Prirodni bazeni imaju brojne prednosti u odnosu na veštačke. Zapravo, nakon što smo saznali sve detalje o njima, ne možemo da pronađemo tačan razlog zašto bi neko poželeo veštački umesto ovog prirodnog. Pa za slučaj da imate ovu vrstu dileme, zbog čega možemo da kažemo: Blago vama! rešili smo da vam pomognemo u odluci kako biste nas pozvali na plivanje. Dakle, ovo razlozi zbog kojih glasamo za prirodne bazene, a ako vas reči nisu ubedile, obavezno prelistajte foto-galeriju:

Mini-oaze

Prvi razlog bi bio estetski! Istina je da se ukusi razlikuju i da o njima ne treba raspravljati, ali mi nismo naišli na osobu koja ovakvu prirodnu oazu ne bi poželela u svom dvorištu.Mini-jezero čiste vode sa biljkama okolo jeste slika koju bi svako želeo da ugleda pored sebe u dvorištu dok pije jutarnju kafu pre posla ili kada pravi večeru ili žurku za vikend, ili kada jednostavno želi da čita knjigu i pliva. Ne moramo da pominjemo koliko je instagramičan ovaj prizor!

Prirodno pobeđuje veštačko

Možda ovo ne može da se primeni u svim životnim dilemama, ali ovde je definitivno tako. Prirodnim bazenima nije potreban hlor kako bi ostali čisti, a poznato je da hlor nije dobar za kožu, disajne puteve niti za boju vašeg kupaćeg kostima. Ovi bazeni se čiste sami pomoću svog prirodnog ekosistema.  Dakle, zdraviji su za ljude, ali i za prirodno okruženje u ekološkom smislu – win-win!

Jednostavno održavanje

Kada jednom napravite uspešno prirodni bazen, ne morate da menjate vodu niti dodajete pomenute veštačke čistače vode kao što je hlor. Bazen se sam održava i čisti, a potrebno je da napravite plivačku i regenerativnu zonu na različitoj visini /dubini (kao na slici).

Pumpa tera vodu da cirkuliše i na taj način vraća čistu vodu u deo za plivanje. U zoni regeneracije prečišćavanje vode obavljaju razne nadvodne i podvodne biljke. Pažljivo odabrane biljke uzimaju hranljive materije iz vode koje otpuštaju mikroorganizmi tokom procesa razgradnje štetnih klica i organskih supstanci.

Ove biljke još i čiste vodu tako što ispuštaju kiseonik u šljunak koji služi kao prirodni sistem za filtriranje vode.

Topla voda

S obzirom na to da je plitka voda u regenerativnoj zoni, ona se samim tim jako brzo zagreva, a pomoću pumpe se lako prebacuje u plivajući deo, pa je zahvaljujući ovom sistemu znatno toplija voda nego u veštačkim bazenima. Zavisno od spoljne temperature, ali mnogo veći broj dana vam je topla voda bazena na raspolaganju nego u običnom bazenu.

Povoljnija cena

Iako je logičan sled da nešto što je bolje košta više, ovo nije taj slučaj! Troškovi izrade su jednaki ili niži nego kod veštačkog bazena, a troškovi odražavanja su zbog svega navedenog znatno niži, pa je totalna računica jasna – prirodni bazeni su jeftinije rešenje.

Dodatni trošak: Tokom jesenjih meseci možete uložiti u robot-čistača koji pluta po vodi i sakuplja lišće umesto vas. Drugi bi bio solarni panel pomoću koga možete omogućiti neophodnu energiju za grejače i imati toplu vodu i tokom kasne jeseni i zime, pa zamislite kupanje dok je sneg svuda okolo.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Ako se pitate da li sami možete da napravite ovaj prirodni bazen, odgovor je – da! Imate nekoliko YouTube tutorijala koji detaljno objašnjavaju korake.
Kada sve završite, ponosno se bućnite skokom u vodu! I uživajte u letu!

The post 5 razloga zašto su prirodni bazeni bolji od veštačkih appeared first on 42 magazin.

Ako pogledate fotografije, reviju ili haljinu sa etiketom Vlade Savića, već od prvog momenta bivate uvučeni u njegov opipljiv magični svet – a to je glavna karakteristika njegovog rada, nedodirljiva nakon godina i godina postojanja na našoj dizajnerskoj sceni. Zahvaljujući iskustvu rada na raznim projektima, poslovima stiliste, modnog urednika, bayera, te profesora, Vlada sagledava modu iz svih uglova i baš zato ga pitamo kako mu uspeva da njegov dizajn ostane izolovan od modnih i socijalnih uticaja.

