Postoje umetnici koji imaju na umu samo jednu stvar – samoizražavanje. U tom kontekstu,  njima medijum nije od presudne važnosti i vole da eksperimentišu na mnogo načina. Steven Klein, jedan od najkontroverznijih modnih fotografa, može da se pohvali činjenicom da njegov portfolio krase najveće svetske zvezde poput Madonne, Nicole Kidman i Kate Moss na naslovnicama najprestižnijih modnih magazina. Koliko god to zvučalo impresivno, svi smo svesni činjenice da on nije jedini koji je svojim talentom osvojio sam vrh Holivuda. Međutim, njegove fotografije su prepoznatljive na prvi pogled i ističu se u moru modne istovetnosti u kojoj ostali modni fotografi gube prepoznatljiv umetnički izraz. Steven nikada nije odustao od svojih ambicija da realizuje svaku svoju zamisao, koliko god ga ljudi na tom putu smatrali čudnim i bizarnim.

View this post on Instagram

DIEGO, BRIGIT & HENRY for Tom Ford Beauty @tomfordbeauty #SHOTBYKLEIN Tom Ford Soleil @tomford @tomfordbeauty @kstudio_ny @birgitkos @carineroitfeld @garrennewyork @thompriano @diane.kendal @imhenrywatkins @ddiegovillarreal @Andrea_stanley_ @honeynailz @goodcopix #SHOTBYKLEIN

A post shared by Steven Klein (@stevenkleinstudio) on Jun 5, 2019 at 2:58pm PDT

Ljudi će uvek naći načina da nešto sagledaju iz negativnog ugla. Zar mislite da neko ko je u invalidskim kolicima nema pravo da izgleda seksi i kul? Ono što pokušavam da izbegnem po svaku cenu jesu dosadne i svakodnevne stvari, rekao je Steven

On se u svom stvaralaštvu oslanja na misteriju, mrak i tabue, dobro upakovane u sofisticirani modni izraz. Na njegovim fotografijama nema sterilnih, ispijenih izraza lica bezličnih svetskih modela, osim ukoliko to nije način da se pošalje ozbiljna društvena poruka. Emocije ljudi koje fotografiše su potpuno prirodne, u skladu sa svakodnevnim životnim okolnostima, pa mu tuga, bes, ljutnja, razočaranost i strah nisu nimalo strane. „Želim da prikažem realno emotivno stanje ili životnu situaciju kroz prizmu visoke mode i filmske estetike. Ako ste tužni, bićete takvi i u Chanelu“, izjavio je Steven jednom prilikom.

Još uvek aktuelan društveni problem dojenja na javnom mestu Steven je upotrebio kao inspiraciju za fotografije kojima reklamira fitnes kompaniju Equinox uz slogan Budi privržen.  Ništa manje skandalozan nije bio ni modni editorijal Kim Kardashian za magazin Interview u kojem je po Stevenovoj ideji ona oslovljena novom damom Amerike. Obučena u maniru šezdesetih, sa biserima oko vrata i belim rukavicama, Kim je izazvala direktne optužbe nacije za iskazano nepoštovanje prema porodici Kennedy.

Peter Lindbergh: Fotograf koji ne želi da retušira život

Takve reakcije nisu nimalo iznenadile Stevena Kleina jer je još 2015. godine njegov umetnički editorijal takođe bio na udaru javnih kritika. Fotografija Kylie Jenner u invalidskim kolicima. Lateks odeća, jaka scenska šminka i naga zadnjica. „Na nekom od prethodnih snimanja nismo uspeli da iznesemo sve lutke potrebne za fotografisanje, pa smo neke od njih morali da prenesemo do studija u invalidskim kolicima. To me je inspirisalo na ideju o živoj lutki. Ljudi će uvek naći načina da nešto sagledaju iz negativnog ugla. Zar mislite da neko ko je u invalidskim kolicima nema pravo da izgleda seksi i kul? Ono što pokušavam da izbegnem po svaku cenu jesu dosadne i svakodnevne stvari“, bile su Stevenove reči.

