Prvi put za 101 godinu, koliko se u četrnaest kategorija dodeljuje Pulicerova nagrada, najprestižnije priznanje u novinarstvu, među foto-reporterima koji su postali laureati našao se i jedan Beograđanin. Goran Tomašević je sa ekipom kolega iz Reutersa nagradu dobio za potresnu fotografiju na kojoj petao prolazi pored dečaka koji je poginuo u obračunu bandi u Hondurasu. Tomašević je nagrađen za, kako stoji u obrazloženju ‒ „živopisnu i zapanjujuću vizuelnu priču o važnosti, očaju i tuzi migranata dok su putovali u SAD iz Centralne i Južne Amerike“. Više od dve decenije svedok je ratova diljem planete – sa prostora bivše Jugoslavije, Iraka, Avganistana, Libije, Egipta, Južnog Sudana, Konga, Mozambika, Burundija, Nigerije… Nekoliko dana uoči Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, kada je već imao spakovane stvari za najveći sportski događaj, na pitanje urednika da li bi išao da snima krvavi sirijski rat, samo je zamenio avionske karte i pravac sveta.
Za 42 magazin govori o nagradi koju je dobio, iskustvima i iskušenjima s kojima se sretao, te planovima za budućnost.

Često imate običaj da kažete da novinske fotografije nisu Holivud i da imate samo taj jedan momenta koji treba da prepoznate. Da li je to stvar urođenog talenta, iskustva ili nečeg trećeg?
To je, pre svega, veliki rad i stalno usavršavanje. Suština je u dobroj i temeljitoj pripremi koja podrazumeva logistiku, ali i prikupljanje svih informacija o tome gde idete, šta fotografišete, ko će vas dovesti na pravo mesto… Vremenom se stiče veliko iskustvo na raznim terenima. Talenat je važan, ali nije presudan. Najvažnije je da znate ovaj zanat, jer fotografija je pre svega zanat.

Znam da fotografija ne laže, da može da promeni svest ljudi o nekom događaju i znam da je moj posao da čitavom svetu pokažem šta se zapravo dogodilo  u tom momentu kada sam slikao…

Fotografija za koju ste nagrađeni nastala je u San Pedro Suli u Hondurasu, gde ste radili priču o tamošnjim kriminalnim grupama. Kako pristupate tim ljudima, a kako vlastima koje su vam omogućile da slikate maskirane kriminalce, narkotike i oružje po ćelijama?
Reuters je velika  firma, ugledna, moćna… i sama činjenica da radite za Reuters vam otvara mnoga vrata. Gde god sam bio, trudio sam se da posao odradim pošteno i taj odnos stvara reputaciju koja pomaže da ljudi u startu steknu poverenje. Tim ljudima sam rekao ko sam i šta želim da slikam. Proverili su i pristali, dobio sam ono što moji prethodnici nisu uspeli.

Nagrađena fotografija, San Pedro Sula Honduras, September 28, 2018. REUTERS/Goran Tomasevic

Kako je nastala fotografija za koju ste nagrađeni?
Kao i sve fotografije, i nju je izrodio trenutak. Jednostavno sam se našao na pravom mestu u pravo vreme. Moj cilj je da prikažem sve strahote ratova i nasilja. To je moja borba protiv rata i nasilja. Verujem da će ljudi gledajući te fotografije da se okrenu protiv nasilja i mržnje… Ta fotografija je nastala u žaru sukoba dve najjače kriminalne grupe u tom gradu. Ti sukobi odnose svakodnevno mnoge živote. Ona nosi svojevrsnu simboliku i mnogi je vide različito.

Strah dolazi posle obavljenog posla, kada selektujete fotografije. Često sam na prvoj liniji sukoba, prirodno je da osećam strah, strah je i motiv da se bolje pripremim, da budem oprezniji. Važno mi je da strah ne utiče na kvalitet posla

