Photo: Eduardo Islas

„Strah je neprihvatanje neizvesnosti. Ako prihvatimo neizvesnost, to postaje avantura“, zapisao je Dželaludin Rumi, persijski pisac, filozof i mistik još pre osam vekova. A da zaključite da je život avantura bez ikakvih garancija, nije vam potreban niko, pa ni Stiven King, kultni američki pisac iza koga je više od 200 romana, novela i priča, tiraž od preko 350 miliona prodatih primeraka, na desetine filmskih blokbastera rađenih po njegovim delima. Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno oneskopkojavajuće i neodoljivo u isto vreme, i to je ono što ga svrstava u sam koren američke književnosti sve do Natanijela Hotorna, Edgara Alana Poa ili Hermana Melvila…

Ali svejedno, i pre nego što se književni mejnstrim nakon nekoliko decenija gađenja nad „najprezrenijim žanrovskim smećem – hororom“ i formalno poklonio ovom geniju fobije dodeljujući mu 2003. prestižniju nacionalnu nagradu za doprinos američkoj književnosti, Kinga smo zavoleli bez zadrške i ikakve kalkulacije.

Odgovor na pitanje zašto je tako jednoznačan je taman koliko su i kompleksni likovi njegovih romana – zato što je jedan od nas. Zato što stavljajući na svoje junake etiketu srednje klase u okruženju rodnog Mejna, King priča priču o većini nas… O odrastanju u teškoj materijalnoj situaciji, introvertnosti od koje se beži u svet muzike i knjiga, priznanju da je nakon što je diplomirao englesku književnost radio kao čistač u ženskom internatu i fabrici za proizvodnju uslužnih veš-mašina. Zvuči poznato i aktuelno…

Zato što obožava da mu se džepna izdanja knjiga prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa tolikom slavom i novcem za prijatelje svake nedelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti

I dok rimejk kultnog romana Groblje kućnih ljubimaca puni i ovdašnje bioskopske sale, iz same postavke filma postaje jasno zašto se obično ne razume da je strah samo mizanscen za duboke ljudske priče koje nam tako uporno, ponekad i prekomerno, servira King. Sva tajna leži u tome da je pisac fokusiran na porodičnu tragediju a ne na mitologiju lokacije koja žive vraća u mrtve. Groblje kućnih ljubimaca je tragični dnevnik o tugovanju, veri u život posle smrti, psihološka analiza detinjih trauma koje će postati košmar sa pokrovom straha od neizbežne smrti. Ali svejedno, iako rimejk niko nije ni tražio, bilo je dobro ponovo čuti Ramones u himničnoj istoimenoj numeri Pat Semetary. Naprosto jer smo voleli Ramones, a voli ih i King.

Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom. A to nije ništa sa čim se ne susrećemo svakodnevno. Ono što ga čini jedinstvenim jeste to da njegovi likovi imaju polifonijsku strukturu – da su podjednako ubedljivi i artikulisani kao mnoštvo glasova

Baš kao što nam je jednako lako bilo da se prepoznamo i zavolimo predivnu novelu Ostani sa mnom, povest o odrastanju u provinciji kada su jedine nama dostupne tehnologije bili džuboks i lokalni bioskop. Ili zato što u Vreći kostiju, kako je opisuje Glorija Nejlor, King priča ljubavnu priču koja dotiče mračna mesta u svakom od nas. Mladi pisac koji iznenada gubi suprugu odlazi u njihov letnjikovac i kroz susrete sa zajedničkim uspomenama pokušava da dokuči i prebrodi razmere sopstvene tragedije. King nam se u ovoj priči javlja kao jedan od najdirljivijih pisaca, a strah od gubitka nam približava na način od kojeg nas podilazi jeza.

King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih – sumnju u sopstvenu vrednost. Nakon što je bogzna koliko izdavačkih kuća odbilo rukopis za roman Keri, Stiven ga je bacio u kantu za smeće

A možda smo se svih ovih godina čitajući ga samo plašili da priznamo da je sasvim lako zamislivo da vaš neodoljivi i trapavi ljubimac, pas Kudžo u istoimenom romanu, inficiran virusom besnila postaje pomahnitala zver koja kidiše i na najbliže. Ili zato što je sasvim realno da vam neko smesti ubistvo koje niste počinili kao Endiju Dufrenu u verovatno jednoj od najboljih filmskih adaptacija takozvanog zatvorskog filma, neodoljivoj noveli Bekstvo iz Šošenka. Da li ste se zapitali koliko je realno da kao u romanu Mizeri doživite saobraćajku i kao komercijalni pisac, Pol Šeldon, nemoćan, završite u rukama fanatične i psihotične obožavateljke kojoj se ne dopada kraj njenog omiljenog serijala. Za ovu adaptaciju u režiji Roba Rajnera, Keti Bejts je za ulogu pomahnitale bolničarke Eni Vilkis dobila Oskara. Ili ako vas je ikada zabolela nepravda nemoguće je da vas nije dirnuo roman Zelena milja o nevino na smrt osuđenom Džonu Kofiju i prokletstvu večnog života i griže savesti onih koji su dozvolili pogubljenje nevinog iako su istinu makar samo naslućivali. Jednostavno je, Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom. A to nije ništa sa čim se ne susrećemo svakodnevno. Ono što ga čini jedinstvenim jeste da njegovi likovi imaju polifonijsku strukturu – da su podjednako ubedljivi i artikulisani kao mnoštvo glasova.

Ako moramo da podastremo još argumenata za naklonost prema ovom geniju – nije problem. King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih, sumnju u sopstvenu vrednost. Nakon što je bogzna koliko izdavačkih kuća odbilo rukopis za roman Keri, Stiven ga je bacio u kantu za smeće, a njegova žena Tabita krišom pokupila i poslala još jednom izdavaču. Sve ostalo je istorija. Blokbaster po ovoj knjizi u režiji Brajana de Palme i King kao autor za čije se rukopise Holivud otima.

Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje

Zašto još volimo Kinga? Zato što se ne boji da nam u romanu Dalas ’63. o atentatu na Kenedija kaže da svet možda ne bi bio bolje mesto za život samo da je istorija krenula drugim tokom. Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje. Zato što ne preza da odvali da ne voli Hemingveja a voli Zolu, zato što za sebe kaže da je književni ekvivalent big meka i pomfrita, zato što obožava da mu se džepna izdanja knjiga prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa tolikom slavom i novcem za prijatelje svake nedelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti.

https://www.youtube.com/watch?v=S014oGZiSdI

Da zaključite da je život avantura bez ikakvih garancija, nije vam potreban niko, pa ni Stiven King. Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno oneskopkojavajuće i neodoljivo u isto vreme

Ako se Kingu može išta zameriti, to je činjenica da u svojim romanima promoviše američki način života ne suprotstavljajući se mnogo vladajućim konzumerskim i globalizujućim trendovima koji nas dehumanizuju i čine potpuno neempatičnim. Ali i kada to čini, čini to neodoljivo, vraćajući nas u vremena kada se iskreno verovalo u bolji svet. Pred našim očima kao kroz šareni kaleidoskop vrte se slike naših detinjstava. A ima li lepših uspomena od onih viđenih očima deteta?

Pa da je samo to, više je nego dovoljno za ljubav.

The post Genije fobije: Zašto volimo Stivena Kinga? appeared first on 42 magazin.

Prvo bih ga mogla nazvati pankerom jer još je početkom osamdesetih aktivno svirao u bendu Urbana gerila. Zatim, iako je diplomirao Mašinski fakultet, nastavio je svoju karijeru kao novinar – povremeni saradnik na radiju B92 i autor tekstova za B92 online, a zatim i urednik na radio SKC-u, jedan od autora Leksikona YU mitologije i kolumnista i autor tekstova za mnoge mesečnike poput Playboya ili National Geographica, ali i nekih stranih magazina poput L Europeo, Max. Danas manje svira pank, ali i dalje praši na poziciji zamenika glavnog urednika Nedeljnika.

Osim muzičkog i novinarskog angažmana, Branko je autor dva romana. Njegov literarni debi A tako je dobro počelo, objavljen pre tri godine, bio je propraćen sjajnim kritikama, dok promociju „svežeg iz rerne“ romana nazvanog Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, nestrpljivo čekamo 12. februara u Muzeju Jugoslovenske kinoteke.

Dakle, u pauzama dok čitate Rosića, bilo da je to na netu, u novinama ili romanima, pročitajte i nešto o njemu: kako je dobio medalju Britanske imperije za doprinos u promovisanju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije, ili šta misli o panku danas – kroz razgovor koji sledi.