U modnim kućama Tifany i Zekstra ispekao si zanat odmah nakon studija, koliko ti je to pomoglo da kasnije nastaviš rad pod svojim imenom?
Kad sam završio faks, uvek sam čitao biografije stranih dizajnera i tamo je uvek pisalo da su dizajneri praktično bili šegrti. Nikada niko nije iz klupe osnovao svoj brend. I bilo mi je uvek čudno kako kod nas odmah sa fakulteta imaš reviju. Ja sam hteo da idem tim putem jer mi je tako bilo logično. Sve što sam naučio, kako u biti moda funkcioniše, tamo sam naučio. Koji su to postupci i ko je sve uključen u jedan veliki sistem od belog parčeta papira, od kog i ja danas polazim, do kupca koji ode u radnju i odabere da to kupi. Tamo sam napravio širu sliku mode i biznisa. Prvo treba da se ispeče zanat, jer moda je zanatski pristup odevnom predmetu, pa tek onda umetnički. Bez znanja koje imaš u rukama, u svojih deset prstiju, nema ničega. Dobra ideja u glavi ne mora da bude dobra i u realizaciji.

Nikada mi nije bilo jasno pitanje novinara da li pratite modne trendove. Lončići su se skroz pomešali jer dizajner je taj koji stvara trendove

Kada si na fakultetu i studiraš dizajn, pun si entuzijazma i infantilno ulaziš u proces stvaranja sa velikim vizijama, to je osećaj koji svaki dizajner želi da zadrži, ali često ne uspe iz mnogo razloga. Kakav je slučaj sa tobom?
Kad sam upisivao Fakultet primenjenih umetnosti, nisam imao utisak da je to javni poziv. Mislio sam da je dovoljno da budeš talentovan i vredan i da je to to. Uopšte nisam imao sliku da treba da radiš na mnogo nekih polja da bi uspeo. Kada sam završio faks i shvatio da ne želim ići u inostranstvo na usavršavanje, ja sam shvatio da više ne vidim smisao u glamuroznom životu,  putovanjima,  velikim kolekcijama, aplauzima i životu gde nije moja porodica i prijatelji. Sve to mi je postalo nekako nebitno. Valjda sam sazreo kao čovek i nije mi stalo do preteranog uspeha i popularnosti, i da mi je najvažnije da budem srećan makar u kolekciji od deset modela. Važno je da se to meni dopada, makar niko ne morao to da kupi, da ja tu svoju umetničku crtu zadovoljim. Ni sada mi to nije važno, jer da jeste, verovatno bih bio negde drugde i imao svoju radnju, atelje ili veliku firmu. Negde mi je uvek bilo bitnije da budem priznat a ne poznat. Nisam izgubio entuzijazam, nego su mi neke stvari postale važnije od toga, a to je porodica.

Kolekcija proleće – leto 2017. Foto: Marko Vulević; Stajling: Lara Milanović; Šminka: Mina Abramović; Frizura: Đuka Ivanović; Model: Maja Marić @Fox Fashion Agency

Šta je najlepši deo tvog posla?
Sam susret sa belim papirom i moja vizija koja se pretoči u skicu a kasnije u model, to je ono što me tera da idem dalje. Uživam u tome da sve to zamišljam i nadograđujem kako bi sve moglo da bude veće i dalje. I to je najlepše, ta vizualizacija koja nekad i ne mora da se manifestuje. A onda dolazi realizacija koja nekad stvara dosta problema jer više nisam samo ja u igri, nego je ceo tim – krojači, šivači, izbor materijala i nailazimo na probleme  koje ne rešavam samo ja, već sve zavisi od više ljudi. Tako da mi je najslađe kada sam sâm, ispred mene je beli papir i maštam.

Kako izgleda ta scena u tvojoj glavi?
Nikad mi nije u glavi jedan odevni predmet, nego ceo koncept. Ja sam u nekom prostoru, ateljeu ili showroomu, i to izgleda tako, tu počinje stvaranje. Čak i kada ne znam kako komadno izgleda garderoba u njemu, znam kako izgleda štender. Imam kompletnu sliku neke vizije svog umetničkog sveta i koncepta koji želim da predstavim. Ne zamišljam top ili haljinu pojedinačno, već uvek gledam neku širu sliku, tek kasnije razmišljam o komadima ponaosob.  U takvom  prostoru, sa tom estetikom, i onda se tu osećam dobro.

