Jedan tipičan dan triatlonke svakako je drugačiji od dana drugih ljudi. Možda i ne koliko u treningu ili ishrani koliko u mentalnoj snazi i volji. Vida Medić (26) jedna je od tih devojaka – tačnije, naša najbolja triatlonka i vicešampionka Balkana koja se takmiči na evropskom i svetskom nivou kao članica reprezentacije. Ona, ipak, tvrdi da nema ništa spektakularno u danu jedne triatlonke, osim „rezultata treninga, tih malih pomaka svakog dana od kojih se gradi uspeh“. Pored sporta, Vidina pasija i ljubav je i slikarstvo, s obzirom na to da ga je diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Nedavno je osvojila prvo mesto u ukupnoj konkurenciji na 25. pančevačkom triatlonu i to je Vidi ujedno bio i deo priprema za predstojeći Svetski kup u Mađarskoj. Kako kaže, ova trka bila je kako fizička, tako i mentalna priprema za kvalifikacione trke za Olimpijske igre u Tokiju.

Vido, kako izgleda prosečan dan jedne triatlonke?
Sve sportistkinje, pa i triatlonke, ustaju u svitanje kako bi svoj prvi trening obavile što ranije. Ja ustajem rano, ali ne zbog treninga, nego zbog svojih ušatih drugara. Dan mi počinje šetnjom sa moja tri psa, potom doručak i onda akcija. Moj jutarnji trening je najčešće plivanje, posle kog nastupa maratonski obrok. Nakon iscrpljujuća četiri kilometra plivanja obrok koji često jedem jeste kombinacija slatkog krompira, krompira, cvekle, nekih mahunarki i mnogo brokolija. Neizbežna pratnja je ogromna salata koja nekima može da posluži kao ceo obrok. Ne bi se reklo, ali ja jedem mnogo. Posle teškog jutarnjeg treninga i obilnog obroka moje telo čezne za snom, ali iz iskustva sam shvatila da to lose utiče na moj sledeći trening. Umesto da spavam vreme oporavka provedem čitajući knjigu ili mazeći se sa mojim macama jer one me najbolje odmaraju, tačnije leče me. Moj najbolji partner u izležavanju je slepi mačak Miško. Drugi trening vožnje bicikla ili trčanja provedem u potpunom fokusu na ono što je zadatak treninga, određene brojke koje moraju da se ispoštuju i onda opet hrana i spavanje. Nema ništa spektakularno u danu jedne sportistkinje, osim rezultata treninga, tih malih pomaka svakog dana od kojih se gradi uspeh.

A najlepše od svega je što pobednica ili pobednik jeste svako ko završi trku. Nije ništa nadljudski i svaka osoba koja je dovoljno odlučna može postići to, kao i sve ostalo…

Zašto si se odlučila baš za treniranje triatlona?
Slikala sam ceo život i tu nije bilo mesta za sport. Odrastanje na selu i priroda bili su moj sport. Tek po završetku fakulteta odlučila sam da se posvetim sportu, postavljajući sebi najviše ciljeve. Moj cilj bio je odlazak na Olimpijske igre, samo nisam znala u kom sportu. Triatlon spaja tri zahtevna sporta, plivanje, biciklizam i trčanje u jedan još zahtevniji, a to je za mene bio izazov.

Da li si se susretala sa krizama u toku takmičenja? Koliko su bile intenzivne i na koji način si ih prebrodila?
Krize su sastavni deo takmičenja i treninga. Na treningu se pripremam da što bolje i brže prevaziđem neku kriznu situaciju. Na trkama fizičke krize poput „sve me boli, pukla mi je guma, hladno je, toplo je“ često su praćene psihičkim krizama koje nas poraze češće od fizičkih. U tim trenucima trudim se da ostanem fokusirana na cilj trke, da se podsećam zašto to radim i koliko vredno radim da bih bila tu gde jesam. Ako nemam dovoljno motivacije u sebi, potražiću je spolja u publici, u dragim ljudima koji su došli da me bodre i u mojoj Berti i Hani.

Šta te motiviše u sportu, a šta u životu?
Motivišu me moja Berta i Hana. Berta je moja bivša trening partnerka, a Hana sadašnja. Berta je kuca koju je moj momak Kristijan spasao iz snega pored puta dok je ležala pored svog zgaženog drugara. Ona je mešanka divlje krvi i obožavala je sa mnom da ide u razne akcije, trčanja, kupanja… Nakon nekog vremena Berta više nije mogla da me prati, ali se trudila svim snagama. Ubrzo smo otkrili da ima rak pluća i brzo je umrla. Za mene je Berta motivacija jer je u takvom stanju trčala i trčala, znala je da živi i nikad nije odustajala. A Hana je tronoga keruša koja trči kao da ima šest nogu. Kad odredi svoj cilj, za nju ne postoji prepreka koju ne može preskočiti, to je uporno i tvrdoglavo stvorenje. Ja želim da budem kao one, moje heroine.

☀️☀️☀️ – #sport #running #tri #triathlon #fun #love #lovetorun #workout #cycling #swim #swimbikerun #girl #girlpower #happy #veganathlete #plantbased #training #vegangirl #poweredbyplants #fit #fitness #lifestyle #body #healthybody #healthyming #ironman #ironwoman #adventure #strength #rawvegan

A post shared by Vida Medic (@vidakida) on Jun 13, 2018 at 11:10am PDT

Da li možeš da nam približiš težinu izazova takmičenja u triatlonu poredeći sa nekim iskustvom sa kojim se većina ljudi susrela?
Triatlonom može da se bavi svako, to nije sport samo za čelične ljude, čak naprotiv. Lepota triatlona je u tome što okuplja rekreativce i profesionalce, kao retko koji sport. A najlepše od svega je što pobednica ili pobednik jeste svako ko završi trku. Nije ništa nadljudski i svaka osoba koja je dovoljno odlučna može postići to, kao i sve ostalo…

Šta najviše voliš u vezi sa triatlonom?
Najviše volim raznolikost. Kad bih trenirala smo jedan sport, bilo bi mi dosadno. Potrebno je da budemo svestrani u svakom pogledu, misaonom, obrazovnom, sportskom… Treba da negujemo razne veštine, da budemo kamen i voda u isto vreme.