Čini mi se da sam gotovo sve intervjue s piscima počinjala pričom o muzici jer ispostavlja se da su ljudi koji pišu vrlo često i pasionirani muzičari, članovi nekog benda ili sviraju instrument(e). Pa je tako i sa tobom – ljudi te znaju kao pankera, a pank je muzika radničke klase.
Nekoliko puta sam pisao o dobu ustoličenja Slobodana Miloševića, kada su radnici iz Rakovice došli peške do Skupštine. Pomislio sam kako oni jesu došli da pokažu nezadovoljstvo, ali nisu imali konkretne zahteve, niti su se borili za radnička prava. I od tada o radničkim pravima niko ne priča, već i dalje pričamo isključivo o tom nezadovoljstvu. Fali konstruktivnosti. Tada nam, na primer, niko nije rekao da će uslediti ovaj, nazovikapitalizam. Niko nam nije rekao šta će nas snaći. A ni radnici nisu pitali. Nema tu puno panka.

Ali pank postoji. Samo možda u drugim oblicima.
Postoji, naravno. Pank je svaka vrsta bunta. Evo na primer, kada sam pričao o novoj knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, od nekoga sam dobio komentar da je ona totalni pank. Iako u njoj nema baš ništa o toj vrsti muzike. Ali drčna je, pa valjda zato. S druge strane, rekao bih da ću ja još dugo nositi tu etiketu – panker, da će me ljudi uvek s tim povezivati. Ne smeta mi, naravno. Međutim, danas je pank nešto sasvim drugačije od tog vremena kada sam ja bio panker – sada svi imaju čirokane. Pank mu dođe kao modni trend. Zato je danas pre Wikileaks pank.

Možda ne moraš da uključiš pojačala da bi bio/la panker/ka, već samo da imaš tastaturu ili neki kanal komunikacije, pa da oprašiš neki tajni dokument (smeh).

Meni je fenomenalno da je u socijalizmu pank bio cenjen – Pankrti su dobili nagradu Sedam sekretara SKOJ-a.
Jeste! Kad me optuže da sam komunjara i nostalgičar, ja im kažem da tadašnja vladajuća klasa nije nagrađivala isključivo komercijalne izvođače, već i bendove kao što su Pankrti. A oni su, zamisli, neposredno pre te nagrade izvodili pesmu Ne računajte na nas.

Tadašnji Savez socijalističke omladine Jugoslavije nagrađivao je neke hrabre ljude, a ne režimske. Hrabre i u muzici i u tekstu. I kako onda da ne budem nostalgičan?

Mislili smo da će sa demokratijom doći sva moguća sloboda.
A došlo je vreme političke podobnosti.

Kroz upravo pank, kako pominješ, ali i kroz pisanje, te razne društvene angažmane, poznat si i kao neko ko promoviše britansku kulturu u Srbiji. Za to si, uostalom, dobio medalju Britanske imperije. Nedavno sam radila nekakvu listu britanskih komičnih serija koje su snimane i emitovane od dvehiljaditih naovamo. Pomislila sam kako smo devedesetih bili vezani za britanski TV program. Serije poput Mućki, na primer, bile su i ostale – kultne. Dok, s druge strane, te novije ipak nisu imale takvu vrstu popularnosti. Takođe, ti obožavaš serije, a čitajući neke tvoje intervjue otkrila sam da među omiljenim uglavnom nabrajaš američke.
Evo sada je prilika da se ispravim (smeh)! Nikada nisam napuštao britanske serije, ali istina je da sam im se sada u potpunosti vratio. U poslednje vreme opterećen sam britanskim krimi-serijama. Stalno nešto ispitujem i preispitujem. Nemoj da se iznenadiš ako u nastavku intervjua krenem i tebe da propitujem (smeh). Inspirišu me krimići, a tu inspiraciju obilato koristim u knjigama koje pišem. Tako sam imao neku scenu u knjizi koja namerno liči na scenu iz jedne serije. Pored toga, povodom promocije moje knjige, održaće se u Muzeju jugoslovenske kinoteke, biću u prilici da napravim izbor filmova koji će se tamo puštati neko vreme. To će sve biti britanski film, logično.

Kod Britanskog filma bitan je socijalni angažman koji možemo da vidimo i u serijama – kao što su npr. oni s potpisom reditelja Kena Loacha.

Naravno, i činjenica da je ovde i dalje sve na mućke (smeh).
Pa jeste, mi smo svi pomalo Del Boy i Rodney, zar ne? Ali dobro, volimo mi i moderne britanske komičare. Na primer, Jimmy Carr je dolazio i punio dvorane.

O Britaniji pišeš i u svojoj novoj knjizi koju smo samo ovlaš pomenuli – Za sutra najavljuju konačno razvedravanje.
Mislim da niko nije o Britaniji pisao kod nas koliko sam ja to radio. Pritom, izostavljam putopise iz ove pretpostavke.

Mi, u stvari, češće možemo naići na knjige Britanaca i Britanki koji su pisali o Beogradu, Srbiji ili Jugoslaviji. Pada mi na pamet Rebecca West.
Jeste. Mi smo imali Crnjanskog u obrnutoj ulozi, ali je to više bila neka forma migrantskog plača (smeh). Za razliku od Crnjanskog, meni Britanija veoma prija. Nisam bio migrant već zaljubljenik u zemlju u koju dolazim. Čini mi se da taj sentiment uspevam da prenesem čitaocima – moje priče smeštene su u kulise Londona ili Mančestera.

Branko Rosić sa Medaljom Britanske imperije, koju mu je u ime njenog kraljevskog visočanstva Elizabete II, uručio ambasador Velike Britanije u Srbiji, njegova ekselencija Denis Kif. Foto: Nedeljnik

Hajde mi reci nešto više o knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje?
Roman prati sudbinu braće Braunović. Jedan je voditelj popularne talk-show emisije, dok je drugi bivša muzička zvezda koja je emigrirala u London. Zanimljivo je da su situaciju iz romana – kada voditelj pravi incident s prvim čovekom države – čitaoci odmah povezali sa Kesićem i Vučićem, dok su ovog drugog brata prekrstili u Štulića. Iako nisam imao baš to na umu, ne smeta mi, dopada mi se kada se priča smesti u neke životne okvire. Dakle, ljubav, ubistva, korupcija, zloupotreba vlasti i političke intrige. Kao što već rekoh, i ovoga puta sasvim je jasno da sam opsednut krimićima.

Ljudi koji su pročitali knjigu, a među njima su neki koje veoma cenim (recenziju romana pisao je Filip David, prim. aut.) rekli su da je bolja od prve. Odlučio sam da im verujem (smeh).

Da li je pisanje romana za tebe došlo u momentu zasićenja od novinarstva ili je to logičan sledeći korak?
Ne znam zašto sam počeo da pišem prvi roman. Sećam se da sam bio u Berlinu, i tamo me pukla neka inspiracija, ali kada sam pokušao da je prenesem na papir – loše mi je išlo. Hvatao sam tu misao u toku naredne dve godine dok sam paralelno radio kao novinar. Tako da ne bih rekao da sam se zasitio, niti je to sledeći korak – već te dve stvari funkcionišu uporedo. Nisam u mogućnosti da kao Lav Tolstoj sedim zavejan u dači i pišem roman, već moram da plaćam infostan i ostale račune – što traži stalno zaposlenje u redakciji.

View this post on Instagram

A post shared by Branko Rosic (@branko_rosic) on Feb 2, 2019 at 2:57am PST

Pored toga, novinarstvo mi je pomoglo da upoznam sve anomalije tranzicije o kojima se često bavim u romanima.

Ipak, navodiš Roberta Perišića kao jednog od omiljenih autora, a on je upravo novinar koji se tog posla odrekao kako bi se bavio književnošću.
Pitao sam ga jednom, kada smo se sreli, zašto više ne piše za Globus. On mi je odgovorio kako mu smeta to što smo limitirani fondom dobrih rečenica. U tom smislu njemu je draže da se ispuca s tim dobrim rečenicama u nekoj dužoj pisanoj formi – književnoj, a da se ne troši u novinama. Naša medijska scena je u veoma lošem stanju i jasno mi je zbog čega tumačiš moj književni angažman kao nekakav otklon od novinarskog posla, ali to zaista nije slučaj. Za razliku od Perišića, još uvek imam ambiciju da novinarski posao radim paralelno i – što je bolje moguće, jer ovde se niko nije obogatio od pisanja knjiga. Pa i Andrić, Pekić i Crnjanski su morali, ne na prekvalifikaciju, ali su imali dodatni posao – bio on novinarski ili diplomatski.

