Čik izađi iz šablona?! To zvuči kao provokacija. Onda uđete u salu za ples, zatvorite oči. Glas voditeljke vam sugeriše da gledate ka unutra i dišete. Duboko, pa onda dublje. Potom počinjete da tražite šablon, kliše, najpre u disanju. Pa u pokretu. Ne vidite nepoznate ljude kojima ste okruženi. Žmurite, dišete i plešete. Ruka vam je na podu, pa negde visoko, iznenađuju vas vlastiti ekstremiteti, krećete se nasumično, uz muziku i tišinu, improvizujete, kreirate. I počinjete da osvešćujete svoje unutra. I svoje spolja. Plešete sa njima kako želite. Nema ogledala, vlastiti  odraz ne može da vas koriguje. Da li ste smešni? Pa šta i ako jeste. To je vaš, samo vaš trenutni i autentični ples. Plešete iz sebe sa strancima koji plešu sa sobom. Plešete i sa njima, otkrivate i njihove šablone. I lepo vam je, dobro vam je. Krećete se i zaustavljate. Bacate se i suzdržavate. Lako vam je i teško vam je. Nežni ste i impulsivni. Umorite se i uprkos tome nastavljate. Ples nalikuje životu. Izađete promenjeni, sa svesnom idejom kako da tu slobodu, nesputanost i unutrašnju radost prenesete u svakodnevicu. Ukratko – nekoliko svesnih uvida tokom odličnog provoda.

Atmosfera na radionici Vreme za ples na temu Čik izađi iz šablona

To je jedan kratki i lični utisak sa plesa na temu Čik izađi iz šablona – Vreme za ples, sa samo jedne od nekoliko serijala radionica koje vodi Vera Erac, diplomirana psihološkinja, telesna psihoterapeutkinja (matična škola Tepsinteza) i umetnica.
Vera već petnaest godina gradi svoju praksu bazirajući je na radu sa telom, pokretu, plesu i primenjenom pozorištu kao univerzalnim sredstvima za lični i socijalni razvoj. U radu prepliće umetničke i psihološke dimenzije, a od pre nekoliko godina u praksu aktivno unosi i elemente i principe iz telesne psihoterapije. Od 2012. vodi radionice (nekadašnje Mrdaonice, a sadašnje Vreme za ples) na kojima svako ko poželi može da se izrazi kroz ples i pokret, da kroz ličnu koreografiju dođe u kontakt sa životom u sebi i životom oko sebe, da osvesti sebe i otkrije ko sve jeste i ko sve još može biti i postati. Da pusti da ga telo vodi na putu ličnog razvoja. Da se oseti stvarno živim.
Takođe, Vera je osnovala Udruženje Transfotmator, platformu za transformaciju stvarnosti putem umetnosti.

U eri stresa i posledično tome anksioznosti, na svakom koraku čujemo „opusti se“, „moraš da budeš dobro i kul“. Socijalni imperativ „biti srećan“ a ne „depresivan“ kao da tera ljude da drže sebe pod kontrolom, što donosi neki dodatni grč.
Nažalost, svi znamo da stvari ne funkcionišu baš tako lako, ljudi nisu na dugme, a okolina stvara dodatni pritisak – „moraš da se opustiš“ i to mehanički i na spolja. Ljudi to drže kao neku vrstu maske i granice u odnosu na sredinu – „okej, sada ćemo svi da potenciramo to opušteno, važno je da ja ostavljam tu sliku, da sam kao kul“, a u stvari unutar čoveka je sve samo nije opušteno. Stegnutost proizilazi iz toga što sve mora da bude opušteno, a u stvari ne mora tako da bude. Čovek mora da radi na unutra, na izgradnji uslova koji će doprineti da on stvarno, trajno i na dubokom nivou, onom autentičnom, može da budu opušteniji, da može da oseti sebe, da diše svojim prirodnim kapacitetom, da udahne punim plućima i da stvarno prilagodi život sebi, a ne okolini.

Koliko smo  danas uopšte povezani sa svojim telima, koliko smo celina? Čini se kao da kontrolišemo svoje telo tako što ga kočimo, sputavamo.
Ili smo ukočeni ili smo anestezirani, moraš da se napiješ da bi ušao u stanje da možeš da plešeš,  da te je baš briga. Društvena situacija nam je izazovna, ali to je negde i naš mentalitet  jer smo odgojeni tako da je sramota priznati da nešto ne znaš, sramota je pitati. Od malih nogu ljudima se usađuje „ćuti, nemoj, nemoj da probaš, nemoj da rizikuješ“, odrastamo sa pritiskom i težinom. Ne smeš da pokažeš slabost, posebno muškarci, moraš da budeš čvrst. Bitno je kako to sve spolja izgleda, da slučajno ne pokažeš neke emocije. I tako se gubi kontakt sa samim sobom, sa svojim osećanjima, sa svojim telom. A telo i osećanja, to je celina – koliko si u kontaktu sa telom, toliko si u kontaktu sa svojim osećanjima i svojim potrebama. Mi to potpuno zanemarujemo, to se uzima maltene kao neki životni višak. Odvojili smo glavu od tela i dali primat glavi.

Okej je i kada nisi okej i da sebe ne teraš da moraš da budeš dobro. Paradoksalno je da tek kad kreneš da prihvataš i da razvijaš svoj kapacitet da budeš sa neprijatnim osećanjima – sve se menja. Biti sa tim što jeste, plesati sa tim što jeste, put je da osetiš šta ti se događa i pustiš da tvoje emocije teku

A telo čujemo samo kada nas boli…
Da, ima jedna divna sentenca, ne znam čija je a često je citiram: „Ako ne slušaš na vreme šapat svog tela, onda ćeš morati da slušaš njegove urlike.“
Mi u plesu radimo na integraciji glave i tela – jer glava je deo tela. Plešemo i kada nas neke misli opterećuju, važno je da se integrišemo i da uključimo glavu u ples jer ona može da radi konstruktivno, a to što je mi često koristimo na destruktivan način, to je, nažalost, druga priča.
Dakle, stav ne bi trebalo da bude – ja imam telo, nego – ja sam telo. Svesnost nije u glavi već u čitavom telu. Po mojoj matičnoj školi telesne psihoterapije, centar kontakta sa sobom i centar svesnosti stavljamo u fizički centar tela koji se nalazi negde tri prsta ispod pupka. Taj centar omogućuje plesačima da se izduže, da rade šta god žele sa svojim telom, i baš u tom delu moraju da budu jaki, uvežbani, jer kad to drže, onda na okupu drže sve ostale delove tela. Glava i telo su nerazdvojivi , u svom plesnom radu pokušavam da podstaknem i povedem ljude da osveste koliko smo mi zapravo bića čije su dimenzije isprepletane. Sve što se vidi na telesnom planu to ima nužno neki svoj izraz i na psihičkom planu, i obrnuto.

Vreme za ples – Čik izađi iz šablona

Vodite radionice slobodnog plesa i teatra pokreta u koje uključujete elemente telesne psihoterapije. Objasnite nam koncept. Nakon jednog iskustva deluje prilično oslobađajuće – plešeš svoj ples i baš te briga kako to izgleda…
Da, kao da si sam u sobi. Već petnaestak godina bavim se različitim formatima za koje su ključne reči: ples i pozorište, fokus je na fizičkom teatru i radu sa telom, a elemente telesne psihoterapije počela sam da uključujem u grupni rad pre pet godina. Već sedam sezona vodim jedan format radionica koje su se nekad zvale Mrdaonice, a sada se zovu Vreme za ples. Dešavaju se jednom nedeljno i traju dva sata. Na njima pozivam ljude da plešu vodeći ih kroz različite spoljašnje i unutrašnje predele. Uvek je bitno da znamo šta je ono spolja, a šta je ono što nam se dešava unutra, gde je granica između toga, a gde svesno prožimanje. To pomaže ljudima da se puste u ples, da ponekad, ako im je potrebno, „isključe“ ono što je spolja, da budu samo na unutra, u kontaktu sa sobom, bez obzira na to koliko ih ljudi okružuje. I onda plešu autentično. Radionica je otvorenog tipa, grupa je uvek različita i svaka radionica je celina za sebe. Volim da kažem da je ona kao neko predvorje onoga što ja radim jer ne može bogzna šta da se desi tokom ta dva sata, to nije psihoterapijski rad – on ima terapijskih efekata, ali zavisi i ko je koliko spreman da se upusti. Ima ljudi koji dolaze stalno, neki dolaze povremeno, a neki dođu jednom i nikad se više ne pojave. Pogled na unutra ume da bude neprijatan, da uplaši, pogotovu ako je čovek nepoverljiv ili pak želi da se promene dese odmah. Važno je da čovek sebi da vremena i da ne očekuje od sebe da će se odmah osloboditi i biti u stanju da pokrene svoje telo i da ga oseća.