Moj cilj bio je odlazak na Olimpijske igre, samo nisam znala u kom sportu. Triatlon spaja tri zahtevna sporta, plivanje, biciklizam i trčanje u jedan još zahtevniji, a to je za mene bio izazov

Vodiš i blog vidakida.com na kom objavljuješ fotografije veganske hrane, životinja, putovanja...
Triatlon mi nije ostavio mnogo mesta za slikanje, a kako je slikarstvo moja prva ljubav, morala sam da ostanem u nekom kontaktu sa bojama i oblicima, pa je fotografija postala dodirna tačka. Blog je bio dobar način da nastale fotografije nađu mesto van hard diska i da doprinesu pričama koje pišem. Želim da podelim sa ljudima svoja razmišljanja, ideje, stavove i ono čime se bavim, a društvene mreže su previše površne za tako nešto. Želim da ljudi koji posete moj online prostor budu inspirisani da stvaraju, da se kreći i da misle široko i daleko… Blog sam pokrenula pre nekoliko meseci i interesantnih priča će tek biti. Ono što je mnoge interesovalo jeste detaljna priča o mom sportskom početku koji uskoro stiže na blog.

The post Vida Medić: Treba da negujemo razne veštine, da budemo kamen i voda u isto vreme appeared first on 42 magazin.

Ako vam ledeni sladoled budi lepe uspomene, ne morate da čekate 42 stepena da biste ga probali, a ne morate ni do prodavnice. Sladoledžijnica kod kuće je zdravija i zabavnija opcija. A treba vam minimalan broj sastojaka i svega pet minuta vremena (ne računamo vreme zamrzavanja)!

Sastojci
‒ 500 g jagoda
‒ 80 g šećera
‒ 3 dl vode
‒ 1 kašika ekstrakta od vanile (može i vanilin šećer)

Priprema 
1. Operite jagode i rešite se peteljki.
2. Stavite sve sastojke u blender ili sjedinite mikserom ako nemate pomenuti uređaj.
3. Stavite smesu u kalupe, pa u zamrzivač. Ne zaboravite da pozicionirate štapiće posred smese u svakom kalupu!

The post VIKEND-RECEPT: Domaći rumenko appeared first on 42 magazin.

Tamni podočnjaci, ožiljak na gornjoj usni, dubok promukao glas. Uvek u ulozi emotivnih i uznemirenih likova, mračnih, zamišljenih ili zlobnih tipova.  Misteriozni superglumac iz kog zrači komplikovana duša.
Joaquin Phoenix, jedan od najčudnijih i, kako kažu njegove kolege, najtalentovanijih holivudskih glumaca svoje generacije. Osobenjak kog ovog proleća možete da gledate u ulozi Isusa u filmu Marija Magdalena i u Zaista, nikad nisi bio ovde, za koji je dobio nagradu za najbolju mušku ulogu u Kanu 2017. – oba ostvarenja ovoga proleća daju se u domaćim bioskopima.

Joaquin Phoenix rođen je kao Joaquin Rafael Bottom u San Huanu, Portoriko, 28. oktobra 1974. Detinjstvo mu je obeležio neobičan život njegove nekonvencionalne porodice. Otac irsko-španskog porekla John Lee Bottom i majka Arlyn Sharon Dunetz, Jevrejka rođena u njujorškom Bronksu, kasnih šezdesetih godina 20. veka pridružili su se kultu Children of God (Božja deca), te su kao misionari obilazili Južnu Ameriku sa svoje petoro dece. Nakon povratka u SAD promenili su porodično prezime Bottom u Phoenix – i tako označili nov početak. Kao četvorogodišnjak Joaquin je poželeo da ima više „zemaljsko“ ime, poput starijih brata i sestre – River i Rain, a odabrao je – Leaf. Ranih devedesetih vratio je ime koje je dobio na rođenju. Inače, dve njegove mlađe sestre zovu se Summer i Liberty.

Počeo je da glumi još kao dete. Sa 12 godina, 1986, dobio je ulogu u filmu Spacecamp, a već 1987. igra u filmu Russkies uz sestru Summer. Pošto je odmah pokazivao sposobnost da se transformiše u različite likove, Ron Howard ga angažuje za Roditelje (Parenthood) 1989.

U Holivud stiže i kao mlađi brat Rivera Phoenixa, jednog od najperspektivnijih mladih glumaca 90-ih godina 20. veka, koji je u 23. godini, 31. oktobra 1993, umro predoziravši se heroinom. „Nakon Riverove smrti osećao sam se kao da sam u izmenjenom stanju. Bilo mi je potrebno godinu dana da se vratim životu. Nemam ni najmanju želju da pričam o mrtvom bratu. Ide mi na nerve što me uvek upoređuju sa njim. Moj brat je bio veličanstvena osoba i izvanredan glumac“, govorio je Joaquin.
Tada pravi pauzu u snimanju, a 1995. dobija dobre kritike za ulogu u filmu Gusa van Santa Umreti za (To Die For) sa Nicole Kidman.

Dve godine potom igra uz Liv Tyler, Billya Crudupa i Jennifer Connelly u filmu Kako smo izmislili Abbotove. A iste 1996. glumio je uz Claire Danes, Seana Penna i Jennifer Lopez u filmu Olivera Stonea Pogrešno skretanje.
Radi bez prestanka – a 1998. glumio je u dva filma – Povratak u raj sa Anne Heche i Vince Vaughn, te u Glinenim golubovima. Naredne godine igra u filmu Joela Schumachera 8 milimetara uz Nicolasa Cagea.

Ipak, ključna godina za Joaquina bila je 2000. – tada radi tri veoma različita ostvarenja. Bio je Komod u Gladijatoru (Gladiator) Ridleya Scotta uz Russella Crowea, a za tu ulogu dobio je nekoliko velikih nagrada, te bio nominovan za Oskara i Zlatni globus.

https://www.youtube.com/watch?v=do9zep1n8cU

Iste godine glumio je uz Marka Wahlberga, Faye Dunaway i Charlize Theron u filmu U ime pravde. Pojavio se u Peru markiza de Sadea (The Quills) uz Kate Winslet i Geoffreyja Rusha. Kate ga je tada proglasila najboljim glumcem svoje generacije.

Godine 2002. dobio je ulogu u Misterioznim znakovima (Sings) M. Nighta Shymalana, u kojem mu je partner bio Mel Gibson.

Isti reditelj ga je 2004. angažovao u trileru Zaselak (The Village). Potom 2005. snima i Hod po ivici (Walk the Line) u kojem glumi legendarnog Johnnyja Casha. Za taj film osvojio je Zlatni globus i bio nominovan za Oskara, a na soundtracku za film nalazi se njegov vokal.