Hvala, Branko.

The post BRANKO ROSIĆ: Kažu da je moj novi roman totalni pank. Drčan je, valjda zato appeared first on 42 magazin.

Konačno je čoporu ljudi jasno da između njih i pasa postoji samo razlika u perspektivi. To im je slikama od reči pokazao čovek koji se nada najboljem, pisac kome je imperativ da postane najnormalniji čovek na svetu, poput junaka njegovog prvog romana Najnormalniji čovek na svetu. On je Ivan Tokin, superstar među piscima mlađe srednje generacije, njegov drugi roman Pas (Arete) ima drugo izdanje, a mi smo hteli da saznamo kako mu polazi za rečju da obične stvari lirski uneobiči.

Ivane, u vašem novom romanu priliku da nam se u prvom licu obrati imao je jedan pas. Kako je on iz vas progovorio?
Samo je čekao da progovori, a onda su se okolnosti tako namestile da je morao. Jedva sam dočekao, mada nisam ni znao da jedva čekam. Povod je bio finansijske prirode, a razlog je bio zakopan duboko u meni. Krenulo je slučajno a nastavilo se namerno, i nastaviće se dok ne iskopam sve što postoji, u meni, o tome.

Da li Ivan bolje razume psa ili pas Ivana?
Ne znam, mada sumnjam da Ivan može bilo šta bolje da razume od psa. To nije predviđeno da bude tako, ta dvojica nisu u istoj ligi. Bave se istim sportom, ali veštine im nisu uporedive. Pas ne zna ništa i sve mu je jasno, a kod Ivana je obrnuto.

Za sedam-osam godina kao pisac doživeli ste veliku popularnost i objavili dva romana, knjigu poezije, ali i zbirku kolumni Molekuli, odabrane od izašlih u City magazinu. Šta ste to uradili ljudima?
Ako sam bilo kome bilo šta uradio, uradio sam mu ono što je sam hteo da mu bude urađeno. Ja sam radio sebi, pa ako sam uradio i drugima, neka sam. Ja sam samo jedan od nas, ništa više i ništa manje od toga.

Pomirio sam se s preterivanjem i uživam u preterivanju. Možda ću nekom trenutku naći meru. Tražim meru i molim Boga da je ne nađem

Vidite ono što ne vide svi, opažate neopažajno, čujete nečujno, zumirate mikrosvet. I uspešno skrećete pažnju na očito važne obične stvari koje ljudima promiču. Šta su za vas molekuli?
Molekuli su preveliki, to je samo naslov zbirke priča. Svako vidi ono što izabere da vidi. U svakoj kapi vode je ceo svet, nesumnjivo. Posmatrati cvet, jedan jedini, dovoljno je, pogledati sebe u ogledalu, gledati se pažljivo, više je nego dovoljno.

Pišete iz registra literarne nepretencioznosti, to je utisak mnogih. Čitalac ne zna gde ćete ga odvesti, a onda mu kao sasvim nenamerno rečju dotaknete „nešto“. Da li vi vodite ideju ili ideja vodi vas?
Ma nemam pojma, dotaknem nešto slučajno, sebi, i slučajno drugima. Ja se trudim da preživim, da sačuvam glavu na ramenima, kako god, ako moram da pišem da bih živeo, a moram jer moram, pisaću, čim mi bude zabavnije nešto drugo, radiću to drugo. Ne izgleda mi da ću se pomeriti od pisanja, mada ko će ga znati. Voleo bih da naučim da sviram bubnjeve i da slikam, akvarel.

U Najnormalnijem čoveku na svetu izložili ste nas zanimljivom opisu slika, kakve, zapravo slične, verujem, ima dosta ljudi malo starijih ili mlađih od vas. Da li je najnormalniji čovek na svetu uspeo da zadrži taj epitet i da li još razgovara sa dečakom sa fotografija?
Više nego ikad razgovara, u tom romanu je savladao tu veštinu i ne napušta je, uživa u njoj i zbog nje pati, kao što je to i predviđeno. Glavni junak tog romana je za mene skoro idealan tip. Težim da budem takav i ne mogu da kažem da mi loše ide, mada mi realno ne ide baš najbolje, ali dobro je, kad nije bolje.

Ljubav prema kafani, to je mala, obična, neugledna ljubav prema druženju. To je ljubav prema životu

Vaše pesme objavljene su u zbirci Troje uz poeziju Ognjenke Lakićević i Vladimira Tabaševića. Da li su vaši stihovi poezija svakodnevice ili svakodnevica poezije?
Poeziju pišem samo kad baš moram. To nije često i nadam se da se neće često dešavati. Teško to preživljavam. Ne znam za poeziju svakodnevice i svakodnevicu poezije. Lepo mi zvuči i jedno i drugo.

Šta je za vas reč?
Reč je devojčica od tri godine, u beloj haljinici sa karnerićima, s mlađom sestrom na leđima, musava od sladoleda, nasmejana i umorna, pospana i spremna na sve.

Radili ste kao šanker, konobar, revizor računovodstvenih izveštaja, prodavac čokolade, IT konsultant, pomoćnik zidara, veb-dizajner, a jedno od vaših ovozemaljskih zanimanja bilo je i kuvanje. Koliko vam je koristan taj veoma zanimljiv spisak iskustava u vašem novom zanimanju?
Radio sam i radiću. Pomoglo mi je koliko mi je i odmoglo. Nemam zanimanje, zanimljivo mi je sve.

Trenutno radite kao kopirajter, tako se upisujete na listu mnogih poznatih književnika koji su u tome bili ili jesu jako uspešni. Kako vam ide to kreiranje reklama?
Trenutno radim kao kopirajter u agenciji New Moment i odlično mi ide, lepo mi je i zabavno na poslu.

U kolumnama/pričama koje ste objavljivali u Playboyu pisali ste, između ostalog, o pušenju, hrani, dijeti, ali i o lečenju mamurluka. Kako se leči mamurluk, preterivanje u bilo čemu, a kako apstinencija od bilo čega?
Retko sam mamuran, mada često pijem alkohol. Pijem jer volim da pijem, nisam mamuran jer ne volim da budem mamuran. Što se preterivanja tiče, dugo sam se trudio da ne preterujem, ali nisam uspeo u tome. Pomirio sam se s preterivanjem i uživam u preterivanju. Možda ću nekom trenutku naći meru. Tražim meru i molim Boga da je ne nađem.

Kafana. Institucija, utočište, šta… kakva je to ljubav?
To je obična ljubav prema mirisima kuhinje, alkohola, pikavaca i upaljenih cigareta, klimavim stolicama i stolovima koji škripe, prema preglasnim ljudima, pristojnim ljudima, prijateljski nastrojenim konobarima i onim drugima, nadrkanim tipovima kojima moraš da se dodvoravaš, ako si takav čovek, ili da se samo družiš s njima, ili da te nema. To je mala, obična, neugledna ljubav prema druženju. To je ljubav prema životu, a u životu nema ničega drugog osim ljubavi, to valjda već svako zna.

Ako sam bilo kome bilo šta uradio, uradio sam mu ono što je sam hteo da mu bude urađeno. Ja sam radio sebi, pa ako sam uradio i drugima, neka sam

Da li čitate ovih dana? Slušate li nešto ovih dana? Šta je za vas ovih dana?
Ovih dana čitam manje nego inače, jer pišem. Čitam ponovo delove knjiga koje su napisali Knut Hamsun, Fridrih Niče, Srđan Valjarević, Rejmond Karver i Vilijam Fokner. Trenutno slušam Karlu Bruni, Morisija, alt-J, Beirut, Stromae, LCD Soundsystem i Lepu Brenu.

I za kraj, nadate se najboljem. Šta je za vas najbolje?
Za mene je najbolja Andrea.

Hvala najlepše.

The post Ivan Tokin: Voleo bih da naučim da sviram bubnjeve i da slikam, akvarel appeared first on 42 magazin.

