Ona ne slika na platnu i njena dela ne možete odneti kući. Inspirišu je senke, svetlost, prostor i ljudi. Umesto da se popne na Kapitol Hil, spustila se u podrum svojih roditelja i počela da eksperimentiše sa bojama i četkicama
Njena umetnička dela govore, dišu, hodaju, šetaju se metroom i kupaju se u mleku. Upoznajte Alexu Meade, mladu američku, inovativnu umetnicu koja 3D scene pretvara u 2D slike. Ljudi, biljke, predmeti, pa čak jaja i kobasice njeno su platno. Pretvara realnost u sliku i slika po njoj. Njena umetnost je sinteza slikarstva, fotografije, performansa i instalacije. Iako nema formalno slikarsko obrazovanje, radom, originalnošću i autentičnošću stigla je i do najprestižnijih galerija u Njujorku, Parizu, Londonu, Berlinu..
Kako si uopšte došla na ideju da od 3D scena praviš 2D slike?
Ideja je nastala negde 2008. godine. Najpre su me intrigirale senke, počela sam crnom da bojim tlo po kom pada senka. Kasnije je ideja prerasla u to da sam počela da bojim i svetle delove, najpre sivom bojom, a kasnije različitim bojama. Koristila sam svog prijatelja kao model, najpre sam bojila njegovu senku na zidu, zatim i njega tim sivim nijansama. Kada sam se odmakla, bila sam iznenađena onim što vidim, dobila sam dvodimenzionalnu sliku! Ova ideja se razvila u nekoliko pravaca, pa sam se 2012. godine udružila sa Sheilom Vand, sa kojom sam napravila seriju portreta u kadi punoj mleka. Fotografije su bile predivne jer su se sa tela slivale boje i po mleku stvarale lepe i nepredvidive šare.
Diplomirala si političke nauke na Vasar koledžu, a 2008. bila si u Obaminom timu koji se bavio PR-om i spinovanjem. Kako se desio taj preokret ka umetnosti?
Kada sam bila mlađa, roditelji su mi govorili da je umetnost hobi, a ne zanimanje i da, kada odrastem, treba da pronađem „pravi posao“. Odrasla sam u Vašingtonu, bila sam okružena tim političkim svetom i zamišljala da treba da radim na Kapitol Hilu. Studirala sam političke nauke i pisala rad na temu Obamine kampanje jer sam tokom nje radila u službi koja se bavila odnosima s javnošću i spinovanjem. Bila sam fascinirana načinom kako se interpretiraju informacije i neslaganjem između onoga šta je neko rekao a šta je neko drugi čuo. Kada sam diplomirala 2009, shvatila sam da je umetnost moja strast i da želim njome da se bavim u životu, tako sam se udaljila od politike. Međutim, iskustva koja sam stekla na toj praksi prenela sam na svoje stvaralaštvo. To me je navelo da istražujem kako na različite načine možemo da manipulišemo onim što vidimo.
Tvoja umetnost je specifična. Dešava se u realnom vremenu, oslikavaš ljude, biljke, predmete. Nakon snimanja sve to nestaje, a video ili fotografija ostaju kao jedini dokument. Kako izgleda taj proces i šta je najveći izazov tokom samog stvaranja?
Obično imam sliku u glavi onoga što želim da stvorim. Međutim, trudim se da budem fleksibilna i dozvolim da se ideja razvija tokom samog procesa stvaranja. Kada bih unapred planirala svaki pokret, bilo bi jako malo mesta za spontanost koja nailazi u momentu. Više volim da se vodim intuicijom nego zacrtanim planom. Oslikavanje zidova, podova i rekvizita traje od dva do pet dana, dok model oslikavam od jednog do četiri sata.
Najveći izazov tokom stvaranja je to što sam ograničena vremenom. Na primer, na projektu sa mlekom, morala sam i da oslikam model, ali i da fotografišem kada Shaila legne u mleko pre nego što se te boje osuše kako bi se lepo razlile u mleku. Zatim su boje počele da se skidaju, pa je Shaila sakrila ruke, a nakon toga i glavu u mleko. Nastale su fotografije kakve nisam očekivala, ali su mi se dopale. Takođe, za razliku od tradicionalnih slikara, ja ne mogu da napravim tu vremensku distancu, pa da rad naknadno doradim ili popravim jer sve se dešava u realnom vremenu, a kreativne odluke donosim intuitivno tokom samog procesa. Ipak ta neizvesnost daje draž i uzbuđenje čitavom stvaranju.
Voliš li više da radiš sa modelom koji poznaješ ili sa potpunim strancem? Kako se uopšte izgrađuje taj odnos sa modelom po kojem slikaš?
Nikada nisam platila nekoga da mi bude model. Zaista volim da slikam nepoznate ljude. To je vrlo intimno kada ste nekoliko sati tako blizu nekoga. Naši razgovori idu u raznim pravcima, na kraju se osećate kao da znate nešto o toj osobi iako je tehnički ja prekrivam bojama. Jedan od mojih omiljenih modela je bio starac u penziji, kome ne samo da nije smetalo to što mora mirno da sedi i što mu boja ulazi u uši već mu nije bilo ni posebno neprijatno da nastupa na javnim mestima poput podzemne železnice i da bude izložen.
Ono čime se bavimo utiče na nas i uči nas mnogim stvarima. Čemu je tebe naučilo tvoje stvaranje?
Najviše tome kako naša percepcija može biti skroz pogrešna i kako stvari mogu biti drugačije zavisno od toga iz koje perspektive ih gledamo.
Svojim radovima do sada si privukla veliku pažnju i dobila priznanja, kakvi su ti dalji planovi?
Volela bih da radim projekat, tj. instalacije većih razmera koje bi omogućile posetiocima da uđu u prostor i obuku već obojenu odeću kako bi na momenat postali deo tog obojenog sveta.