Autobuska stajališta u bivšem SSSR-u pojavljuju se kao forme usred ničega. Ona prekidaju monotoniju stepa stavljajući pejzaž u drugi plan kao tačke nade posred tragične utopije, i tu knjiga Petera Ortnera može da počne
Peter Ortner, fotograf nemačkog porekla, proveo je više od sedam godina u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i foto-aparatom zabeležio preko 500 autobuskih stajališta. Ne sumnjamo da ste razne fotografije na ovu temu već viđali, ali ovde je reč o potpuno drugačijem pristupu, a sva egzotika nastaje istog momenta kada uzmemo u obzir estetiku socijalističkog okruženja na čijem su tlu nastale.
Peter je obišao sedam zemalja bivšeg Sovjeta uključujući Uzbekistan, Azerbejdžan, Gruziju, poluostrvo Krim, Ukrajinu i Moldaviju kako bi uradio fotografije i nabavio sav materijal neophodan za objavljivanje knjige Back in the USSR koju izdaje Jovis.
On objašnjava kako su, osim svoje osnovne funkcije, ova stajališta imala i druge namene zavisno od lokacije na kojoj su sagrađena – bila su to mesta okupljanja ljudi, orijentiri vozačima, skrovišta za ovčare i simbol domovine za one koji se svojim vraćaju kućama.
Socijalizam u arhitektonskom smislu obično povezujemo sa sivim betonskim zgradama napravljenim u 20. veku. Nama su u Srbiji i Beogradu dostupni primeri takvih građevina, pa nema potrebe za dubljim objašnjavanjem pojma socijalizma i njegovih produkata. S obzirom na to da je slična situacija i u zemljama nekadašnjeg SSSR-u, potpuno je neverovatno kako je Peter otkrio eklektičnu mikroarhitekturu tog podneblja i to pored puta.
I zaista, kada jednom prelistate knjigu ili pogledate galeriju njegovih fotografija, asocijacija je neka islamska egzotika, sa elementima Afrike, ali nikako socijalizam i SSSR.
Ovako nešto otkriti i pronaći u moru sivila jeste jednako kao da pronađete biser u moru, kako poredi Peter. Možemo samo da nagađamo da li je ovo propust u filtriranju ornamentike u to vreme ili su ovi projekti bili nevažni da bi prolazili cenzuru ili poštovali tadašnja estetska pravila gradnje – ali činjenica je da su ova stajališta zapravo dala neophodan nekontrolisani prostor arhitektima, koju su ga eksperimentisanjem popunjavali formama i kolorom bez ikakvog ograničavanja koje je diktirao socijalizam u Moskvi.
– Stiče se utisak malih slobodnih prostora za arhitekturu otvorenog uma, ali neverovatno je da je to naočigled centralnog urbanističkog plana – govori Peter.
Ortnerov put od Istoka ka Zapadu kreće se Putem svile u Centralnoj Aziji, gde nailazi na orijentalnu ornamentiku, sa geometrijskom repeticijom kada je reč o paternima, što svakako asocira na islamsku kulturu i umetnost.
Psiholog Paul Virgilo analizira stajališta kao fenomen: „Gledajući iz perspektive individualca, ovo je mesto gde se ljudi sastaju, vode razgovore i razmenjuju informacije – što čini ova mesta otvorenim za bezuslovnu komunikaciju. Ali kada nema drugih ljudi na stajalištu, situacija se drastično menja. Putnik je prepušten sebi i potpuno je sam na putu. Tada nastaje pauza i sve misli i pitanja odjednom pristižu u glavi. Potpuno je fascinantan momenat kada shvatamo da su stajališta zapravo čekaonice u vreme putovanja – kada želimo da se negde krećemo, mi čekamo.“