Od tada je snimio i romantičnu dramu Ljubavnice (Two Lovers) 2008. reditelja James Gray, u kojoj mu je partnerka Gwyneth Paltrow, a film je rimejk Belih noći Lukina Viskontija inspirisan istoimenom novelom Fjodora Dostojevskog.

U psihološkoj drami The Master (2012) Paula Thomasa Andersona Joaquin igra ratnog veterana Fredija Kvela koji se priključuje misterioznom kultu Svrha koji vodi Lankaster Dod kog tumači Philip Seymour Hoffman.

https://www.youtube.com/watch?v=fJ1O1vb9AUU

U drami Imigrantkinja (The Immigrant, 2014), reditelja Jamesa Graya, mlada Poljakinja Eva (Marion Cotillard) koja je 1921. imigrirala u SAD, a čija je sestra zadržana na ostrvu Elis, mora na sve načine da nabavi novac da je izvuče, čak baveći se i prostitucijom. Eva se za pomoć obraća Brunu Vajsu kog tumači Joaquin i postaje jedna od njegovih devojaka plesačica.

Her (2013) je romantična naučnofantastična drama koju je režirao Spike Jonze, a koja prati čoveka koji ulazi u vezu sa Samantom, inteligentnim kompjuterskim operativnim sistemom koji ima ženski glas i ličnost – Scarlett Johansson. Igraju i Amy Adams, Rooney Mara i Olivia Wilde.

Kako smo pomenuli, trenutno možemo da ga gledamo u ulozi Isusa iz Nazareta u Mariji Magdaleni (Mary Magrdalene), u kome Mariju igra Rooney Mara.
Za ulogu u filmu Zaista, nikad nisi bio ovde (You Were Never Really Here, 2017), koji je režirao Lynne Ramsay, Joaquin je u Kanu, osim nagrade za najboljeg glumca, dobio i stajaće ovacije od sedam minuta. Igra traumatizovanog ratnog veterana i bivšeg FBI agenta, koji živi sa dementnom majkom, ujedno i njegovom jedinom vezom sa onim što bi se moglo nazvati normalnim životom. Kritičari su njegovu briljantnu izvedbu u ovom misterioznom trileru okarakterisali kao najbolju u njegovoj dosadašnjoj karijeri.

Osim što bravurozno kreira karaktere svojih junaka, lik koji on jeste u stvarnom život ekscentričan je i zanimljiv. Navodno, nikad ne čita članke o sebi ili prikaze filmova u kojima je glumio. Obožava motore. Striktno je vegan i ne nosi kostime ni obuću od kože životinja.

Između ostalog, za filmove Gladiator, The Quills i Walk the Line odbio je da nosi kožne kostime, pa su morali da budu izrađeni od sintetičkih imitacija. Joaquin je selebriti portparol PETA. Bavi se muzikom, a kao dečak govorio je španski, ali većine reči sada se ne seća. Retko daje intervjue, a i kad ih da, nije baš pričljiv. Podvrgao se lečenju od alkoholizma aprila 2005. Iako je poznat kao veliki zavodnik, na premijere i druge filmske ceremonije uglavnom dolazi sa svojom majkom.

The post Joaquin Phoenix u 12 filmova i nekoliko slika appeared first on 42 magazin.

Da li znate ko je žena koja predstavlja Srbiju na spartanskim trkama i osvaja medalje? Ko ustaje iz kreveta dok dan još nije svanuo i odlazi na trčanje? Ko je igrao košarku za reprezentaciju i bio na naslovnici Playboya? Ko je trener i vežbač u isto vreme? Ko stoji iza Hangar fitnes centra, smišlja nove projekte kad ne trenira sebe ili druge i ambasadorka je najjačih sportskih brendova? Ko je srpska žena visoka 187 cm, duge crne kose vezane u rep i sa gomilom tetovaža?
Odgovori na sva pitanja glase – Jasmina Aleksandrov.

Kada uporediš sebe kada si igrala košarku za reprezentaciju i sada što se tiče kondicije, treninga i ishrane, šta se razlikuje ili, bolje pitanje, šta je ostalo slično?
Daleko sam u boljoj i fizičkoj snazi i kondiciji sada, sa 33 godine, nego dok sam igrala košarku na profesionalnom nivou u svojim dvadesetim. Bolje poznajem svoje telo i koristim ga na najbolji mogući način u svrhu sporta. Prva spartanska trka koju sam istrčala bila mi je surova slika realnog stanja moje nespremnosti, porazila me je i psihički i fizički, jer sam sebe smatrala i jakom i spremnom. Ipak sam bila profesionalni sportista. Pa onda nisam bila, ali tri godine kasnije, 2017, našla sam se na Evropskom i Svetskom prvenstvu kao jedini predstavnik iz Srbije. Negde se i tu ocrtava moj karakter sportiste, da želim i da sam spremna da se takmičim prvo sa sobom pa onda sa ostalima. Kao i većina sportista, nisam bila ljubitelj napornih treninga jer sam ih doživljavala kao kaznu, i nešto što moram da uradim kako bih igrala utakmice, ali, ponavljam, nisam bila svesna na koje sve načine mogu da iskoristim sve svoje fizikalije na terenu, što je šteta. Inače, ja sam godinama vegan, a vegetarijanac sam od 2006. godine, kada to i nije bilo toliko popularno i prihvatljivo, tako da svoje telo kvalitetno hranim već godinama, a samim tim opovrgavam teorije o ovom načinu ishrane i vrhunskom sportu.