I šta se zapravo na radionici događa?
Svaka radionica ima svoju temu i svoj tok. Počinjemo lagano osvešćujući kako stojimo i kako dišemo, radimo na proširenju kapaciteta za dah, jer 80 odsto ljudi, uključujući i mene, povremeno zaustavlja dah. Potom se svako pita – gde sam, šta je unutar granica moje kože, u tom najintimnijem prostoru. Početak je prilično meditativan, a onda ga razvijamo, plešemo sami, na unutra, pa polako otvaramo pažnju, ne izlazeći potpuno iz onoga što je unutra, držimo kontakt sa sobom, ali malo provirujem da vidim ko su ljudi okolo, pa ulazimo u interakcije… „Zadajem“, uslovno rečeno, vežbe i aktivnosti, stavljajući fokus na određenu temu. Suština je svesnost – da pratiš, probaš i vidiš. Ljudi se, recimo, često ustručavaju da se puste u ples sa drugima, a neretko im to baš prija, nekima je čak lakše da se u paru povežu sa sobom. Improvizujemo u najboljem stvaralačkom smislu, puštamo se u zajedničku kreaciju. To može biti isceljujuće.
Radionica teče kroz različite ritmove, kao i u životu, mirno, sporo, meditativno, lagano, pa aktivno, dinamično, veselije – do potpunog transa, egzaltiranosti. Sve to ljudima može da donese i neke dublje uvide i povezivanje sa stvarnim životom, a suština je da vidiš kako ono što si shvatio tokom plesa možeš da preneseš i integrišeš u život.

A šta je Ples sedam promena?
Dok je Vreme za ples neka vrsta predvorja ove prakse, ljudi dođu da je okuse, ali to je jedan susret, Ples sedam promena predstavlja jedan dublji format, ciklus od sedam radionica, tokom kojeg ista grupa prolazi ceo put, a na svakom susretu imamo određene psihofizičke teme koje nas dovode u kontakt sa životom u sebi. To je otvaranje za mogućnost promene. Prva radionica je npr. imala temu Zemlja, kao simbol uzemljenja, to je u telesnoj psihoterapiji poverenje u život, u sebe, u sopstvene noge koje će te držati stabilno, kontakt sa prirodom, sa onim što te okružuje, zdrav kontakt sa realnošću.
Nasuprot stabilnosti, poverenju stoji strah kao negativni pol. Ljudi se dotaknu i straha, ali fokus je na tome da se otvoriš i da vidiš šta je to što tebi omogućuje da osetiš više poverenja, da imaš veću stabilnost u telu i da možeš da sebe u tom smislu osnažiš. To je intenzivniji i dublji proces.
Ili je tema npr. Oči, biti stvarno viđen i pre svega videti sebe, biti vidljiv sebi i biti vidljiv drugima, dopustiti drugima da te vide i da ti stvarno vidiš druge, a da bismo bili prisutni za druge, moramo pre svega biti prisutni za sebe. To su toliko jednostavne stvari koje toliko nije lako živeti. Naravno, ne možemo da budemo uvek sto posto prisutni, ali svest i namera nam u tome mogu mnogo pomoći. Gradnja tih resursa već čini razliku.

Vreme za ples – Čik izađi iz šablona

Radili ste i predstave sa osetljivim društvenim grupama. Koji je to format?
U svemu što sam radila i radim postoje preklapanja, sve je bazirano na telesnoj psihoterapiji i elementima plesa i fizičkog teatra. Na radionicama kao što su Vreme za ples i Ples sedam promena često nastaju pravi mali ad hok performansi koji se ne prikazuju javno, jer je tu fokus na procesu. Primenjeno pozorište je polje koje nam omogućava da iskoristimo i angažujemo pozorišna sredstva u cilju ličnog i društvenog razvoja. Akcenat je na razvoju kreativnosti. Osnovala sam Udruženje Transformator, platformu za transformaciju stvarnosti putem umetnosti, a fokus je na tome da se uz pomoć umetničkih sredstava radi na razvoju koji ima neke terapijske efekte, ali nije psihoterapija. Radila sam dosta projekata sa vrlo osetljivim društvenim grupama, sa Romima raznih uzrasta, sa decom oštećenog sluha, mladima koji se nose sa problemima zavisnosti… Najsvežiji je rad sa Udruženjem Duša koje okuplja korisnike psihijatrijskih usluga. Uradili smo interaktivnu pozorišnu predstavu Priče iz duše, izveli smo je u oktobru na Dan mentalnog zdravlja, a oni su se tada osetili veoma podržano, ljudi su im aplaudirali od srca, bili sa njima na sceni i potom razgovarali. To je fenomenalan trenutak.
Cilj je osnaživanje kroz proces i stvaranje jednog kreativnog dela koje će biti izvedeno ili na pozorišnoj sceni ili na sceni koju mi kreiramo, a koja može biti i usred romskog naselja. Sam proces je za te ljude osnažujući, a u trenutku kada oni izvode to što su napravili pred drugim ljudima, a opet ne zbog drugih, oni su totalno u svoj svojoj punoći i životu – tada počinju da osećaju svoju moć.

Čovek mora da radi na unutra, na izgradnji uslova koji će doprineti da on stvarno, trajno i na dubokom nivou, onom autentičnom, može da budu opušteniji, da može da oseti sebe, da diše svojim prirodnim kapacitetom, da udahne punim plućima i da stvarno prilagodi život sebi, a ne okolini

Mnogo ljudi ovde ima nekih psihičkih problema i traže razne izlaze – od psihoterapije, preko joge i raznih meditativnih veština. Činjenica je da se ljudi sve lakše odlučuju da zatraže pomoć stručnjaka, ali čini se i da je vaša terapija prijemčiva jer deluje neformalnije, istovremeno posvećeno, razigrano, pitko i duboko.
Da, važna je prevencija raznih neprijatnih psihičkih stanja, ali i osnaživanje svih koji se sa takvim tegobama bore. Jedan od ciljeva svih segmenata mog rada je povećati svesnost i kapacitet za protočnost – to da budemo u kontaktu sa tim šta osećamo i da to za početak prihvatimo, a ne da odmah se trudimo da to promenimo. Da budemo sa tim svesno i bez toga da nas neprijatna osećanja preplave.
Ovakva vrsta rada nije nužno i po svaku cenu prijatna. Ne težimo prijatnosti, već istinitosti. Ponekad ljudi plešu i plaču, jer to je ono što im u tom trenutku treba. I to je mesto gde mogu da plaču. Okej je i kada nisi okej i da sebe ne teraš da moraš da budeš dobro. Paradoksalno je da tek kad kreneš da prihvataš i da razvijaš svoj kapacitet da budeš sa neprijatnim osećanjima – sve se menja. Biti sa tim što jeste, plesati sa tim što jeste, put je da osetiš šta ti se događa i pustiš da tvoje emocije teku. Čim pokreneš svoje telo sa tim što jeste, pokreću se i emocije, zato je ples i lep i čak i zastrašujući. A ako se zalediš, staneš i čvrsto držiš to, praviš se da to ne postoji, onda i ne dišeš, nisi živ nego si polumrtav.

Mi u plesu radimo na integraciji glave i tela – jer glava je deo tela. Plešemo i kada nas neke misli opterećuju, važno je da se integrišemo i da uključimo glavu u ples jer ona može da radi konstruktivno, a to što je mi često koristimo na destruktivan način, to je, nažalost, druga priča.
Dakle, stav ne bi trebalo da bude – ja imam telo, nego – ja sam telo

Šta još novo spremate u vašoj plesnoj terapijskoj kuhinji?
Uskoro, 14. Aprila, počinje ciklus radionica Probudi svoj ples, koji radim sa koleginicom Marijom Rudić. Nas dve dva puta godišnje držimo ovaj ciklus, sada već deseti put, i on se sastoji od šest radionica od po dva sata i petnaest minuta, a ideja je da svako dođe u situaciju da oslušne koji je to njegov ples. Ciklus je inspirativan naročito za ljude koji misle da ne znaju da plešu, kao i za sve ljude koji žele da se upuste u istraživanje i otkrivanje autentičnog sebe i svog autentičnog izraza u plesu. Svaka radionica ima svoju temu: Ja i moje telo, Ja i pokret, Ja i prostor, Ja i zvuk, Ja i drugi, Ja i ja… Postepeno učimo šta je ono što čini naš lični ples i šta nam on donosi, kako mogu da stvaram i obogaćujem svoj ples…, a suština je, kao i za sve druge radionice, da nema zadate koreografije već svako otkriva svoj ples. Rok za prijave na ovaj ciklus je 5. april, a sve informacije o ovom ciklusu, kao i o drugim radionicama koje vodim, mogu se pronaći na FB stranici Vera Erac – Slobodan ples & teatar pokreta.

