S printom, nesavršenih oblika ili precizno izrađena, keramika je ponovo živa i veoma moderna zahvaljujući poslednjoj generaciji keramičara, pasioniranoj za ovu formu primenjene umetnosti. U prilog ovom homewere trendu govori i zapažena izložba Novi milje umetnika Igora Štanglickog, a koja u fokus stavlja tanjire interesantnih printova – kombinacije tradicionalne forme s elementima pop kulture
Kako Igor sam kaže, ni sam nije svestan da je sa svojim prijateljima utemeljio novu keramičarsku scenu Beograda, a kako će se ona razvijati, pokušala sam da otkrijem u razgovoru s ovim umetnikom.
Da li ste imali puno miljea po kući kad si bio mali?
Ooo da! I jedna baba i druga baba… svi su imali! Ali nije bio onaj standardni fazon – milje preko TV-a, nego su se koristili kao ukrasni stolnjaci. To je trebalo da bude lepo, a ja nisam nikad kapirao zašto. Doduše, sa majčine strane poreklom sam iz Pirota, tako da sam uvek bio okružen tepisima i pirotskim motivima. Ne mogu da kažem da sam razumeo sve to ukrašavanje kao mali, ali pamtim da mi su mi od svega najviše privlačile pažnju te šare i prepleti.
Je l’ tvoja izložba bila vraćanje u detinjstvo?
Jeste, ali sam zapravo hteo da neke stvari koje pamtim, poput tih miljea, a koji mi nikad nisu bili zanimljivi – učinim interesantnim. To i nije mlad koncept, radio sam ja to nekih pet, šest godina unazad, samo je valjda ova izložba najzapaženija. Ali nisu tu samo miljei koje smo spominjali. Pamtim i tanjire na zidovima, a to stvarno nisam razumeo. Znaš čemu služi tanjir – za jelo, naravno, i nikako nisam kapirao zašto tanjire koriste kao ukras na zidu. Dosta tih ukrasnih tanjira visilo je na zidu kuče moje bake sa očeve strane u Vojvodini, mađarskih motiva. Nagledao sam ih se i verujem da je to ostavilo utisak. No, pored miljea, tanjira, tu su i stripovi za kojima sam ludeo kao klinac. E onda sam želeo da iz ta tri simbola napravim objekat koji će biti prijemčiv i novoj generaciji kojoj i sam pripadam, ali i starijoj ekipi. Tako su nastali izloženi tanjiri.
Na fakultetu sam voleo da eksperimentišem, da koristim materijale koje profesori nisu odobravali. Često sam se osećao izgubljenim, ali nisam odustajao. Imam veliku sreću da se ljudima kasnije dopalo ono što radim
I šta su na to rekle bake?
Ono što sam ja želeo jeste da kad neka baka prođe, uzvikne – jao što je ovo lepo, interesantno! Dok bi u isto vreme i mlađi zastali i zainteresovali se. Moram reći da je ova moja ideja 70 odsto bila uspešna, a ostatak se jednostavno nije vezao za simbole koje sam koristio, pa imam utisak da nisu skapirali, da im nije jasno šta sam hteo da postignem.
Izložba je bila prikazana i u Portugalu. Kakve su tamo bile reakcije?
Oni su poznati po sjajnoj keramici, rade pločice, tanjire, pa je sve bilo dosta drugačije. Komentari publike bili su na nekom drugom nivou. Dobio sam dosta profesionalnih saveta, to mi je bilo super, a kako su im porcelan i keramika duboko u kulturi, bilo im je vrlo blisko da uživaju u izložbi i poistovete se sa idejom.
Kako si se ti uopšte zainteresovao za keramiku?
Krenuo sam u srednju dizajnersku školu devedesetih, pokušavajući da se pronađem. Mene je zanimao industrijski dizajn, ali nisam verovao da nešto mogu da uradim, pošto je industrija tad već bila mrtva. E onda sam skapirao da moja kuma prčka nešto sa glinom. Napravila je tako nekoliko predmeta, vaza, i brzo ih prodala. E to mi se svidelo. Ideja da napravim nešto što je korisno, kreativno, lepo, a opet za veoma kratko vreme i da to ima smisla – da se proda. Tako sam krenuo da se spremam za Fakultet primenjenih umetnosti, odsek keramika.
Kod zanatskih poslova postoji jedna caka – nema stalne plate. Koliko napraviš, toliko zaradiš, a ne znam koliko današnji klinci to kapiraju
Je l’ bilo i tad utrkivanje za mesto na fakultetu?
Apsolutno. Ja sam išao celu jednu godinu pre upisa kako bi me profesori zapamtili, a i kako bih ja sam shvatio šta se tamo dešava. Rekao bih da sam se grčevito borio da se tamo upišem. A tek kad sam upisao, to je bio izazov! Kao što rekoh, ja sam se pre toga interesovao za industrijski dizajn, a ljudi na keramici su, imao sam osećaj, godinama pre toga vežbali s glinom, bili su mnogo više taktilni. Voleo sam i da eksperimentišem, da koristim materijale koje profesori nisu odobravali. Često sam se osećao izgubljenim.