Spoj mode, kulture i društvenih tema mu je jedno od glavnih oružja, pa ne treba da nas čudi što je kao jednu od svojih najvećih muza izdvojio baš Madonnu. Ona stvari baš nikada ne prepušta slučaju, pa se nikada nije dogodilo da dođe na snimanje i kaže: „Reci mi šta ćemo sada da radimo? Kako treba da stanem?“ Možda je upravo to jedan od razloga što su Madonine slike u njegovoj režiji posebno ekstravagantne i izazovne.

Želim da prikažem realno emotivno stanje ili životnu situaciju kroz prizmu visoke mode i filmske estetike. Ako ste tužni, bićete takvi i u Chanelu, izjavio je jednom Steven

Steven ne koristi samo modnu fotografiju kao sredstvo za realizaciju svojih zamisli, već se u nekoliko navrata odlično pokazao i kao filmski reditelj. Znate li na koju temu? Seksualnih fetiša. Postoji čitava serija kratkih videa u kojima se glorifikuje fetišizam u cilju detabuizacije jer kako on kaže, nema potrebe osuđivati ono što je u domenu čovekove prirode. Naprotiv, treba živeti u skladu sa svojom autentičnošću. Na jednom od video-poduhvata pod nazivom Secret Project Revolution u glavnoj ulozi je Madonna, koja tokom čitavog videa govori o ljudskim pravima i slobodi izražavanja na unapred osmišljen, scenski način. „Ako želite da budete umetnik u današnjem vremenu, bolje bi vam bilo da imate jake ruke i debelu kožu. Da umete da plivate uzvodno u vodi prepunoj ajkula“, samo su neke od poruka koji se šalju gledaocima.

Inspirisan ovom izjavom, a umoran od zahteva da objašnjava svaki svoj korak u javnosti, Steven često pruža kratke i precizne odgovore. Tako na pitanje: „Šta je sledeće što možemo da očekujemo?“, Steven odgovara: „Horor.“

The post Steven Klein: Kontroverze kroz prizmu umetnosti appeared first on 42 magazin.

Iako smo razočarani činjenicom da se većina programa našeg najvećeg filmskog festivala iz lepog i prostranog Sava centra seli u Kombank dvoranu, i dalje se radujemo festovskom preseku filmskih ostvarenja koja ćemo imati prilike da gledamo na velikom platnu.

Poput Berlinala, zanimljivo je da se i ovogodišnji FEST fokusira na rediteljke (i tim naglašava činjenicu da nisu dovoljno zastupljene u industriji), budući da njih 20 potpisuje selektovane filmove.

Mi smo odlučili da nastavimo trend koji filmski festivali propagiraju i zato u ovom postu izdvajamo 10 filmova rediteljki koje morate, prosto morate gledati na predstojećem festivalskom izdanju.

Dobro, ako ste baš lenji – ne morate u sali, okej je i kod kuće. Samo ih odgledajte.

Uglavnom, evo filmova:

Tri dana u Kibronu (3 Tage in Quiberon) / Fokus Evropa
Režija: Emily Atef

Ovom filmu se neviđeno radujemo! U drami rediteljke Emily Atef gledaćemo nemačku glumicu Marie Bäumer kao ikonu filma šezdesetih – prelepu Romy Schneider.

Godinu dana pred smrt, Romy se povlači u luksuzni spa hotel i daje svoj poslednji intervju dvojici novinara.

Glavne uloge: Marie Bäumer, Birgit Minichmayr, Charly Hübner

Kapernaum (Capharnaüm) / Glavni takmičarski program
Režija: Nadine Labaki

Dobitnik nagrade žirija na Filmskom festivalu u Kanu, Capharnaüm (Haos) rediteljke Nadine Labaki priča priču o Zainu (Zain al Rafeea), libanskom dečaku koji tuži svoje roditelje za „zločin“ davanja života.

Glumci u filmu nisu profesionalci, međutim, to se ne primećuje. Labaki je naturščike smestila u određene situacije i zamolila ih da spontano reaguju rečima ili gestovima. Kada su glumci instinktivno odstupali od pisanog scenarija, ona je taj scenario prilagođavala njima i njihovim reakcijama.