Vreme za ples – Čik izađi iz šablona

E da, kako birate muziku za radionice?
Muziku biram i intuitivno i ciljano i planski. Ona je moćan medijum koji može da nas transponuje u određeno osećanje i da nas na nešto podseti. U svakoj radionici postoji jedan segment bez muzike – u tišini, kada možemo da oslušnemo svoju unutrašnju muziku i tad je baš zanimljivo, kada te ništa ne vodi spolja. Tišina zna da bude vrlo oslobađajuća, zato što i muzika vrlo često može da nas ubaci u određeni šablon, da „moraš“ da se krećeš na određeni način.
Kada je reč o žanrovima, koristim najrazličitije vrste, a iako numere biram intuitivno, svaka pesma je tu sa određenim ciljem. Nekad se igram sa tim da plešemo kontra muzici ili da, ako je muzika brza, svako gleda kako može da se kreće sporo, baš kao i u životu – kako da se krećeš sporo kada je oko tebe sve ubrzano, da se isključiš svesno kada su oko tebe svi nervozni. Ili pak da budeš brz kada si unutra spor. To se postiže vežbom. Nije lako, ali to je cena dostizanja životne radosti.
Naročito su popularne radionice sa temom Afrika, na kojima otelotvorujemo u plesu uticaje afričkog kontinenta, uz afričku muziku i afro-remikse, a plešemo i uz klasičnu, elektronsku, rok i pank, fank i disko… Inače, radim i kao DJ, tako da je moj muzički kovčeg bogat i šarolik.

Hvala, Vera!

The post Vera Erac: Vreme je da zaplešete sa životom appeared first on 42 magazin.

Ona živi, stvara i pleše u Madridu, a za sobom ima nekolicinu sjajnih i internacionalno nagrađivanih autorskih projekata. Njen komad Café Cantante proglašen je najboljom plesnom predstavom na 29. festivalu u Sarajevu, komad La Rosa del Penal premijerno je izveden na festivalu CIBRA u Toledu, zatim, savremeni ples i flamenko muziku uspešno je spojila u delu Metamorphosis, izvedenom na Internacionalnom festivalu savremenog kazališta u Splitu, dok je sopstvenu ličnost istraživala kroz delo Confrontation.

Srpskoj publici predstaviće se 4. decembra u Operi i teatru Madlenianum komadom Vrli novi svet, plesno-dramskom predstavom koja se temelji na istoimenom delu Aldousa Huxleya.

O dehumanizaciji novog sveta, sterilnosti i odsustvu individualnosti, zatim kako se ove i srodne teme komuniciraju plesom i pokretima, otkriva nam Saša, multitalentovana umetnica koja za ovu predstavu potpisuje čak tri stavke – režiju, koreografiju i kostim.

Težnja za pozorišno-plesnim komadom na temu hiperhumanizacije, koju prati nedostatak originalnosti, sasvim je jasna u trenutku u kom živimo. Ali kako se ovoj temi prilazi iz koreografskog ugla? Kako se plesom govori o problemu prenaglašenog individualizma ili egocentrizma?
Moram priznati da sam samoj sebi postavila težak zadatak. Nije nimalo jednostavno prikazati ljudsko biće kao proizvod iz laboratorije, gde je svaka individua jedinstvena, srećna i zadovoljna plasiranom slikom svog života, a nasuprot tome svet koji je izolovan i daleko od umreženog i sofisticiranog sistema, svet koji ima želje, snove, strahove i veru. Iz koreografskog ugla ovoj temi može da se pristupi na razne načine. Smatram da je najbitnija emocija koju pokret prenosi i izaziva, i da je to upravo ono što smo uspeli da postignemo.

Nije nimalo jednostavno prikazati ljudsko biće kao proizvod iz laboratorije – gde je svaka individua jedinstvena, srećna i zadovoljna plasiranom slikom svog života

Koji je najveći koreografski izazov s kojim ste se sreli tokom rada na ovom komadu? Stvoriti pokret koji je potpuno dehumanizovan, koji je ples, a ujedno daleko od svih plesnih kodova. Na početku smo isključili svaku mogućnost ljudske kretnje, počevši od jednostavnih animalističkih pokreta, a potom smo išli sve dalje u istraživanju dokle pokret može da dosegne dajući mu jednu potpuno novu dimenziju.

Vrli novi svet

Koliko i kako su važni kvaliteti svakog plesača ponaosob u prenošenju poruke koju vi, kao rediteljka/koreografkinja, želite da publika oseti?
U Vrlom novom svetu insistira se na tome da su naizgled svi isti, a zapravo je individualnost svakog pojedinca prenaglašena. U skladu s tim bilo je vrlo važno pronaći plesače koji su potpuno različiti kako po fizičkom izgledu i kvalitetu pokreta, tako i po karakteru. Veliki izazov je bio ukrotiti taj pokret i karakter kako bi u pojedinim momentima delovalo kao da su jedno biće.

Kakvo je vaše mišljenje o savremenom plesu ovde, u Beogradu, u poređenju sa madridskom scenom?
Mislim da Beogradu najviše izostaje podrška države, grada i privatnih fondacija. U Madridu mnoga pozorišta nude plesačima umetničke rezidencije i sredstva kako bi pospešili njihovo stvaranje. Beograd ima jedan odličan plesni festival koji može da parira velikim svetskim festivalima, i to je zaista sjajno. Ali mislim da je, pored toga, potrebno još mnogo manjih festivala i događaja, na kojima bi se mogli prikazati radovi mladih i ne tako poznatih koreografa. To je ono što nedostaje beogradskoj plesnoj i kulturnoj sceni.

U Vrlom novom svetu insistira se na tome da su naizgled svi isti, a zapravo je individualnost svakog pojedinca prenaglašena

Postajete sve poznatiji po predstavama na temu psihoanalize i samoistraživanja. S pretpostavkom da ste prošli (ili još uvek prolazite) kroz taj proces, koji momenti su za vas bili izazovni, a koji katarzični na ličnom, ali i na profesionalnom planu (u okviru predstava koje ste radili)?
Pre nekoliko godina počela sam intenzivno da čitam Junga, te zašla malo dublje u polje psihoanalize i istraživanja u domenu ljudskog nesvesnog. Odlučila sam da napravim solo performans u kome sam kroz samoposmatranje, analizu svojih doživljaja i iskustava, ogolila svoju dušu suočavajući se sa sopstvenim egom, sopstvenom senkom, svojim sećanjima i strahovima. U performansu evociram svoje detinjstvo, godine rata, košmare koji me prate u snovima i na javi, te stavljam pred publiku jaku ekspresiju svog nesvesnog. U periodu kada je ovo delo nastajalo sate i sate provodila sam u studiju suočena sama sa sobom i svojim strahovima koji su dobili novu dimenziju. To je dovelo do potpune transformacije moje ličnosti. Postala sam jača i izašla kao pobednik.

Uz koju muziku volite da plešete, a koju privatno slušate?
Volim da plešem uz zvuk talasa, šum vetra, cvrkut cvrčaka, muzika je sve što u datom trenutku pokreće.

Beograd ima jedan odličan plesni festival, ali mislim da je pored toga potrebno još mnogo manjih festivala i događaja, gde bi se mogli prikazati radovi mladih i ne tako poznatih koreografa

Za ovaj komad potpisujete i kostim. To ne čudi jer, osim što plešete i bavite se koreografijom, vi ste i vlasnica jednog lepog modnog brenda – Shash Couture. Recite nam nešto više o tome.
Umetnost je u meni i oko mene. Za umetnost je potrebna volja, snaga i odricanje. Ona je kao reka mog detinjstva – divlja, bogata, bujna i „srećna jer zna da će videti more“. I kao što se reka uliva u more, tako se i umetnost uliva u moje kreacije. Upravo zbog toga, Shash identifikujem više kao umetnički projekat nego modni brend. Sve što stvorimo u okviru ovog projekta kreće se oko ideje i čina odevanja na jedan prirodan i spontan način. Mi plešemo, eksperimentišemo, stvaramo, rušimo i ponovo stvaramo.

View this post on Instagram

VOGUE SPAIN: Cortesía de Shash ✔️✔️✔️ #filipa #dress #shash #ninamur #micuir #anatorresmakeup #fernandofrade

A post shared by s h a s h (@shash_couture) on Nov 12, 2018 at 3:07am PST

Čini mi se da su haljine koje stvarate u savršenoj vezi s vašom ljubavlju – plesom. One su lepršave, dozvoljavaju slobodu pokreta, a u isto vreme su elegantne i donekle smerne. Da li sam u pravu?
Ples i dizajn odeće su se kod mene razvijali paralelno. Inspiraciju za stvaranje koreografija crpela sam iz mojih kostima, i obrnuto. Dugo, vrlo dugo, postojala je u meni ideja da moje kreacije ponesu i drugi. A onda je ideja dobila ime i pretvorila se u Shash, iz početka stidljivo, a kasnije sve smelije, jedna za drugom nizale su se haljine, a svaka od njih pričala je svoju priču.

Shash identifikujem više kao umetnički projekat nego modni brend

Koje dame su u Beogradu otkrile vaš brend, ko je Shash devojka? Ima li ona veze s plesačicama na sceni?
Mnoge velike dame u Beogradu prepoznale su Shash, a pomenuću jednu koja je oduvek bila moj idol i inspiracija – Branka Katić – večni plesač na sceni života.