Jako je lako, bar u današnjem svetu, biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom, a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje

Kako ti to polazi za rukom, s obzirom na to da je kod nas ustaljeno mišljenje da ako treniraš, ne možeš da se hraniš vegetarijanski ili veganski, a tvoj primer to apsolutno demantuje?
Moj konzervativni deo porodice i društva mislio je da sam u sekti, ne šalim se. Zamislite već dovoljno ekscentričnu ćerku, koja se istetovirala sa 16 godina, otišla iz zemlje i sa dvadesetak godina vam saopštava da više i ne jede ni životinje… Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša. Košarka mi je otvorila mnoga vrata u životu, pa time i šansu da studiram na renomiranom fakultetu u SAD, da proširim svoje vidike i prepoznam sebi slične ljude koji imaju iste vrednosti kao ja, a pritom i to žive.
Trudim se da svojim primerom, a ne samo pustom pričom, promenim viđenje i utičem na ljude oko sebe i, eto, možda izazovem nova osećanja i misli, podstaknem nekog da malo drugačije razmišlja.
Imam balansiranu vegansku ishranu koja je za mene sada već normalna, i ne vidim razlog zašto bih išta menjala. Osećam se dobro, snažno, odmorno, moje telo mi je zahvalno, to se vidi i, opet ponavljam, imam i više i snage i kondicije nego većina mlađih sportista. Naravno, i ja variram u kilaži i jedem junk food. Nisam rob svojih dobrih navika, i nisam mašina, ali trudim se da se ne opterećujem kilažom, već čistim subjektivnim osećajem, kako se ja osećam.

Kako izgleda tvoj dnevni meni?
Svako jutro imam isti ritual. Pored crvenog grejpa ili nekog voća popijem i kafu, pojedem jedan visokokalorični smoothie i spremna sam za dan. Konstantno grickam nešto u toku dana, uvek sa sobom nosim koštunjavo voće kao brz i kvalitetan izbor masti i kalorija. Ručak i večera su dosta slični, standard, protein i ugljeni hidrati… u mom slučaju protein crpim iz mahunarki, kinoe, humusa… a ugljene hidrate iz sveg povraća kog možete da se setite. U kuvanju koristim dosta začina tako da volim da se igram egzotičnim ukusima. 

Šta te privlači kod ekstremnog sporta kao što je Spartan Race?
Moraš biti spreman na sve, apsolutno sve, psihički i fizički, pogotovo na trkama koje traju preko deset sati. Spartan Raceje jedna od najzahtevnijih terenskih trka sa preprekama na svetu. Većina trka je na neuređenim terenima, loše vreme, surov teren, ledena voda, puno blata, preko 60 prepreka na stazama su samo neke stvari koje znaš unapred, a ostalo saznaješ u toku trke. Ovo je moja treća godina kako se takmičim. Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam jeste da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja. Telo prati šta mu um kaže, ja znam da mogu.

Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. najbanalniji primer: osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“

Šta smatraš svojim najvećim uspehom do sada?
Iskreno, ostanak u Srbiji i prkošenje stereotipima u različitim sferama života. To je dosta filozofsko pitanje, bar za mene, ali ako me pitate za sport, smatram da mi je najveći uspeh do sada, profesionalizam u dva apsolutno različita sporta i takmičenje na najvišem nivou u oba. Nisam sigurna da je to još nekom pošlo za rukom, ispravite me

Kako izgleda tvoj radni dan od jutra do večeri?
Kada sam u trkačkoj sezoni, ustajem i pre šest kako bih stigla da odradim i trčanje i trening u sali. S obzirom na to da sam vlasnica i trener u Hangaru,većinu svog radnog vremena provedem u sali. Držim grupne i personalne treninge, a u pauzama ili treniram ili sastančim i smišljam nove projekte koje želim da realizujem. Evo baš sada jurim sponzore i dozvole za jedan društveno odgovoran projekat, videćemo kako će se završiti.
Pored svog posla i svoje sale, koju sam napravila i osmislila kao sportski centar atipičnih sportova, gde vlada samo dobra energija, želim da posvetim svoju energiju i razvoju sporta i ekologije na teritoriji cele Srbije, smatram to kao svoju obavezu.
Radim to što volim, tako da mi nije teško da sam 12 sati u toku dana vezana za svoj posao.

Koliko ti je to što radiš kao trener pomoglo da sagledaš neke nove stvari iz te druge perspektive i primeniš ih kod sebe kada sama sebe treniraš i koje su to stvari?
Upornost i strpljenje. Strpljenje je nešto što mi generalno manjka, jer sam hiperaktivna i želim sve odmah sad, tj. juče. Mnogo cenim tuđi trud i zalaganje, i daleko više slavim napredak svojih vežbača nego sebe same, mislim da oni to znaju. Većinu ljudi koje treniram (rekreativce) treba da ubedim da su i oni sportisti, da ne odustaju i da ne posustaju, a samim tim i sebi obećam isto. Psihološki momenat je, po meni, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti.

Apsolutno ne smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim

 Nekome su teške trke na duge staze kao što je maraton, nekome da diže tegove ili radi zgibove, šta je tebi teško i kako sebe motivišeš kada to radiš?
Sve mi je teško (smeh), ali satisfakcija da nešto mogu da odradim uprkos trenutnim fizičkim nedostacima je najbolji osećaj. Svi znamo da se tokom treninga luči endorfin, hormon sreće, a ja sam zavisna Volim trenutak kada pobedim sebe i kada malim uspesima shvatim da i dalje mogu da napredujem i da se razvijam. Ponavljam, sve je u glavi.

Negde sam pročitala da si rekla da parovi i prijatelji koji u dolaze u paru na trening  zajedno pate i da podsvesno obećanje dato drugoj osobi kada je teško stvara veću odgovornost. Kako porediš samostalni i grupni trening, šta su prednosti jednog, šta drugog, a šta otežavajuće okolnosti?
Tačno je. Svi smo različiti, i samim tim nas podstiču i stimulišu različite stvari. Većina ljudi ne voli da trenira, ali voli da vidi rezultate, i, ako je moguće, što brze. Ja se trudim da, osim rezultatima, zarazim ljude kompletnim ritualom treninga i tim dobrim osećajem posle. Nekome je potreban vizual da je i drugim ljudima jednako teško i da zajedno pate i time stvaraju hemiju između njih samih. Parovi i prijatelji drže se zajedno kada je teško, solidarnost, i pozitivna ali i negativna iskustva zbližavaju ljude i samim tim grade i tim. Svoje vežbače podstičem da imaju aktivan lifestyle i da pričaju o tome, tako se menja svest. Sa druge strane, ljudi koji ne vole da su izloženi pogledima imaju drugačiji sklop, onda sam tu ja sama, 1 na 1, i čitam tu osobu i njene želje. Nekada su fizički nedostaci prikriveni, psihičke prirode, i tu sam ja da te ubedim da kad vladaš svojim telom, hraniš podsvesno svoje samopouzdanje i tako utičeš na situaciju. Stvarno se izvinjavam što filozofiram, ali zaista je tako. Eto i moje studije i iskustva u nekom momentu da se iskoriste. Da podvučem, niko ne može da ti oduzme osećaj samozadovoljstva.

