Od trenutka kada se u naše živote ušunjala 3D animacija, postalo je jasno da je stvarnost dobila jednu novu dimenziju. Neki novi mladi i kreativni ljudi spojili su talenat i neverovatne mogućnosti novih tehnologija i stvorili umetnost novog milenijuma. Jedan od njih je Đorđe Jovanović, 3D artist koji je posle dizajna i ljubavi prema fotografiji ušao u online umetnost.
Posle završene dizajnerske škole, studirao je kompjutersku umetnost i dizajn, kao polaznik prve generacije studenata na katedri BK Univerziteta, a praktična znanja stiče u Moskvi, gde je dve godine proveo istražujući najpoznatije programe za animaciju i vizuelizaciju. Došavši u Nemačku, zahvaljujući pokazanom talentu, dobio je priliku da radi za brendove kao što su Ferari, Porsche, Lamborghini, Prada, adidas… Na pitanje kako, Đorđe jednostavno odgovara da, ako ste talentovani, sve zavisi samo od vas i vaših granica.
Jedan od poslednjih projekata na kojim si radio jesu kopačke inspirisane najvećom fudbalskom zvezdom Messijem?
Da, ali nisam ih radio ja sam. Ideju za ove patike dao je adidas, a tim umetnika iz Beograda (Digital Assets Tailors) i ja imali smo zadatak da uradimo production quality 3D model. Fizički model kopački već je bio gotov, a za potrebe marketinga i reklama trebalo je da se uradi animacija, odnosno beauty renderi. Danas se skoro više ništa ne snima kao video, pa je naš deo bio da napravimo foto realnu digitalnu reprodukciju serije kopački devet modela i da ih pripremimo za dalju animaciju i produkciju koja je rađena u Berlinu. U Beogradu smo radili, kao što sam rekao, foto realne replike tih kopački.
Koliko u takvim projektima imaš kreativne slobode?
Art direkcija je već bila dogovorena sa adidasom i sa studijom u Berlinu, koji je nosio ovaj posao, a naš deo je bio da napravimo production quality assets za klijenta. U takvim projektima nemate nikakvu kreativnu slobodu.
Kad dobiješ takav zadatak, šta je to što te inspiriše?
U principu, to je tehnički posao, ushićenje postoji zbog činjenice što radiš za velikog klijenta. A ja sam i do tada radio za najprestižnije na planeti, kao što su Lamborghini, Ferari, Porsche, Prada, Hugo Boss… Najveći izazovi za mene su oni gde izlazimo iz zone sigurnosti i pokušavamo da rizikujemo. Jedan od najzanimljivijih ovog tipa bilo je trkačko odelo za Felixa Baumgartnera, tipa koji je skočio sa ivice orbite. Audi nam je bio klijent, a Felix i Audi su potpisali ugovor i trebalo je da napravimo kompjuterske elemente za promotivni video. Deo videa već je bio snimljen, a ostatak smo mi morali da uradimo u CG formatu, computer grafics je sleng koji se koristi u video-produkciji. U principu, u video-produkciji imate fotografiju i CG elemente i spajanjem snimljenog materijala i urađenih animacija dobijamo finalni proizvod. Felix je trebalo da vozi trku od 24 sata kao oficijelni vozač Audija. To mu je bio nov izazov posle skoka iz svemira. Spot se sastojao iz nekoliko kadrova: počinje tako što je na ivici planete u balonu, skače odozgo (sve je kompjuterski generisano), i dok pada ka Zemlji, događa se tranzicija iz space prostora u kom se nalazi, oko njega se u vazduhu polako asembluje Audi, udara o stazu, a on nastavlja da vozi po njoj. Kako bismo uradili ovaj projekat, dobili smo njegovo lično rezervno odelo, šlem i rukavice, imali smo ga na raspolaganju 24 sata. Naš izazov bio je da napravimo digitalne reprodukcije tih objekata, što smo i uradili. Skenirali smo ih kao referencu, i krenuli u izradu. Ono što je zanimljivo bio je takozvani risk faktor. Imali smo mogućnost da primenimo sigurniji, jednostavniji način, ali za moj ukus nosio je nedovoljno ubedljive rezultate, pa sam rešio da malo rizikujem. Umesto tradicionalnog, veoma grubog geometrijskog načina sa mnogo postprodukcije (kako je inicijalno bilo planirano), radio sam na svim fizičkim detaljima koji su zahtevali minimalnu završnu obradu. Na kraju, reakcija kolega bila je zapanjujuća – svi su došli do mene i poklonili mi se.