Glavne uloge: Kawthar al Haddad, Zain al Rafeea, Nadine Labaki

Šafarikova 19 / Glavni takmičarski program
Režija: Lana Pavkov

Šafarikova 19 je drama apsurda, izmeštena iz realnosti i konvencionalnog dramaturškog toka u kome je predstavljena imućna porodica koja nije spremna da se suoči sa realnošću koja je okružuje, te pribegava apsurdnim radnjama koje prikrivaju njihovu pravu dramu.

Glavne uloge: Jasna Đuričić, Jovana Gavrilović

Pitanje pola (On the Basis of Sex) / FEST 47 program
Režija: Mimi Leder

Teško je boriti se za jednakost u društvu koje različito tretira muškarce i žene.

Film Pitanje pola govori o istinitoj i inspirativnoj priči mlade advokatice Rut Bader Ginsburg, koja je jednim dobijenim slučajem pred američkim Apelacionim sudom preokrenula stoleća diskriminacije nad ženama.

Glavne uloge: Felicity Jones, Armie Hammer, Justin Theroux, Kathy Bates

Uništiteljka (Destroyer) / FEST 47 program
Režija: Karyn Kusama

Uništiteljka prati moralnu i egzistencijalnu odiseju Erin Bell – detektivke losanđeleske policije, koja je, kao mlada policajka, tajno postavljena za članicu jedne kalifornijske bande. Ovaj slučaj imao je tragičan rezultat, međutim, Erin je uspela da preživi.

Mnogo godina kasnije vođa bande nanovo se javlja u njenom životu, te se ona mora pomiriti s demonima koji su joj uništili prošlost, a prete da unište i sadašnjost.

Glavne uloge: Nicole Kidman, Sebastian Stan, Toby Kebbell

Ne ostavljaj trag (Leave no Trace) / FEST 47
Režija: Debra Granik

Ne ostavljaj trag je američki dramski film u režiji Debre Granik, a napisali su ga Granik i Anne Rosellini na osnovu romana My Abandonment. Radnja prati oca veterana sa posttraumatskim poremećajem (Ben Foster) koji živi u šumi sa svojom ćerkom (Thomasin McKenzie).

Premijerno je prikazan na filmskom festivalu Sundance 2018. godine, a teatralno je objavljen 29. juna 2018. godine. Film je dobio univerzalno pozitivne kritike, sa pohvalama za izvedbe glumaca Fostera i McKenzie, a zanimljivo je i da na sajtu Rotten Tomatos ima ocenu 100%.

Glavne uloge: Thomasin McKenzie, Ben Foster

Vizija (Vision) / FEST 47 program
Režija: Naomi Kawase

Zanimljiva i subverzivna priča o Jeanne, novinarki u potrazi za misterioznom i retkom biljkom koja se pojavljuje jednom u 997 godina.

Filmovi rediteljke Naomi Kawase podelili su publiku – neki kažu da ih frustriraju, dok su drugi oduševljeni. Međutim, ovaj film, s mnogo krupnih planova i zvukom vetra koji se vijori među drvećem, vizuelna je poema koja golica čula i osvežava gledaoce.

Glavne uloge: Juliette Binoche, Masatoshi Nagase

Aleksi / Srpski film
Režija: Barbara Vekarić

Film Aleksi, nastao u srpsko-hrvatskoj koprodukciji, potpisuje rediteljka debitantkinja Barbara Vekarić i priča je o mladoj devojci s Pelješca (Tihana Lazović) koja naizgled živi u raju. Međutim, nju vuče umetnička karijera u Berlinu, te iščekuje potvrdu hoće li u Nemačkoj dobiti stipendiju za školovanje. U toku tog prelomnog leta, ona se upušta u vezu s trojicom muškaraca.