Da li ti treniraš ponekad sa svojim suprugom Nemanjom Aleksandrovim, košarkašem?
Da, često, najviše leti, kada je van košarkaške sezone. I uglavnom smo pred razvodom jer me smatra najstrožim trenerom (smeh). Takmičimo se u svemu što radimo, od kada smo se upoznali, nekada je to bilo šutiranje trojki i bacanja, a sada su to zgibovi i sklekovi Odrasli smo zajedno i formirali smo se kroz naše karijere kao svestrani sportisti, svestrane ličnosti, imali smo dosta i uspona i padova, ali prevashodno smo jedno drugom maksimalna podrška i oslonac. Iskreno, mene je teško trpeti, preambiciozna sam, ne dam na sebe, ne umem da ćutim, svojeglava sam i tvrdoglava, nisam baš tipična supruga, a on to sve filtrira i usmerava me u pravom smeru, njemu treba dati medalju za rad i trud.

Kada neko nikada nije vežbao i prvi put dolazi kod tebe na trening, šta mu kažeš, šta je najvažnije da u startu nauči i usvoji?
Da trening nije kazna.

Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam je da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja

Da li misliš da motiv zbog koga je neko počeo da vežba diktira proces i razvoj vežbanja?
Ne. Bitan je, ali ne i presudan, sve počinje od svesne odluke da promeniš nešto, a posle te odluke i euforije ide period preispitivanja, tada se definiše karakter i dovodi se pravo lice u prvi plan, ko si i šta želiš da uradiš ili da promeniš. Ja ne mogu umesto tebe ni da treniram, ni da vežbam, ni da želim promenu više od tebe, ali mogu da ti pomognem usput, zato sam tu. Znam kako ti je, prolazim taj ciklus preko 25 godina i eto me, još sam tu. Mogla sam da odustanem milion puta, ali nisam. Proglašavali su me netalentovanom i nedovoljno dobrom odmalena, izbacivali me iz timova, branili mi da treniram, ali opstala sam. Kada sam prestala da budem košarkašica, nisam prestala da postojim kao ličnost, košarka nije bila nešto što me definiše već samo nešto što ja radim, a iskustva su me oblikovala i naučila mnogo više od košarke. To sve dajem svojim vežbačima.

Pošto većina vežbača dolazi zbog fizičkog izgleda i toga da što brže smrša, šta im savetuješ, koji trening, intenzitet, ishranu?
Za početak su mi uvek potrebne minimum tri-četiri nedelje. Naučno je dokazano da se navike menjaju i stvaraju tek posle 21 dana rutine. Ja insistiram da ti trening postane rutina u kojoj uživaš, a samim tim će doći i rezultati.

Šta je tvoj lični motiv za vežbanje bio pre 10 godina, a šta je danas?
Takmičenje sama sa sobom i dokazivanje, prvo sebi da mogu, pa ostalima da smem.

Ti si se još 2013. slikala za Playboy, a danas svakodnevno možemo da vidimo rezultate tvojih treninga kroz profesionalne fotografije na tvom Instagram profilu. Kako ti gledaš na svoje telo?
Kroz celu istoriju čovečanstva ljudi su veličali naga ljudska tela, i fizionomiju i seksualnost, ja apsolutno nemam problem niti smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim. Volim svoje telo, volim i svoje atribute i svoje nedostatke i to me čini jedinstvenom. Mislim da se na mojim fotkama više vidi samopouzdanje nego neka erotika, bar ja sebe ne doživljavam tako.

Psihološki momenat je, po mom mišljenju, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti

Jasmina Aleksandrov je danas brend koji prepoznaju drugi brendovi, po kom sistemu biraš sa kime ćeš sarađivati?
Isključivo sarađujem sa brendovima koji dele sličan sistem vrednosti, bar u poslovnom smislu, kao ja. Odbijam svaku vrstu saradnje koja se kosi sa mojim principima bez obzira na ponudu. Daleko bih bila uspešnija da sam trendi, ali nisam to bila do sada i odlično se snalazim. Pored brendova, odbijam i emisije i novine za koje smatram da nisam adekvatan sagovornik.
Jako je lako danas biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje. Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. Najbanalniji primer, osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“, to jednostavno nije moj fazon, i svi to znaju.

Šta si zacrtala kao svoju sledeću prepreku i kako se spremaš da je preskočiš?
Želim da realizujem neke od svojih undergorund projekata, da istrčim sve najteže trke na svetu i da pokrenem priču i sve polemike o jednoj čudnoj, visokoj, tetoviranoj, hipi, ekscentričnoj modernoj ženi koja u Srbiji živi život na svoj način bez kompromisa… Eto, želim da budem taj uzor svima.

The post Jasmina Aleksandrov: Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša appeared first on 42 magazin.

Možda kuskus nije često na vašem meniju, ali ova najmanja pasta na svetu, kako ga još zovu, dozvoljena je ako brojite kalorije, ali i nutritivne benefite namirnica koje unosite. Nama se dopada što je jedu u Maroku, Tunisu i na Siciliji, a ovde ga dodajemo zbog strukture. Osim kuskusa, potrebno vam je malo zeleniša, nešto sočno kao npr. čeri paradajz i šaka uljarica i imate spreman obrok za sedam minuta (maksimalno osam).

Sastojci
– 200 g kuskusa
– glavica zelene salate
‒ 50 g semenki bundeve
‒ 4‒6 čeri paradajza
‒ 3‒5 rotkvica
‒ 1 paprika
‒ 1 limun
‒ so
‒ maslinovo ulje

Priprema
1. Iseckajte paradajz, papriku, rotkvice i zelenu salatu.
2. U ključalu vodu stavite kuskus da se kuva četiri-pet minuta.
3. Procedite kuskus i pomešajte ga sa ostalim namirnicama.
4. Dodajte limunov sok, so i kašiku maslinovog ulja i sve pomešajte.
5. Servirate kao na fotografiji i proverite da li je isteklo osam minuta.

Bon appétit! (jer je kuskus izabran kao treće omiljeno jelo Francuza 2011. godine)

The post VIKEND-RECEPT: Žuto-zelena salata appeared first on 42 magazin.

