Autor potresnih, živopisnih i zapanjujućih vizuelnih priča, foto-reporter Reutersa, Begrađanin koji dokumentuje istinu, dobitnik Pulicera, najprestižnijeg priznanja u žurnalistici
Prvi put za 101 godinu, koliko se u četrnaest kategorija dodeljuje Pulicerova nagrada, najprestižnije priznanje u novinarstvu, među foto-reporterima koji su postali laureati našao se i jedan Beograđanin. Goran Tomašević je sa ekipom kolega iz Reutersa nagradu dobio za potresnu fotografiju na kojoj petao prolazi pored dečaka koji je poginuo u obračunu bandi u Hondurasu. Tomašević je nagrađen za, kako stoji u obrazloženju ‒ „živopisnu i zapanjujuću vizuelnu priču o važnosti, očaju i tuzi migranata dok su putovali u SAD iz Centralne i Južne Amerike“. Više od dve decenije svedok je ratova diljem planete – sa prostora bivše Jugoslavije, Iraka, Avganistana, Libije, Egipta, Južnog Sudana, Konga, Mozambika, Burundija, Nigerije… Nekoliko dana uoči Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, kada je već imao spakovane stvari za najveći sportski događaj, na pitanje urednika da li bi išao da snima krvavi sirijski rat, samo je zamenio avionske karte i pravac sveta.
Za 42 magazin govori o nagradi koju je dobio, iskustvima i iskušenjima s kojima se sretao, te planovima za budućnost.
Često imate običaj da kažete da novinske fotografije nisu Holivud i da imate samo taj jedan momenta koji treba da prepoznate. Da li je to stvar urođenog talenta, iskustva ili nečeg trećeg?
To je, pre svega, veliki rad i stalno usavršavanje. Suština je u dobroj i temeljitoj pripremi koja podrazumeva logistiku, ali i prikupljanje svih informacija o tome gde idete, šta fotografišete, ko će vas dovesti na pravo mesto… Vremenom se stiče veliko iskustvo na raznim terenima. Talenat je važan, ali nije presudan. Najvažnije je da znate ovaj zanat, jer fotografija je pre svega zanat.
Znam da fotografija ne laže, da može da promeni svest ljudi o nekom događaju i znam da je moj posao da čitavom svetu pokažem šta se zapravo dogodilo u tom momentu kada sam slikao…
Fotografija za koju ste nagrađeni nastala je u San Pedro Suli u Hondurasu, gde ste radili priču o tamošnjim kriminalnim grupama. Kako pristupate tim ljudima, a kako vlastima koje su vam omogućile da slikate maskirane kriminalce, narkotike i oružje po ćelijama?
Reuters je velika firma, ugledna, moćna… i sama činjenica da radite za Reuters vam otvara mnoga vrata. Gde god sam bio, trudio sam se da posao odradim pošteno i taj odnos stvara reputaciju koja pomaže da ljudi u startu steknu poverenje. Tim ljudima sam rekao ko sam i šta želim da slikam. Proverili su i pristali, dobio sam ono što moji prethodnici nisu uspeli.
Nagrađena fotografija, San Pedro Sula Honduras, September 28, 2018. REUTERS/Goran Tomasevic
Kako je nastala fotografija za koju ste nagrađeni?
Kao i sve fotografije, i nju je izrodio trenutak. Jednostavno sam se našao na pravom mestu u pravo vreme. Moj cilj je da prikažem sve strahote ratova i nasilja. To je moja borba protiv rata i nasilja. Verujem da će ljudi gledajući te fotografije da se okrenu protiv nasilja i mržnje… Ta fotografija je nastala u žaru sukoba dve najjače kriminalne grupe u tom gradu. Ti sukobi odnose svakodnevno mnoge živote. Ona nosi svojevrsnu simboliku i mnogi je vide različito.