Njega stalno sa svih strana spopadaju ideje i reči, kako one koje će tek završiti u knjizi ili reklami, tako i one koje u reklamama žive. Pisac i stručnjak za oglašavanje, filozof i kopirajter koji uvek traži i pronalazi nov ugao iz kog posmatra stvari, učitelj koji drugima daje smernice kako da lomeći um ne slome vrat, povremeno scenarista, radijski voditelj na službenom putu, trenutno posvećen kvantnoj fizici…
Slavoljub Stanković napisao je četiri romana, The Box, Split, Prvaci sveta, Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga, i delo o životu u nama i životu oko nas Knjiga utisaka; slovi za jednog od najboljih pisaca mlađe srednje generacije, a neprekidno piše, piše, piše…
Možda novu knjigu?
Kao veliki ljubitelj košarke u svom poslednjem romanu Prvaci sveta (2014) podsetio nas je kako su ljudi nekad u SFRJ pratili finala zlatne košarkaše reprezentacije, pa smo se zapitali kako je on pre mesec dana doživeo eks-Ju finale na Evropskom prvenstvu.

Zamalo da budemo prvaci Evrope. Nekad smo bili prvaci sveta, to je i naziv tvog poslednjeg romana. Sa kim si gledao utakmicu, da li si se nervirao i da li si navijao?
Utakmice sam gledao u radnoj sobi sa Šarencem i Sedlačekom. Dakle, sam Tokom prenosa vračam, bajem, zračim… Imam dve košarkašice u kući, moram da se krijem, da ne vide koliko mi to sve znači. Kad je Kuzmić promašio bacanja, to je bilo to. Ugasio sam TV i poslao čestitke Slovencima koje znam.

Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava

Dve mikropriče o tome kako se gledala, a potom i slavila, ova finalna utakmica u Beogradu (Srbiji) i Ljubljani (Sloveniji)?
Tri mejla pre utakmice. Iz Ljubljane: „Šteta što nisu i Hrvati završili s medaljom, Slaboljube, zar ne? No, kot mi rečemo: kdor zna, pač zna!” Iz Beograda: „Oni bi sišli sa postolja.“ Iz Zagreba: „Dobro je, jednom će susjedu svakako krepati krava.“

Da li si pogledao film 250 stepenica o zlatnoj košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije iz ’85? Ko je baštinik eks-Ju košarke?
Imao sam mesto u drugom redu, ali nisam stigao na projekciju zbog sveopštih predizbornih radova po beogradskim ulicama. Tu se nalazi i odgovor na drugo pitanje – političari. Vešto koriste svaki javni događaj, bila to medalja ili ubistvo. Što se košarke tiče, jasno je da su naši treneri najbolje nastavili ideju.

Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje?

Tvoje knjige (Split, Prvaci sveta) vezane su za region i imale su izdavača i u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji, a inače puno sarađuješ sa ljudima diljem eks-Ju. Da li si potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku? Dominiraju nostalgija, nacionalizam, a za normalno ljudi moraju da se bore peticijama i deklaracijama. Ko se ovde ne razume?
Valjda jesam, ne sećam se više. To je poligon na kome razuman čovek nema šta da traži. Nemamo iste interese. Politika deli, umetnost spaja.

Kada će tvoj četvrti roman? Šta je tvoja nova tema? Stižeš li da pišeš budući da si angažovan na mnogo frontova? Ništa skoro nisi objavio, a svuda te ima.
Misliš, peti? Četvrti je roman u stihu za decu Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga.

Ups! Da, peti!
Trenutno pišem reklame, držim predavanja i gostujem po festivalima. I mene zanima kad će taj moj sledeći roman.

Šta misliš o tzv. piščevoj krizi kreativnosti?
Kriza se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu.

Voliš da se izražavaš u stihu. Odgovori nam u rimi – jesi li ti epski ili lirski čovek?
Ja sam slovoljub. Stih ili proza, od tog me pitanja hvata nervoza.

Najbolja knjiga svih vremena?
Nije još napisana.

Ti si i stručnjak za oglašavanje, kreativni direktor u velikoj kompaniji i veoma angažovan kopirajter, a sve popularniji je kurs za kopirajtere ili kreativno pisanje koji vodiš u Filmskoj školi PREDITOR. Šta je to kopirajting? I kako to ide sa tim učenicima, kojih je sve više? Kako prepoznaješ talente?
Kopirajting je primenjeno pisanje. Kreativna komunikacija koja pomaže prodaji. Pozicioniranje u svesti potrošača. Pokretanje na akciju. Filozofija nebitnih stvari. I tako dalje. Moji učenici su moje mlađe kolege, nežni, krhki, hrabri i maštoviti ljudi. Trudim se da oni prepoznaju svoje talente, moje je da ih inspirišem da što više pišu.

Mnogi čuveni pisci, Džejms Džojs, F. Skot Ficdžerald, Salaman Ruždi, Don DeLilo, Frederik Begbede, Džordž Orvel, Duško Radović, Momo Kapor, Duško Kovačević, Ivan Tokin, Ana Rodić, Marko Vidojković…, radili su, tj. rade kao kopirajteri. Ima li danas književnosti u kopirajtingu ili, možda, kopirajtinga u književnosti?
Dobro je kada se reklama pretvori u umetnost. Obrnuto nije dobro.

Ko je stariji, Slavoljub pisac ili Slavoljub kopirajter?
Pisac. Ali obojica slušaju filozofa.

Čime počinje svako pisanje?
Čitanjem. Kako napisanog, tako i onoga između redova. Čitanjem lica, postupaka, događaja, duha vremena…

Gde je advertajzing danas? Šta je reper za dobru i uspešnu reklamu, čujem da ljudi stalno govore „jao, na šta ovo liči“? Kriza kreacije, zakoni ekonomije, nešto drugo, šta?
Advertajzing je jedna od najrazvijenijih oblasti naše stvarnosti. Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje? Zar ovaj intervju nije i neka vrsta reklame? Teško je razdvojiti pojavnost od suštine, šta tu uopšte nije promocija… I u vezi sa tim, ako govorimo o krizi kreacije, ona je, paradoksalno, u hiperkreaciji. Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava.

Ko je majstor, uslovno rečeno, ove manipulacije?
Onaj ko ume da razume.

Najbolja reklama/kopirajter svih vremena?
Zanatski gledano, nažalost, Gebels.

Tvoj najuspešniji slogan ili hedlajn? Na šta si ponosan?
Ko u Beogradu živi, taj Beograd i stvara.

Klijent ili potrošač?
Potrošač je jedini klijent.

Daj nam hedlajn za oglas za Slavoljuba pisca.
„Taj diše da piše“. A za knjige, recimo, „Smejaćete se – do suza.“

Kakve veze imaju košarka, književnost i kopirajting osim što sve tri reči počinju na „k“?
Sva tri pojma su zasnovana na igri – loptom, rečima ili idejama. Da parafraziram Andrića, u igri je lepota. Zlobnici bi rekli, Ivo je voleo žensku košarku, zato.

Na Radiju Laguna vodiš emisiju Pisci biraju u kojoj tvoje kolege pisci biraju muziku. I ne pričate gotovo uopšte, a ti si inače glagoljiv, kao i pisci inače. Šta znači tuturtutu?
Tutu. Naziv albuma i numere Milesa Davisa. Planirao sam da celu emisiju vodim nemuštim jezikom, ali ukinuti smo pre nego što sam skroz odlepio. Koncept emisije je, inače, izbor muzike pisaca iz celog regiona. Trajemo sedam godina. Trenutno smo na službenom putu.

Politika deli, umetnost spaja

Šta ljudi mogu da puste dok čitaju ovaj intervju sa tobom?
Upravo se završila Bojana Vunturišević Kese etikete. Evo, ide pesma Nisam dobro Đorđa Miljenovića. „Koga bole ku*ac, šta se meni dešava…“

Jesi li kao filozof spoznao nešto novo o životu?
Ništa na šta me već nisu upozorili. To me jedino iznova iznenađuje.

Tvoj prvi roman The Box ekranizovan je po tvom scenariju. Gde može da se nađe i pogleda? Pišeš li neki nov scenario?  Šta gledaš?
Vimeo. Daću vam šifru Filmski scenario me trenutno ne zanima kao forma izražavanja. Gledam YouTube, neke serijale tipa Na rubu znanosti, sve u vezi sa kvantnom fizikom… Pokušavam da razumem kako biti na više mesta u isto vreme.

Kriza kreativnosti se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu

Nego, da li te nekad zovu Slavimire (Slavimir Stojanović Futro sa kojim Slavoljub stalno sarađuje, prim. aut,)?
Normalno. Mešaju me sa tim lepotanom.

Ima li novih utisaka za Knjigu?
Samo pritisaka.

Ko nam kreira, dizajnira stvarnost?
Političari. Ali mislim da je sudbina jedini pravi kreator.