Glavne uloge: Tihana Lazović, Goran Marković, Sebastian Cavazza, Neda Arnerić, Aljoša Vučković

Zlatna mladost (Une jeunesse dorée) / Fokus Evropa
Režija: Eva Ionesco

Rose je šesnaestogodišnja devojka koju su roditelji kao malu ostavili socijalnoj službi. Ona i njen 22-godišnji verenik Michel sve svoje demone leče neprekidnim izlascima po najpopularnijim francuskim klubovima.

Njih dvoje postaju deo trendi ekipe koja živi za noć i žurke. Na jednoj žurki oni upoznaju Lucille i Huberta, bogati par od oko pedesetak godina, koji ih praktično usvaja i okreće im živote naglavačke.

Glavne uloge: Isabelle Huppert, Galatéa Bellugi, Melvil Poupaud

Ratnice Sunca (Les Filles du Soleil) / Fokus Evropa
Režija: Eva Husson

Francuska spisateljica i rediteljka Eva Husson u svom novom filmskom ostvarenju priča priču o kurdskim ženama koje se bore protiv Islamske države. Ovaj film našao se u kanskoj konkurenciji za najbolji film prošle godine.

Glavne uloge: Golshifteh Farahani, Emmanuelle Bercot, Erol Afsin

Karte su puštene u prodaju 9. februara, a u prvih sedam dana prodaje odobrava se deset odsto popusta na komplete karata po terminskim linijama. Ulaznice koštaju od 250 do 400 dinara. Karte je moguće kupiti na blagajnama dvorana, a u slučaju Kombank dvorane, Doma omladine, Sava centra i preko sajta Ticket Vision i na njihovim prodajnim mestima, pri čemu je cena uvećana za 20 dinara.

The post 10 odličnih filmova u selekciji 47. FEST-a appeared first on 42 magazin.

Pre nekoliko dana zvanično je izašao dokumentarac o životu velikog Alexandera McQueena. Počast njegovom radu odavaće se ne samo danas već i ubuduće, zato se modnom retrospektivom vraćamo na početak i obnavljamo zašto je Alexander McQueen ime koje će ostati velikim slovima zabeleženo na stranicama modne istorije.

Njegovo puno ime i prezime je Lee Alexander McQueen. Rođen 1969, živeo je do vrhunca svoje slave 11. februara 2010. kada je izvršio samoubistvo obesivši se u svojoj kući. Iako se spekuliše da je razlog njegovog samoubistva bila droga, depresija i anksioznost, razlog treba ostaviti po strani jer danas je Alexander veliki britanski dizajner i kreator visoke mode a ne tabloidna ličnost.

Alexander McQueen; Savage Beauty

Kao vodeća figura na čelu modne kuće Givanchy Alexander je radio između 1996. i 2001. godine, a brend sa svojim imenom osnovao je još 1992. Koliko je vredan njegov rad između ostalog govore i nagrade kao što je ona koja nosi naziv Britanski dizajner godine, i to nekoliko puta, kao i prestižna CFDA internacionalna nagrada za najboljeg dizajnera godine koju je odneo 2003.

Opšti utisak dok sedite u prvom redu je kao da ste zavirili u glavu idejnog tvorca i kao da hodate kroz njegov san kao posmatrač dok samo što ne dodirnete ta bića iz njegove mašte

Ako se vratimo unazad i pogledamo njegovo školovanje, ono što odmah upada u oči jeste to što je već sa šesnaest godina napustio školu i preorijentisao se na završavanje krojačkog kursa. Ubrzo počinje da radi kao šegrt i savladava krojački zanat, a zatim prelazi na novo radno mesto kao krojač pozorišnog kostima, a ne samo svakodnevne odeće.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Ova vrsta edukacije je upravo ono što mu je pomoglo da do najsitnijih detalja otkrije tajne krojačkog zanata i da kasnije kao modni dizajner sa lakoćom može da osmisli šta god poželi unapred imajući u glavi kako to može da se izvede, ne oslanjajući se na druge.

Vogue, 2010.