I za kraj, kroz sve ove discipline kojima se bavite, da li ste zagrebali odgovor na pitanje – šta nas čini ljudima?
U vreme kada se reči sve manje čuju, pokret govori istinu. Dobro došli na predstavu!

Premijera plesnog komada Vrli novi svet zakazana je za  4. decembar 2018. u 19.30 sati, u Operi i teatru Madlenianum.

The post SAŠA SAŠIĆ: Beogradskoj sceni potrebno je više plesnih festivala appeared first on 42 magazin.

GaGa tehnika nas je zaintrigirala već u startu, pa smo se zapitali o čemu je reč. Institut za umetničku igru i Ustanova kulture Vuk nedavno su organizovali javni GaGa čas koji je vodio naš sagovornik. On nam već u startu objašnjava da je GaGa novi način sticanja znanja kroz telesni pokret. To je okvir za otkrivanje i jačanje tela, njegove fleksibilnosti, izdržljivosti i agilnosti dok pojačava čula i maštu. GaGa podiže svest o fizičkim slabostima, budi obamrle delove, izlaže fizičke fiksacije i nudi načine za njihovo otklanjanje. Rad ovom tehnikom poboljšava instinktivno kretanje i povezivanje svesnih i nesvesnih pokreta, a to dovodi do iskustva slobode i zadovoljstva na jednostavan način, u prijatnom prostoru, u udobnoj odeći, u pratnji muzike, povezujući svaku osobu sa sobom i drugima. Ovaj čas poslužio je kao zagrevanje pred premijeru plesne predstave Aliza koja će se održati 24. juna na istoj sceni.
Nakon što smo shvatili o čemu je reč, želeli smo da saznamo više pre nego što zaplešemo.

Javi GaGa čas u UK Vuk; Foto: Nemanja Maraš

S obzirom na to si već nekoliko dana u Beogradu, šta ti je ostavilo najjači utisak do sada?
Cene! Ovde je sve tako jeftino!

Šta ćeš raditi do nedelje kada je premijera?
Nastaviću da vežbam sa igračima što više mogu kako bismo se bolje razumeli kroz igru, a istovremeno otkrivajući im sve više šta je GaGa.

Ti si plesač, koreograf, a uz to i komponuješ muziku. Reci nam nešto više o svojim počecima, čime si želeo da se baviš na početku karijere.
Oduvek sam znao da želim da stvaram i da moj svet treba da bude umetnost. Oduvek sam osećao bezuslovnu ljubav i prihvatanje koje mi pruža umetnost i u tom odnosu sam uvek bio svoj.

Sreća je stvar odluke. Način na koji mi možemo da nateramo sebe da budemo srećni i verujemo tom osećaju

Šta je GaGa?
GaGa je jezik pokreta čiji je tvorac Ohad Naharin. To je način razmišljanja i rada u Batsheva Dance Company, a ja imam sertifikat da sada tome naučim i druge. To izgleda tako što navodim učesnike evokativnim instrukcijama na pokret, ali umesto da bukvalno kopiraju određeni pokret, svako od njih treba da istražuje ta uputstva i otkriva kako će razumeti, nadograditi, interpretirati i na kraju realizovati izvršenje zadatka. GaGa nudi kreativni okvir u kome se učesnici povezuju sa svojim telima, imaginacijama, tada postaju svesniji svog tela i njegovog pokreta, poboljšavaju fleksibilnost i izdržljivost i uživaju u pokretu u već stvorenoj prijatnoj atmosferi.

Šta možemo da očekujemo da ćemo videti na predstavi Aliza?
Dobro pitanje. U delu Aliza igrači istražuju sopstvene fantazije kroz kretanje tela koje nastaju tako što oni osluškuju svoje strasti, na osnovu toga se kreću, povezuju sa svojim telima, ali i ljudima koji ih okružuju. Aliza slavi sreću, ali ne zaboravlja prošlost. Igrom u Alizai će svaki plesač slaviti sopstvenu sreću kroz vreme i prostor.

Alizarin je arapska reččiji je skraćeni oblik Aliza, a označava strast, ljubav, život, snagu, sreću i sl. Šta Aliza predstavlja za tebe?
Aliza je bila moja baka, majka moje majke i ja sam je jako voleo. Pokušavajući da se izborim sa njenom smrću i prevaziđem taj tužan trenutak, shvatio sam da je zapravo sreća stvar odluke – način na koji možemo da nateramo sebe da budemo srećni i verujemo tom osećaju tela. Aliza na hebrejskom jeziku znači veselost, a to je reč koja opisuje način na koji me je baka odgajila. To mi je donelo pitanja: Da li mi možemo da kontrolišemo sreću? Da li možemo uživati u pravom i iskrenom trenutku?

GaGa nudi kreativni okvir u kome se učesnici povezuju sa svojim telima, imaginacijama, tada postaju svesniji svog tela i njegovog pokreta, poboljšavaju fleksibilnost i izdržljivost i uživaju u pokretu

Šta ti je potrebno da bi bio u balansu u svakom smislu te reči?
S obzirom na to da sam hiperaktivan, moram nekako da izbacim energiju, da se krećem, da se znojim, da osećam svoje telo. Baš zbog toga volim da zastanem na trenutak i jednostavno samo dišem duboko. Mislim da je to dobar balans.

Tvoja sledeća stanica?
Vraćam se kući na dve nedelje, a onda letim za Kopenhagen, pa u Milano.

Foto: Alvin Collantes

Šta dalje planiraš?
Mislim da bez ambicija i snova ne bih bio danas ovde. Što su veći i dalji tvoji snovi, to ćeš biti bliže onom čemu stremiš. Nadam se da ću svoju umetnost poslati što dalje kako bi ona mogla da mi vraća izdaleka.

The post Ido Gidron: GaGa je novi način sticanja znanja kroz telesni pokret appeared first on 42 magazin.

Na ovogodišnjoj Polifoniji, koja je svake godine redovni prateći program, zaintrigirala nas je produkcija Stanice, Servisa za savremeni ples, pod nazivom Scarpe, koreografkinje Jovane Rakić.

Kako bismo pripremljeni otišli na gledanje i doživljavanje, razgovarali smo sa Marijanom Cvetković, damom koja je menadžerka Stanice od njenog osnivanja, a koja nas je upoznala sa svim segmentima rada ove organizacije.

Kako i kada ste ušli u svet savremenog plesa?
Godine 2005. nova, nadolazeća generacija umetnika počela je da radi na stvaranju infrastrukture za savremeni ples koja, osim na nivou pojedinačnih malih inicijativa, nije postojala u našoj zemlji. Savremeni ples bio je mlada oblast u polju savremene umetnosti, te nije postojao nikakav institucionalni okvir kroz koji be se ta oblast razvijala sistematično i dugoročno. Da bi se obezbedio nekakav organizacioni okvir kroz koji će moći da se razvijaju nove inicijative i pokreću novi programi, osnovana je Stanica – Servis za savremeni ples. Tada sam se ja pridružila toj inicijativi kao producentkinja. Paralelno sa stvaranjem organizacije radilo se sa velikom strašću na stvaranju regionalne, balkanske platforme za savremeni ples koja je nazvana Nomad Dance Academy. To je bio i prvi projekat u koji sam se uključila i u kome sam i danas. Ono što je u tom trenutku za mene bilo neodoljivo jeste strast ljudi koji su u tom polju radili i želeli da za sebe i nove generacije stvore bolje uslove, a da se pri tome aktivno i kritički odnose prema sopstvenom radu i prema svim izazovima koji postoje u nestabilnim i, često, ekstremno nasilnim kontekstima kakvi postoje u našim zemljama.

Šta znači biti plesna aktivistkinja u Srbiji? Koliko mesta mi pravimo za nove plesne tendencije?
Biti plesna aktivistkinja za mene znači boriti se za poboljšanje uslova rada u čitavom polju savremenog plesa, a ne samo za svoje lične interese ili interese manje grupe prijatelja. To znači biti proaktivan u zagovaranju principa saradnje, ravnopravnosti, prava na rad u sopstvenom profesionalnom polju, boriti se protiv komercijalizacije i elitizacije savremene umetnosti, ali i stalno propitivati ustaljene načine produkcije, komunikacije, saradnje (umesto nekritičkog ponavljanja načina rada koji su stvoreni u nekim drugačijim kontekstima).