Nekako se čini da danas imamo tri osnovne potrebe – za dobrom hranom i pićem na prijatnim mestima, za dešifrovanjem Facebooka i Instagrama kao osnovnim alatima za marketing ili selfmarketing, zavisno od izbora biznisa, i poslednja je, naravno, najkompleksnija – što potvrđuje Urošev odgovor na poslednje pitanje – a mislimo na ljubav.

Pre pet godina bio si direktor Centra za kulturu u Knjaževcu, jednog dana si samo odlučio da sutra daješ ostavku i seliš se, zar ne?

Moram da kažem da to nije potpuno tačno. Da sam rešio da „sutra“ dam ostavku, pitanje je da li bih danas bio ovde ili
 i dalje na tom mestu. Tog dana rešio sam da „danas“ dam ostavku i bez ikakve ideje o budućnosti odmah napustim sve što sam gradio godinama. To je svakako najrizičnija i najveća odluka koju sam doneo u životu.

Do ključa uspeha nije lako doći, ali su koraci prilično poznati i jasni. Učenje, vežba, istrajnost, hiljade grešaka. Ali kada konačno dođete do ključa, faliće vam brava. Za ljubav je potrebno dvoje

Kada uložiš celog sebe u neki projekat i više od toga, a povrh svega veruješ u njega 
i on daje rezultate kao tvoj centar koji je prepoznala i prvi put u Srbiji finansirala Evropska unija,
 šta bude kap u čaši koja te natera da odustaneš i nastaviš dalje?
Centar za kulturu u Knjaževcu je u tih nekoliko godina postigao rezultate, tako jasne i nikada neizbrisive, da je glupo biti skroman. Uostalom, skromnost ne smatram vrlinom, bar ne u ovom društvu. Projekti sa EU, izložbe originalnih dela Salvadora Dalija, Gustava Klimta, svih najvećih jugoslovenskih slikara… Zatim, grandiozni koncerti svih najvećih zvezda Balkana… Naši najpoznatiji glumci sa svojim predstavama, folklorni ansambli iz celog sveta, rok bendovi iz Njujorka, slikari iz Italije…
 Uz sve to, ozbiljno organizovane i vođene sekcije najrazličitijih profila, koje su u svakom trenutku imale upisani veći broj
 dece od škola u gradu. Kada takav posao radite na način na koji sam ga ja radio, onda to ima ozbiljnu cenu,
 bilo da je merite kroz novac, prijatelje, porodicu, zdravlje… Iako je mnogo kapi različitog sadržaja prošlo što kroz grlo,
 što niz obraze – u tom trenutku nije postojala neka posebna kap. Jednostavno se tog dana mozak ubacio u šestu brzinu
 i doneo odluku, koju već treću godinu preispitujem svake noći. Na sreću, u poslednje vreme sa osmehom.

Kako je teklo dalje dok nije nastao sajt Gde i Kad?
Narednih mesec dana proveo sam u iznajmljenom „stanu“ na Dorćolu, za koji su me ubeđivali
 da ima 13 kvadrata. I danas sam siguran da je imao bar duplo manje. Telefon mi je bio pun kontakata raznih umetnika
 kojima sam bio domaćin u Knjaževcu i uvek sam razmišljao o tome kako sam sa mnogima toliko dobar da ih mogu zvati u pola noći kada mi bude bilo potrebno. Evo, prošle su tri godine, većina njih i dalje ne zna da živim u Beogradu. Jednostavno,
 nisam mogao da tražim pomoć. Tada je bukvalno u par dana nastao portal Gde i Kad. Ideja je bila jako jednostavna,
 a proizašla je iz mojih nekadašnjih čestih dolazaka u Beograd na razne sastanke. Obično sam ja bio taj koji bira mesto,
 a ja mesta nisam znao. Živimo u 21. veku, pa sam kapirao da je normalno da taj problem rešim pomoću interneta, ali ja tada nisam pronašao sajt na kome mogu videti lepe restorane ili kafeterije. Nalazio sam samo
 one sajtove koji se bave kafanama ili modernim mestima, gde izlaze mladi, a danas su nešto između kafane, kluba
 i diskoteke sa narodnom muzikom. Nemam apsolutno ništa protiv takvih mesta, ali sam tražio nešto drugo. Tog trena,
 kada sam zaključio da Beogradu fali takav portal, nacrtao sam ga na papiru, taj papir odneo momcima koji izrađuju
 sajtove, oni su za nedelju dana završili posao, ja za to vreme otvorio stranice na društvenim mrežama, podneo papire
 za otvaranje agencije i već narednog ponedeljka je sve funkcionisalo. Sajt i danas izgleda isto kao i probna verzija
 koju sam prvi put pogledao i odobrio.

Puno sam osvajao u životu. Vreme je da prestanem sa osvajanjem i trčanjem za nečim što, kada ga stignem, promeni svoj oblik

Beograd na prvi pogled ima raznorazna mesta, ali kada se sve filtrira, ostaju biseri
 koji pariraju svetskim standardima po atmosferi, gastronomiji, dizajnu enterijera i muzici. Kako se oni pronalaze?
U Beogradu definitivno postoje mesta koja pariraju svetskim standardima, i jako mi je drago da vidim da ta mesta rade sve bolje, a da se fine dining koncept polako prihvata u našem glavnom gradu.
 Čini mi se da su ti standardi u Beograd stigli nekako odjednom i da on nije bio spreman za njih.
 Možda je i to normalan proces. Nije isključeno da sam ja to doživeo na pogrešan ili jednostavno na drugačiji način zbog manjka znanja i iskustva. Ipak, u Beogradu postoje mesta poput Madere, Franša ili Kluba književnika, ali ja za njih znam tek par godina. Nije realno da ja ocenjujem takve institucije. Na kraju krajeva, moja agencija bazira
 se na znanjima iz marketinga i samo ljubavi prema gastronomiji.

Koji lokal te je posebno iznenadio u poslednje vreme, da si pomislio da toga nikada neće biti u Beogradu?
Definitivno Mandala. Jedan od retkih restorana koji ima vrlo jasnu priču i koja ne spada samo u hranu, ili samo u pića, ili u nešto što je trenutno moderno. U njemu ima puno povezanih stvari koje čine neki lifestyle potreban Beogradu. Atmosfera, duhovne vrednosti, fantastičan veganski meni (u kome ne znam šta mi se više dopada, iako nisam vegan), detalji u restoranu, hrana koja stiže direktno sa farme, prodavnica organske hrane u okviru restorana, terasa sa 
jednim od najlepših pogleda koje sam video u Beogradu i nešto što mogu da opišem kao mir.

