Prvi znak da vaša veza ne funkcioniše jeste da ste to već osetili ili pomislili, a sledeći je da ste uveliko postali svesni toga. Treći u nizu jeste faza lečenja, kao kod prehlade koja deluje prolazno i banalno, pa mislite da je možete prebroditi na nogama. Trudite se da radite, izlazite, trenirate i postavljate selfije na društvene mreže kao da je sve u redu, a na kraju se ispostavi da ipak uzimate slobodne dane, pijete čaj i antibiotike, uplaćujete Netflix i zauzimate najudobniju pozu u krevetu jer počinje neizbežno bolovanje uz bindžovanje.

Kada ovaj scenarijo prenesemo na odnos udvoje, preciznije veze, to znači da ste probali razne metode lečenja – savetovali se sa drugaricama ili drugovima, uspešnim parovima, konsultovali Google ili YouTube, gde guru majstori daju razne recepte za spas veze. Možda ste probali psihoterapiju za parove, svakodnevno ste se zadržavali na svim statusima na društvenim mrežama koji u citatima daju savete kako da vaš odnosu bude bolji, a veza savršenija… you name it!

Nakon teorije koju ste prostudirali, usledila je akcija. Dakle, probali ste sve vrste razgovora, čak i da ne razgovarate u nadi da će se stvari rešiti same od sebe, no, na kraju sve nekako deluje kao da što se više trudite, to ste dalje od rešenja.

Nikad se ne zna, možda magičan dan potraje i sutradan, pa ipak vaša priča bude od onih „živeli su srećno do kraja života“. Ako i ne bude, oboje ćete izaći iz veze s najboljom slikom raskida u istoriji raskida!

Možda je on/ona načinio/la jedan od takozvanih smrtnih grehova u vezi, a vi najbolje znate koji su to na vašoj listi – prevara, izlazak do jutra + after party, isključen telefon kao bolja opcija ili neodgovaranje na poruke iako vas progoni njen/njegov seen, kao neoprostiva…

Došlo je vreme za sledeću fazu koja glasi – biti ili ne biti, otići ili ostati, pitanje je sad!

Pitanje jeste sad, ali predlažemo da odgovor sačekate nakon Dana zaljubljenih. Zašto?

Posmatrali smo parove i došli do zaključka da neki od njih imaju vrlo zanimljiva rešenja za rešavanje problema, što vam nikako ne predlažemo. Dakle, naprasno venčanje nakon što ste tokom večere popili koju čašicu više i rekli veliko DA nije baš najpametnija opcija, a sigurno nije rešenje, kao što rešenje nije ni da dobijete dete koje će magično razrešiti mamin i tatin odnos. Ako razmišljate da počnete da živite zajedno dok vam se po glavi prepliću misli o raskidu, to takođe nije najbolja opcija, složićete se i sami.

Došlo je vreme za sledeću fazu koja glasi – biti ili ne biti, otići ili ostati, pitanje je sad! Pitanje jeste sad, ali predlažemo da odgovor sačekate nakon Dana zaljubljenih. Zašto?

Ali ako ste raspoloženi da date poslednju šansu vama dvoma, vreme je da spakujete kofer i poletite udvoje! Bukvalno! Putovanje je magična stvar koja se nalazi tačno na pola puta između da ili ne, a nakon sletanja aviona znaćete tačno odgovor na pitanje – otići ili ostati.

Dan zaljubljenih je odličan povod za putovanje iz više razloga, prvi je što će vam dati praznični boost, a najbolja stvar jeste što sada ovaj vaš „test veze“ mnogo manje košta nego obično. Iskoristite ponudu za zaljubljene i odaberite jedan od 30 gradova Evrope po ceni od 49 evra – jer dok još imate status para, predlažemo da ga maksimalno iskoristite. Dobro pogledajte listu gradova i pažljivo odaberite onaj grad koji bi bio savršen par za vas kao par.  Da li je to urbani i artistični Berlin, romantičan i instagramičan Rim, modni Milano ili Solun za šoping. Možda se bolji slažete sa Amsterdamom ili ste ipak za Istanbul…

Na kraju krajeva, ne shvatajte sve suviše ozbiljno, i ne morate vi da donosite odluku, možete je prepustiti kocki, univerzumu ili samom Svetom Valentinu, što znači zatvorite oči i neka vaš klik ili touch odabere gde vas vodi 14. februara! Nekako zvuči sudbinsko-filmski, zar ne?

Iskoristite svoj status u vezi (ne mislimo na Facebooku) i poklonite sebi i partneru/ki foto-finiš za pamćenje, bukvalno i metaforički!

Od trenutka poletanja zaboravite na vašu vezu do tada (znamo da nije lako, zato se zove foto-finiš, pa zapnite pred kraj) i započnite putovanje kao da počinjete vezu iz početka. Sasvim je okej da zaboravite sve što se desilo pre, a da nemate plan šta sledi posle. Dan zaljubljenih je pravi povod da napravite momente za pamćenje, baš onako kako želite! Posmatrajte to kao jedan veliiiiki poklon za uložen trud, vreme, suze, znoj… Realno, zaslužili ste ga!

Ako ste raspoloženi da date poslednju šansu vama dvoma, vreme je da spakujete kofere i poletite udvoje! Bukvalno! Putovanje je magična stvar koja se nalazi tačno na pola puta između da ili ne, a nakon sletanja aviona znaćete tačno odgovor na pitanje – otići ili ostati?

Uživajte u svakom trenutku obilazeći nove ulice evropskih gradova, otkrivajte nove ukuse hrane i pića, fotografišite, neka sve izgleda kao da ste na medenom mesecu, jer svi treba da budu srećni i nasmejani za Dan zaljubljenih, pa makar trajalo još taj dan. Nikad se ne zna, možda dan potraje i sutradan, pa vaša priča ipak bude od onih živeli su srećno do kraja života. Ako i ne bude, oboje ćete izaći iz veze s najboljom slikom raskida u istoriji raskida – neka vam ostanu fotografije prelepog evropskog grada i vas nasmejanih na selfijima sa fenomenalnom građevinom ili pak istanbulskim Bosforom u pozadini, zavisno od destinacije koju ste odabrali. Jer ako ste pokvarili sećanje na vašu vezu, ovo je idealan način da popravite sliku i izađete iz nje u velikom stilu. Nikad se ne zna, možda sledeće godine obeležite godišnjicu raskida drugarskim putovanjem udvoje ili možda učetvoro, a možda se ponovo zaljubite jedno u drugo. Još jedan kliše nije naodmet: život je čudo! Možda vam se više sviđa ovaj: život piše romane, a mi ćemo dodati: vi birate lokaciju (destinaciju) i glavne glumce!