Stanica se izdvaja od drugih plesnih organizacija po mnogo čemu – imate zanimljive međunardne programe, radite sa decom i tinejdžerima… Odakle dolaze ljudi koji sačinjavaju Stanicu i kako se finansirate?
Stanicu su osnovali umetnici i njihovi saradnici koji nisu imali nikakvu strukturu oko sebe, instituciju ili organizaciju koja bi radila na razvoju oblasti savremenog sveta. Od osnivanja 2006. godine, Stanica je sebi stavila u zadatak da se bavi svim pitanjima i oblastima koje su važne da bi se jedno umetničko polje razvijalo – od obrazovanja i kulturnih politika do produkcije umetničkih radova, obezbeđivanja prostora za rad, međunarodne saradnje, promocije, teorijskog i kritičkog promišljanja, transdisciplinarnih povezivanja i tako dalje. Iz potrebe da se sve to pokrije, a u ograničenim uslovima rada (što znači uz nepostojanje neke stabilne podrške za organizaciju), pokušavali smo da razvijemo svoje resurse kroz saradnju sa velikim brojem različitih partnera i tu je naš najveći kapital: ljudi, partnerstva i mreže. Tako je proširen prostor za naše umetnike koji su, preko Staničinih partnerskih projekata i saradnji, dobili značajne prilike da se obrazuju, razvijaju, da stvaraju nove radove, putuju na rezidencijalne programe, upoznaju međunarodnu scenu, posećuju razne plesne institucije i festivale… Na primer, samo 2017. godine Stanica je obezbedila stipendije za osam umetnika i teoretičara na devet različitih programa u Parizu, Temišvaru, Štutgartu, Sofiji, Berlinu i Beču u vrednosti od 18.000 evra. Sve su to pokrili naši razni partneri koji veruju u važnost našeg rada i podržavaju naše napore da ulažemo u razvoj sopstvene scene. Za jednu malu organizaciju to je veliki uspeh. Stanica svoje programe finansira kroz projektne grantove u Srbiji i inostranstvu. Ona nema novac da se izdržava, pa se kroz te projekte pokrivaju neki osnovni troškovi. Kada nema grantova – nema ni organizacije.

Samo ove godine Stanica je obezbedila stipendije za osam umetnika i teoretičara na devet različitih programa u Parizu, Temišvaru, Štutgartu, Sofiji, Berlinu i Beču u vrednosti od 18.000 evra

Hajde malo da pričamo o programima za decu koje sam spomenula.
Program za decu i njihove učitelje i učiteljice započeli smo 2013. Generator je nastao iz namere da se dalje razvija i promoviše praksa rada plesnih predstava za bebe i malu decu koju je davno ovde ustanovila Dalija Aćin Thelander, jedna od osnivačica Stanice. Tim programom hteli smo da podelimo svoje uverenje da je znanje koje se stvara u polju plesa – znanje o telu, komunikaciji među ljudima, odnosu pokreta i unutrašnjeg sveta deteta i čoveka, izražavanju kroz pokret i slično – dragoceno u radu sa decom. Jedna od aktivnosti tog programa namenjena je obrazovanju predškolskih vaspitača i vaspitačica za korišćenje plesa i pozorišta u svakodnevnom radu sa decom. Tako se sva ta znanja iz plesnog polja prenose u polje obrazovanja i ranog razvoja dece, ali se i deca uče da prepoznaju i koriste svoje urođene potrebe da se izraze pokretom, plesom, igrom – sa drugima.

A šta čeka tinejdžere?
Ove godine pripremamo i program radionica za tinejdžere kojima želimo da ih povežemo sa poljem savremenog plesa koji se, inače, nigde ne može naći u školskim programima (kao ni druge oblasti savremene umetnosti). Ovakvi programi nisu samo važni na nivou informisanja mladih o tome šta je sve savremena umetnost, već i zato što omogućavaju tinejdžerima dublje razumevanje sveta koji ih okružuje i u koji su oni duboko zaronjeni, ali bez ikakve podrške da razumeju mnoge oblike pojavnosti tog sveta (jer se u školi o njima nikada ne govori). Zato je savremena umetnost za njih važna – kao podsticaj za razmišljanje i razumevanje savremenog vremena i njegovih raznih pojavnosti.

Smešteni ste u Kulturnom centru Magacin, u Kraljevića Marka.
Srećna okolnost je što imamo kancelariju u Kulturnom centru Magacin, kao i jednu plesnu salu koja je otvorena i besplatna za sve plesne umetnike, projekte, inicijative… i kao takva jedina je u gradu. Magacin smo dobili od Grada Beograda 2007. godine zahvaljujući inicijativi koja se zvala Druga scena; nju su pokrenuli Stanica i čitav niz drugih organizacija i pojedinaca kako bi se konačno u Beogradu obezbedio prostor za rad nezavisnih organizacija. Nažalost, Grad Beograd do danas nije regulisao status tog kulturnog centra iako je on u svojih 10 godina omogućio rad hiljada umetnika, aktivista, studenata, istraživača i raznih drugih ljudi koji su u tom prostoru organizovali manje i veće skupove, izložbe, radionice, konferencije, akcije svih vrsta, stvarajući tako jedan izuzetno vredan segment umetičke scene Beograda. Magacin je važan i zato što je, bez sredstava i minimalnih uslova za rad, iznalazio načine samooroganizovanja kroz otvorenost, dostupnost i solidarnost sa veoma različitim grupama ljudi.

Svake godine organizujete Kondenz – festival savremenog plesa i performansa, koji će se ove godine održati od 20. do 25. oktobra. Na njemu pre svega predstavljate domaće umetnike. Da li ste lansirali nečiju karijeru?
Kondenz festival ove godine organizujemo 10. put. On je stvoren da bi se u Beogradu otvorio prostor na kojem bi domaća publika i domaći umetnici mogli videti aktuelne i eksperimentalne načine rada i umetničke proizvodnje na međunarodnoj plesnoj sceni. Međutim, to je bio i način i da se domaći umetnici sa svojim radovima kontekstualizuju i stupe u dijalog sa tom međunarodnom scenom. Sa druge strane, veliki broj naših umetnika ovde nema mogućnost da svoj rad predstavi većem broju gledalaca – oni često svoj rad mnogo više prikazuju u inostranstvu nego u svojoj zemlji. Kondenz je, kao festival, mnogo vidljiviji publici i medijima, pa ga zato koristimo i kao sredstvo promocije domaćih umetnika i njihovih projekata. Dakle, trudimo se da festival svaki put ima i domaće produkcije nastale u prethodnih godinu dana i strane produkcije kojima želimo da pokažemo šta su sve savremeni ples i koreografija. Upravo time naglašavamo koliko je važno imati plesni centar u ovako velikom gradu kao što je Beograd. Bez takvog prostora umetnici ne mogu da prikažu svoj rad većem broju ljudi, strani umetnici, kada dolaze, nemaju gde se predstave, publika ne može da produbi svoje iskustvo i znanje o savremenom plesu – jer nema mesta gde bi mogla da vidi plesne predstave, čuje predavanja, učestvuje na radionicama, odvede dete na plesnu predstavu (osim za vreme festivala)…  Zato se mi zalažemo za uspostavljanje centra u kome će se savremeni ples razvijati sistemski i prikazivati redovno različitim vrstama i uzrastima publike.

Magacin kao kulturni centar važan je i zato što je, bez sredstava i minimalnih uslova za rad, iznalazio načine samooroganizovanja kroz otvorenost, dostupnost i solidarnost sa veoma različitim grupama ljudi

Šta bi bio, po vašem mišljenju, najuspešniji projekat koji je Stanica realizovala?
Teško bi bilo izdvojiti neki projekat kao najuspešniji… Mi smo u prethodnih 12 godina napravili stotine velikih projekata i manjih programa. Ali sve to zajedno imalo je jedan cilj: da se scena savremenog plesa u Srbiji u jednom svom segmentu – onom eksperimentalnom, koji razvija nove umetničke prakse, drugačije načine organizovanja, edukacije i saradnje – konstituiše kao poseban, politički osvešćen i društveno angažovan segment savremene umetnosti. Smatram da je najveći uspeh to što smo, uprkos teškim uslovima, uspeli da uspostavimo svoj specifičan način rada koji je prepoznat i u domaćem i u međunarodnom kontekstu.

Organizujete predstavu na ovogodišnjem Bitefu?
Na ovogodišnjoj Bitef Polifoniji, koja je redovni prateći program Bitef festivala, Stanica prikazuje svoju poslednju produkciju Scrape koreografkinje Jovane Rakić. Osim toga, naš član i saradnik, koreograf Igor Koruga član je žirija ovogodišnjeg Bitefa, nakon što je prošle godine u glavnom programu tog festivala predstavio predstavu Samo moje, koju je radio u saradnji sa kreografkinjom Anom Dubljević, a u produkciji Stanice.