Kada stvaralac, u ovom slučaju modni dizajner, poznaje svaki korak koji vodi do finalnog proizvoda, onda je on kao prvi u tom lancu potpuno slobodan da proizvede bilo kakvu ideju bez ikakvog ograničenja. A rezultat je proizvod bez kompromisa! To je moguće samo kada idejni tvorac poznaje svaki segment procesa proizvodnje i sam može da realizuje svaku fazu u tom procesu od ideje do odevnog komada – skica, crtež, konstrukcija, kroj, materijal, detalj, sklapanje, ušivanje, detalj, stajling, fotografija, utisak… Tome je doprinelo i univerzitetsko obrazovanje.

Alexander McQueen

Naime, on je na svom poslu dobio referencu za upis na univerzitet, a pored toga njegov portfolio bio je izuzetno jak još tada, pa tako na osnovu ove dve stvari odmah upisuje Central Saint Martins College of Art and Design. Godine 1992. njegova diplomska kolekcija prodata je do poslednjeg komada od strane stilistkinje Isabelle Blow, koja od tada postaje njegov mentor sa idejom da ga pogura u karijeri, što je i uradila.

Pored mode, njegova strast bila je ronjenje, što se može primetiti kroz dizajn jer je često implementirao elemente iz podvodnog sveta u svoj rad

Rani radovi iliti prve kolekcije osmišljene su sa idejom da izazovu šok i kontroverzu kod publike, pa tako njegov rad postaje priznat od strane kolega, ali i popularan širom sveta, o čemu svedoči to što je već 1996. pravio odeću za godišnju turneju Davida Bowiea. Revija sa scenografskom idejom ljudskog šaha ili hologram Kate Moss samo su neki od efekata kojima je uspevao da izazove šok kod publike.

Alexander McQueen; Jesen-zima 2009.

Drama i ekstravagancija su dve reči kojima su kritičari najčešće opisivali njegove revije, a inovativne tehnologije i drugačiji pristup modi su ono što je uvek bilo iznenađujuće svima.

Alexander McQueen; Proleće-leto 1999.

Spektakularne revije o kojima se pričalo danima bile su kao umetnički performans počev od scenografije do kostima iliti odeće, pa sve do aktera jer Alexander je pažljivo birao svoje modele. Opšti utisak dok sedite u prvom redu je kao da ste zavirili u glavu idejnog tvorca i kao da hodate kroz njegov san kao posmatrač dok samo što ne dodirnete ta bića iz njegove mašte. Jedna od takvih revija nosi naziv Savage Beauty. Isti naziv odabran je i za posthumnu izložbu 2011. godine u The Metropolitain Museum of Art u Njujorku.

Lady Gaga and Daphne Guinness, Vogue 2009.

Već 2007. godine imao je butike u Londonu, Njujorku, Los Anđeesu, Milanu i Las Vegasu, a klijenti su mu bili Penelope Cruz, Nicole Kidman, Sarah Jessica Parker, Rihanna, Bjork i u to vreme jedna od najpopularnijih javnih ličnosti Lady Gaga.

Editorijal “The Girl From Atlantis”; Vogue 2010.

Pored mode, njegova strast bila je ronjenje, što se može primetiti kroz dizajn jer je često implementirao elemente iz podvodnog sveta u svoj rad.

Kada stvaralac, u ovom slučaju modni dizajner, poznaje svaki korak koji vodi do finalnog proizvoda, onda je on kao prvi u tom lancu potpuno slobodan da proizvede bilo kakvu ideju bez ikakvog ograničenja

On je izvršio samoubistvo obesivši se u svom stanu uz poruku: „Vodite računa o mojim psima, žao mi je, s ljubavlju Lee.“ Svečanoj sahrani prisustvovalo je preko 2.500 zvanica, među kojima su bile poznate ličnosti kao što su Kate Moss, Bjork, Anna Wintour i drugi. Veliki deo bogatstva ostavio je u dobrotvorne svrhe organizacijama za zaštitu životinja.

Alexander McQueen; Savage Beauty

Iako se njegov život završava onog trenutka kada je sam to odlučio, te 2010, kada je imao 40 godina, u njegovoj kući u Londonu, priča o njegovom životu će se još dugo pričati jer trag koji je ostavio neprestano inspiriše nove generacije koje dolaze.