Ja sam kao neki mali hrabri krojač koji samo vredno radi i prati svoju viziju. Moj rad je moja preporuka

Nakon mnogo godina uspeo si da se pozicioniraš na tržištu kao dizajner čiji stil prepoznajemo. Kako je išao taj put dok nisi pronašao tvoju ličnu estetiku koju danas vezujemo za tvoje modele?
Mislim da je to moja najveća vrednost. Dizajneri u moru svojih kolekcija propuštaju osnovu, a to je da nemaju svoju estetiku. Neki ponavljaju iz godine u godinu iste modele i publika ima privid da je to njihova estetika, jer toliko puta ponovljena stvar uđe u oko i oni prepoznaju rad nekog dizajnera. A suština mode nije u ponavljanju već u pružanju nečeg novog iz sezone u sezonu. Moda se na tome bazira. Valjda su iskustvo, sam rad i obrazovanje meni dali tu pozadinu da to kad izađe bude stvar koja nosi moju estetiku. To se gradilo konstantno, čak i kada neki modeli nisu izašli na pistu. Kao kod umetnika, radiš, slikaš i gradiš svoju estetiku, pa to posle nekog vremena izađe u javnost i neko primeti.

Bez obzira na tvoj dizajnerski potpis, kod tebe je s novom kolekcijom uvek nešto novo.
Posao dizajnera jeste da predviđa. Nikada mi nije bilo jasno pitanje novinara da li pratite modne trendove. Lončići su se skroz pomešali jer dizajner je taj koji stvara trendove. On daje pretpostavku šta bi trebalo da se nosi.

Kako bi opisao svoj rad kao modni kritičar?
Geometrija, boja, redefinisanje kroja kroz geometriju, colorblocking, ženstvenost.

Geometrija je glavna karakteristika tvojih modela.
Kada bi rasklopila moju suknju, videla bi da su tu dva-tri geometrijska oblika i kada ona padnu na figuru, dešava se taj lep momenat. Kada kažem geometrija, to u mom slučaju nije banalan trougao na topu, već je geometrija sakrivena u kroju ili slaganju boja. Po principu umetničkih slika. Kada bih svoju haljinu nacrtao na platnu, to bi bila savremena slika u nekom modernom prostoru ili galeriji. To je ta moja granica između umetnosti i mode, s jedne strane, a mog komercijalnog pristupa, sa druge. Ja nisam dizajner koji je arty po svaku cenu. Želim da napravim brend koji je baziran na visokom prêt-à-porteru, ja ne želim da moja haljina bude iz Zare, ni da budu super i začudne na pisti i da se tu završi svaka priča. Želim da se nosi.

To su te česte krajnosti.
Kod nas se poslednjih godina modna scena svodi na čist amaterizam ili umetnički koncept koji je napravljen zarad fashion showa koji dobije aplauz, i to je to. Sve te revije u inostranstvu koje vidimo jesu takve, oni imaju novca da to zaista bude show, ali u radnji to nije tako, revija služi građenju kredibiliteta, modne filozofije, imidža firme i oni to mogu. A mislim da mi nismo u situaciji da pravimo show radi showa.

Za stanje na srpskoj dizajnerskoj sceni zaslužna je šira slika, kako politička i kulturna, tako i društvena, ali to se na tvojim modelima ne vidi. Kako uspevaš da izoluješ svoj rad od svih ovih uticaja i održiš kvalitet i pravac i da li nekad praviš kompromise?
To je sama promišljenost kreatora i onoga što on želi da bude. Mi svi gledamo iste stvari, čitamo istu literaturu, gledamo iste sajtove, idemo na ista mesta, a ti si kao umetnik i dizajner filter koji prima onoliko koliko želi i filtrira šta će na njega uticati, a šta ne, i šta će na kraju prikazati. Iks puta mi se dešavalo da skice koje nikada nisam realizovao vidim i prepoznam kao slična rešenja negde u inostranstvu. Taj ciklus mode je krug koji se neprestano okreće i dešava se da neko na drugoj strani planete ima istu viziju ili istu misao kao ja, i to mi je jako zanimljivo kada vidim.