Ne zaboravite da uzmete slobodan dan 14. februara, a zatim se prijavite ovde kako biste prvi saznali specijalnu ponudu letova za 30 gradova i odaberete vaš Last minute for last chance!

I za kraj, još jedan savet u popularnom stilu new age gurua: život je suviše kratak da biste imali ružan raskid, zato neka vaš bude za pamćenje! Na vama je samo da odaberete evropski grad u koji ćete se zaljubiti, e sad, da li u vašu drugu polovinu ili samo u destinaciju i putovanje – neka Dan zaljubljenih pokaže.

Produži ljubav! Saznaj zašto ✈️✈️✈️

 Iskoristi ULTRA LAST MINUTE specijalnu ponudu za letove na Dan zaljubljenih! Izaberi omiljenu destinaciju već od 49€ za kartu u jednom smeru i rezerviši danas!
*ponuda je ograničena i važi za putovanja u naznačenom periodu.

The post Kako da raskid bude za pamćenje?! appeared first on 42 magazin.

Obrazovan u Njujorku, gde je diplomirao u školi vizuelnih umetnosti, profesionalno formiran u Parizu, Raul Dijaz (Raul Rodrigo Rafael Diaz), čileanski fotograf, jedna od najvećih zvezda sveta Polaroida, u Beograd je sa svojom izložbom doneo i svet glamura i patinu neodoljive nostalgije nekih drugih vremena. Od 1990. godine živi i radi u Parizu. Oprobao se i u modnoj fotografiji, gde je bio saradnik velikih imena poput Marija Testina ili JB Mondina, ali je zvezda postao birajući teži put. Njegov rad odvojen je od svih digitalnih procesa, trendova modernog vremena, često deluje vanvremenski. Jedinstvena kreativnost naznačena je sečenjem, otvaranjem i ponovnim sjedinjavanjem naizgled potpuno nekompatibilnih komada fotografija koji daju jedinstvene celine. U razgovoru za 42 magazin, između ostalog, otkriva zašto je odlučio da karijeru gradi mimo dominantnih tokova digitalne fotografije. „Studirao sam u Americi i voleo da radim u foto-laboratoriji. Ali na fakultetu je već tada sve bilo podređeno tehnologiji. Svi su govorili da je gotovo s laboratorijama, sa negativima i da je budućnost u isključivo digitalnoj fotografiji. Pokušali su da mi isperu mozak. Rekao sam ’ne’, zašto digitalno, to nije prava fotografija? Odlučio sam se za Polaroid jer je brz, fotografija je gotova za minut, možete da je skenirate i spremna je za štampanje. Znate, kada pritisnete dugme na aparatu, momenat, samo taj jedan tren koji ste uhvatili jeste prava fotografija. Osim toga, volim da osetim fotografiju u ruci, nešto poput vas novinara koji volite težinu printa.“

Živite i radite u Parizu skoro tri decenije, kako je taj retro postupak koji podrazumeva Polaroid prihvaćen u umetničkoj prestonici sveta?
U suštini, vrlo dobro. Imao sam sreće da u Parizu počnem karijeru kao modni fotograf i tada sam koristio samo Polaroid. Krenulo je dobro i svi su odjednom zavoleli Polaroid, iako je digitalna fotografija bila u ekspanziji. Retro fotografi koji su koristili Polaroid stvorili su zajednicu. Otvorio sam malu galeriju i pravio isključivo izložbe fotografija rađene Polaroidom i foto-aparatima sa starim filmovima. Mogu vam reći da je u Parizu nastala vrlo jaka i aktivna scena. Ono što je najlepše u svemu jeste da sve više mladih ljudi dolazi i želi da fotografiše Polaroidom.

Sigurno ste se oprobali i u digitalnoj fotografiji. Kako gledate na te fotografije i kolege koje rade u toj tehnici?
Naravno da sam radio i digitalnim aparatom. Što se mene tiče, postoje samo dobre i loše fotografije. Najvažnije je da uhvatite pravi ugao i trenutak i da je ta slika dovoljno uzbudljiva. Kad sam ozbiljnije počeo da se bavim fotografijom, krenuo sam da eksperimentišem s Polaroidom, izgledalo mi je kreativnije, digital mi se učinio previše jednostavnim. Znate, imate filtere i sva ona razna pomagala. Opet, s Polaroidom je veća mogućnost da napravite grešku, a osim toga rad je znatno skuplji. Zato mi se čini da je za mlade početnike digitalna fotografija dobar put. Digital je definitivno demokratizovao fotografiju i izazvao revoluciju, ali nemojte mi zameriti, za mene to nije prava fotografija. Ako želite zaista da napravite nešto u tom svetu, morate probati i ovo drugo.

Da li su nostalgija i glamur starih vremena nešto što Polaroid fotografiju čini privlačnom?
Polaroid jeste nostalgija. Imam malu radnju u kojoj prodajem opremu i kada ljudi uđu, govore: „Bože, moj deda je imao takav aparat, moji roditelji su imali Polaroid.“ Svi znaju za takve aparate i fotografije. Ali prava nostalgija vas pogodi kada uzmete aparat u ruke. Kada dodirnete fotografiju koja je stvarna. Mislim da taj osećaj dolazi zbog duge istorije Polaroida i činjenice da su svi bar jednom držali u rukama taj aparat. Ali, kao što rekoh, oprema nije jeftina, filmovi takođe, pa je nostalgija je i te kako skupa.

Raul Dijaz i Zoran Preradović

Sve više umetnika se iz radoznalosti i želje da pomere granice vraća klasičnoj fotografiji. Ljudi se okreću analognim fotografijama jer su retke, posebne… Srećem i ljude koji mi kažu: „Čoveče, nikada nisam video ružniji aparat od tvog.“ Moj odgovor je: „U pravu ste, ali on pravi sjajne fotografije.“

Digitalni aparati su u jednom trenutku potpuno uništili Polaroid, ali je grupa entuzijasta s Florijanom Kepsom na čelu osnovala pokret Nemogući projekat, prepoznajući osobenost analogne fotografije u digitalnom svetu?
Bilo je teško na početku. Ali rekao sam ljudima – znate šta, ako spalim fotografiju ili napravim mrlje, to je moja odgovornost, baš kao i kada napravim dobru fotografiju. Kod digitalne fotografije dobijete tačno ono što vidite, sa filmom je to sasvim drugačije. Ako je napolju toplo, dobićete drugačije boje, ako je hladno, biće to opet nešto sasvim drugo.