Bili ste finalista Pulicerove nagrade i 2014. za fotografije koje su nastale u Siriji. Kako pamtite taj sukob?
Sukob u Siriji je jedan od najprljavijih ratova iz kojih sam izveštavao. Rat koji je doneo mnogo nesreće. Pokrenuo je u zbeg čitav jedan narod. Fotografi i mediji vole maskirne uniforme, oružje, krv… i sam sâm napravio mnogo takvih fotografija, neke su objavljivane i na više stotina naslovnih strana u jednom danu… bilo je takvih slika i iz Sirije… Ali niko ne prikazuje nesreću tih ljudi. Sirijski rat nije vođen samo u Siriji, taj rat ste i vi u Beogradu videli u kolonama izbeglica iz te zemlje. Na licima tih ljudi, u njihovim pogledima vidi se sva muka i sve strahote kroz koje su prošli.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Bili ste na brojnim ratištima, a u Siriji vas je od zaraćenih strana nekada razdvajalo petnaestak metara. Strah je jedna od primarnih emocija, kako ga kontrolišete u tim situacijama?
Strah dolazi posle obavljenog posla, kada selektujete fotografije. Vrlo često sam bio na prvoj liniji sukoba i na Kosovu, i u Avganistanu, Iraku, Siriji, Libiji… prirodno je da osećam strah. Strah je često i motiv da se bolje pripremim, da budem oprezniji na terenu. Važno mi je da strah ne utiče na kvalitet posla.

Obično nemam vremena da uživam u tom osećaju da je moja fotografija osvanula na mnogim naslovnim stranama. Za mene je ona trenutak dok slikam, momenat kada je šaljem u redakciju… tada se sve završava

Koliko se vaš rad reflektuje na privatni život, vraćaju li vam se slike sa ratišta i da li ste nekad poželeli da dignete ruke od svega?
Trudim se da ne donosim posao kući. Ali to nije uvek moguće. Svaka situacija je stresna i česte su asocijacije. Volim ovaj posao, verovatno sam baždaren za rad na tom visokom pritisku i jakoj temperaturi. Znam da fotografija ne laže, da može da promeni svest ljudi o nekom događaju i znam da je moj posao da čitavom svetu pokažem šta se zapravo dogodilo  u tom momentu kada sam slikao… I to je veliki profesionalni izazov. Mi smo svedoci istorije, u ovom trenutku možda najpouzdaniji svedoci.

Neke od vaših fotografija poput američkog marinca koji gleda rušenje statue Sadama Huseina objavili su vodeći svetski mediji. Kako se tada osećate?
Obično nemam vremena da uživam u tom osećaju da je moja fotografija osvanula na mnogim naslovnim stranama. Za mene je ona trenutak dok slikam, momenat kada je šaljem u redakciju… tada se sve završava. Obično čeka drugi posao i drugi izazov.

Sirijski rat nije vođen samo u Siriji, taj rat ste i vi u Beogradu videli u kolonama izbeglica iz te zemlje. Na licima tih ljudi, u njihovim pogledima vidi se sva muka i sve strahote kroz koje su prošli

Trenutno ste šef odeljenja Reutersovih fotografa u Istanbulu. Kakvi su dalji profesionalni planovi?
Sada živim u Istanbulu, ali najmanje slikam Tursku… tamo to radi ekipa fotografa iz te zemlje i oni brinu o tome. Mene Reuters šalje na takozvana krizna područja, zbog iskustva, zbog toga što verovatno veruju da ću takve poslove dobro uraditi. Volim izazove koje donosi ovaj posao. Mislim da je plemenito beležiti istoriju. Verujem da na taj način doprinosim da svet vidi sve strahote sukoba. Nadam se da je to pravi put.

The post Goran Tomašević – prvi srpski foto-reporter s Pulicerovom nagradom za 42 magazin appeared first on 42 magazin.

Gitarista, kompozitor, pevač i tekstopisac Keziah Jones, muzički revolucionar poreklom iz Nigerije, svojom neobičnom tehnikom sviranja i mešanjem sirovog bluza i oštrog fanka stvorio pre dve decenije žanr koji je nazvao blufunk.  Iako je već pet puta nastupao pred beogradskom publikom, svaki njegov koncert predstavlja afro-fanki-bluz spektakl, a nesumnjivo će biti tako i 28. i 30. novembra na Musicology Barcaffe Sessions 2018. u klubu Bitefartcafe, gde će Keziah svirati u pratnji novog sastava i najaviti nov album koji bi trebalo uskoro da izađe.
Dok se pripremamo za afro-žur, nove numere i stare hitove poput Rhythm is Love i Million Miles From Home, popričali smo kratko sa Keziahom o muzici koju stvara i svira, ali i o tome ko je inspiracija za lik superheroja Kapetana Robustnog (Captain Rugged), glavnog junaka njegovog istoimenog grafičkog romana. Jer još jedna strast ovog muzičkog genija je – strip, kao i borba za slobodu i jednakost Afrikanaca.