Sa kim igraš basket?
Društvo sa posla. Nešto mi se rasula ona ekipa sa Kojom, koncertne obaveze nas ubiše.

Imaš li ti neko pitanje za sebe na koje bi odgovor podelio sa nama?
Radije bih sa vama podelio neku veliku lovu.

Slavoljube, hvala najlepše!

The post Slavoljub Stanković: Svako pisanje počinje čitanjem appeared first on 42 magazin.

Zato što su ga odmalena mučile reči, morao je da piše. Za stihove je još kao dete dobio nagrade. Onda je rastao, bio preduzimač, enterijerista, bavio se nekretninama, držao kafanu… sve vreme je čitao, slušao muziku, gledao filmove, igrao fudbal… rastao i pisao. I izrastao u pisca. Reč po reč, emocija složena u rečenicu, promišljena stvarnost, pasus po pasus, priča jedna za drugom… Neke zaboravljene u starim fiokama, izgubljene u selidbama, odlagane po raznim folderima i papirima, nizale su se godine budnosti – sve do jednog lucidnog sna koji je u cik zore pokrenuo lavinu Besanih. Goran Stojičić, autor ove multimedijalne zbirke kratkih priča, piše svoju drugu knjigu, a sa nama priča o svom literarnom uspehu i kreativnom procesu.

Ćao, Gorane, dobro nam došao.
Ćao, bolje vas našao, hvala na pozivu.

Bavio si se u životu raznim poslovima, a onda si pre tačno godinu dana gotovo preko noći objavio svoju prvu knjigu. Za sve je kriv Facebook, a ti nam ispričaj kako su nastali Besani.
Da, knjiga je izašla 9. juna 2016, a promocija je održana u kafe-klubu Plato. A kako sam došao na ideju da je napišem… Ja u stvari pišem još od osnovne škole. Prvo sam pisao pesme, dobijao čak i nagrade, recimo Majsku pesničku štafetu svojevremeno 25. maja, pa mi je Mira Alečković uručila poklon – knjigu, diplomu itd. Onda se ta poezija pretočila u kratke priče krajem osnovne škole kada sam otkrio Daniila Kharmsa i Slučajeve. Od tada sam pisao, pišem i sada, u tom nekom harmsovskom stilu i nikada nisam bio zadovoljan, to je sve stajalo po nekim rokovnicima i sveskama. Niti sam imao samopouzdanje, niti sam verovao da je to nešto što vredi, međutim, ovo što sada radim i pišem je potpuno drugačiji stil.

Kratka forma me je oduvek zanimala – ona jeste jako komplikovana jer sa malo reči treba da kažeš puno,
da imaš dinamiku i, naravno, uvod, razradu i zaključak,
kakav god on bio

Najpre si priče objavljivao kao Facebook postove. Da li su ti postovi bili trenutna inspiracija ili si sve ranije smislio, napisao i sabrao, pa redom, jednu po jednu kačio?
Ništa nije smišljeno, čak sve to što je smišljano ranije više ne postoji. To je izgubljeno u nekim selidbama i meni je žao što nije sačuvano samo zbog nekih uspomena, možda bi iz toga nešto moglo da se iskoristi, možda kao skelet nečega, ali ne, ovo što se desilo krajem maja i početkom juna 2015. inicirano je mojim snom koji sam sanjao jednog četvrtka na petak. Probudio sam se u zoru, izleteo iz sobe, napisao tu svoju priču, ona je prva i u knjizi, sutradan je malo doradio, prekosutra uglancao i po prvi put okačio na Facebook nešto što je autorski. Do tada sam postavljao neke klipove, trejlere za filmove, bavio se politikom, malo fudbalom… Tad sam prvi put okačio nešto autorsko, svoje, i u roku od sat, sat i po video da to pije vodu.

I tu prvu priču napisao si u prvom licu jednine, a potom si prešao na treće lice. Zašto si promenio ugao?
Da, tako je. Pod jedan, u prvom licu pisao sam i ranije, pa sam i tu prvu priču napisao u prvom licu. Jednostavnije je pisati u prvom licu. Međutim, onda su neki ljudi, čak i meni bliski prijatelji, tu prvu priču doživeli kao neku vrstu apsolutne autobiografije sa pokušajem samoubistva koje se upravo i dešava u prvoj priči. Kada sam ja video koliko se njih javilo sa sličnim pitanjima, jedno od njih je bilo: „Da li si dobro?“, drugo je bilo: „Da li treba da se zabrinemo?“, treće: „Nisam znao da imaš takve probleme“… a pritom je priča bila apsolutna i stoprocentna fikcija. Druga priča je posle dve nedelje bila objavljena isto u prvom licu, ljudi su takođe imali komentare tipa „baš mi je žao“, a u toj priči bavim se porodičnim odnosima, patnjom… Uglavnom, nastavila su da stižu takva pitanja i onda ja odlučim, kako ne bih objašnjavao, da pređem u treće lice, preradim prethodne priče i nastavim da pišem u tom licu, koje je definitivno teže za pisanje, ali meni veći izazov. No, bio sam miran, niko me ništa više nije pitao.

Pitao sam se kako da udenem muziku u svoje priče jer sam osetio da je to jako potrebno i meni u procesu pisanja važno

Odabrao si i kratku formu koja se ne piše baš tako lako. Neki recenzenti tvoje knjige kažu da pišeš u filmskom maniru.
Nisam se bavio analizom svog pisanja niti sam se prilagođavao ne znam ni ja čemu. Jesam veliki filmofil, kao i što puno čitam i puno slušam muziku. Kao što rekoh malopre, ja nisam pisao na taj način, meni je definitivno san bio kao jedan film, ja sam ga ja opisao na taj način i od tog momenta krenuo je taj filmski narativ. Kratke priče i kratka forma su me oduvek zanimali. Ta forma zaista jeste jako komplikovana jer sa malo reči treba da daš puno toga, da imaš određenu dinamiku i, naravno, uvod, razradu i zaključak, kakav god on bio. Međutim, meni to nije bilo dovoljno, pa sam probao i izgleda da sam uspeo da u poslednjem pasusu napravim određeni obrt, koji se nekad događa u poslednjoj rečenici, čak i u poslednjoj reči. Tako da sam sebi definitivno zakomplikovao život, ali mi je bilo jako drago da istražujem, eto, i svoj mozak i sve ono što sam hteo da dam.

Tvoje priče su i veoma emotivne, a uglavnom se bave odnosom između njega i nje. Zašto baš time budući da, kako kažeš, nisu autobiografske?
Da krenemo od te prve priče koja je inicirala i sve ostale, odnosi između nje i njega, kakvi god oni bili, od onih najdivnijih do najtragičnijih i najužasnijih, kao da se neki ventil otvorio i to je za tih nepunih godinu dana izlazilo neverovatno iz mene. Naravno da nisu sve priče izlazile jednostavno, nisu sve tekle, neke sam pisao nekoliko dana, neke nekoliko meseci, čak šest, sedam. Za neke sam mislio da nisu gotove, pa su čučale u nekom folderu „nedovršene priče“ – a zapravo su bile gotove, što sam shvatio tek kasnije, i upravo to je ta igra u vezi s kratkom formom koja me je oduvek interesovala. Mislim, definitivno ima tu nekih delova autobiografskih ili biografskih, u vezi sa mnom naravno, onda sa nekim ljudima koje poznajem, a neke detalje sam samo čuo, pa se to ili razvilo u neku priču ili prošlo samo kao neki detalj.

Ali ipak ima tebe, što je nekako prirodno.
Da, recimo da su od tih 35 priča tri maltene autobiografske, one koje imaju najmanje neke drame, jer ja realno u životu nisam imao ništa dramatično ili tragično. Na kraju je ispalo da sam ja u tih 35 priča dao 35 raznih situacija u kojima se neke dve osobe nalaze, od najjednostavnijih, u restoranu, gde njih dvoje sede i ne pričaju ili pričaju, razmišljaju jedno o drugom, do smrti deteta bračnog para ili nekih stvari koje nisu ni doživljene, recimo.