Polaroid jeste nostalgija. Imam malu radnju u kojoj prodajem opremu i kada ljudi uđu, govore: „Bože, moj deda je imao takav aparat, moji roditelji su imali Polaroid.“

Vi ste vlasnik prve radnje Nemogućeg projekta u Parizu. Kako ljudi reaguju na analogne fotografije?
Mogu vam reći da je to naišlo na neverovatan odjek u hipsterskoj zajednici i uopšte toj modnoj industriji. Otkinuli su na činjenicu da se Polaroid vratio. Ali šta se desilo? Kupili su aparate, dva-tri pakovanja filmova, otišli kući, bili su uzbuđeni, ispucali filmove, ali proizvod nije bio dobar. Jasno je da morate razumeti fotografiju, poznavati hemikalije, upotrebu svetla i temperature. Sve to čini dobru fotografiju. Razmišljao sam o činjenici da su uzbuđeni, ali i da su se vrlo brzo razočarali. Mislili su da je Polaroid lagan, ali, nažalost, nije tako. Oni koji su zaista bili zainteresovani vratili su se da prođu osnovnu obuku. Drugi su odustali, možda i zato što to baš i nije jeftina zabava.

Volim da osetim fotografiju u ruci, poput vas novinara koji volite težinu printa

Polaroid su koristili neki od velikih umetnika poput Ansela Adamsa, Vokera Evansa ili Endija Vorhola. Mislite li, na primer, da je Vorhol poživeo, da bi i danas u digitalnoj eri koristio Polaroid?
Vorhol bi sigurno otišao u digitalnu fotografiju. On je bio umetnik koji je uvek pokušavao da eksperimentiše s novom estetikom i uglavnom je uspevao da pomeri granice istorije. Siguran sam da bi mu to ne bi bio problem ni sa digitalnim aparatom. Osim toga, ne mislim da je bio naročito nostalgičan tip.

U Parizu ste radili i kao modni fotograf. Kakva su vaša iskustva i mišljenje o modnoj fotografiji?
Nije da sam baš planirao da se bavim time, ali znate kako je to, nekada stvari pronalaze vas. Iskreno, zaista sam uživao radeći taj posao, svakodnevno sam sretao nove ljude. Osim toga, modna fotografija podrazumeva čitav tim – stilistu, šminkera, frizera… Morao sam da se prilagodim i konceptu samog magazina. Bio je to izazov za mene, budući da sam do tada uglavnom radio sam. Za mene moda podrazumeva i muziku, a to mi mnogo znači. Ponekad je bilo potrebno dočarati ambijent događaja koji je trajao po pet-šest sati. Bilo je vrlo zabavno, ali i zahtevno. Fotografisao sam gole modele, a nije nimalo lako postići da to ne izgleda kao pornografija, a da istovremeno bude seksi. Nikada se nisam koncentrisao samo na jednu ili nekoliko fotografija. Za mene je modna fotografija priča koja mora da ima početak, razradu i logičan završetak.

Odlučio sam se za Polaroid jer je brz… Kada pritisnete dugme na aparatu, momenat, samo taj jedan tren koji ste uhvatili jeste prava fotografija

Živimo u vremenu instant komunikacije, društvenih mreža… Kakva je budućnost analogne fotografije?
Mislim da se analogna fotografija vraća. Već sam rekao da ljudi postaju nostalgični prema nečemu što mogu da dodirnu. Osim toga, sve više umetnika se iz radoznalosti i želje da pomere granice vraća klasičnoj fotografiji. Ljudi se okreću analognim fotografijama jer su retke, posebne… Srećem i ljude koji mi kažu: „Čoveče, nikada nisam video ružniji aparat od tvog.“ Moj odgovor je: „U pravu ste, ali on pravi sjajne fotografije.“ Za profesionalne fotografe digitalna kamera postala je previše jednostavna, oni žele izazov i pravu fotografiju. Siguran sam da analogna fotografija nikada neće nestati, a posebno sam srećan što mlađe generacije pokazuju interesovanje za stare tehnike.

Digital je definitivno demokratizovao fotografiju i izazvao revoluciju, ali nemojte mi zameriti, za mene to nije prava fotografija. Ako želite zaista da napravite nešto u tom svetu, morate probati i ovo drugo

Vaše fotografije su ogledna tabla eksperimenata. Kako ljudi to prihvataju?
Uglavnom imaju predstavu da je lako raditi s Polaroidom. Kada vide da sečete fotografije, rastavljate ih, pomerate i ponovo skupljate u smislenu celinu, postaju zainteresovani za tu tehniku. Naravno, morate im reći da su neke fotografije samo splet srećnih okolnosti, samo lucky strike. Što uistinu ponekad i jesu.

Aleksandar Kujučev: Poslednji čovek na Zemlji

The post Raul Dijaz: Vorhol bi promenio istoriju i digitalnom fotografijom appeared first on 42 magazin.

U toku je smena fotografa na modnom nebu. Pošto su upražnjena mesta velikana kao što su Patrick Demarchelier, Mario Testino i drugi protiv kojih se vode sudski postupci koji su skandalozno odjeknuli širom sveta, veliki brendovi i modni urednici morali su, očekivano, da zaustave (čitaj: zabrane) sa njima decenijsku saradnju do daljeg. Tako se nametnulo novo pitanje – koga zvati da slika sledeću naslovnicu ili modnu kampanju?

Mesecima smo dobijali različite odgovore, no, jedan fotograf već se istakao popunjavanjem svog portfolija velikim modnim brendovima, a njegovo ime je Chris Colls!