Strah dolazi posle obavljenog posla, kada selektujete fotografije. Često sam na prvoj liniji sukoba, prirodno je da osećam strah, strah je i motiv da se bolje pripremim, da budem oprezniji. Važno mi je da strah ne utiče na kvalitet posla
Bili ste finalista Pulicerove nagrade i 2014. za fotografije koje su nastale u Siriji. Kako pamtite taj sukob?
Sukob u Siriji je jedan od najprljavijih ratova iz kojih sam izveštavao. Rat koji je doneo mnogo nesreće. Pokrenuo je u zbeg čitav jedan narod. Fotografi i mediji vole maskirne uniforme, oružje, krv… i sam sâm napravio mnogo takvih fotografija, neke su objavljivane i na više stotina naslovnih strana u jednom danu… bilo je takvih slika i iz Sirije… Ali niko ne prikazuje nesreću tih ljudi. Sirijski rat nije vođen samo u Siriji, taj rat ste i vi u Beogradu videli u kolonama izbeglica iz te zemlje. Na licima tih ljudi, u njihovim pogledima vidi se sva muka i sve strahote kroz koje su prošli.
Bili ste na brojnim ratištima, a u Siriji vas je od zaraćenih strana nekada razdvajalo petnaestak metara. Strah je jedna od primarnih emocija, kako ga kontrolišete u tim situacijama?
Strah dolazi posle obavljenog posla, kada selektujete fotografije. Vrlo često sam bio na prvoj liniji sukoba i na Kosovu, i u Avganistanu, Iraku, Siriji, Libiji… prirodno je da osećam strah. Strah je često i motiv da se bolje pripremim, da budem oprezniji na terenu. Važno mi je da strah ne utiče na kvalitet posla.
Obično nemam vremena da uživam u tom osećaju da je moja fotografija osvanula na mnogim naslovnim stranama. Za mene je ona trenutak dok slikam, momenat kada je šaljem u redakciju… tada se sve završava
Koliko se vaš rad reflektuje na privatni život, vraćaju li vam se slike sa ratišta i da li ste nekad poželeli da dignete ruke od svega?
Trudim se da ne donosim posao kući. Ali to nije uvek moguće. Svaka situacija je stresna i česte su asocijacije. Volim ovaj posao, verovatno sam baždaren za rad na tom visokom pritisku i jakoj temperaturi. Znam da fotografija ne laže, da može da promeni svest ljudi o nekom događaju i znam da je moj posao da čitavom svetu pokažem šta se zapravo dogodilo u tom momentu kada sam slikao… I to je veliki profesionalni izazov. Mi smo svedoci istorije, u ovom trenutku možda najpouzdaniji svedoci.
Neke od vaših fotografija poput američkog marinca koji gleda rušenje statue Sadama Huseina objavili su vodeći svetski mediji. Kako se tada osećate?
Obično nemam vremena da uživam u tom osećaju da je moja fotografija osvanula na mnogim naslovnim stranama. Za mene je ona trenutak dok slikam, momenat kada je šaljem u redakciju… tada se sve završava. Obično čeka drugi posao i drugi izazov.
Sirijski rat nije vođen samo u Siriji, taj rat ste i vi u Beogradu videli u kolonama izbeglica iz te zemlje. Na licima tih ljudi, u njihovim pogledima vidi se sva muka i sve strahote kroz koje su prošli
Trenutno ste šef odeljenja Reutersovih fotografa u Istanbulu. Kakvi su dalji profesionalni planovi?
Sada živim u Istanbulu, ali najmanje slikam Tursku… tamo to radi ekipa fotografa iz te zemlje i oni brinu o tome. Mene Reuters šalje na takozvana krizna područja, zbog iskustva, zbog toga što verovatno veruju da ću takve poslove dobro uraditi. Volim izazove koje donosi ovaj posao. Mislim da je plemenito beležiti istoriju. Verujem da na taj način doprinosim da svet vidi sve strahote sukoba. Nadam se da je to pravi put.