O tvom jedinstvenom stilu pisanja stižu reči hvale iz književnih krugova. Imaš li svest o tome koji te je pisac inspirisao ili, recimo, na tebe uticao? Kog pisca voliš da čitaš?
Ne postoji osoba, niti pisac koji je drastično uticao na moj stil pisanja ili neka moja razmišljanja, čak ono što najviše volim nema nikakve veze sa mojim stilom. Spomenuo sam Kharmsa, njegove priče su apsurdne, njegove priče su nadrealne. Možda ima nekih crtica i kod mene, u nekim detaljima se pojavi nešto nadrealno, retko, ali se pojavi. Volim, recimo, Cormaca McCarthyja, volim našeg Zorana Živkovića, volim Ivana Tokina i njegov roman Najnormalniji čovek na svetu. Iz Delfija su mi rekli da ih podsećam na Tokina i da im je jako drago što se pojavio neko sa sličnim stilom. Ja ne znam koliko sam mu sličan, ali mi se jako dopao. Tako da ne bih mogao da izaberem nijednog, mogao bih da nabrajam od Chekhova pa nadalje, Sartra recimo jako, jako volim, čak ga i spominjem u jednoj priči. Vlastitih imena nema, nema toponima, nema nikakvih imena, ali eto pomenuti su Bowie, Sartre, mislim da sam u jednom momentu pomenuo Pariz, i to je sve.

Ne pišem u prvom licu da ne bih stresirao ljude

Besani su multimedijalna zbirka, prva takva kod nas. Veoma je interesantno i lepo to što si svaku priču povezao sa određenom pesmom koja daje audio-podlogu za čitanje.
Pitao sam se kako da udenem muziku u svoje priče, a osetio sam da je to jako potrebno. Da se kratko vratim na Facebook i na prvih tih nekoliko priča koje su u celini objavljene, uz svaku je išao klip sa YouTubea koji je meni bio vrlo važan kao određena muzička podloga, kao neka varijanta sountracka za moj minijaturni igrani film u pisanoj formi. To je bilo jednostavno, staviš link ispod teksta i to je to. Međutim, kako sad to sprovesti kada je knjiga u pitanju, pa još štampana, ne digitalna gde bi mogao da klikneš negde. Onda mi je palo na pamet u nekoj prodavnici kada sam video QR kodove na nekom prašku za veš i još na nekim proizvodima, prislonio sam telefon i shvatio da preko njih ideš na link koji te vodi do nekog sajta gde saznaješ ko je proizvođač, od čega je proizvod napravljen… i onda ukapiram da bi to moglo čak i da se štampa. Na kraju su ti QR kodovi iskorišćeni i odštampani na početku svake priče i iza njih se nalaze Bowie, Cave, Waits, Coctou Twins, Massive Attack… da ne nabrajam, a jako su meni važne, nisu zbrda-zdola stavljene. Slušao sam ih i dok sam pisao, ali iz određenog razloga, tako da su one u mojoj glavi jedna muzička podloga. Naravno, knjiga može da se čita apsolutno bez toga. Dovoljno je instalirati na pametnom telefonu čitač QR koda, koji je besplatan, prineti telefon QR kodu iznad priče i za sekund, dva, tri stići na tu pesmu i na kompletan Besani booktrack, gde se nalaze sve pesme koje su u knjizi, ali svaka pesma je uz određenu priču.

A multimedijalna je i zato što, osim odlične fore sa QR kodom, ilustraciju za svaku priču radio je dizajner Slavimir Stojanović Futro. Kako je došlo do saradnje sa njim?
Slavimir Stojanović Futro je jedan od onih ljudi koji ostavili komentar na prvu objavljenu priču sad već daleke 2015, a napisao je nešto što je meni bilo jako zanimljivo, možda čak jedan od najinteresantnijih komentara: „Ovo je genijalno, je l znaš onaj osećaj kad ti je žao što ti to nisi napisao.“ Naravno da znam taj osećaj, non-stop mi je u glavi kad nešto čitam, međutim, kad to tebi neko kaže, pa još neko poput njega, to ti onda da jedan novi vetar u jedra i potpuno te napuni nečim pozitivnim, da bih posle nekoliko dana ja dobio od njega ponudu da on dizajnira korice moje knjige, da uradi prelom, a kada smo se našli da se dogovorimo oko svega, on je čak rekao: „Znaš šta, ja sam raspoložen da ti ilustrujem svaku priču.“ Dakle 35 priča i 35 minimalističkih ilustracija Slavimira Stojanovića Futroa, koji je inače švedska škola, pa je minimalizam obeležje njegovog rada. To je meni bilo potpuno neverovatno, on je rekao da ne pamti da je ikada čitao nešto bolje, ja takođe o njemu mogu da kažem da ne znam da neko na ovim prostorima, pa i šire, radi to što radi bolje od njega. Naš spoj je bio neverovatan i fenomenalan, da bi na kraju rezultirao takvim izgledom knjige koja je za mene nešto potpuno spektakularno i pre nego što se otvori. Ja mogu da je posmatram kao jedan umetnički proizvod i dok uopšte ne razmišljam o tome šta bi u njoj trebalo da se nađe.

On je rekao da se, kada je počeo da radi tvoju knjigu, povukao u tišinu prirode, da je slušao svaku pesmu dok je čitao priče i tako radio ilustracije. Uz tvoje pisanje, muziku i njegov dizajn ova tvoja knjiga predstavlja neko remek-delo dva umetnika.
Ajde da kažem još nešto vezano za Slavimira. Njegov studio zove se Futro, što je spoj reči future i retro. Knjiga spolja izgleda retro, unutra je future s obzirom na to da su takve ilustracije, takve priče i QR kodovi, tako da se i to uklopilo sa njegovim i mojim senzibilitetom. Takođe mi je bilo vrlo zanimljivo – on je čovek koji ima toliko posla, a to što se povukao u prirodu i posvetio samo mojoj knjizi, to je fenomenalno, zato na kraju to izgleda tako kako izgleda. Da dodam i to da je Slavimirova filozofija sa Futro ta da treba živeti, stvarati i uživati sad i ne razmišljati puno o prošlosti (retro) i budućnosti (future). Tako živimo i Besani i ja. Sada. Iskoristili smo neku prošlost (zbog iskustva), a gde će nas budućnost odvesti, videćemo.

Dizajn knjige radio je Slavimir Stojanović Futro, a ona je za mene nešto potpuno spektakularno i mogu da je posmatram kao umetnički proizvod i dok uopšte ne razmišljam o tome šta bi u njoj trebalo da se nađe

Ti i dalje promovišeš knjigu, sad je evo godinu dana od prvog izdanja, a imate zakazane promocije i po regionu, što će trajati još godinu dana. Drugo izdanje se uveliko prodaje. Da li razmišljaš o sledećoj knjizi?
Osim toga što sam redovno aktivan na određenim portalima (Refresh your life, Gle magazin, blog Direktna reč) i povremenih upada na neke portale, pišem drugu knjigu, koju sam faktički vrlo brzo počeo da pišem nakon objavljivanja prve. Krenuo sam septembra 2016. i tada rešio da nešto promenim i sebi podigao malo lestvicu, a samim tim će to potrajati. Besane sam pisao godinu dana, a ovu mislim da neću manje od dve godine. Ovom prilikom bih spomenuo izdavača Dejana Boškovića i izdavačku kuću Ammonite. Veoma mi je drago što se moje delo nalazi među knjigama i pločama autora kao što su: Eyesburn, Hornsman Coyote & Soulcraft, Presing, Intruder, Lutke, On Tour, Ventolin, The Motership Orchestra, Halftones…

Još nešto o Besanima?
Knjiga je prevedena na engleski jezik, naravno zove se Sleepless, a prevela ju je fenomenalna Jelena Ćuslović iz Čačka (o Jeleni će se tek pričati i pričati). Svi koji su je pročitali na engleskom rekli su da je izuzetno prevedena i pojavila se i u fizičkom obliku, štampana je. Osim toga što može da se nađe u domaćim knjižarama – mada je cilj zapravo bio da probamo da je izvezemo negde – zasada je na Amazonu i, naravno, na sajtu izdavača i mojoj Facebook stranici. Ima planova i za neke druge prevode, kao i za slanje ovog rukopisa na engleskom na razne adrese, ali možda možemo za jedno šest meseci, godinu dana da se ponovo vidimo ako nešto od toga bude prošlo, pa da podelim to sa tobom.

Možemo.

QR kodovi su odštampani na početku svake priče i vode do meni važnih pesama i autora. Na kompilaciji su Bowie, Cave, Waits, Coctou Twins, Massive Attack…

The post Goran Stojičić: San mi je promenio javu appeared first on 42 magazin.