Chrisova veza sa fotografijom mogla bi se opisati kao strastvena, intimna, s decentnim poigravanjem erotičnošću

Verovatno su vam njegove fotografije već privukle pažnju jer nije on od juče na modnoj fotografskoj sceni, ali možemo slobodno reći da je došlo vreme njegove slave, iliti njegovih pet minuta, kada zbrojimo sve njegove naslovne strane proteklih šest meseci i težinu imena modnih kampanja.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Rođen i odrastao u Australiji, Chris kaže da ga je oduvek privlačila fotografija, ali da istovremeno strastveno prati arhitekturu i umetnost uopšte. To većina kaže, pa se po tome ne izdvaja od drugih, ali ono što to i potvrđuje jeste činjenica da danas živi u Njujorku, u Sohou, u stanu koji je nekada bio atelje starog njujorškog slikara, a trpezarijski sto Angela Mangiarottia i retro stolice od kože koje potpisuje čuveni Le Corbusier svakodnevno inspirišu poznatog fotografa, kako i sam kaže. Stan je u originalnom stanju, sirov, kako kaže Chris, sa novim detaljima koji ga samo nadograđuju, a ne narušavaju njegovu primarnu lepotu.

Napomena: morali smo najpre da mu zavirimo u stan da bismo videli sa kim imamo posla

Njegove fotografije pričaju priču, nagoveštavaju šta se dešava pre i posle zamrznutog trenutka pred vama, pobuđuju čula svakog posmatrača da mašta i nadograđuje ih na jedinstven način

To je na prvi pogled skromni i romantični novi superstar fotografije po izboru poznatih modnih magazina, kao što su Vogue, Elle, Interview, W Magazine i drugi, ali i brendova od kojih je dovoljno izdvojiti YSL, Max Maru i Karla Lagerfelda. Dakle, njegovo ime je Chris Colls i sada znamo i gde živi. Idemo dalje – sa kim?

Naime, priča o Chrisu ovde postaje zanimljiva jer to je ono što je većini prvo zapalo za oko. To je njegova devojka, takođe Australijanka, a šta bi fotografu najviše odgovaralo ako ne model u stanu, 24/7 ispred objektiva. Alexandra Agoston je muza Gaultiera i brenda Comme des Garçons, Pariz joj je bio dom od 14. godine,  i tada se odmah našla pred objektivom Stevena Kleina i fotografskog dua Inez and Vinoodh. Lista brendova sa kojima sarađuje raste iz dana u dan zahvaljujući kampanjama i revijama na kojima je ponela modele kreatora kao što su Armani, Elie Saab, John Galliano i sada popularan Off-White.

No, njene fotografije koje privlače najviše pažnje jesu upravo one nastale u njenom domu koji deli sa Chrisom Collsom i koje nastaju kada je iza objektiva on, a lokacija njihova spavaća soba u potkrovlju.

Kada govorimo o Chrisovoj vezi sa fotografijom, ona bi se mogla opisati kao strastvena, intimna, s decentnim poigravanjem erotičnošću. A njegov rad to i pokazuje jer on okida tek kada ostvari blisku vezu sa subjektom koji fotografiše, što svakog posmatrača njegovih dela nagrađuje (zasluženo ili ne) utiskom kao da je zavirio iza zavese.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Njegove fotografije su od onih koje pričaju priču, koje nagoveštavaju šta se dešava pre i posle zamrznutog trenutka pred vama, one koje pobuđuju čula svakog posmatrača da mašta i nadograđuje njegov rad na jedinstven način. Neki ga opisuju kao majstora fotografije koji tek počinje karijeru velikana na modnoj sceni, dok ćemo mi reći da je deo njegovog fotografskog opusa jednostavno iskren i to nas privlači da dalje pratimo njegov rad.

The post Novo lice iza objektiva – Chris Colls! appeared first on 42 magazin.

Originalnost se traži u svim aspektima da bi umetnik bio prepoznat, istaknut ili, jednostavno, poslao poruku (koja često nosi angažman i društvenu odgovornost).

[See image gallery at 42magazin.rs]

Zato umetnik iz Pariza Louis Stimes briše granice između tipografije, mode i fotografije umrežujući dizajn i tekst na modnim fotografijama. Njegov jedinstveni stil i snažan vizuelni identitet stvaraju i snažnu sliku, na kojoj je svaka linija jača, svaka krivina mekša, a na kraju jedinstvenim tehnikama uspeva da svoje kreacije oživi. Spontano i iznenađujuće, Louis redefiniše viđenje i interpretaciju mode uzimajući sve iz časopisa i dajući život tim fotografijama. Njegove radove i saradnje moguće je pronaći i na njegovom Instagramu.

The post Tipografija na modnim fotografijama ostavlja bez teksta appeared first on 42 magazin.

Frizura na Cedric Charlier reviiji

U tekstu koji sledi otkrijte najlepše i najhrabrije kreacije od kose, zatim nove boje i aksesoare za stilizovanje koje biste mogli da isprobate kod kuće.

1. Kratke šiške

Prvi put smo ih videli na Audrey Hepburn u filmu Roman Holiday, a proslavile su ih devojke iz teen serija devedesetih. Danas se kratke šiške vraćaju u modu i vladaju pistama. One s Prada revije jedva pokrivaju čela manekenki, dok su one na Miu Miu devojkama zalizane i neravnomerno ošišane.

Dries Van Noten

Na reviji brenda Gucci videli smo zaista mnogo različitih frizura, pa i kratke šiške koje deluju neuredno, kao da ih nije frizer stilizovao. Stilista za kosu na Dries van Noten reviji kratke šiške ukrasio je raznobojnim perjem.

2. Zaplet na glavi!

Morali smo dooobro da se zagledamo kako bismo odgonetnuli zadivljujuće i raznovrsne metode kojima je pletena kosa manekenki na pistama. Na reviji Erdem stilista za kosu Anthony Turner napravo je dve pletenice koje je, potom, uvezao u jednu ili od njih napravio mini-punđu.

Alexander McQeen

Pletenice kod brenda Paco Rabanne bile su tanke, ispletene na samom razdeljku, na sredini glave. Eugene Soulemain je na reviji Preena od pletenica pravio cikcak patern, ali u veoma nežnom, boemskom stilu.

3. Morska sirena

Frizeri imaju pametno rešenje za nepredvidivo prolećno/letnje vreme, a to je – ostavite fen u fioci! Mokra kosa iliti #wetlook podrazumeva dosta gela, laka i svih ostalih preparata kojim ćete zalizati i skloniti kosu sa lica, te otkriti vaše savršene jagodice, rumenilo ili gliter na očima. Upravo tako izgledale su manekenke na reviji Balmain.

Balmain

Marni ili Proenza Schouler dvojac #wetlook kreirali su samo na temenu, dok su krajevi kose suvi – ovako, pokušali su da rekreiraju frizuru koju imate kada šetate dok pada topla, letnja kiša.