Osim portala Gde i Kad paralelno vodiš agenciju koja nudi usluge promovisanja putem socijalnih mreža.
 To je došlo spontano ili kao finansijska potreba u tom trenutku?
Sajt (portal) jeste i dalje svakako baza svakog biznisa na internetu, ali je sve jasnije da ogroman broj ljudi kao pretraživače koristi društvene mreže i da se na bilo koji sajt odlazi baš preko društvenih mreža. Danas baviti se ovakvom vrstom posla 
i imati sajt a ne koristiti društvene mreže jeste kao namigivati devojci u mraku, ti znaš šta radiš, ali niko drugi to ne zna.
 Da bismo razvili naš biznis, morali smo da razvijamo i naše stranice na društvenim mrežama. To je podrazumevalo mnogo guglanja, mnogo čitanja, puno odlazaka na sva moguća predavanja, seminare, kurseve. Onda smo jednog dana dobili pitanje: „Vi to mnogo lepo radite, da li hoćete i za nas?“, i tako je krenulo. Od posećivanja kurseva došli smo
 do toga da, između ostalog, danas i držimo kurseve. Ove jeseni je naša agencija učestvovala u projektu Regionalne agencije za razvoj istočne Srbije, koji je podržala Razvojna agencija Srbije, u kome je kroz naše prezentacije,
 kurseve i radionice prošlo preko 300 zadovoljnih učesnika, a uskoro će svetlost dana ugledati i jedno štampano izdanje koje će biti od pomoći svim početnicima u ovom poslu.

Community manager je relativno novo zanimanje kod nas, iako potreba za njim postoji mnogo duže nego što ono postoji, šta ono podrazumeva u tvojoj firmi, tj. kako ga ti definišeš?
Najveća promena koja se desila u marketingu jeste to što je komunikacija postala dvosmerna. Ranije, kada pustite reklamu na TV-u ili radio-stanici, ili objavite članak u nekom magazinu, to je to. Nemate povratnu informaciju. Možda je dobro, možda je loše, ali to je kraj procesa i onda čekate efekte. Sada 24 sata dnevno komunicirate sa svojom publikom. Oni koji misle da to podrazumeva da odgovorite na pitanje „od koliko radite“ sa „od osam“ neće uspeti u tom poslu. Oni koji ukapiraju da je cilj da svojom objavom nateraju potencijalne kupce ili klijente da pošalju poruku, a da je zvuk poruke trenutak istine kada posao tek počinje imaju šanse u zanimanju koje nije bez razloga jedno od najtraženijih na svetu.

Danas nije dovoljno samo razumeti kako funkcioniše Facebook da biste nekog zastupali, već i filozofiju i njegove poslovne ciljeve, zatim estetiku, način komunikacije i sl. U čemu se razlikuju, a gde poklapaju realan i online social marketing?
Ja iskreno često nailazim na mišljenja ljudi koje jako poštujem, a potpuno su suprotna od mojih po tom pitanju. Glupo je reći da se ovim poslom možete baviti bez ikakvih znanja iz tradicionalnog marketinga. Ali morate imati i osnovna znanja iz istorije, dizajna, fotografije, novinarstva i psihologije. Digitalni marketing funkcioniše po potpuno drugačijim, često i suprotnim pravilima od tradicionalnog, a opet, baš zbog toga, nekad mi se čini da je lakše obučiti nekog ko ništa ne zna od nekog ko se godinama bavio tradicionalnim marketingom jer mnoga znanja iz tog segmenta postaju neznanja kada pređete u digital, a jako je teško odbaciti principe po kojima nešto radite dugo. Ja sam imao sreću da me je životni put vodio tako da sam završio Fakultet primenjenih umetnosti, da sam se godinama bavio dizajnom, vodio štampariju koju sam nasledio od oca, u kojoj sam pravio i vizit-karte za automehaničare, ali i da sam među klijentima u jednom trenutku imao kompanije kao što su Moschino, Paul Smith, Voile Blanche, da sam kratko bio i urednik radio-stanice, pored već najbitnijeg posla u Centru za kulturu. Taj ludi skup iskustava i osećaj za lepo koji sam nasledio od majke i oca bili su temelj nadograđivan učenjem poslednjih godina.

Jeftino a dobro ne postoji i ne mogu da razumem da neko stvarno misli da će prevariti ceo sistem uz pomoć nekoliko sekundi guglanja i 200 dinara

Tvoja firma danas ima oko tridesetak klijenata kojima vodite stranice, kako to uspevate s obzirom na to da to zahteva celodnevnu posvećenost jer Facebook je živa stvar koja mora da se prati u realnom vremenu i deluje u skladu sa tim?
Na jedini mogući način. Apsolutnom posvećenošću svakom klijentu, neprihvatanjem većeg broja poslova od onog koji smo sposobni da obavimo i najboljom mogućom organizacijom. Prevazišli smo problem koji inače imaju velike agencije, a to je da rade po difoltu i da im stranice klijenata liče jedne na druge. Nekoliko nas se bavi početnim postavljanjem strategije nastupa, fotografije rade različiti fotografi, tekstove pišu različiti ljudi i na kraju stranice vodi opet više nas, a ponekad se i menjamo, ukoliko dođe do zasićenja.

Explore Feed je nedavno uveden i to je mnogima izgledalo kao social apokalipsa, kako si ga ti video i kako ste reagovali na novonastale uslove?
Explore Feed je samo eksperiment koji je Facebook uveo u nekoliko zemalja, među kojima je i Srbija. Taj eksperiment ne bi trebalo da traje predugo i pretpostavljam da će se nakon toga sve vratiti na staro. Postoji i mogućnost da se, ako pokaže dobre rezultate, uvede u sve zemlje, ali ja u to ne verujem. Sa druge strane, nama to uopšte ne smeta jer smo agencija koja voli da uči i usavršava se, a Facebook je tu da nam uzima novac za to što nam pruža. Samim tim to znači da oni nikada neće uvesti nešto što je nemoguće koristiti i na taj način izgubiti ljude od kojih zarađuju. Promene u digitalnom marketingu dešavaju se na dnevnom nivou i oni koji to ne mogu da prate izgubiće trku, a njihovi klijenti preći će kod onih koji prate, uče i usavršavaju se. Takvo čišćenje donosi i zdraviju i ozbiljniju konkurenciju, a samim tim će i klijenti dobijati kvalitetnije odrađen posao. Ništa strašno, naprotiv.