Iako se u samom intervjuu nismo bavili njegovom uredničkom ulogom, spomenuo nam je dvomesečnik za kulturna i društvena zbivanja Zarez, za koji je radio, a koji je, nažalost, ugašen zbog nedostatka finansijske podrške. Marko je pričao o muzici kao pokretačkoj snazi, o tome zašto je lični izraz bitan za savremenu književnost i kako, da biste se bavili pisanjem, uvek morate prevazilaziti sebe. A onda je odjurio dalje, na promociju svoje nove knjige Slijepa karta.

U kojim bendovima si svirao?
Uh, pa svirao sam u dosta bendova, ali većina nije vredila toga da im se zapamti ime.  Jedini ozbiljno diskografski aktivan bio je bend Death Disco. Bili smo dio te neke zagrebačke klupske scene, svirali smo po regionu i šire, ali dobro, to je bilo pre deset godina i ne treba ga se s posebnim žalom sećati. Nisam ja uopče bio neki talentirani muzičar, više muzički entuzijasta.

Ti si svirao bubnjeve?
Znaš one viceve o bubnjarima?

Imala majka dva sina, jedan bio muzičar, drugi bubnjar?
Pa dobro, ne baš to (smeh), ali sam se uklapao u stereotip i udarao ritam svuda, ali ne previše tečno – i kad kucam na vrata, malo usporavam ili ubrzam. Sad bez šale, voleo sam to što smo radili, događalo mi se i da dijelim pozornicu s idolima iz mladosti, poput benda Gang of Four. Sad kad se osvrnem, ostaje mi ljepa uspomena iz nježne mladosti. Ili nježnije mladosti (smeh). Ispunio sam dječački san.

Sviraš li i dalje?
Jaaako slabo. Previše putujem sada, a bubanj je glomazan, glasan. Imam neke bendiće u Beogradu i Beču, ali to je više kao neki hobi, sviramo na svaka dva tri mjeseca. Ipak, fali mi ta posebna sinergija s bendom i publikom, koju samo muzika može da donese.

Pre svega sam pesnik, nisam se nikad smatrao proznim piscem

Čitala sam tvoju knjigu Jugoton gori!, koja upravo govori o muzici, i to nekoj dobroj muzici iz osamdesetih i s početka devedesetih godina na našim prostorima. Ono što mi je palo na pamet dok sam prolazila kroz sva ta imena pevačica, pevača i bendova koji nisu bili mainstream, ali bili su popularni. Po nekima se danas zovu kulturni centri ili ulice – Vlada Divljan ili Milan Mladenović su primeri toga. Bili su borci za kulturu i rokenrol. Da li takvi ljudi postoje i danas na savremenoj sceni?
Interesantno, sinoć sam s društvom imao sličan razgovor na temu – zašto indie bendovi danas, i to ne samo rok bendovi, uglavnom više nemaju hitova? Kad se vratim unazad, sjetim se grupa iz, recimo, treće lige osamdesetih godina – dakle, onih koji nisu punili velike dvorane, ali su snimali ploče i bilo ih je na radiju, imali su svoju publiku. Na primjer zagrebačka Boa ili beogradski U škripcu. Svako od takvih je imao barem dva hit singla po ploči, koje i danas volimo. Kad slušam savremene bendove koji imaju super zvuk, ali se ne mogu probiti izvan okvira indi-scene, nisam siguran je li stvar više u produkciji, pomacima u logici muzičke industrije, medija, recepcije i slično, ili dominaciji žanrova koji se oslanjaju na stil i zvuk, zaobilaženju okvira pop žanra. Meni to nedostaje, fan sam ekstremnih aranžmana, glasne i brze muzike, ali sam i pop-nacista – volim da zviždim.

Spominješ u knjizi i film Geto – tajni život grada (1995), dakle, nije samo bilo do muzičara, postojala je ta neka ekipa kreativaca koji su opisivali stanje scene kroz razne medije.
Istina. Ali mislim da ima i toga što je od tada prošlo više od 20 godina. Danas mi promatramo EKV kao veliki i važan istorijski bend, što on svakako jeste, ali tada EKV nije punio zagrebački Dom sportova, a u nekim manjim sredinama su svirali i pred pedesetak ljudi. Ne zaboravimo da su prave zvijezde tog doba bili Bijelo dugme i Čorba, na kraju krajeva, Lepa Brena. Možda će nam se, kada današnju scenu budemo promatrali za 15, 20 godina, neki od aktualnih bendova činiti jednako važni kao grupe novovalne eksplozije… Zadnje ploče Jarbola su mi, recimo, jako zanimljive. Goribor, Repetitor, Artani… nije da ih nema.

Nagovarali su me da napišem nastavak knjige Jugoton gori! o stranim bendovima, ali to bi se graničilo s komercijalnim projektom, što meni nije blisko

Koliko ti svojom poezijom i prozom imaš prostora da utičeš na kulturnu scenu danas?
Uf, to je teško i kompleksno pitanje. Pokušavam se kad god je moguće jasno izjasniti o nekim stvarima, inzistirati na političkom, pa i u književnosti, iako ne mislim da to mora biti u prvom planu. Ono što me zanima jeste prije svega književnost, ali važno mi je da se, pisanjem, uspijem uhvatiti ukoštac s nekim aktualnim pitanjima i problemima. Sve ovisi o mogućnostima pisca da se s takvim temama na odgovarajuć način izbori, da od njih napravi literaturu, a ne pamflet.

Na šta ljudi bolje reaguju: na poeziju ili prozu?
Pre svega sam pjesnik, i nisam se nikad smatrao proznim piscem, pogotovo ne u fikcijskom smislu. Jedina proza koju sam radio jeste knjiga kratkih priča Bog neće pomoći. Pomenut naslov Jugoton gori! je zbirka eseja, donekle pop štivo, u toj knjizi se pominju bendovi s kojima se dosta ljudi identificira, pa je valjda i zato bila interesantna širim krugovima. Svašta se događa oko te knjige – ljudi prave plejliste s tim pjesmama na YouTubeu i tako… Interesantno mi je to – ima neki svoj život. Nagovarali su me da napišem nastavak o stranim bendovima, ali to bi se graničilo s komercijalnim projektom, što mi nije blisko. No imam jedan projekat za koji bih voleo da si osiguram mentalno vrijeme i ostvarim ga – radni naslov je Bizaro B. Pričao bih o nekim bizarnim domaćim bendovima koji su nestali, želeo bih uronit u tu paralelnu, tajnu historiju, naličje te inače kvalitetne i tada žive pop-rok kulture.

Šta je uopće putopis 2017. godine, kad se možete uz pomoć Google Mapsa šetati ulicama Buenos Ajresa ili Pariza?

Tvoja najnovija knjiga Slijepa karta se bavi putovanjima?
Ta knjiga se prije ili kasnije morala pojaviti jer, zvuči kao neka loša floskula znam – živim na putu, pa je teško izbeći tematizirati iskustvo putovanja, pomicanja. Slijepa karta je žanrovski hibrid, nije klasični putopis, niti nekakva reportaža, nećete iz nje previše saznati o nekim egzotičnim zemljama, kontinentima. Poenta knjige je bila između ostalog da se pokuša odgovoriti na pitanje – šta je uopće putopis 2017. godine, kad se možete uz pomoć Google Mapsa šetati ulicama Buenos Ajresa ili Pariza? Za mene je to neki lični doživljaj, priča o tome šta za pojedinca znači promjena mjesta, koliko i kako to mijenja percepciju, život. To je jedan psihogram, niz bilježenja odnosa protagoniste i krajeva kojima se kreće. Prije svega u pitanju je književni tekst, a ostaje mi nadati se da je kao takav i uspio.

Kada ćemo čitati nove pesme?
Završavam jednu pjesničku knjigu koja treba da se pojavi kroz šest mjeseci.

Hoće li biti dobra kao Ili ti ili svjetlo?
Hehe, ta knjiga je dobra zato što su to izabrane pjesme koje sam pravio za srpskog izdavača, Kontrast izdavaštvo, pa je u tom smislu probrana, konciznija. Ali da, naravno da vjerujem da će nova knjiga biti bolja, kako drugačije? Ako u to ne bih vjerovao, ne bi imalo smisla baviti se tim pjesničkim poslom.

The post Marko Pogačar: Lični izraz je prozor u savremenu književnost appeared first on 42 magazin.

Njegov uticaj na književnu, ali i pop kulturu je ogroman. Hemingwejev roman Imati i nemati (1944) pretočen je u filmski klasik s Humphreyjem Bogartom i Lauren Bacall u glavnim ulogama, dok je roman Za kim zvono zvoni (1940) imao sličnu sudbinu, pa je tri godine nakon objavljivanja doživeo i premijeru na filmskom platnu, a likove su oživeli Gary Cooper i Ingrid Bergman. Ovaj roman je prošle godine objavljen i na srpskom jeziku u izdanju Kontrast izdavaštva.