Imam dve ličnosti, štrebersku, kada radim sa klijentima i za honorar i ovu drugu gde sam slobodan i izbacim sve kreativno što imam da kažem

Šta treba da zadovolji tvoj proizvod da bi ti stajao 100 odsto iza toga?
Počev od kroja, materijala i fitinga do te umetničke strane, kako taj odevni predmet izgleda i da li opravdava tu etiketu koja je za vratom.

Šta ti je najteže u poslu?
Da budem sam sa sobom i donosim odluke kuda ja to idem, a kuda želim. Nije mi teško da radim, niti rad s klijentima jer je to ciljna grupa koja razume moj rad i nema puno lutanja. Oni meni ne traže nešto što nije moj potpis. Nemam problem ni sa saradnicima, ni sa medijima, ali sam sa sobom imam – koji su sledeći koraci, gde ja to želim da idem, ne sa svojim estetikom, već sa svojim brendom, kako ga razvijati i to mi je teško. Nikako da se odreknem svojih interesovanja u modi na kojima sve vreme radim. Za brend za koji sam radio idem kao bayer u inostranstvo, prošle godine bio sam profesor na privatnoj modnoj akademiji, radim kao stilista i modni urednik i najmanje se posvećujem svom radu i svom imenu. Ja se klijentima  mnogo više dam jer osećam odgovornost i ne mogu da zabušavam, a najteže mi je da presečem da sam sâm sebi najvažniji klijent.

Važno mi je da svaki moj model opravdava etiketu koju nosi za vratom

Otvorila su ti se nova tržišta, kako je došlo do toga i kako to utiče na tvoj način razmišljanja vezan za tvoj dizajn i biznis plan?
To je jako teško jer se rad odavde svodi na tvoj rad sa samim sobom. Nemam nikog ko se bavi marketingom ili bilo kojim segmentom posla. Kao što je to inače u Srbiji – sam svoj majstor od belog papira pa do krajnog produkta. Imao sam neke upite vezane za Bliski istok i dopao mi se taj način rada koji sam inače i zamišljao da tako funkcioniše. Tamo određeni showroomovi naprave order, odabir modela i boja koji se njima dopadaju, u konfekcijskim veličinama koje oni žele, oni to plate 50 odsto unapred, a 50 odsto po isporuci robe, i to je kraj. Tako se radi u svetu. Imao sam super iskustvo sa tim, a da bi se to nastavilo i širilo, potreban ti je agent u inostranstvu koji će tražiti te showroomove, raditi za tebe i uzimati procenat i biti deo tvog tima koji širi mrežu. Tržište Srbije je malo, moja ciljna grupa je mala, a ja ne želim da širim ciljnu grupu jer bi to onda bilo podilaženje masi, što ne želim i moj put bi bio inostrani put. A pozivi iz showroomova iz regiona traže komisionu prodaju. Ti njima napraviš kolekciju, uložiš i deo koji ne prodaju, oni ti to vrate. Oni nemaju nikakve troškove i nikakav rizik već ti jednostavno ulažeš u njihovu radnju. Jedina opcija u ovako maloj zemlji jeste da se otvoriš ka inostranstvu. Mi se još uvek nismo zasitili brendova kao što je H&M, koji je nedavno došao kod nas, a svet je davno otišao dalje, oni svi žele da budu individualci i ne žele da izgledaju kao svi. Kada stranci dođu kod nas i uđu u П1 radnju gde prodajem, oni pitaju šta je od domaćih dizajnera jer žele da odavde ponesu to, a ne idu u radnje koje imaju robu kao svuda u svetu. Mi još uvek nemamo tu kulturu da kupujemo autorske komade domaćih dizajnera.

Tvoje modele nosila je Jelena Đoković, stilizovao si princezu Jelisavetu, a često na naslovnim stranama domaćih magazina tvoji modeli su u glavnoj ulozi. Govoriš kako ti je svaki klijent važan, a koga bi sa internacionalne scene voleo da vidiš u svojoj kreaciji?
Kao što nisam razmišljao ko bi ovde to nosio, nisam razmišljao ni ko bi to nosio u inostranstvu. Ja nemam razvijenu tu, možda je glupo da kažem, ali socijalnu inteligenciju. Nikada se nisam družio sa ljudima koji su bitni, koji bi mi pomogli, nisam vukao nikog za rukav da stavi moje stvari u novine ili da ih obuče. Ja sam kao neki mali hrabri krojač koji samo vredno radi i prati svoju viziju. Moj rad je moja preporuka i to je to. Ali moraću da razmislim ko bi od stranih ličnosti to mogao da bude.