Danas je sve u brojkama, lajkovima, foloverima, šarovima i to je ono po čemu je većina počela privatno i poslovno da meri ljude/stranice. To ima svoju cenu i može da se kupi. Tvoje mišljenje?
To ima dve cene. Prva je jako mala, a to je sama kupovina pratilaca i lajkova. Bukvalno za par stotina dinara možete kupiti na hiljade pratilaca. Ja sam se nekako celog života vodio onim da jeftino a dobro ne postoji i ne mogu da razumem da neko stvarno misli da će prevariti ceo sistem uz pomoć nekoliko sekundi guglanja i 200 dinara. Nakon te male cene dolazi ona visoka cena koju plate ovi lakoverni koji to i urade, i to čim postave prvi naredni post i on krene da se prikazuje novim pratiocima, koji u realnom životu ne postoje, koji ništa od njih neće kupiti, koji neće postati novi klijenti, ali će zauzeti ogroman procenat u broju profila koji su videli njihovu objavu. Najjednostavnije rečeno, broj stvarnih ljudi koji će videti njihove buduće postove će od tog trenutka biti mnogostruko manji. Onda tek počinju muke, a završavaju se obično, opet u Googleu uz pitanje „How to remove fake followers?“ Da tu ne bude kraj mukama, uglavnom ne postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje.

Najveća promena koja se desila u marketingu jeste to što je komunikacija postala dvosmerna

Da li znaš da prepoznaš fake i prave brojke i kako?
Ljudi koji se aktivno bave ovim poslom uglavnom mogu da ih prepoznaju već na prvi pogled. Ja znam koliki je otprilike realan broj ljudi koji može da prati određenu vrstu restorana, ali i drugih biznisa. Znam koliko je vremena za šta potrebno, znam koji način rada donosi pratioce a koji ne, na kraju znam i kako uglavnom izgledaju fake profili, kakva su im imena, kakve profilne fotografije, kakav sadržaj – pa jednostavno pregledam samu stranicu koja me interesuje i njene pratioce. Sa iskustvom i informacijama dolazi i mogućnost da bez provere odmah ukapirate neke stvari, ali vam mogu pomoći i razni alati preko kojih možete na primer otkriti da je 60 odsto pratilaca neke naše narodne pevačice iz Konga, Ekvatorijalne Gvineje, Mozambika i Svazilenda

Šta bi savetovao onima koji počinju, šta je ključ online uspeha?
Do ključa nije lako doći, ali su koraci prilično poznati i jasni. Učenje, vežba, istrajnost, hiljade grešaka. Ali kada konačno dođete do ključa, faliće vam brava. Za ljubav je potrebno dvoje.

Facebook i Instagram su kao nove zemlje koje neprestano otkrivamo, šta ti je plan da osvojiš?
Puno sam osvajao u životu. Vreme je da prestanem sa osvajanjem i trčanjem za nečim što, kada ga stignem, promeni svoj oblik i nastavi da beži još brže. Ako nešto osvojim, to znači da je neko drugi pao, a živimo u zemlji u kojoj više ne smemo dozvoljavati da drugi padaju ni da se borimo jedni protiv drugih. Jako mi je drago što prvi put u životu radim posao u kome ima mesta za sve one koji ga rade dobro, pa mi je sasvim dovoljno da osvojim nova znanja i poverenje klijenata.

Gde vidiš sebe kroz nekoliko godina?
S obzirom na to da smo mi i dalje jako mala agencija u kojoj se dešavaju nepredvidive promene i da među klijentima pored restorana imamo i fakultete, klinike, kozmetiku, pekare itd., dok naši klijenti nisu samo iz Srbije, već i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Italije i Amerike, ne mogu da budem siguran gde će me put voditi. Ono što znam jeste da sam se uvek kada čitam ovakva pitanja i vidim odgovor „Žena, deca, dvorište, pas, roštilj vikendom…“ pitao: „Pa dobro, zar ništa kreativnije nisi mogao smisliti?“, ne shvatajući da ništa kreativnije ,ali ni teže, od toga i ne postoji. Mislim da sam konačno to shvatio, i da, to je jedini način na koji vidim sebe.

The post Uroš Stanišić: Ne koristiti društvene mreže je kao namigivanje devojci u mraku appeared first on 42 magazin.

Ovaj dan obeležava se danas širom sveta, a ustanovio ga je Luis Volis, direktor Veganskog udruženja Velike Britanije, 1994. godine.

Veganstvo označava filozofiju i način života koja teži isključiti – koliko god je to moguće i praktično – sve oblike okrutnosti i iskorištavanja životinja za hranu, odeću i bilo koju drugu svrhu.

Veganska ishrana temelji se na žitaricama, mahunarkama, voću i povrću. Vegani ne jedu meso, ribu, morske plodove, jaja, mleko, mlečne proizvode, med, niti nose stvari od krzna, vune, kostiju, kože, korala, bisera i bilo kojih drugih materijala životinjskog porekla. Mnogi vegani takođe izbegavaju proizvode testirane na životinjama. Veganstvo se razlikuje od vegetarijanstva po tome što je svedeno u potpunosti na biljnu prehranu, dok vegetarijanci jedu i neke proizvode životinjskog porekla, ako se pri dobijanju tih proizvoda životinje ne ubijaju, npr. jaja, med, mleko i sl.

Veganstvo označava filozofiju i način života koja teži isključiti – koliko god je to moguće i praktično – sve oblike okrutnosti i iskorištavanja životinja za hranu

Mandala restoran je idealno mesto gde možete uživati u novim specijalitetima najboljeg veganskog kuvara na svetu Chada Sarnoa. Uz već poznate ukuse, gosti restorana imaju priliku da iskuse nova veganska i organska jela koja su osmišljena tako da svojim kvalitetom pomognu organizmu da se izbori sa lošim spoljnim uticajima uz efekat detoksikacije, pred početak zime.

Mandala restoran je posvećena pružanju inovativnog kulinarskog koncepta gradu Beogradu sa akcentom na lokalnim sastojcima, zdravlju, wellnessu i zajednici.

Njegova ideja jeste da pokažu da se zdravo i ukusno međusobno se ne isključuju. Restoran Mandala neprestano pronalazi najbolje primere te sinergije.

The post Veganstvo i hedonizam idu zajedno appeared first on 42 magazin.