U online arhivi magazina Esquire i izdanju iz 1935. godine nalazi se jedna zaista zanimljiva priča o slavnom piscu i njegovom prijateljstvu sa studentom žurnalistike Arnoldom Samuelsonom. Članak se zove Monologue to the Maestro: A High Seas Letter, a ukoliko niste pretplaćeni na Esquierovu arhivu, članak u celosti možete pronaći na sajtu scenaristkinje Diane Drake.

Naime, Arnold je 1934, tek završivši Univerzitet u Minesoti, odlučio da se zaputi na Floridu kako bi upoznao tada već slavnog pisca. Kada su se sreli, Hemingway mu je rekao kako on, kao mlad pisac, ne bi trebalo da se poredi sa svojim savremenicima, već da inspiraciju potraži u prošlosti – među velikim imenima koja više nisu među živima.

Ernest Hemingway piše za svojim stolom dok je živeo u Africi, 1953. godine

Tada mu je dao listu knjiga koje treba da pročita, a koju je Samuelson kasnije i objavio u memoarima: With Hemingway: A Year in Key West and Cuba. Ukoliko ste i sami zainteresovani za dobro štivo po Hemingweyevom receptu, prenosimo vam listu naslova u celosti:

Dablinci, James Joyce
Revolucionarno za svoje vreme, kako po tematici, tako i po stilu, Joyceovo remek-delo, Dablinci odbilo je 40 izdavača, slog je tri puta rasturan, a prvi tiraž uništen jer je po tadašnjim kanonima knjiga vređala javni moral. Delo Dablinci čini 15 priča na granici naturalizma i modernizma, koje opisuju život u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Joyce opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Po poslednjoj, ujedno i najpoznatijoj priči ove zbirke Mrtvi John Huston je 1987. snimio istoimeni film.

Ljudsko robovanje, Somerset Maugham
Izvorno objavljen 1915, naslov Ljudsko robovanje je snažan izraz moći i uticaj seksualne opsesije na savremenog čoveka, te oslikava njegovu čežnju za slobodom. Ovaj klasični roman priča priču o Philipu Carei, osetljivom dečaku rođenom sa deformitetom, koji odrasta u religioznoj porodici. Nažalost, ovaj roman nije preveden na srpski jezik, ali ga možete pronaći u knjižarama koje imaju Penguionova izdanja.

Gospođa Bovari, Gustave Flaubert
Ovaj izuzetan roman je priča o jednoj od najzanimljivijih junakinja u savremenoj književnosti – Emi Bovari. Nesrećno udata za posvećenog, ali nespretnog provincijskog lekara, Ema se suprotstavlja običnom i dosadnom životu kroz snove o ekstazi i ljubavi. Međutim, u potrazi za ostvarenjem snova dolazi samo do patnje i bola.

Ana Karenjina, Lav Nikolajevič Tolstoj
Knjiga koju smo svi čitali u srednjoj školi, ali koju je malo ko otvarao nakon toga. A to je šteta jer se ova knjiga smatra za jednu od najboljih knjiga svih vremena, a klasična priča o Aninoj ljubavi i prevari prenesena je i na filmsko platno više puta. Predlažemo vam da sada, kada ste malo odrasli, ponovo zakoračite u visoko društvo Moskve i Sankt Peterburga.

Crveno i crno, Marie-Henri Beyle Stendal
Crveno (1830) je roman koji je Stendalu doneo svetsku slavu, bavi se sudbinom mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje, u postnapoleonovoj Francuskoj.
Radnja je smeštena u vreme Burbonske restauracije, dvadesetih godina 19. veka posle Napoleonove abdikacije. U Francuskoj je uspostavljena ustavna monarhija, pošto su na presto vraćeni Burboni. Na vlasti su ultrarojalisti, bogati zemljoposednici, nekadašnje izbeglo plemstvo i sveštenstvo. Za uspeh u društvu presudno je plemićko poreklo. Glavni junak romana Žilijen Sorel oduševljava se Napoleonom i njegovim vrtoglavim i brzim usponom. Međutim, u novim društvenim okolnostima (Napoleon je poražen i prognan na Svetu Jelenu) vojska (crveno) ne može pružiti mogućnosti za brz uspeh. Sorel procenjuje da jedino preko svešteničkog poziva (crno) može ostvariti svoje ambiciozne planove o uspehu, bogatstvu i priznanju u društvu.

Budenbrokovi, Thomas Mann
Prvi roman Thomasa Manna i jedno od najznačajnijih dela nemačke književnosti predratnog doba govori o opadanju buržoazije koje je prikazano kroz propadanje jedne ugledne trgovačke porodice. Radnja se dešava u Libeku, rodnom gradu Thomasa Manna, i kroz nekoliko generacija u 19. veku, prati propadanje bogate i ugledne trgovačke porodice Bundenrbrok. Autor na izvanredan način slika likova i njihova unutrašnja stanja i sukobe.

Hail and Farewell, George Moore
Ova knjiga objavljena 1911. godine smatra se remek-delom i uticala je na mnoge pisce poput Yeatsa, zatim tu je Lady Gregory, G. W. Russell (AE), Plunkett i Synge. Ona nam nudi uvid ne samo u literarni i umetnički svet tog vremena, već i socijalne strukture i uticaj religije. Ne postoji prevod na srpski jezik, ali možete pronaći neka druga izdanja istog autora kao što je knjiga Jezero.

The Enormous Room, E. E. Cummings
The Enormous Room (1922) autobiografski je roman proslavljenog pisca i pesnika noveliste E. E. Cummingsa, o njegovom zatočeništvu u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata. Avgusta 1917. njegovog prijatelja i kolegu Williama Slatera Browna hapsi francuska policija zbog toga što je bio protivnik rata, a Cummings ga je žustro podržavao. Iako ovo izdanje ne postoji na srpskom, knjiga ovog autora – Izabrane pesme priređena je iz zaostavštine beogradskog pesnika, višestruko talentovanog Aleksandra Obradovića, koji je uradio prevod.

Orkanski Visovi, Emily Bronte
Usamljena vresišta severne Engleske. Dve porodice, dva suprotstavljena sveta destruktivnih strasti i stidljivog konformizma. Neprevaziđenom dramskom snagom bezvremenog klasika, surova stvarnost svakodnevnog života stapa se sa neutoljivim strastima, dubokim emocijama i gnevom osvete, pripovedajući o nesreći ljudskog roda sputanog i poraženog sopstvenim ograničenjima. Jedini roman Emily Bronte uzbudljiv je viktorijanski klasik o snazi ljubavi koja, uprkos svemu, pa i smrti, živi večno. Ketrin i Hitklif nezaboravni su likovi koji i dan-danas očaravaju čitaoce neobuzdanom snagom svojih karaktera.

Daleko i davno, W. H. Hudson
Vilijam Henri Hudson je bio autor, prirodnjak, i ornitolog. Rođen je u Buenos Airesu u Argentini, a knjiga govori o njegovoj mladosti koju je proveo proučavajući lokalnu floru i faunu. Njegova ljubav prema prirodi počela je veoma rano, i često se u svojim delima bavio ovom tematikom. Ova knjiga je napisana pre sto godina, ali njegova zapažanja o ljudskoj ruci koja uništava prirodne prostore važi i danas.

Amerikanac, Henry James
Ova knjiga donosi pomalo neprijatnu kombinaciju socijalne komedije i melodrame. Glavni protagonista je Kristofer Njuman, dobrodušni biznismen na putu za Evropu. Upoređujući Ameriku i Evropu 19. veka, možemo videti zanimljive socijalne strukture, svakodnevicu tog vremena, ali i sjajno opisane različitosti između života na dva kontinenta.

Braća Karamazovi, Fjodor Dostojevski
Roman Braća Karamazovi velikog ruskog pisca Fjodora Dostojevskog jedno je od najvećih dela svetske književnosti, po mnogima najbolji roman ikada napisan. Karamazovi su zapravo knjiga o kojoj je napisano mnogo knjiga. Proročka knjiga o suštinskim pitanjima koja čoveka danas muče možda još i više nego u vreme kad je knjiga pisana. Knjiga o strastima, o Bogu, o smislu. Krimi-roman u kome ima više duhovnosti nego u tomovima filozofije i akademske teologije.

The post Knjige koje svaki mladi pisac mora da pročita appeared first on 42 magazin.