Šta čini jedan brend?
Brend je reč koja se ovde često koristi i tamo gde joj mesto nije. Mislim da je samo par dizajnera u Srbiji uspeo da izgradi svoj brend, i to je to. Ako bi sutra neki stranac želeo da ih kupi, oni bi lako mogli da prodaju svoj brend i njima se stvarno divim. Čak i neka zvučna imena za koje zna široka masa nisu brend. Brend se bazira na kvalitetu, dobom proizvodu, marketingu, tradiciji, uokviren tako da čini celu jednu filozofiju, tako da je, nažalost, malo dizajnera koji su uspeli u tome.

Kolekcija proleće – leto 2017. Foto: Marko Vulević; Stajling: Lara Milanović; Šminka: Mina Abramović; Frizura: Đuka Ivanović; Model: Maja Marić @Fox Fashion Agency

Kako ti vidiš brend Vlada Savić u budućnosti?
Nemam neke velike ambicije, znam da bi trebalo da zvuči možda drugačije, ali u principu nemam. Imam ambiciju da pravim svoje kolekcije, da imam svoj atelje i prodajno mesto u Beogradu, i to je to. Ako se desi nešto veliko za inostranstvo, mislim na prodaju o kojoj sam pričao, a bazirana je na radu odavde, to bi bilo lepo. Mene ne bi činilo srećnim ništa što je megalomanski. Nije mi sreća u novcu, aplauzima, da me nose najveće zvezde u Srbiji. Ja sam srećan kada stvaram svoj svet. Dobar dizajner je onaj koji je stvorio svoj estetski univerzum koji funkcioniše nezavisno od drugog modnog univerzuma. Napraviti magiju oko sebe i svog brenda je nešto najteže.

Ti se sa suprugom konsultuješ u radu, ona vrlo često i prva proba modele tvojih novih kolekcija, a da ne govorimo o osloncu koji se vidi iz vašeg odnosa. Koliko ti je važno da imaš i taj ženski senzibilitet u procesu kreiranja i kako je to uticalo na tebe?
Ona je kao neki skretničar i pomaže mi možda manje u vizuelnom, a više u nekim odlukama o kojima sam pričao. Kada nisam siguran kojim putem treba da idem, onda ona nastupa, zato kažem da je kao skretničar (smeh).

Na čemu sada radiš i kakvi su ti bliski planovi?
Ja ne razmišljam nikada o samoj reviji, razmišljam o toj celoj slici kolekcije. Zamišljam 15 outfita, kako to teče, kako to funkcioniše zajedno ali i kako će posle pojedinačno funcionisati. Trenutna želja mi je da napravim malu wedding kolekciju, ali ne kroz čipku i til, već bi to bili moji modeli samo u beloj boji. Želeo sam da napravim pandan tome, da svoje modele koji su bestseleri selektujem i napravim ih i u crnoj boji. Da imam deset belih i deset crnih outfita. Mene često vezuju za boju, međutim, kad se neki komad oboji u crnu ili belu boju, to postaje potpuno druga priča koju želim sada da ispričam.

Prvo treba da se ispeče zanat, jer moda je zanatski pristup odevnom predmetu, pa tek onda umetnički. Bez znanja koje imaš u rukama, u svojih deset prstiju, nema ničega

Posao modnog urednika Bazara i stiliste je potpuno drugačija stvar od dizajnerskog, kako se tebi čini i koliko on doprinosi tvom primarnom zanimanju?
Odmah posle fakulteta počeo sam da radim na više strana i sve mi je bilo zanimljivo. Želeo sam da vidim kako stvari funkcionišu i krenuo sam u sve vode. Kad sve to krene, onda ti uvek bude žao da se otisneš samo na jednu stranu jer želiš da je istražiš do kraja i onda ti se desi da sediš na više stolica. S jedne strane je to super, jer se razvijaš i modu sagledavaš iz više uglova, kroz novine, klijente, stajling, komercijalni pristup, kroz rad za brendove. Ono što je zajedničko za sve jeste to što si ti ograničen, imaš zadate impute koje moraš da ispuniš. Meni puni baterije što sam ja u svom primarnom poslu slobodan, a umetnik ako nije slobodan, nije umetnik. Tako da sam uvek na dve strane. Kao da imam dve ličnosti, štrebersku, kada radim sa klijentima i za honorar, i ovu drugu, gde sam potpuno slobodan i izbacim sve kreativno što imam da kažem.