Osim što promovišete domaće autore, vi takođe dovodite neke važne evropske koreografe i planirate plesne premijere. Takve stvari neophodne su domaćoj publici, ali mene zanima koliko ulažete u marketing? Na koje načine dolazite do ljudi i predstavljate im sjajne stvari koje radite?
Na moju veliku žalost, danas vlada princip da ako ste u mainstream medijima, onda i postojite; ako vas tu nema, nema vas nigde. Stanica je, kao organizacija koja ima odgovornost prema umetnicima i publici, svesna ovog represivnog pravila. Ali, usled ograničenih mogućnosti koje imamo i želje da više uložimo u umetnike koji se bore za opstanak i pravo na rad, uvek smo birali da svoje resurse ulažemo u njih, a manje u PR i marketing. Isto tako, smatrali smo da nam je prva ciljna grupa mlađa publika koja mnogo više prati i koristi društvene mreže, pa smo uglavnom usmereni na komunikaciju putem društvenih mreža. To, naravno, nije dovoljno niti ispunjava sve one funkcije koje su nam važne, ali kada se okrenemo velikim i mainstream medijima, vidimo da njih uglavnom zanimaju bombastični događaji, poznata imena i mogućnosti za skandal…. Kritičkih priloga je malo, pravih polemičkih još manje… Uz to, treba dodati i činjenicu da u Beogradu, kao ni u Srbiji, ne postoji nijedan prostor za savremeni ples, što je velika prepreka za negovanje publike… Stanica, kao i svi drugi akteri na plesnoj sceni, lutaju od mesta do mesta po Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima i zavise od volje direktora raznih pozorišta i kulturnih centara da prikažu i ugoste neki plesni program – obrazovni, umetnički, istraživački, debatni… Tako publika ne može da prati savremeni ples i više se zainteresuje za njega.

Uvek smo birali da svoje resurse ulažemo u njih, a manje u PR i marketing. Isto tako smatrali smo da nam je prva ciljna grupa mlađa publika koja mnogo više prati i koristi društvene mreže, pa smo uglavnom usmereni na komunikaciju putem društvenih mreža

Da li domaća publika voli i razume savremeni ples ili je i dalje više vezana za klasiku?
Ovo pitanje pokazuje svu kompleksnost situacije u kojoj je savremena umetnost u konzervativnom sistemu kulture kakav je naš. Naš odnos prema umetnosti u velikoj meri je usmeren obrazovnim, školskim programima i programima koje nam nude renomirane institucije kulture (javna pozorišta, muzeji, galerije…), a onda dodatno izbrušen medijima i načinom na koji mediji kažu šta je to umetnost i kultura. U slučaju plesa, kao što sam već rekla, školski programi ga i ne spominju, a institucije nam prikazuju samo balet i neke oblike, sada već prevaziđenog, modernog plesa. Mediji, sa svoje strane, najveći prostor daju spektaklima, lakim, zabavnim i popularnim plesnim sadržajima ili festivalskim programima koji imaju novca da plate svoje prisustvo u medijima. Tako se stvara privid da je samo klasični ples prava umetnost ili da je samo spektakl vredan pažnje (i „svakog dinara“ koji se da za skupu ulaznicu). Dakle, ako nemate priliku da se susretnete sa savremenim plesom neposredno, kroz predstavu, radionicu ili razgovor sa umetnicima, nećete znati šta je to tačno… i delovaće vam daleko, nerazgovetno, nepristupačno… Moje iskustvo pokazuje da svaki neposredni susret svih mogućih vrsta publike uvek donosi obogaćujuću razmenu između umetnika i publike. To nije uvek ljubav na prvi pogled, ali uvek jeste podstrek za razmišljanje, slobodnu razmenu osećanja i mišljenja, pomeranje perspektive i želja da se tom iskustvu izloži ponovo. Zato je važno da imamo ne samo plesni centar koji će kontinuirano raditi na komunikaciji sa ljudima i provociranju te slobodne razmene već i koreografske i plesne programe u pozorištima, dečjim pozorištima, kulturnim centrima, u medijima i školama.

Na jesen planirate veliku konferenciju na temu položaja savremenog plesa na Balkanu. Recite nam nešto o tome?
Skup koji se zove Nomad Dance Advocates jeste inicijativa naše regionalne mreže Nomad Dance Academy (koja postoji od 2005). On se održava povremeno u raznim zemljama Balkana u kojima je potrebno javno i glasno zatražiti drugačiji pristup savremenom plesu od ministarstva kulture, gradskih kulturnih vlasti i drugih koji odlučuju o tome kako će se ovo polje razvijati u okviru ukupnog sistema kutlure. Upravo zbog problema u komunikaciji sa tim instancama, a u kontekstu pripreme nove kutlurne strategije za narednih 10 godina, rešili smo da pozovemo brojne kolege i partnere iz regiona, Evrope i SAD da nas podrže u našem zahtevu koji glasi: Napravite prostor za ples! Time želimo da kažemo da je sve ono što nezavisna plesna scena radi godinama u Beogradu i Novom Sadu značajno doprinelo razvoju savremene umetnosti u našoj zemlji i da ta uloga treba da se ogleda u sistemu kulture (sa odgovarajućim javnim prostorom, podrškom, učešćem u kreiranju politika i slično). Taj skup, dakle, stvara sredinu u kojoj donosioci odluka imaju priliku da svet savremenog plesa upoznaju na neposredan način, kroz iskustvo, i tako bolje razumeju koje su potrebe, problemi, ali i mogućnosti koje se mogu iskoristiti u drugim oblastima. Skup se održava 20. i 21. oktobra u Magacinu kao uvod u 10. Kondenz festival, a gosti su nam makedonski ministar kulture, predstavnici ministarstava kulture Slovenije, Hrvatske, Bugarske, Makedonije, Francuske, Švedske, Austrije, predstavnici plesnih centara širom Evrope i SAD i mnogo umetnika sa svih strana.

Koliko je domaća scena udaljena od svetske. Da li je uopšte udaljena?
Savremeni svet je policentričan uprkos nastojanjima starih, zapadnih centara, da očuvaju svoju dominaciju. U savremenoj umetnosti najveće su tendencije da se propitaju te tradicionalne pozicije i da se pokaže koliko je važno zadržati kritički i samokritički odnos prema svakom pojedinačnom kontekstu, što onda proizvodi samoemancipujuće umetničke prakse; kao takve, one bivaju prepoznate u međunarodnom kontekstu kao relevantne i kao primeri iz kojih svi mogu da uče. Takvim pristupom u našoj sredini, načinom rada i proizvodnje koji iz toga proističe, domaća plesna scena je u mnogim segmentima vrlo relevantna za evropski kontekst savremenog plesa. I mnogo je više cenjena u inostranstvu nego kod kuće, gde dominiraju tradicionalni, autoprovincijalizujući i samoograničavajući mehanizmi rada i prateće kulturne politike.

Da li ples menja sve(s)t?
Savremeni ples koji uzima u obzir i misao koja prethodi pokretu i sledi mu, prostor i odnose koje telo u pokretu stvara, društvenost koju proizvodi, političnost svakog tela i strukturalne tenzije koje tela mogu proizvesti – može i mora doprinositi promeni svesti.

The post MARIJANA CVETKOVIĆ: Cilj Stanice je da svi plešu i da svi vide ples appeared first on 42 magazin.

Najbolje fotografije jesu one spontane, nastale u trenucima kad biva uhvaćen neki poseban pokret, izraz lica, emocija. Fotografije su često dokument jednog vremena, stanja duha, pravi psihološki portret. Upravo psihološka studija fotografisanog trenutka bila je lajtmotiv za nastajanje monografije portreta igrača iz sveta baleta i umetničke igre pod nazivom Apres umetničkog fotografa i profesora na Institutu za umetničku igru Nemanje Maraša. Autor je postavio set iza scene, pozadinu sa crnim zidom, i tako uhvatio nesvesne izraze koji otkrivaju osećanja umetnika. Euforija, a odmah potom i iznenađenje zbog objektiva iznedrili su iskrena osećanja fotografisanih ličnosti odmah posle odigrane predstave. Ovom monografijom i samostalnom izložbom Maraš obeležava deset godina rada.

Naziv monografije Apres je veoma sugestivan – koje se sve emocije mogu uhvatiti objektivom neposredno posle predstave?
Želeo sam da igračima prepustim da to pokažu, a publici da prepozna. Nisam želeo da ja budem taj koji analizira, već samo posrednik, medijum između emocije igrača i posmatrača.

Koje su se sve ličnosti našle u knjizi i šta je bilo presudno?
Igrači koji su fotografisani za Apres najaktuelniji su umetnici domaće i svetske plesne scene. Izbor je zavisio od trenutnog igračkog repertoara u Beogradu i gostovanja svetskih umetnika.

Pokret je glavno izražajno sredstvo u umetničkoj igri. Da li se objektivom može dočarati intenzitet fizičkog napora i emotivne erupcije?
Postoji više načina da se pokret zabeleži i prikaže – umetnički ili dokumentarno. Moj pristup je najnekonvencionalniji i možda ne najbolji za studiju pokreta i napora, ali se, kada se zagledate na velikom formatu, tajna portretisanog može prepoznati u detaljima. Odaće ga poneka kapljica znoja, crvenilo na koži ili izražena vena.