Gospodine Jones, ove godine dolazite u Beograd peti put, da li to znači da vam se u Srbiji nešto posebno dopada? Šta je na vas ostavilo najjači utisak u našem glavnom gradu?
Uvek je zabavno svirati u Beogradu, publika je dinamična i otvorena za sve ideje koje joj ja predlažem.

Budite jedinstveni, ne plašite se da se zagledate duboko u sebe i otkrijete stvari koje bi mogle biti korisne i drugima

Prošle godine održali ste koncert u letnjem klubu Bitefartcafe na Kalemegdanu, bila je velika gužva, svi su plesali i uživali u super energiji i atmosferi. Sećate li se te svirke? Šta možemo da očekujemo ove godine? Možda novu pesmu sa novog albuma?
Da, imam divnu uspomenu na tu svirku. Ove godine potrudićemo se da napravimo sveobuhvatniju selekciju sa prethodnih albuma i da, možda, odsviramo i neku novu stvar.

A kada možemo da očekujemo nov album?
Upravo radim na novom materijalu koji bi trebalo da bude gotov pred kraj godine.

Devedesetih godina pokrenuli ste nov muzički pravac blufank, a vaš prvi album nosi naziv Blufunk Is a Fact – da li je blufank još uvek činjenica i da li ste toj činjenici u međuvremenu dodali još neke važne muzičke činjenice?
Da, još uvek jeste činjenica u smislu da su muzičke ideje objavljene na prvom albumu prošle test vremena. Jedini novi dodaci su zrelost i malo mudrosti, nadam se.

Captain Rugged je nigerijski superheroj koji je pomalo inspirisan i Felom Kutijem. On je neko ko je savladao vrlo strme prepreke da bi stigao do cilja. On predstavlja i sve Afrikance koji čine jeftinu radnu snagu u Evropi i Americi

Vaše sviranje gitare označeno je kao žestoko, gotovo perkusivno. Kako ste razvili taj jedinstveni stil sviranja i zvuk, pod čijim uticajem?
Sve je počelo iz osnova sviranja gitare kao oblik joruba perkusija, ali je kroz proces učenja i greške proizašlo nešto novo. Gitarsku mudrost pozajmio sam od svirača kao što su Miles Davis i John Coltrane.

A ko je vaš ultimativni superheroj? Miles Davis, Jimy Hendix, Fela Kuti, James Brown?
Nesumnjivo, Fela je fundamentalni superheroj sa svojim idejama, ali i u praktikovanju i realizaciji tih ideja.

Odrasli ste na stripovima, koje i danas obožavate, a jedan ste i sami kreirali. Recite nam nešto o vašem grafičkom romanu? Ko je Captain Rugged? Koje supermoći on poseduje?
Captain Rugged je nigerijski superheroj koji je pomalo inspirisan i Felom Kutijem. Drugim rečima, on je neko ko je savladao vrlo strme prepreke da bi stigao do cilja. On takođe predstavlja sve Afrikance koji čine jeftinu radnu snagu u Evropi i Americi a koji se bore da bi prehranili svoje porodice. Njegova glavna supermoć je robustnost – sposobnost da se snađe i prilagodi u svakoj situaciji u kojoj se nađe.

Vaši nigerijski koreni su svakako doneli mnogo vašoj muzici, koliko često putujete u Nigeriju? Da li vas i dalje inspirišu lokalni ritmovi i zvuci?
Živeo sam u Lagosu poslednjih šest godina i bio sam uronjen u zvuke koje čujem oko sebe, oni na neki način idu uz moj rad.

Koga prepoznajete kao zvezdu u usponu trenutno na sceni, postoji li neki mlađi izvođač koji vam se posebno dopada?
Postoji, ali on nije toliko zvezda u usponu koliko je već prepoznati talenat – Gary Clark Jr.

Blufunk još uvek jeste činjenica budući da su muzičke ideje objavljene na mom prvom albumu prošle test vremena

Postoji li poruka u vašoj muzici za nove generacije zvane milenijalci?
Ukoliko u njoj uopšte postoji bilo kakva poruka – to je da ostanu jedinstveni i da se ne plaše da se zagledaju duboko u sebe i da otkriju stvari koje bi mogle biti korisne i drugima.

The post Keziah Jones: Beograd je otvoren za sve moje blufunk ideje appeared first on 42 magazin.