4. Haute couture rajfovi i trake

Kada kažemo rajf za kosu, sasvim sigurno vam asocijacija na njega neće biti reči poput – haute couture ili luksuz. Međutim, stilisti za kosu ove godine zaista se trude da ovu situaciju promene. Kod gospođe Miuccie Prade čak 50 lookova upotpunjeno je upadljivim kožnim rajfovima ili trakama ukrašenim kristalima, mašnama i nitnama.

Prada

Na Dior reviji manekenke su nosile trake koje asociraju na baletske igračice, ples, pozornicu i romantiku. Simone Rocha devojka nosi rajf/tijaru, i to kakvu – s pravim dragim kamenjem!

Dior

Zaključak: ne plašite se bling-bling aksesoara – the more the marrier.

5. Sređena do perfekcije

Pomislite na Charlotte York iz serije Seks i grad. E tako treba da izgledate na proleće. Čista kosa, s nekoliko kapi mirisnog ulja ili preparata za sjaj, bez laka za učvršćivanje ili teških gelova.

John Galliano

Kosu možete vezati u niski rep ili elegantnu punđu, ukrasiti je mašnom ili minimalističkom šnalom – baš kao na reviji Johna Galliana ili brenda Burberry.

6. Prirodni talasi

Umesto izraženih lokni koje smo pravile uz pomoć figara, za sledeće proleće frizeri predlažu malo blažu, prirodniju varijantu – izlomljene talase u kosi.

Chanel

Na revijama kuća Etro, Blumarine, Chanel ili dizajnera Roberta Cavallija i Jeremyja Scotta šetale su upravo tako doterane dame te smo zaključili da je nedovršen glamur apsolutni trend.

7. Igra bojama

Kosa u raznim bojama trendi je već nekoliko sezona, ali u novoj sezoni zamislite te vesele nijanse s više glamura, a manje EXIT vajba. Kolorista Josh Wood osmislio je termin vintidž pasteli sa idejom da kreira frizure u bojama duge, ali bez festivalskog, neurednog fazona. Dakle – visoke punđe, razdeljak na stranu, ukrašene luksuznim šnalama.

Matty Bowan

Na revijama Mattyja Bovana i Gambattiste Vallija devojke su izgledale kao sirene s kosama ofarbanim u zeleno-plavu i roze boju, a zatim uronjenim u gliter.

8. Geometrijski pank

Na revijama dvojca Eckhaus Latta i japanskog dizajnera Yohjija Yammamotoa frizure su bile mešavina gotika i panka.

Echkaus Lata

Neravnomerno ošišani pramenovi u kombinaciji s geometrijski sečenim delovima – šiškama ili undercutom, frizura je koju bi mogli da ponesu samo oni koji se ne plaše izazova.

The post 8 frizura koje će s modnih pista sići na ulice appeared first on 42 magazin.

Ko su ti ljudi, sapeuri?

Oni su pripadnici jedne fenomenalne supkulture – grupe izuzetno lepo i promišljeno obučenih dendija iz Konga.

Zamislite ratom razrušene gradove i u njima grupe muškaraca i žena u ukrojenim odelima, elegantno puše tompuse dok ponosno šetaju improvizovanim gradskim ulicama u svojim besprekorno očišćenim, blistavim cipelama.

Denidizam, ili sapeurizam u ovom slučaju, nije modni trend. Na mestima kao što je Republika Kongo stil je jedan oblik religije – kod po kom se živi i koji zahteva određene žrtve.

Kratka istorija sapeurizma

Afrički dendi postojao je još u 18. veku, kada su robovima davali ekstravagantnu i elegantnu odeću kako bi se lakše uklapali u luksuzni životni stil evropskih gazda. Kada je trgovina robljem ukinuta, oslobođeni Afrikanci uveliko su razvili sasvim jedinstven dendi fazon, neretko bolji od stila Evropljana. Samoproklamovani dendi stremio je imitaciji aristokratskog života, uprkos tome što dolazi iz mnogo nižih društvenih staleža.

Sam termin sapeur proističe iz skraćenice Le Sape koja zapravo znači Société des Ambianceurs et des Personnes Élégantes, ili u prevodu – društvo elegantnih ljudi s dosta ukusa. Prva ikona sapeurizma bio je André Matsoua, uticajna verska i politička figura države Kongo. On je 1922. godine, po povratku iz Pariza, upoznao svoje sunarodnike s francuskom odećom i boemskim lajfstajlom.

Sapeurizam nije modni trend. Na mestima kao što je Republika Kongo stil je jedan oblik religije – kod po kom se živi i koji zahteva određene žrtve

Sapeuri kakvi se i danas mogu sresti u Kongu nastali su šezdesetih i pokrenuli jedinstvenu političko-stilsku revoluciju. Naime, sve počinje s papom Wembom, poznatim kao La Pape de la Sape (papa, poglavar sapeurizma), a koji je bio opsednut francuskom modom. U tom trenutku Kongo je tek bio oslobođen belgijske vlasti i bio pod striktnim režimom vojnog diktatora i kleptokrate Mobutua Sese Sekoa, koji se žustro suprotstavljao svemu što ima veze s Evropom ili Zapadom. Odevanje pape Wembea percipirano je kao simbol otpora protiv političke diktature i ekonomske deprivacije. On je, u jednom trenutku, osnovao sopstveno selo u kom su ljudi morali da poštuju određene moralne kodove, streme ka visokom životnom standardu, brinu o sebi i oblače se lepo i isto, bez obzira na obrazovni nivo ili društveni stalež.

Kodeks Sapeurizma

Sapeur mora posedovati sartorijalno znanje. Čarape su određene visine, do pola lista, a maksimum tri boje mogu se naći u jednoj odevnoj kombinaciji. Posebna pažnja treba se pridavati detaljima – na primer, obavezno je ostavljanje otkopčanih dugmića na rukavima odela (razlika između konfekcijskih odela i onih koja su šiveni po meri je upravo u tome što se dugmići na rukavima konfekcijskih modela ne otkopčavaju, već su tu samo za ukras). Naravno, pored besprekornog stila, svaki džentlmen mora posedovati i manire bez premca.