Postigao si zaista veliki uspeh. Kakva je šansa mladih da dođu u tvoju poziciju?
Ogromna. To je veoma moguće. Živimo u 21. veku, sa svim tehnologijama i benefitima koje te tehnologije nose. Tržište je potpuno globalno, svaki lokalni skill može da se unovči bilo gde na globalnom nivou. Digitalne tehnologije nastavljaju da se razvijaju, tako da ko god ima iole interesovanja u toj sferi, može da dođe u fenomenalnu situaciju.
Koji je to prvi korak koji treba da se napravi?
Verovatno prvo treba da ti se zgadi situacija, a drugi korak jeste da kreneš nešto da menjaš. Na webu postoje različite grupacije i komune za kompjutersku grafiku, gde svi zainteresovani mogu da dođu i ostave svoje radove, a tako se zaista i dolazi do poslova. Mislim da je u stvari bitnije samopouzdanje i to kako se čovek oseća iznutra. Naravno da je važno da radiš i da imaš proizvod koji će potvrditi kvalitet tvog rada, kao i pažnju i posvećenost. To je uslov da se neki veliki klijent zainteresuje za tebe, ali takođe je bitno i to da li čovek unutar sebe oseća da može. Mi smo na ovim prostorima dosta ubijeni u pojam, decenijama nam ispiru mozak da smo ovakvi, ili onakvi, što je iluzija. Mislim da smo apsolutno kompatibilni sa genijalcima na planeti i kad se u obzir uzme činjenica u kakvoj situaciji živimo, mi smo odlični. Kad sam proveo šest meseci u Nemačkoj, stabilizovao se i skapirao da ja to mogu da radim, kad sam iznutra bio siguran u sebe, regrutovali su me iz Microsofta. Tako sam neko vreme paralelno radio zajedno za nemačku firmu specijalizovanu za softver industrijskog dizajna i za Microsoft.
Da li je to rezultiralo i nekom ozbiljnom zaradom?
Ne baš. Veliko je dosta relativan pojam.
Toliko velik da možeš da kupiš neki model Porschea?
Ne. Ovi poslovi su u poslednje vreme dosta potplaćeni. Proizvodi se umetnost kakva nikada nije viđena u istoriji umetnosti, a ljudi su plaćeni nikad gore i tretirani su loše.
Bez obzira na dobro iskustvo i uspeh, rešio si da se vratiš u Srbiju?
Došlo je do neke vrste zasićenja, možda to ima veze i sa mojom prirodom. Dokazao sam sebi da mogu da završim mnoge stvari i realizujem zahtevne projekte, prosto sam izgubio drive. S druge strane, bio sam nezadovoljan finansijskom situacijom i perspektivom. Nisam se osećao slobodnim. Rešio sam da nešto promenim, u smislu da napravim proizvod koji će mi donositi zaradu bez obzira na moj fizički rad. Napravim proizvod, pustim na tržište i on donosi zaradu. Bitniji razlog bila je porodična situacija, situacija u kojoj se moj burazer u tom momentu borio sa ozbiljnom bolešću. Gomila stvari se sklopila i zato sam odlučio da se vratim.
Po povratku u Srbiju, našao si posao u Nordeusu. Za naše prilika to je jedna od najpoželjnijih kompanija, pre svega za mlade?