Kada se ne bi bavio modom, čime bi se bavio?
Pa enterijerom! Sada bih dao više novca za dobru stolicu nego za komad garderobe. Ja generalno imam stav da jedan talenat nikad ne ide sam, naročito kada je dizajn u pitanju, tako da bih se ja time bavio.

Kada bi trebalo da stilizuješ naslovnu stranu 42 magazina, kako bi izgledala, odrešene su ti ruke?
Ona bi izgledala minimalno, fashion, fashion, fashion! Jer ja vas percipiram kao fashion, ne znam zašto. Možda bi izgledala crno-belo zbog vašeg vizuelnog koncepta. Nekako inostrano,  kao vaš vizuelni identitet. Urbano, a kao da ne dolazi odavde. A stajling bih dao Lari da radi.

The post VLADA SAVIĆ: Dobar dizajner stvara svoj nezavisni estetski univerzum appeared first on 42 magazin.

Kada sam prošle godine u ovo vreme krenula da sređujem stan, jednostavno nisam imala pojma kako stvari funkcionišu, ni šta me čeka, ni šta je košuljica koja se postavlja pre parketa, a šta medijapan, koliko koštaju pločice, a koliko slavine. Moraju li majstori toliko da te zavlače ili možda ne, čak ni koliko će sve okvirno da traje. Sada, međutim, znam – i želim da svojim znanjem spasim bar nečiji razum!
Šalu na stranu, volela bih da sam ovo što pišem pročitala pre nego što sam se upustila u renoviranje svog doma. Reč je o stanu u kom je promenjeno sve osim starog parketa (ako vam finansije dozvoljavaju, ipak predlažem da i njega promenite) i kuhinja je pregrađena, što svrstavam u kategoriju teških radova.

Najbolje je da za stvari poput pločica, koje najverovatnije nećete menjati barem narednih desetak godina, zaista odvojite dosta vremena

Prvi i najvažniji savet jeste da unajmite preduzimača jer ga ja do polovine izvođenja radova nisam imala. Iako to u prvi mah deluje kao skuplja varijanta, vrlo je verovatno da ćete proći kroz ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji ako ne angažujete nekoga ko će umesto vas da se drnda s majstorima (što je manje bitno) i da ima svoj tim povezanih radnika (mnogo bitnije, a o tome se toliko ne razmišlja), koji će znati šta su majstori pre njih radili. Zato što je veoma važno i dobro kada keramičar zna kako je i gde vodoinstalater pre njega postavljao cevi.
Ako se ipak odlučite za solo varijantu, evo malog vodiča za biranje majstora. Moja preporuka je da nađete čoveka po preporuci. Dakle, poslušajte nekog kome verujete, ko zna kako je neki majstor svoj prethodni posao obavio, koliko je to trajalo, da li je iza sebe ostavio haos ili ne. Takođe, razmotrite bar nekoliko ponuda – cene zaista variraju! Evo, meni su za podne pločice tražili od šest do četrnaest evra po kvadratu. I naravno, pokušajte da budete tu dok majstori rade. Čak i ako im potpuno verujete, eventualne nedoumice bolje je da rešite zajedno da ne biste gubili i vreme i novac na prepravke.

I konačno – pločice! U mom slučaju stvar kojom sam ubedljivo najzadovoljnija u stanu. Međutim, na izbor savršenih mi je, bez preterivanja, otišlo skoro tri meseca. Nisam imala ni arhitektu ni dizajnera enterijera i bilo mi je jako bitno da prostor u kome ću živeti uredim sama. Ako se i vi odlučite na taj korak, savetujem vam da budete potpuno iskreni prema sebi i svom ukusu. Smatram da stan treba da odslikava vašu ličnost – samo tako ćete se u njemu osećati potpuno prijatno.
Mala zamka, doduše, ume da bude preveliko oslanjanje na osećaj, pogotovo ako ste, kao ja, podložni promenama raspoloženja. Zato je najbolje da za stvari poput pločica, koje najverovatnije nećete menjati barem narednih desetak godina, zaista odvojite dosta vremena. Računajte i na to da je moguće da pločice koje vam se dopadnu prodavnica nema na lageru i da ćete ih sigurno čekati nekoliko nedelja.

