Kada govorimo o street art sceni u Srbiji, uglavnom mislimo na zidove Beograda i Novog Sada. Mladi umetnik iz Inđije na sceni poznat kao Wuper 10 godina pobija ovaj trend, oplemenjujući zidove grafitima i muralima i u svom rodnom gradu. Vođen idejom decentralizacije umetnosti, čak i na individualnom planu, ostaje dosledan njoj.
Wuper vešto žonglira andergraund scenom i projektima za velike kompanije kao što su Converse, Tuborg, Burn, a učešće na festivalima u regionu i svetu smatra najlepšim delom street arta.
Kada si krenuo sa crtanjem grafita i murala, kako je sve počelo?
Kao većina muralista, i ja sam sa krenuo prvo sa grafitima. Naime, sve je počelo prilično spontano 2006. godine, kada sam, igrajući fudbal u Inđiji, ugledao grafit na stadionu, nakon čega sam krenuo sa vežbanjem skiciranja i tehnike. Slušao sam hip-hop, koji je sastavni deo grafiti kulture, a gledanje filma Style Wars me je najviše nadahnuo da krenem putem klasičnih grafita i između 2007. i 2008. godine počeo sam da crtam po zidovima. Nakon prvih radova, krenuo sam da ih kačim na internet, ne toliko zbog feedbacka koliko zbog povezivanja sa drugim crtačima. Stil sam krenuo da razvijam najviše kroz radove za konkurse, a wildstyle će mi zauvek ostati omiljen. Godine 2012. sam prvi put učestvovao na velikom festivalu u Turskoj, a 2014. krećem sa oslikavanjem murala. Od grafita je sve krenula, ali sada je to, u mom slučaju, na jednom ozbiljnijem nivou jer želim da zarađujem od oslikavanja i da imam neku stabilnost u životu. Sad je to sve ozbiljnije, kad pokušavaš da zaradiš od toga i da imaš neku stabilnost u životu.
Prelazak sa papira na zid visine dva metra bio mi je jednako težak kao prelazak sa zida visine dva metra na zid 10 puta 15 metara. Ali sve je to vežba
Da li smatraš da se može zarađivati od crtanja grafita i murala?
Trenutno sam apsolvent Beogradske politehnike, Odsek grafički dizajn, i mogu da se pohvalim da kroz svoj umetnički angažman izdržavam sebe, što kroz oslikavanje murala što od freelance grafičkog dizajna. Radio sam na projektima murala za Converse, Burn, Tuborg, Telekom Srbija, Fashion Park Outlet.
Murali su, sa aspekta tehnike, dosta komplikovaniji od grafita. Na koji način si savladao tu veštinu?
Prvobitan prelazak sa papira na zid visine dva metra bio mi je jednako težak kao prelazak sa zida visine dva metra na zid 10 puta 15 metara, ali je sve to vežba koja se usavršava uz alatke tzv. mreže. Meni tehnika nikad nije bila toliko bitna koliko ideja jer do tehnike može svako doći. Jedan lokalni umetnik iz Inđije je rekao: „Nisu umetnici oni koji znaju da crtaju nego su umetnici oni koji imaju šta da kažu.“ Skoro svako može da savlada tehniku slikanja, ali nema svako sopstveni stav i ideju ili poruku koju želi da pošalje.
Odakle crpiš inspiraciju za grafite i murale kada sam radiš?
Inspiraciju za murale najviše upijam iz okruženja – bilo da su to moji prijatelji ili neka davna sećanja. Za ovu godinu konkretno inspiracija će mi biti događaji iz detinjstva – prevladavaće pastelne boje koje me asociraju na taj jedan lep, miran i bezbrižan period života. Prilično sam nostalgičan prema tom periodu. Porodično nasleđe mi je takođe veoma bitan segment iz kog vučem inspiraciju, isto kao i moj rodni grad. Tako sam realizovao radove sa određenim etno–motivima karakterističnim za ove prostore, kao što su paterni sa ćilima. Inspiraciju mi predstavljaju i određene socijalne teme koje uglavnom šalju najjaču poruku. Što se tiče grafita, uvek preferiram wildstyle, nastojim da slova budu razvučena, namrgođena, jer tako gledam na grafite kao na nešto što je gerila, ilegalno.