The post Alexander McQueen: Dizajner koji je stvarao čitav novi svet, a ne samo modu appeared first on 42 magazin.

Tamni podočnjaci, ožiljak na gornjoj usni, dubok promukao glas. Uvek u ulozi emotivnih i uznemirenih likova, mračnih, zamišljenih ili zlobnih tipova.  Misteriozni superglumac iz kog zrači komplikovana duša.
Joaquin Phoenix, jedan od najčudnijih i, kako kažu njegove kolege, najtalentovanijih holivudskih glumaca svoje generacije. Osobenjak kog ovog proleća možete da gledate u ulozi Isusa u filmu Marija Magdalena i u Zaista, nikad nisi bio ovde, za koji je dobio nagradu za najbolju mušku ulogu u Kanu 2017. – oba ostvarenja ovoga proleća daju se u domaćim bioskopima.

Joaquin Phoenix rođen je kao Joaquin Rafael Bottom u San Huanu, Portoriko, 28. oktobra 1974. Detinjstvo mu je obeležio neobičan život njegove nekonvencionalne porodice. Otac irsko-španskog porekla John Lee Bottom i majka Arlyn Sharon Dunetz, Jevrejka rođena u njujorškom Bronksu, kasnih šezdesetih godina 20. veka pridružili su se kultu Children of God (Božja deca), te su kao misionari obilazili Južnu Ameriku sa svoje petoro dece. Nakon povratka u SAD promenili su porodično prezime Bottom u Phoenix – i tako označili nov početak. Kao četvorogodišnjak Joaquin je poželeo da ima više „zemaljsko“ ime, poput starijih brata i sestre – River i Rain, a odabrao je – Leaf. Ranih devedesetih vratio je ime koje je dobio na rođenju. Inače, dve njegove mlađe sestre zovu se Summer i Liberty.

Počeo je da glumi još kao dete. Sa 12 godina, 1986, dobio je ulogu u filmu Spacecamp, a već 1987. igra u filmu Russkies uz sestru Summer. Pošto je odmah pokazivao sposobnost da se transformiše u različite likove, Ron Howard ga angažuje za Roditelje (Parenthood) 1989.

U Holivud stiže i kao mlađi brat Rivera Phoenixa, jednog od najperspektivnijih mladih glumaca 90-ih godina 20. veka, koji je u 23. godini, 31. oktobra 1993, umro predoziravši se heroinom. „Nakon Riverove smrti osećao sam se kao da sam u izmenjenom stanju. Bilo mi je potrebno godinu dana da se vratim životu. Nemam ni najmanju želju da pričam o mrtvom bratu. Ide mi na nerve što me uvek upoređuju sa njim. Moj brat je bio veličanstvena osoba i izvanredan glumac“, govorio je Joaquin.
Tada pravi pauzu u snimanju, a 1995. dobija dobre kritike za ulogu u filmu Gusa van Santa Umreti za (To Die For) sa Nicole Kidman.

Dve godine potom igra uz Liv Tyler, Billya Crudupa i Jennifer Connelly u filmu Kako smo izmislili Abbotove. A iste 1996. glumio je uz Claire Danes, Seana Penna i Jennifer Lopez u filmu Olivera Stonea Pogrešno skretanje.
Radi bez prestanka – a 1998. glumio je u dva filma – Povratak u raj sa Anne Heche i Vince Vaughn, te u Glinenim golubovima. Naredne godine igra u filmu Joela Schumachera 8 milimetara uz Nicolasa Cagea.

Ipak, ključna godina za Joaquina bila je 2000. – tada radi tri veoma različita ostvarenja. Bio je Komod u Gladijatoru (Gladiator) Ridleya Scotta uz Russella Crowea, a za tu ulogu dobio je nekoliko velikih nagrada, te bio nominovan za Oskara i Zlatni globus.

https://www.youtube.com/watch?v=do9zep1n8cU

Iste godine glumio je uz Marka Wahlberga, Faye Dunaway i Charlize Theron u filmu U ime pravde. Pojavio se u Peru markiza de Sadea (The Quills) uz Kate Winslet i Geoffreyja Rusha. Kate ga je tada proglasila najboljim glumcem svoje generacije.