Iako je većina njih lično prisustvovala brutalizmu i hororu tri građanska rata, sapeuri su nenasilni, poštuju druge i njihova prava. Jedan od sapeurskih motiva glasi: Odbacimo oružje, hajde da živimo u slozi i brinemo o sebi! Oni ne piju, ne koriste droge i generalno žive konzervativno.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Sapeurski luksuzno neluksuzni život

Iako su kodeksi ove supkulture više nego pozitivni, život jednog istinskog sapeura daleko je od idealnog. Prosečna plata u Republici Kongo jedna je od najnižih u svetu – iznosi svega 100 dolara mesečno. Neretko se dešava da istinski sapeuri rade i po godinu dana kako bi kupili jedno dizajnersko odelo ili žive s roditeljima kako ne bi trošili novac za kiriju, te mogli da priušte bolju odeću.

Mlađi sapeuri opsednuti su francuskim i italijanskim brendovima, stoga priređuju takmičenja u kojima pobeđuje onaj s najviše stila i – najskupljim odelom.

Sam termin sapeur proističe iz skraćenice Le Sape – Société des Ambianceurs et des Personnes Élégantes, ili, u prevodu – društvo elegantnih ljudi s dosta ukusa

Kako su u viznom sistemu, teško im je da dođu u Evropu, te se često švercuju, kradu i neretko završavaju u zatvoru. Zamislite – zbog mode! Njihov san je da žive u Parizu – obećanom gradu visokog sapeurizma. Čak je i papa Wembe završio u zatvoru u pokušaju da prokrijumčari 200 ilegalnih imigranata u Francusku. Oni retki koji nekako stignu do Pariza pre završe u getu, daleko od pariskog sna, kao perači sudova ili, u ekstremnim slučajevima, bave se prostitucijom.

U sapeurskom slučaju – izraz MODNA ŽRTVA bukvalan je.

Iako bizarna, ovu situaciju možemo lako uporediti sa srpskom današnjicom, u kojoj mnogi mladi ljudi rade mesecima kako bi sakupili novac i potrošili ga u celosti tokom jedne večeri na pestižnom splavu ili u klubu. Znate one sa prskalicama i šampanjcima, koji kupuju najskuplja pića? E pa, upravo na njih mislimo. Danas je i u „demokratskoj“ Srbiji društveni status važniji od svega. Čak i ako je fejk.

Nije sve tako crno?

Jedan gospodin po imenu Jocelyn Armel sapeur je iz Konga i bori se da popravi reputaciju ovog jedinstvenog pokreta. On danas živi u Parizu, drži modni butik u kom, pogađate, prodaje dendi odeću za pristupačne svote novca. Njegov cilj je da veliča dobar ukus i džentlmensko ponašanje, a ove stavke ne uključuju šverc i krađu, već vredan rad i žrtvovanje.

Pored toga, sapeurizam u drugim delovima sveta oživljavaju ljudi poput Pharella Williamsa, Andrea 3000 ili P Diddyja. Solange Knowles nedavno je izbacila spot u kom veliča pokret Le Sape.

Međutim, sapeurima iz Konga danas baš nije lako. U konstantnim konfliktima na afričkom kontinentu ubijeno je preko 5,4 miliona ljudi, a više hiljada izbeglo je. Životni vek dostiže samo 53 godine. Možda, ako bi se situacija smirila, prave vrednosti sapeurizma mogle bi da zablistaju bez tamne strane. Le Sape može da postoji samo u miru jer sapeuri su miroljubivi ljudi.

The post Le Sape: fenomenalna supkultura afričkih dendija appeared first on 42 magazin.

Foto: @belgradetypography

Većina nas i naših sugrađana, dok užurbano prolazi kroz gradsku dževu, ne uspeva da primeti sveprisutnu tipografiju – ona je na radnjama, ona je na poslovnim zgradama, ulicama, šahtovima i muzejima. Ali ona je važna i ona je tu – oblikuje identitet mesta u kom živimo. Ako je dobra i dobro usklađena s porukom koju prenosi, izaziva emotivnu reakciju. Ako je dobra, upadljiva je, pamtljiva i utiče na našu svakodnevicu.

Tipografija predstavlja istoriju grada, ona boji prostor, reflektuje promenljiv lifestyle i dozvoljava nam da analiziramo prostor

Geometrijska pisma karakteristična za londonske železnice ili ona u Art Nouveau stilu pariskih ulica prepoznatljiva su koliko i sami  gradovi. London je čuven po svom tranzitnom sistemu, a karakterističan font koji se upotrebljava za železničke oznake  – Johnston Sans – dizajnirao je Edward Johnston i koristi se od 1913. Njegov student Eric Gill kasnije je kreirao još jednu verziju ovog fonta i nazvao ga Gill Sans, i on se, takođe, koristi podosta u Engleskoj – kako za markiranje vozova tako i za Penguin knjige.

Originalni crtež dizajna pisma za londonske železnice ©Londonski Transportni Muzej

Građani Stokholma su pre nekoliko godina, na primer, kreirali svoj zvanični font – Stochkolm Type. On se danas višestruko primenjuje – od muzeja, preko uličnih znakova, zvaničnog gradskog sajta, pa do festivala i festivalskih brošura. Njujork je pak poznat po fontovima Gotham i Helvetica.

Tipografija predstavlja istoriju grada, ona boji jedno mesto, reflektuje promenljiv lifestyle i dozvoljava nam da analiziramo prostor, da pretpostavimo u kakav objekat ulazimo, tj. kog je on stila ili sadržaja, pre nego što se odlučimo da zapravo zakoračimo unutra.

Iako je pre 12 godina Tipometar u saradnji sa Sekretarijatom za kulturu Skupštine grada Beograda pokrenuo projekat kojim je dostupnim za besplatno korišćenje učinio desetak fontova ćiriličnog pisma – nisu inspirisali grad da neki od njih zvanično usvoji. Tako da ni danas Beograd nema svoj font, ali definitivno ima nešto drugo, a karakteristično – haotičnost.

Font Nioki – jedan od besplatnih, a koje možete preuzeti sa sajta Tipometar.org; dizajn: Marianna Orsho

Poput gradske arhitekture, koja više podseća na tetris nego na bilo kakav urbanistički smislen plan, takva mu je i tipografija – stilski raznovrsna.

Gradski tipografski giganti

Naziv lista Politika, koji je i ispisan na zgradi u Masarikovoj gde se redakcija nalazi, definitivno je jedan od simbola grada.

