Da, putovanja su inspirativna, nisam rekla nešto revolucionarno. Međutim, da li ste ikada razmišljali o tome koliko su putovanja oblikovala umetnost današnjice? Putovanja u bilo kom obliku. Preko sveta ili lokalna, svejedno.
U svakom slučaju, hajde da se nakratko podsetimo.
Dva velika slikara 19. veka John Constable i JMW Turner su kroz svoje radove istraživali fenomen inspirativnih putovanja. John je bio engleski romantičar koji je slikao pre svega pejzaže, pa se njegova vizija putovanja svodila na kratka, lokalna pomeranja. S druge strane, fantastični Turner obišao je čitavu Evropu uzduž i popreko, a zalasci sunca koje je slikao urežu se u mozak i ostanu tu zauvek.
Ova tradicija nastavila se i u 20. veku, kada su putovanja bila glavni motivi najrazličitijeg umetničkog sadržaja. Pomeramo fokus za trenutak na literaturu. Knjiga Na putu Jacka Kerouaca postala je biblija nove generacije, a njegov život proveden po američkim vagonima simbol bitnik lifestyla. Danas, u 21. veku, to bi bio David Hockney, jedan od najpoznatijih slikara Velike Britanije, i čitavog sveta – baš zbog toga što je mnoge gradove nazivao domom.
Upravo je ta njegova znatiželja i dobro poznavanje sebe samog, kao osobu i kao slikara, učinila Davida Hockneya onim što je danas – umetnik unikat
Nažalost, nisam imala priliku da upoznam Hockneya i pričam sa njim, ali čitajući intervjue koje je davao brojnim magazinima, saznala sam da on danas gotovo i ne napušta svoju kuću na brdima iznad Los Anđelesa. Okej, izađe iz nje kada ide do doktora ili zubara, ako se to uopšte računa. Što me veoma čudi s obzirom na to da je Hockney bio veliki globtroter, a to nam pre svega govore njegove slike. Ukoliko niste upoznati sa opusom, nije loše znati da se najveća retrospektiva njegovih dela (o kojoj sam već pisala OVDE) dešava u britanskom TATE muzeju.
Na izložbi neće biti prikazana samo dela nastala u Jorkširu, Kaliforniji i Londonu (kao što svi očekujemo, jer su najpoznatija), već i neka koja je radio u Japanu, Arizoni, Parizu, Kini ili u Dordonji. To nam upravo otkriva koliko je putovao – i na putovanjima stvarao. Pročitala sam kako je 1973. Hockney iznajmio vilu u mestu koje se zove Luka, u centralnoj Toskani, i baš je na tom mestu nacrtao portret poznanika irskog porekla, dr Eugena Lambe, koji malo liči na Lyttona Stracheya – britanskog pisca i kritičara.
Dr. Eugene Lambe, Luka,1973
Šta pomislite kada pogledate crtež? Ako mene pitate, osoba na njemu je sporedna stvar, ja mogu da zamislim zalazak sunca i boje predela koji je Hockney bojama preneo na lice doktora Eugena.
Tih godina je Hockney putovao po svetu. Egipat je bio jedna od njegovih omiljenih destinacija i subjekata; kao i Britanija, zatim Kina, koju je istraživao sa pesnikom Stephenom Spenderom 1981.
Na tim putovanjima počeo je da slika hotele: Grand Hotel, Vittel, La Mamounia u Marakešu…
Hotel Acatlan: Second Day 1984-5
Od samog početka imamo dva izražena motiva kada su u pitanju njegova putovanja: jedan je otkrivanje novih predela i pokušaji da naslika svetlo na platno. Kao što sam već spomenula u vezi sa crtežom iz grada Luka, jasno je da Hockney zna kako da prenese ili poredi zlatno svetlo iz Rima sa onim u, na primer, Engleskoj, koje je zagasitije, ispresecano oblacima. Putovao je do Norveške kako bi naslikao pejzaž u belim noćima.
Midnight Sun, Norveška, 2003
Ova opsesija počela je u Engleskoj, gde je nebo uglavnom oblačno. To ga je zapravo odvelo u LA, želeo je da slika sunce. Amerika je, baš kao i pomenutom Kerouacu, bila privlačna zbog osećaja slobode, tog nepreglednog prostranstva. A kako je Hockney patio od klaustrofobije, otvorenost i beskrajni prostor motivisali su ga da traži nove načine za izražavanje, bilo na platnu, papiru ili iPadu.
Drugi razlog za njegova putovanja bio je da izbegne slavu. Hockney je društven čovek, s puno prijatelja. Ipak je, u Londonu ranih sedamdesetih otkrio da je teško koncentrisati se jer su ga ljudi non-stop zvali. Zato se preselio u Pariz. Tamo je mogao da ode u bistro, da vodi površne razgovore s lokalcima, a zatim da se vrati svom poslu. Mada, to nije trajalo dugo jer slava ga je brzo sustigla. Spakovao je kofer i otišao u LA, gde je i ostao. Tamo je i danas, kao što rekoh na početku, u svojoj kući na brdu iznad Holivuda.
Iako poreklom Britanac, Hockney je globalni umetnik. Podjednako mu je dom Veliki kanjon ili nacionalni park Josemiti, koliko i renesansni Pariz. U Kjotu je bio dva puta – 1971. kada je nacrtao zen baštu hrama Ryoanji (veličanstvene građevine iz 15. veka) i 12 godina potom, da bi napravio seriju foto-kolaža. Na slikama stare Kine i Japana otkrio je način rada koji je preneo na svoja savremena dela, filmove, fotografije i kolaže i tako izgradio prepoznatljiv Hockney stil.
Upravo ta njegova znatiželja i dobro poznavanje sebe samog, kao osobu i kao slikara, želja za avanturom i putovanjima, učinila je Davida Hockneya onim što jeste danas – umetnik unikat.