Sve se dešava jako brzo, poluautomatizovano, rekao bih čak da je skoro sve prepušteno trenutku. Namerno je korišćen skoro identičan ambijenti, što je moguće bezličniji, kako bi trenutak i emocija igrača došli do punog izražaja

Vaše fotografije jesu često i reakcija na apsurdno ponašanje čoveka u modernom društvu. Opomena ili edukativni pristup?
Kao i svaki umetnik, kao i svaki čovek, u svojoj okolini primećujem stvari koje mi smetaju… U ovom poslu se stvari koje smetaju često pretoče u teme radova. Kao modni fotograf, što mi je godinama bilo glavno zanimanje, susretao sam se sa brojnim zahtevima da se izmeni lični opis. Jedno je kad je to u službi umetničkog izraza ili stava koji se iskazuje, a drugo kad postane oboljenje savremenog društva. Potreba za promenom ličnog opisa i nezadovoljstvo sobom postali su naša svakodnevica. Otuda u mojim radovima postoji sve više istraživanja na temu portreta nesvesnog i pokušaja da se zabeleži najiskrenija maska koju čovek može da ponudi, kao što sam opisao u okviru projekta Buđenje.

Vi ste i profesor na Institutu za umetničku igru. Kako doživljavate nove generacije igrača i njihovu budućnost?
Svaka generacija sa sobom nosi nešto novo, makar nov senzibilitet. I važno je i dobro što, najzad, postoji mesto kao što je Institut za umetničku igru, gde mladi igrači imaju priliku da se susretnu sa raznim vidovima umetnosti i različitim razmišljanjima. Sve to im može samo pomoći da taj svoj senzibilitet uobliče i što bolje prezentuju.

Koliko su društvene mreže važne za ovu vrstu umetnosti i na koji način?
One su postale osnova svake komunikacije – od privatne do poslovne, uključujući onu u marketinške svrhe. Danas se sve više stvari odvija putem socijalnih mreža, koje su postale neminovnost. Verujem da je internet tek na početku, zapravo da smo mi tek na početku, te da još uvek ne umemo da ga koristimo u meri u kojoj nam je dato.

U mojim radovima postoji sve više istraživanja na temu portreta nesvesnog i pokušaja da se zabeleži najiskrenija maska koju čovek može da ponudi

Twitter ili Instagram, i zbog čega?
Instagram je trenutno najaktuelnija socijalna mreža. Budući da je baziran na komunikaciji vizuelnim sadržajem, tu se zaista pronalazim. Twitter sam aktivno koristio kad mu je bilo vreme, ali nisam nikada bio dovoljno ciničan da bih postao popularan.

Da li Beograd prati ritam velikih evropskih kulturnih centara i da li nešto nedostaje?
Kao što je već svima dobro poznato, nedostaju nam muzeji. Toliko.

Ko su vaši uzori u svetu fotografije, a ko vam je omiljen modni fotograf?
Kada sam počinjao, postojali su fotografi koji su mi se dopadali i za koje bih mogao reći da su mi bili uzori, ali to se odavno promenilo. Nikoga ne favorizujem, ali se trudim da pratim rad kako onih eminentnih, tako i  manje poznatih fotografa u svetu i kod nas.

Ko vam je bio najinspirativniji za fotografisanje, a koga biste voleli da fotkate i u kom ambijentu?
Sam proces je bio vrlo specifičan, kao što sam opisao u knjizi koja izlazi u okviru izložbe. Igrač seda ispred objektiva odmah nakon predstave, ja pravim par snimaka uz minimalno korekcija i uticaja na igrače i – to je to. Sve se dešava jako brzo, poluautomatizovano, rekao bih čak da je skoro sve prepušteno trenutku. Namerno je korišćen skoro identičan ambijenti, što je moguće bezličniji kako bi trenutak i emocija igrača došli do punog izražaja.

The post Nemanja Maraš: Ja sam medijum između emocija igrača i oka posmatrača appeared first on 42 magazin.

Da mladi dizajneri i umetnici donose sveže ideje i skreću pažnju, pokazuje nam 21-godišnjakinja pred kojom je tek diplomska izložba, a novi projekat je svež kao skok u vodu u bazen koji je poslužio kao lokacija za novi video.

Na 41. Belgrade Fashion Weeku Ivana Vorguca nagrađena je za kolekciju Oda Kućanskom u okviru B-Future inkubatora. A da se tu priča o njenoj kolekciji ne završava, svedoči i najnoviji projekat koji potiče iz istoimene kolekcije. Naime, 20. maja u okviru Noći muzeja premijerno je prikazan modni eksperimentalni film.

Ovde je reč o usaglašenom miksu plesa, muzike, mode i režije, koji se prepliću kao Ivanina inspiracija za kolekciju. Razgovor na temu filma počeo je od ideje oko koje se kreće dizajn njene odeće, pa su smernice za film bile kolorit, preplitanje, veze, fluidnost, spoj savremenog i tradicionalnog. A unutrašnji monolog i spoljnu bitku trebalo je kroz ples naglasiti, pa je izbor lokacije na kojoj će vazduh i voda upotpuniti doživljaj bio bazen na 25. maju.

Kada je reč o izboru glavnog lika, za fluidnost odevnih komada najbolje rešenje je plesač, a to niko drugi ne bi izneo bolje od prvog soliste beogradskog baleta Dejana Kolareva. Režiju potpisuje Kosta Đuraković, dok je za zvuk zadužen Jovan Marić.

Kada se umetnici iz različitih branši nađu na projektu koji rade iz zadovoljstva, rezultat izgleda ovako, a da je svako dao svoj doprinos, govori i koreografija koju je Dejan Kolarov osmislio za ovu priliku.

The post Moda, ples, muzika i film appeared first on 42 magazin.

Umetnička igra, nekada privilegija elite i poštovalaca lepih umetnosti, uspela je da dopre do običnih ljudi, pre svega zahvaljujući festivalima igre, ali i kampovima kojih je sve više i u unutrašnjosti Srbije. Koreograf Aleksandar Ilić postao je miljenik publike regiona zahvaljujući ulozi Miška iz predstave Ko to tamo peva, ali svojim projektima u koje je uključio ljude sa margine i stariju populaciju. Ove godine on je i umetnički direktor Belefa, a angažovan je i u Institutu za umetničku igru, koji je nastao zahvaljujući upornosti entuzijasta.

Da krenimo od Beogradskog festivala igre koji uskoro počinje.
Program Beogradskog festivala igre veoma je interesantan i ove godine. Za mene je posebno važan povratak koreografkinje Crystal Pite, koju zaista cenim, a takođe je veoma bitan i dolazak Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba sa novom predstavom koreografkinje Maše Kolar, tako da je to početak brisanja granica i pomirenje u umetničkom smislu.

Po ugledu na velike svetske metropole, a sa ciljem da se populariše umetnička igra, najavljena je mogućnost postavljanja video-bima u centru grada sa kojeg bi prolaznici mogli da prate neke programe na Festivalu.
To je zaista jedna sjajna ideja jer Beogradski festival igre, kao komercijalan festival, nije dostupan velikom broju građana. Takođe, našim đacima i studentima karte su dosta nepristupačne. Na ovaj način Festival će biti dostupan većem broju ljudi, izgubiće epitet elitističkog događaja i postaće bliži Beograđanima, ali i turistima. To je u stvari kreativni pristup umetnosti koji se primenjuje na Zapadu, recimo opera iz Londona organizuje razne programe van svog zdanja, na primer održavaju se časovi igre u parkovima, i na taj način se ljudi informišu, i različitim formama igre dočarava se ta strast i približava se običnom čoveku.

I vi imate formulu kako da se podvučete pod kožu običnim ljudima, pre svega mislim na predstavu Ko to tamo peva, koja je potpuno osvojila region.
Sad već nekako postaje kliše kada pričam o Ko to tamo peva. Velika je stvar kada vam se desi u karijeri, a nije često, da se predstava namenski pravi za vašu kompaniju i za vaše pozorište i da koreograf namenski odabere igrače i samim tim stvara uloge sa njima. Meni je dodeljena uloga Miška, koju sam odigrao skoro 200 puta, ajde da kažemo 180, sada više niko ni ne broji, i namenski je stvarana u sinergiji koreograf, igrač, kompozitor i ostale kolege. Nisam ni sumnjao u tom trenutku da će ta predstava doneti toliki uspeh, ne samo našoj kući nego i nama pojedincima, članovima te predstave, i ona je obeležila svakog od nas u karijerama. Mi je i dan-danas igramo, a posle nje više ništa nije bilo isto u Narodnom pozorištu. Promenila su se mišljenja, otvorila su se mnoga vrata i posle 12 godina ona i dalje traje, publika je voli, a svaki put je drugačija i nova, prosto je dobra.