Politikina slova, inspirisana secesijom, zaštićena su i patentirana u obliku zvaničnog fonta tek 2006, a što je 102 godine nakon što su se prvi put pojavila na naslovnoj stranici novina. Zato ste, tokom godina, ispisane u ovom fontu mogli da vidite mnoge nazive menjačnica, pekara i barova. Danas to više nije dozvoljeno jer je font zakonom zaštićen kao intelektualna svojina.

Jugoslovenske robne kuće Beteks i Jugoeksport u svojim italik formama znamo i prepoznajemo svi, čak i oni rođeni nakon raspada velike države.

Robna kuća Beteks i dalje postoji na Banovom brdu, lepa je, nedavno renovirana i modernizovana. Ispise u ovom pismu možete videti svuda po gradu, a nama je omiljen izlog Beteks plus u Nušićevoj, preko puta pošte.

Uvozno-izvozna kompanija Jugoeksport osnovana je 1953, a njen logotip krasio je zgradu u Kolarčevoj sve do 2016. godine, kada je ona prodata srpskom kralju mesa – Petru Matijeviću i trenutno se adaptira u hotel.

Iako Beograd nema svoj zvanični font, definitivno ima nešto karakteristično – haotičnost

Crveni ispis Zvezda na ulazu u bioskop još jedno je mesto pored kog ćemo zastati. Ovaj bioskop jedan je od prvih na Balkanu (otvoren  1911), a od 50ih pripadao je preduzeću Beograd film. Tokom masovne privatizacije koja se desila od 2005. „pazario“ ga je ispod cene Nikola Živanović, biznismen i tadašnji savetnik guvernera NBS Mlađana Dinkića, i to pod uslovom da ga u naredne dve godine otvori za javnost. Međutim, to se nije dogodilo, a Živanović je uhapšen zbog malverzacija tokom privatizacija i osuđen na zatvorsku kaznu.

Bioskop je stavljen pod hipoteku sve do 2014. godine kada je grupa aktivista iz Pokreta za okupaciju bioskopa upala unutra, izborila se za njega, dovela ga u red i od tada – redovno pušta jako dobre filmove. Kako su bioskop oživeli, ali i ostavili u prvobitnom obliku, tako su i font koji koriste na plakatima ili web objavama prilagodili onom #iconic ispisu s ulaza u zgradu.

Redizajn – novo ruho grada

Poslednjih godina radi se na redizajniranju svega i svačega po gradu. Čak je i gradski sajt dobio svoje novo ruho u, naravno, plavoj, beloj i crvenoj boji.

RTS Sans, koji je pre nekoliko godina usvojen kao najuspešnije idejno rešenje ćiriličkog sanserifnog fonta, koristi se za sve ispise programa RTS-a. Prođite pored Radio Beograda u Svetogorskoj ulici, pogledajte izloge, čekirajte font i javite utiske!

RTS Sans

Vizuelni identitet ovoga grada oblikovali su umnogome i posteri Slavimira Stojanovića koje je radio za predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta. On je popularizovao modernije forme u dizajnu pozorišnih plakata kod nas. Minimalizam, sanserifni fontovi, žive boje i – jaka, upečatljiva poruka.

Hroničari savremene tipografije

Međutim, nisu samo velike ustanove i preduzeća tipografske stanice na ovoj našoj turi. Beograd je, pre svega, grad grafita, tegova, žvrlja i poruka. Zatim natpisa samostalnih preduzetnika, dizajnera naturščika i samoukih tipografa.

Srećom, na društvenim mrežama postoje profili – hroničari beogradske tipografije, i navode nas da obratimo pažnju na baš ovakve ispise. Jer svi oni na gomili jesu ovaj, naš, grad.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Čak iako ne znate razliku između serifnog ili sanserifnog fonta, sigurni smo da biste prepoznali onaj Beogradski – sačinjen je od mnoštva slova, boja, oblika. On je moderan i u isto vreme retro. Moj, tvoj, njen, njegov, osmislili smo ga svi zajedno, svako svojom crticom, znakom ili beleškom na zgradama, klupama, ulaznim vratima ili sandučićima. On je možda ružan i neuredan, ali prkosi pravilima, jedinstven je.

Totalni tipografski pank.

The post Beogradski tipografski pank appeared first on 42 magazin.

Proleće-leto 2018. izašlo je iz Ines Atelierstudija, a kako i sama dizajnerka kaže, inspiracija za novu kolekciju bila je ponovno razotkrivanje ženstvenosti kroz senzualnost i eleganciju. Žena kojoj su namenjeni modeli je jaka i zrela, ali u isto vreme nežna i nestašna. Sofisticirani pristup senzualnoj dekonstrukciji siluete, sa dozom romantike i poetičnosti, laska ženskoj figuri fluidnim krojevima. No, pošto fotografije uvek govore više od reči, zavirite u lookbook u galeriji koja sledi.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Snimljen u Parizu u stanu čiji je enterijer spoj klasičnog francuskog stila i savremenog duha bogatog umetninama i art deco detaljima. A pariska imena koja se nalaze u potpisuju projekta jesu David Paige, zadužen za fotografiju, Sanda Simona kao dizajner saradnik, stilista Ivona Yvon, šminka Masae Ito, frizura Yoshico Haruki, dok je model Elodie iz agencijeM Management.

The post Pariski šik sa srpskim dizajnerskim potpisom appeared first on 42 magazin.

Niske temperature su odličan povod da nosite krzno, puf-jakne, gomilu slojeva ili XL kaput. Za slučaj da niste sigurni kako, jednostavno kopirajte street style kombinacije iz Pariza koje nam stižu sa Nedelje mode. Za razliku od Njujorka i Milana, ovde je kolor nešto svedeniji, no umesto nekoliko sitnih detalja neophodan je jedan, ali vredan komad koji ostavlja snažan utisak – recimo bunda od krzna sa dugačkom dlakom. Zatim dodajte naočare, beretku, kožne rukavice, crveni karmin i voila! spremni ste za #pfw2018. Dok koračaju ulicama, komentarišu YSL miniće, Maison Margiela patike i Dior naočare, street style lica poziraju fotografima, a svi sa zadatkom: „Kako se obući kao Parižanka?“. Najinspirativniji odgovori slede.

[See image gallery at 42magazin.rs]

The post Zimski pariski šik appeared first on 42 magazin.

