tajlanđani obučavaju slonove da svojom surlom crtaju druge slonove. Jednom prilikom sam lično gledao kako slonica crta surlom i onda sam kupio njen umetnički rad.
U tvojoj zbirci je i originalan testament Pavla Vuisića, zašto je toliko sporan da ga u javnosti cenzurišu?
Zato što on u svom testamentu kaže dve problematične stvari: jedna je da želi da mu šest popova pevaju kada ga budu sahranjivali, ali da pevaju u sebi, tako da ih on ne čuje. A druga je da ne želi da mu nijedan jedini komunista drži oproštajni govor. Preti da će se, ako se to dogodi, prvo prevrnuti u grobu, a onda će ustati i moriti ga dok je živ, i da će da mu j….i mater.
Da se vratimo baki Danici, kako je ostala nepismena među tolikim knjigama?
Životna priča moje bake je prilično teška. Ušla je u jednu obrazovanu porodicu koja se bavila knjigama. Igrom slučaja nije naučila da čita, prilike su bile teške, to je smatrala svojom najvećom tragedijom. Kada je to ispričala, bilo mi je potpuno neverovatno. Ja sam bio tek naučio azbuku i mislio da je to toliko jednostavno i da je prosto nestvarno da neko ne ume da čita. Ona je tada već imala osamdeset i neku godinu. Izvadio sam svoj bukvar za prvi razred i rekao sam da ću je naučiti da čita. S velikom ljubavlju i željom je sedela za mojim bukvarom i naučila da čita.
Kako ti je saopštila da si baš ti jedini naslednik svojih predaka?
Pre 23 godine baka je tražila da dođe u Beograd i da nasamo razgovaramo. Zamolila je moje roditelje da nas ostave i iz svoje kecelje izvadila pradedine medalje, rekla je tada da želi da ja budem naslednik. Ali već u tom trenutku pola moje sobe bilo je zatrpano knjigama. Ipak, to smatram zvaničnim momentom nasleđivanja.
Kako su ostali naslednici to prihvatili?
To je sad posebna priča, ne mare mnogo ljudi za knjigu, nije za njih knjiga ono što je najvrednije, tako da se niko nije otimao u tom trenutku. Naravno da su oni kasnije razmišljali da li to vredi ili ne, ali videvši koliko sam ja za to istinski zainteresovan, da ne kažem zaluđen, niko nije hteo da pravi veliko pitanje.
Kako se stvara biblioteka ni iz čega, mnoga deca danas nemaju osnovu, treba im prva knjiga, prvi savet. Šta bi im poručio?
Putevi knjige, baš kao i putevi čoveka i putevi božji, jesu čudesni. Za mene su najvažnije i najvrednije knjige koje sam najviše želeo, i one su mi uvek dolazile same, retko kad sam ih kupovao. Knjiga je danas dostupna, nisu potrebne velike pare da bi se napravila svoja biblioteka, ali je potrebna velika ljubav. Nijedna biblioteka ne treba da nastane sa namerom da je pravimo. One su spontane riznice naše ljubavi, našeg interesovanja, znanja. Život svakog čoveka ogleda se u njegovoj biblioteci. Teško je dati savet opšteg karaktera za nešto što je tako lično, ali ako mora, bio bi: da čovek treba da bira knjigu kao što bira prijatelja. Ja sam veliki ljubitelj prvih izdanja zato što imam iluziju da sam tako bliži autoru i onome što je on držao u ruci.
Kako razlučuješ čitanje knjiga od čitanja uopšte?
Svi mi više čitamo na internetu nego na papiru. Ali sa interneta čitamo u žurbi zato što nam je u trenutku lakše. Čitanje knjiga je za mene i dalje neka vrsta svetog čina kojem posvećujem posebnu pažnju. Jer, kada čitamo knjige, ne držimo samo papir, mi držimo jedno umetničko delo. I kada me pitaju da li će nestati knjige, ja odgovorim da je to kao kada bi zamisli da će nestati slike. Zašto bi neko kupovao i gledao originalne umetničke slike kada može da vidi kopiju? Pa jednostavno zato što to nije isto!
Što ti voliš da čitaš?
Uglavnom dokumentarno štivo. Volim da čitam istoriju i psihologiju, sada čitam o Marku Polu jednu istorijsku studiju, veliki sam ljubitelj poezije, možda i preveliki.
Koje pesnike voliš?
Potpuno sam zaluđen Geteom, onda Tagorom. Od naših naravno volim Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Nastasijevića… Zbog Crnjanskog sam otišao na Sumatru, da bih sedeo u vulkanu i čitao njegove pesme…
Dolaze li ti deca u Muzej, kako reaguju?
Deca najbolje reaguju, umeju da se zaprepaste, iznenade, nauče. Njihovi dolasci su za nas vrlo emotivni trenuci.
Šta ti najviše voliš u ovom prostoru, koja ti je od milion knjiga najdraža?
Postoji jedna knjiga na koju vam nisam skrenuo pažnju jer zahteva dužu priču. Dvadesetih godina prošlog veka biblioteka je bila veoma aktivna. Imala je puno članova i događalo se da su nemarni čitaoci cepali listove jer je papir tada bio redak, bio im je potreban za fišeke, za cigare… Onda moj pradeda Luka Lazić, koji je tada upravljao bibliotekom, često nije mogao da nabavi istu knjigu iz koje su bile iscepane stranice, pa ih je on svojom rukom prepisivao. To postoji u mnogim knjigama, ali u jednoj je čitavih 70 strana iščupano i on ih je sve uredno prepisao, pa čak i precrtao crteže koji su nedostajali. Ta knjiga mi je emotivno značajna jer puno govori o tome koliko je moja porodica bila vezana za knjigu i volela to što je radila.
Viktor Lazic u Muzeju knjiga i putovanja