Pokušajte da budete tu dok majstori rade. Čak i ako im potpuno verujete, eventualne nedoumice bolje je da rešite zajedno da ne biste gubili i vreme i novac na prepravke

U suštini, najbitnija vaša odluka biće koliko neupadljive/upadljive želite da budu. Ja sam prošla put od marokanskog kupatila u kome je (a to sam želela) sve izjedna i izgleda kao da je od kamena/zemlje, preko onih prelepih portugalskih keramičkih pločica, do najjednostavnijeg, „protestantskog“ kupatila – i svaki put kad uđem u njega apsolutno sam presrećna. Jedna od stvari koje ćete tokom adaptacije stana otkrivati jeste da većinu ideja sa Pinteresta nećete sebi moći da priuštite, a čak i ako možete, veoma teško ćete naći majstore koji to mogu da izvedu.
Dakle, početna ideja bila je da pod bude od izlivenog betona, od čega su me majstori odgovorili, zašto – više se ni ne sećam – hidroizloacija i hladno, bla bla. Ali tome sam našla zamenu: pločice koje imitiraju beton sa tamnosivim fugnama izgledaju sjajno, a za održavanje su idealne jer nisu jednobojne, što je najbitnija stvar kod podnih pločica, osim ukoliko niste fan toga da se svaka dlaka koja padne na pod vidi.

Ono na šta sam zaista ponosna jesu moje zidne pločice. Viđala sam ih na skoro svakoj slici kupatila na netu koja mi se dopala, ali ih nema ni na jednom sajtu kada ukucate: „pločice, prodaja, Beograd“, kao ni u prvih pet radnji koje sam posetila. To su tzv. subway tiles ili metro pločice. Problem sa njima, kao i sa ostalim sličnim pločicama, jeste cena. Ili sam bar ja tako mislila do trećeg meseca istraživanja! U malo ekskluzivnijim radnjama koje prodaju pločice naći ćete povremeno istaknutu cenu za prvu klasu i nešto što se zove komercijalna klasa. To su potpuno iste pločice, s tim što su u komercijalnu klasu otišle one koje su zbog nečega izbačene iz prve. Prilično nepoverljiva prema takvom objašnjenu prodavačice, nisam bila lenja već sam otišla u magacin da se sama uverim kako to izgleda. I završim plaćajući više od 50 odsto nižu cenu od prve klase za pločice na kojima maltene nije bilo nikakve razlike – tri ili četiri pločice od svih u mom kupatilu imaju crnu tačkicu. To smatram kupovinom života.

Prvi i najvažniji savet jeste da unajmite preduzimača jer ga ja do polovine izvođenja radova nisam imala. Iako to u prvi mah deluje kao skuplja varijanta, vrlo je verovatno da ćete proći kroz ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji

Osim oko kade, gde su do plafona, pločice u mom kupatilu idu do pola zida, a ostatak je okrečen navodno vodootpornom farbom – živi bili pa videli!
I zidne pločice za kuhinju, nešto drugačijih dimenzija, kupljene su u istoj radnji, na istu foru. Međutim, kuhinjske podne pločice su druga priča. Ideja je bila da imitiraju oslikane podove italijanskih vila. Kupila sam ih u jednoj maloj radnji i, za divno čudo, nisu bile toliko skupe. A svakoga dana su mi sve lepše i lepše.

I poslednja moja nedoumica bile su fugne, kojima sam takođe zadovoljna. Odabrala sam tamnosive fugne na podu i na zidu kupatila i, nadam se, izbegla sudbinu belih fugni oko kade koje pre ili kasnije postanu crne. I da, veličina fugni je 2 mm kako bi se tako tamnosive istakle na belim pločicama.

Dakle, suma sumarum – dajte sebi dovoljno vremena da odlučite kako će izgledati površina koju ćete dugo gledati. Birajte tamnije fugne, ali ne pretamne, npr. crne, zbog kamenca. Izbegavajte reljefne i potpuno jednobojne pločice jer su zahtevne za održavanje i zapamtite – vrlo, ali vrlo je verovatno da to što želite uz malo istraživanja možete dobiti i mnogo jeftinije nego što vam se čini.

I još nešto – srećno!

The post Mini-vodič za renoviranje stana: Kupatilo i kuhinja kao na Pinterestu za malo para appeared first on 42 magazin.