Od pravnika do umetnika
Herni Matisse rođen je 31. decembra 1869. godine u malom industrijskom mestu Boen an Vermandoa, na severu Francuske. Tokom svoje karijere, koja je trajala više od šest dekada, izražavao se pomoću gotovo svih medija – od slikanja pejzaža, portreta, enterijera, zatim skulptura i crteža, pa sve do kolaža u jarkim nijansama po kojima je postao poznat i zauzeo poziciju jednog od najuticajnijih i najprepoznatljivijih ljudi 20. veka.

Međutim, priča o ovom umetniku počinje vrlo neumetnički. Kao mladić, Matisse je bio pripravnik u advokatskoj kancelariji, a 1889. i zvanično je postao pravnik – dobivši diplomu u Parizu. Nakon diplomiranja, Matisse radi u advokatskoj kancelariji u gradiću Sen Kenten, gde uporedo polazi na časove crtanja. Puni 21 godinu, počinje da slika i shvata da je to zapravo njegov životni poziv.

Tokom svoje karijere izražavao se pomoću gotovo svih medija – od slikanja pejzaža, portreta, enterijera, zatim skulptura i crteža, pa sve do kolaža u jarkim nijansama

Godine 1891. odlazi u Pariz kako bi usavršio svoje umetničke veštine i upisuje kurseve na prestižnim  koledžima – Académie Julian i École des Beaux-Arts. Ove škole učile su ga akademskim metodama: slikanju prema živom modelu ili kopiranju dela starih majstora, ali Matisse je, kako je živeo u Parizu, bio u dodiru i s delima postimpresionista Paula Cézannea i Vincenta van Gogha. Stvara pod njihovim uticajem i učestvuje u nekoliko zaista zapaženih grupnih izložbi sredinom devedesetih godina 19. veka. Nakon toga njegova dela putuju od Londona do Korzike.

Slikanje emocije
Početkom 20. veka Matisse biva inspirisan poentilizmom i umetnicima Georgesom Seuratom i Paulom Signacom. Umesto klasičnih pokreta četkicom, oni koriste tehniku tačkanja kako bi slikali, što je veoma zahtevno i impresivno. Matisse počinje da izlaže u progresivnijim galerijskim prostorima poput Salona des Indépendants, a prvu samostalnu izložbu pravi u galeriji čuvenog dilera umetninama (sa kojim je blisko sarađivao i najpoznatiji jugoslovenski kolekcionar Erich Šlomović) – Ambroisea Vollarda. Vollarda verovatno prepoznajete i po tome što je prošle godine njegova kolekcija Picasovih linoreza bila izložena u beogradskoj Kući legata.

Matisse dostiže kreativni vrhunac 1904/5. kada odlazi na jug Francuske u Sen Trope. Ovo mesto iz njega izvlači neku neobičnu vrstu inspiracije koja se materijalizuje u slikama kao što je Luxe, calme et volupté. Tokom leta provedenog na Mediteranu on stvara neka od najpoznatijih dela – Otvoren prozor i Ženu sa šeširom. Izlaže ih u Parizu, a jedan savremeni kritičar tog vremena slikama daje epitet fauves, što u prevodu znači – divlje zveri.

Žena sa šeširom

I upravo tako Matisseov način slikanja postaje klasifikovan kao fovizam, tj. stil koji se odlikuje sposobnošću da jednostavnim linijama prikaže emocije, jakim i odlučnim pokretima četkice, te jasnim, kontrastnim bojama. Najprepoznatljivije delo fovizma je verovatno Radost života – velika kompozicija koja prikazuje ženske aktove. Većina njegovih zrelijih radova nastoji pre da prikaže emociju ili atmosferu nego realističnu scenu.

Matisse ili Picasso?
Kako je pronašao svoj stil, Matisse putuje u Nemačku, Italiju, Španiju i Severnu Afriku radi inspiracije. Kupuje veliki studio u pariskom predgrađu i potpisuje ugovor s prestižnom galerijom Bernheim-Jeune. Njegove slike pazare poznati kolekcionari tog vremena – Gertruda Stein i ruski biznismen Sergei I. Shchukin.

Čas klavira

Od 1910. do 1920. Matisse nastavlja da oduševljava i iznenađuje publiku bojama, strukturama, dvodimenzionalnim prikazivanjem raznih scena i jasnim linijama. Neki radovi, poput slike Čas klavira (1916) istražuje strukture i geometriju kubizma, pokreta koji se vezuje za Matisseovog umetničkog rivala Pabla Picassoa. Ipak, uprkos radikalnom pristupu boji i formi, Matisseovi subjekti su gotovo uvek tradicionalni: scene iz slikarskog studija, portreti prijatelja, familije i aranžiranje figura u prostoru.

Umetnost je život
Kasnije u karijeri Matisse dobija nekoliko zaista velikih angažmana – radi mural za umetničku galeriju kolekcionara dr Alberta Barnesa, nazvan Ples 2 (1931‒33), kao i ilustracije za limitirano izdanje knjige poezije.

Ples

Godine 1941. dijagnostikuju mu rak i nakon operacije Matisse postaje vezan za krevet – ali to ne sprečava razvoj njegove umetničke pasije! On vezuje olovku ili pastelne boje sa štap, kači papir na zidove i crta iz kreveta. Ova dela nisu ništa manje inovativna i vibrantna od ranijih radova.

Većina njegovih zrelijih radova nastoji da pre prikaže emociju ili atmosferu nego realističnu scenu

Takođe, godine 1947. objavljuje knjigu Jazz, u kojoj deli misli o životu i radu, a ilustruje je živahnim kolažima. Ovaj projekat navodi ga da se više posveti kolažima i radi nekoliko serija ekspresionistički oblikovanih ženskih figura od raznobojnih papira zalepljenih na pozadine velikog formata. Najpoznatiji kolaž iz ove serije je Bazen (1952). U jednom od poslednih projekata Matisse je kreirao murale za katoličku kapelu u jednom gradiću blizu Nice (spominjali smo je u okviru naše liste – najlepši svetski vitraži).

Matisse je umro 3. novembra 1954, u 84. godini, u Nici gde je i živeo. Upravo ta njegova kuća danas je pretvorena u veoma lep muzej ispunjen raznovrsnim vibrantnim i optimističnim radovima koji emituju neopisive emocije, inspirišu i govore da je svet radosnije mesto kada se oboji lepim nijansama.

[See image gallery at 42magazin.rs]

The post Henri Matisse – čovek koji je slikao radost appeared first on 42 magazin.