Jedan lokalni umetnik iz Inđije je rekao: „Nisu umetnici oni koji znaju da crtaju već su umetnici oni koji imaju šta da kažu“
Šta misliš o ljudima koji se bave street artom u Srbiji?
Srbija ima veliki broj talentovanih ljudi, ali je problem njihova aktivnost – krenu pa prestanu.
Koji su razlozi za to?
Ljudi najčešće smatraju da su to finansijski razlozi, ali ja se ne bih složio sa tim. Ceo život sam bio podstanar, nisam izlazio celu srednju školu, nego sam štedeo novac za sprejove. Volja, enorman rad i trud su najbitniji faktori uspeha u umetnosti, ali i u bilo kom drugom poslu i generalno u životu. Ukoliko se baviš umetnošću, bilo da su to likovne ili primenjene umetnosti, često moraš rudarski raditi dela, što ne predstavlja uživanje svaki put. To govori da je umetnost delom majstorstvo, da moraš da budeš karakter i dosledan svojoj ideji. Tako je sa muralima, čije slikanje na otvorenom prostoru zna fizički da bude veoma zahtevno. Opet naglašavam, prvi faktor u ovome si ti: koliko se zalažeš i trudiš, toliko ćeš biti aktivan i uspešan.
Šta misliš o street art sceni u Srbiji?
Što se tiče festivalskog dela, mislim da tu napredujemo. Jedan od pokazatelja je svakako festival DUK u Čačku, na kojem sam i sam učestvovao. Ovaj festival primer je da u Srbiji ne mora biti sve centralizovano. Takođe, i u mom rodnom gradu, Inđiji, postoji Urban fest, multidisciplinarni festival na kojem se svake godine realizuju i grafiti radionice i oslikavanja. Generalno, na Balkanu ima mnogo festivala, pogotovo u Hrvatskoj. Svake godine boravim na jednom festivalu u Splitu, gde je ekipa crtača koju mnogo poštujem i sa kojom delim slične stavove, te sam i sam član te ekipe. Po mom mišljenju, najbitnija stvar ovih festivala jeste druženje i dobra energija.
Srbija ima veliki broj talentovanih ljudi, ali je problem njihova aktivnost – krenu pa prestanu
Da li imaš uzor iz sveta street arta?
Izdvojio bih stil slova Revoka iz Los Anđelesa kao meni omiljeni, mada pokušavam da se ogradim od gledanja na određene umetnike kao uzore. Jedan od razloga je taj što se na nesvesnom nivou može desiti kopiranje stila, a to svakako ubija originalnost.
Do sada si realizovao dve samostalne izložbe, ali učestovao i na više grupnih izložbi.
Samostalne izložbe su bile u Inđiji, u srednjoj školi. Od grupnih značajnijih izdvojio bih one iz Srbije, poput izložbe SCENA vol. 1 i 2 u Beogradu. Izlagao sam svoje radove i na jednoj grupnoj izložbi u Švajcarskoj. Pozivi na izlaganje mojih radova predstavljaju mi potvrdu i znak da je ono što radim dobro, neka vrsta nagrade. Sveukupno mi govori o tome da ljudi cene moj rad.
Šta ćeš dalje?
Sada već mogu reći da grafiti i crtanje murala predstavljaju moj način života jer, šta god da radim, bilo na fakultetu ili poslovno, pokušavam iz toga da proizvedem neku novu ideju i da je predstavim na zidu. Ti radovi mi daju energiju za ostale stvari u životu i obrnuto, svu energiju crpim iz tih zidova, druženja, putovanja. Te nameravam da nastavim tim putem.
Savet za mlađe crtače?
Teško je u današnje vreme dati pravi savet i motiv dovoljno jak da ih zadrži u nečemu što su počeli, pa tako i u crtanju. Prva stvar kojom se i ja danas vodim jeste rad – davanje sebe celog u to, a nakon nekog vremena zauzvrat ćete dobiti mnogo više, kao što su festivali, putovanja, nova prijateljstva.