Tanjiri izrađeni za izložbu “Novi Milje”
Ali ipak si se pronašao.
Odlučio sam da slušam sebe. Shvatio sam da volim da radim sa porcelanom zato što spaja moje dve ljubavi – industrijski dizajn i keramiku. Porcelan uspevam da obradim do industrijske preciznosti, ali osnova, oblik – to je nešto što se vezuje za školsko viđenje keramike. To ja radim danas i jako sam srećan što se ljudima dopada i da neprestano traže još.
Hajde mi sada malo pričaj o Galeriji 1250? Kada sam videla da ste je otvorili pre par godina, iskreno, nisam nešto mislila da ćete uspeti.
Pa pazi, sasvim je okej što to kažeš, jer nisam ni ja. Meni je ovo četvrta galerija. Sve prethodne su se zatvorile, nekad zbog vlasnika lokala, nekad zbog nerazumevanja publike, besmislene lokacije… Ali sam u procesu naučio kako funkcioniše galerija, proizvodnja, marketing… pa sam hteo da probam još jednom. Pamtim da me je Iva Brkić pozvala jedan dan i rekla: „Aj’ da pravimo galeriju, ima nas taman.“ U osnovi, ne znam sad tačno ko je koga prvi pozvao, nije ni važno, bitno je da smo se skupili i da sjajno funkcionišemo.
Vas šestoro vodi galeriju (Miona Stefanović, Iva Brkić, Bojana Jokmanović, Ivana Špoljarić, Marija Seman i ti), i rekla bih da ste kod nas pokrenuli trend savremene homewere keramike. Vi ste prvi, a sada ima već nekoliko galerija ili manufaktura koje rade slične stvari.
Da to je istina, i sâm sam nedavno shvatio tu činjenicu. Ali mnogo truda je uloženo u to. Mislim da ima i toga što smo svi potpuno različiti, pa je samim tim naša ponuda raznovrsna, za različite ukuse, a kao što sam već rekao – imamo prethodnih iskustava sa galerijama, pa smo imali ideje, nekakav biznis model, kao i stalne klijente koje smo dovukli na jedno mesto. Nismo, kao ranije, eto tako slučajno započeli priču. Imali smo plan i taj plan se ispostavio kao ispravan.
Voleo bih da u budućnosti nađemo način da pristupimo ugašenim fabrikama keramike i porcelana u Srbiji. Možemo da uložimo pamet i volju za rad. Ako neko ima ideju kako – jedva čekamo da je čujemo
Ti jako puno radiš i pored galerije. Hajde mi reci šta je to što te trenutno okupira i gde bi želeo da te karijera savremenog keramičara odvede?
To je super teško pitanje. Sada radim na povećanju produkcije. Radim solo i limitiran sam vremenski. Imam svoj tempo, ali, prosto, treba mi još ljudi kako bi se obim proizvodnje povećao. Trenutno nisam u mogućnosti da pokrenem neku industrijsku ili serijsku proizvodnju, ali mi i ideja o zanatskoj radionici zvuči super. Kod zanatskih poslova, međutim, postoji jedna caka – nema stalne plate. Koliko napraviš, toliko zaradiš, a ne znam koliko današnji klinci to kapiraju. Ali pored toga, neko ko bi počeo da se bavi ovim poslom može baš puno toga da nauči, poput šegrta. Meni je to baš zabavno, pa i sam sâm krenuo tako, s kumom i kasnije na faksu.
Hoćeš da kažeš da posao raste samo onda kada ga vi napravite da raste? Kada proizvodite više?
Apsolutno. Ja se i sam razvijam kao umetnik tako što proizvodim nove stvari, nov dizajn. Ali kako bih radio novo, prvo moram da isporučim staro. I to je jedan začaran krug, naći vremena i prodati jedno kako bi se napravio prostor za nešto drugo. Kao što već rekoh, radim sam i dok isporučim narudžbine, ostanem bez vremena. Zato bi bilo lepo imati nekog ko bi mi pomogao. Pitala si me šta bih voleo da radim u budućnosti. Nedavno sam konačno uspeo da izvedem porudžbinu za restoran. To je restoran srpske kuhinje van Srbije i hteli su nešto autentično kako bi prezentovali svoja jela.
Šta si za njih radio?
Manje serije činija i tanjira, po dogovoru i u saradnji sa restoranom. Osnovno je bilo to što smo uspeli da nađemo količinu koja će njima služiti, a meni da bude realna za isporuku u datom vremenu, pred otvaranje. Često su me zvali da radim slične narudžbine posuđa za specijalizovane restorane i koliko god ja želeo da izađem u susret i radim taj posao, problem je uvek bio u nedostatku vremena za izradu. U pitanju je uvek bilo sušenje i pečenje. Mi lokalni dizajneri/keramičari nemamo pristup takvim prostorima koji bi nam omogućili kapacitet na koji su ljudi danas u potrošačkom društvu navikli. Voleo bih da u budućnosti nađemo način da pristupimo ugašenim fabrikama keramike i porcelana u Srbiji. Možemo da uložimo pamet i volju za rad. Ako neko ima ideju kako – jedva čekamo da čujemo.