Da li je film bio zaslužan za popularnost i spajanje dve publike?
Svakako je bila prednost da je naš mentalitet bio upoznat sa tematikom, pa je lakše konzumirao ideju Staše Zurovca i muziku Vokija Kostića. Ali ako je stavimo u okvire van naše zemlje, gde smo imali isti prijem kod publike, istu energiju smo slali i dobijali, onda ne mislim da je film bio taj uslov. Možda je u početku bio nametnut kao jedna od mogućih prepreka da li će koreograf sa kompozitorom i idejom i timom dostići uspeh kultnosti kao što je to napravio film. Mi sad govorimo o maloj vremenskoj distanci, 12 godina je od premijere, ali to su značajne godine za jednu predstavu jer je umetnička igra najbrža umetnost do sada koja se regeneriše i menja svake godine, ono što je bilo prošle ove je otišlo daleko ispred toga. Tako da smatram da su to i mane i prednosti u odnosu na film, kultni srpski film u koreografiji poznatog hrvatskog koreografa u to vreme bila je veoma osetljiva i problematična ideja.

Vi danas ne možete da dobijete donaciju od preduzeća, sponzora ili donatora, a da ne prođete kroz sistem PDV-a. Smatram da pre svega treba ispoštovati zakon

A vašim projektima u koje ste uključili ljude sa margine društva i starije od 60 godina privukli ste jednu drugu publiku.
Posle mog usavršavanja i specijalističkih studija promenila su se i moja koreografska razmišljanja u smislu prostor, vreme, ideja, tako da su me te marginalizovane grupe sve više pokretale kroz umetničku igru jer smatram da je igra univerzalan jezik koji može najlakše da dopre do ljudi i da igra bude jasan alat i poruka kroz neke druge određene teme i probleme. Ne bavim se političkim teatrom, ali ne kažem da me ne interesuje. Moji projekti su i dalje na nivou preispitivanja različitih grupa i njihovog položaja u društvu. Nastavljam da radim sa plesnim teatrom Gospođe, jer njihova misija i energija zaslužuju da se bavim tematikom koja nije samo na nivou zabave, a koja je namenjena publici trećeg doba.

Šta trenutno radite?
Angažovan sam u Narodnom pozorištu u Sarajevu, premijera je zakazana za 24. maj, u pitanju je Alisa u zemlji čuda. Kada se pomene ovaj naslov, obično se misli da je u pitanju dečja bajka. Moj pristup je potpuno drugačiji, mislim da je zemlja čuda danas potpuno drugačija. Ova predstava pre je o odrastanju nego što je bajka namenjena deci.

Umetnička igra definitivno je zavladala ovim prostorima i festivali su mesta koja okupljaju mnoge sjajne umetnike.
Pored Beogradskog festivala igre, i druga dva festivala okupljaju sjajne plesne produkcije, Festival koreografskih minijatura, koji je prošle godine obeležio 20 godina postojanja i koji je iznedrio nekoliko velikih srpskih koreografa kao što su Isidora Stanišić, Bojana Mladenović i mlađa generacija Miloš Kecman, Miona Petrović. Drugi festival jeste Belef, čiji sam ove godine umetnički direktor, a koji će se svakako fokusirati na savremenu umetničku igru i  domaće stvaraoce koji nemaju toliko prilika da se iskažu pred publikom.

https://www.youtube.com/watch?v=fI97yCcibB8

Da li već imate najave koja će se velika imena naći pred našom publikom?
Meni je jako žao što ne mogu da potvrdim dolaske pojedinih plesnih predstava jer sve zavisi od budžeta. Ono što je vrlo važno jeste da će fokus biti na domaćim stvaraocima.

Dobra stvar jeste da se festivali igre sve češće izmeštaju iz glavnog grada i približavaju i publici iz manjih sredina?
Da tako je, evo na primer Summer Dance Camp održava se treću godinu zaredom u Vranju. Ova manifestacija je već prve godine dobila nagradu grada Vranja, i to nam je veoma važno jer smo sa skromnim budžetom, ali važnim pedagozima, postigli to da je decentralizovana umetnička igra, tako da se deca edukuju van Beograda. Ove godine u njemu će učestvovati, između ostalih i Bahram Joldašev iz Slovačke uz asistenciju Lidije Pavličić Rakočević, Isidora Stanišić predavaće savremenu igru, a naši studenti predavaće hip-hop i mjuzikl.

Pričajući o tome koliko je bitno da umetnička igra, odnosno kultura dopre do najširih masa, ne mogu a da vas ne pitam šta vi kažete o nameri da se ugase, odnosno spoje SKC i Dom kulture Studentski grad, velika je pometnja bila i oko Kolarca. Šta se dešava sa ustanovama kulture poslednjih meseci?
Naše društvo kompletno prolazi kroz određenu tranziciju. Bojim se da modeli koji su nastali u prošlosti nisu adekvatno pripremljeni za ovu vrstu tranzicije, za budućnost. Nije samo slučaj kod nas, sredstava za kulturu, što smo puno puta ponovili u medijima, jako je malo. Ja sam u komisiji Ministarstva kulture i informisanja za savremeno stvaralaštvo, oblast umetnička igra i budžet sa kojim mi raspolažemo i odlučujemo, vi ste, dakle, predstavnici jednog ministarstva i velika je odgovornost na našim odlukama jer od naših odluka zavisi prosto egzistiranje umetnika, ljudi koji zavise isključivo od tih projekata, a budžet je toliko limitiran da se već na trećoj sednici vraćamo na početak jer radimo reviziju odluka i budžeta. Isto tako je i sa ustanovama kulture. Ne smatram da sve ustanove kulture treba da se privatizuju, ali mora da se nađe model koji su uradile naše kolege iz Hrvatske, konkretno govorim o Zagrebu, tog udruživanja, kao jedan od mogućih rešenja, nauštrb zaposlenih i repertoarske politike koja će biti uslovljena kada vam se udruže tri različite ustanove. Ne smatram da je odgovornost samo države, ali prosto pravilno treba razmišljati. Možda je rešenje u privatizaciji ustanova kulture koja, nažalost, nije prepoznata kod nas.

A šta je sa modelom o kojem se priča decenijama da se uvede porez na kič i šund, i da se taj novac usmeri na kulturu i umetnost?
Da vam kažem još jednu stvar, mi i dalje imamo neregulisane donacije, koje se isto tako oporezuju. Prema tome, vi danas ne možete da dobijete donaciju od preduzeća, sponzora ili donatora, a da ne prođete kroz sistem PDV-a. Smatram da pre svega treba ispoštovati zakon. Da, vrlo sam za to da se oporezuje šund i kič i da se prosto razdvoji to od profesionalnog savremenog stvaralaštva. Mislim da se još uvek usaglašavaju zakoni, nije netačno da imamo veliki tim stručnih ljudi, pa na kraju ne napravimo ništa. Komisije su zadužene za promenu i izmenu zakona, mislim da je na njima velika odgovornost i moramo da se bavimo stručnošću kapaciteta koji se bave rešavanjem tih stvari.

Ne bavim se političkim teatrom, ali ne kažem da me ne interesuje. Moji projekti su i dalje na nivou preispitivanja različitih grupa i njihovog položaja u društvu

Pored svih ovih angažmana, vi ste i osnivač Instituta za umetničku igru.
Posle usavršavanja u Londonu, gde sam bio kao stipendista naše zemlje, vratio sam se sa idejom da osnujemo institut za igru jer ste do tada posle završene baletske škole mogli da odete samo na neke srodne fakultete. To je izgledalo kao nemoguća misija zbog nedovoljnog broja stručnih ljudi, propozicija i na kraju sredstava. Umetnost je izuzetno skupa, kao i sport, samo što se u umetnost ulaže daleko manje. Ali zahvaljujući pre svega dekanu Tomaševiću i još nekim entuzijastima, mi smo se okupili, dobili vetar u leđa. Institut za umetničku igru za tri godine, koliko postoji, ne samo da je akreditivan za osnovne studije već i za master, a sada čekamo akreditaciju za doktorat. To je ogroman pomak, ne samo za našu zemlju već i za region. Postigli smo sporazum sa državnim fakultetom iz Skoplja, odsekom za umetničku igru, pokrenuli smo otvaranje sličnog studijskog projekta u Sarajevu i potpisali ugovor o saradnji sa Cetinjem u Crnoj Gori, kao i sporazum sa akademijom iz Ljubljane. U osnivanju je i kompanija za savremeni ples, koja će se predstaviti već u oktobru.

Kada smo pomenuli budućnost, hajdemo malo dalje. Sve više se govori o simbiozi ljudi sa robotima u različitim segmentima života. Da li vi vidite jednog dana robota na sceni?
Ja sam čovek budućnosti, uvek primam tehnologiju otvorenog srca. Smatram da su naše emocije, ljubav, osnovni pokretač svega u našem univerzumu. Mislim da nijedno tehnološko čudo zasada me nije toliko zasenilo da verujem da može na taj način da funkcioniše. Ali jako lepo pitanje, vrlo interesantan projekat za budućnost da se Labudovo jezero vidi u izvođenju robota. Što da ne.

Balkan Dance Project Vol. 2 Posle Soneta

The post ALEKSANDAR ILIĆ: Labudovo jezero koje izvode roboti je projekat budućnosti appeared first on 42 magazin.