Apsolutno. To je firma koja ima konstantan priliv velikih finansijskih sredstava, vode je mladi ljudi, što za posledicu ima kako pozitivne, tako i negativne strane. Nordeus kao da nije u Srbiji, dosta je izvučen iz realnosti u kojoj trenutno živimo. Tamo su mi nedostajali jasni sistemi vrednosti, i to je bio jedan od razloga zašto sam izašao i započeo svoju ličnu priču sa dvojicom istomišljenika. Rešili smo da napravimo svoj proizvod, našli smo investitora i krenuli da radimo. Rešili smo da uradimo mobilnu igru. Ljudi danas nisu svesni koliki biznis može da se napravi kroz mobilne uređaje. Nisam tačno siguran kakvi su statistički podaci, ali sigurno dve-tri milijarde ljudi koriste mobilne uređaje, i dobar deo vremena ovi korisnici provode igrajući igrice. Ima dosta igara koje prave keš na mobilnim uređajima, a produkcija takvog uređaja može biti veoma jeftina. Proizvod može relativno brzo da se napravi, u roku od šest meseci. Osim znanja, kompa i interneta ne treba vam ništa drugo, u smislu sirovina ili drugih troškova. S te strane je dosta efektivno i zbog toga se time dosta ljudi bavi.
Koliko njih uspe?
Pitanje je šta je uspeh, na šta se cilja. Za nas je uspeh da zaradimo novac koji bi nam obezbedio nesmetano funkcionisanje studija, da imamo para za dalji razvoj i da svi učesnici projekta ne razmišljaju o egzistencijalnim pitanjima. Ukratko, da zarada pokrije operativne troškove i da živimo pristojno. Mada, slagao bih ako bih rekao da nismo ambiciozniji od toga.
A posle toga, imaš li već isplanirane neke druge izazove?
Cela ekipa ljudi zainteresovana je za hardver, tako da mislim da ćemo se baviti igrama još neko vreme, dok ne stabilizujemo finansije, a onda ćemo verovatno preći na razvoj nekog hardvera, fizičkih objekata.
Da li ostaješ ovde?
Nisam siguran. Moram priznati da mi nedostaju neke stvari. Verovatno ću napraviti bazu ovde, ali mene ne drži mesto. Volim da posle nekog vremena vučem radikalne poteze.
Koliko povlađuješ ukusu konzumenata?
Čovek može da bude apsolutno kreativan, ali je pitanje da li tu kreativnost može da proda. Pitanje je šta želimo sa kreativnošću. Tu postoje stroga pravila u okviru kojih igra mora da se nađe kako bi bila marketabilna, tako da nema prevelike kreative. S druge strane, korisnici svih tehnoloških gadžeta ne žele velike, radikalne promene, zato što su im promene previše strane i treba im dosta vremena da se upoznaju sa njima. Zato je sav tehnološki napredak spor, sva tehnologija koju koristimo postoji decenijama, a inovacije moraju da im se serviraju na kašičicu. Takođe, kompanije nisu zainteresovane da daju previše inovacija jer mogu istu glupost da prodaju decenijama i zarade mnogo više. Balans je dosta triki, ako odeš u preveliku kreativu, verovatno te niko neće shvatiti, tako da mora da se dozira izbalansirana količina kreative, odnosno inovacije i onoga što radi na tržištu.
Kako provodiš vreme kad nisi digital?
U divljini, volim prirodu, šumu van civilizacije. Volim da soliram, ali volim i da sa odabranom ekipom odem u divljinu na neki kamping. Grad smara, previše smo bombardovani trešom, što nam odvlači pažnju od suštinskih stvari. Imamo dve opcije, da dozvolimo da nas realnost usisa u svoj matriks i postanemo proizvod te realnosti, ili da se borimo za svoju realnost i napravimo san, tako da se meni uopšte ne dopada to što kultura ima da nam ponudi. Treba da kreiramo mikrokosmos sa ekipom ljudi koja slično razmišlja i da napravimo svoju priču.
A umetnost?
Ja sam potpuno anticultural, odnosno ne konzumiram serviranu kulturu. Mislim da je kultura problem, a ne rešenje, zato što kreira matrikse ponašanja unutar kojih ljudi žive, a niko se ne zapita odakle ti matriksi dolaze, kao ni kuda oni vode. Ne kažem da je kultura potpuno beskorisna, ali savremena, main stream kultura jeste takva.