Godine 2002. dobio je ulogu u Misterioznim znakovima (Sings) M. Nighta Shymalana, u kojem mu je partner bio Mel Gibson.

Isti reditelj ga je 2004. angažovao u trileru Zaselak (The Village). Potom 2005. snima i Hod po ivici (Walk the Line) u kojem glumi legendarnog Johnnyja Casha. Za taj film osvojio je Zlatni globus i bio nominovan za Oskara, a na soundtracku za film nalazi se njegov vokal.

Od tada je snimio i romantičnu dramu Ljubavnice (Two Lovers) 2008. reditelja James Gray, u kojoj mu je partnerka Gwyneth Paltrow, a film je rimejk Belih noći Lukina Viskontija inspirisan istoimenom novelom Fjodora Dostojevskog.

U psihološkoj drami The Master (2012) Paula Thomasa Andersona Joaquin igra ratnog veterana Fredija Kvela koji se priključuje misterioznom kultu Svrha koji vodi Lankaster Dod kog tumači Philip Seymour Hoffman.

https://www.youtube.com/watch?v=fJ1O1vb9AUU

U drami Imigrantkinja (The Immigrant, 2014), reditelja Jamesa Graya, mlada Poljakinja Eva (Marion Cotillard) koja je 1921. imigrirala u SAD, a čija je sestra zadržana na ostrvu Elis, mora na sve načine da nabavi novac da je izvuče, čak baveći se i prostitucijom. Eva se za pomoć obraća Brunu Vajsu kog tumači Joaquin i postaje jedna od njegovih devojaka plesačica.

Her (2013) je romantična naučnofantastična drama koju je režirao Spike Jonze, a koja prati čoveka koji ulazi u vezu sa Samantom, inteligentnim kompjuterskim operativnim sistemom koji ima ženski glas i ličnost – Scarlett Johansson. Igraju i Amy Adams, Rooney Mara i Olivia Wilde.

Kako smo pomenuli, trenutno možemo da ga gledamo u ulozi Isusa iz Nazareta u Mariji Magdaleni (Mary Magrdalene), u kome Mariju igra Rooney Mara.
Za ulogu u filmu Zaista, nikad nisi bio ovde (You Were Never Really Here, 2017), koji je režirao Lynne Ramsay, Joaquin je u Kanu, osim nagrade za najboljeg glumca, dobio i stajaće ovacije od sedam minuta. Igra traumatizovanog ratnog veterana i bivšeg FBI agenta, koji živi sa dementnom majkom, ujedno i njegovom jedinom vezom sa onim što bi se moglo nazvati normalnim životom. Kritičari su njegovu briljantnu izvedbu u ovom misterioznom trileru okarakterisali kao najbolju u njegovoj dosadašnjoj karijeri.

Osim što bravurozno kreira karaktere svojih junaka, lik koji on jeste u stvarnom život ekscentričan je i zanimljiv. Navodno, nikad ne čita članke o sebi ili prikaze filmova u kojima je glumio. Obožava motore. Striktno je vegan i ne nosi kostime ni obuću od kože životinja.

Između ostalog, za filmove Gladiator, The Quills i Walk the Line odbio je da nosi kožne kostime, pa su morali da budu izrađeni od sintetičkih imitacija. Joaquin je selebriti portparol PETA. Bavi se muzikom, a kao dečak govorio je španski, ali većine reči sada se ne seća. Retko daje intervjue, a i kad ih da, nije baš pričljiv. Podvrgao se lečenju od alkoholizma aprila 2005. Iako je poznat kao veliki zavodnik, na premijere i druge filmske ceremonije uglavnom dolazi sa svojom majkom.

The post Joaquin Phoenix u 12 filmova i nekoliko slika appeared first on 42 magazin.

Ilustracija: Rich Pellegrino

Iako je prvi april, i treba se šaliti, mi odlučujemo da fokus nanovo stavimo na različite probleme ljudske psihe. Oni, naravno, nisu šala, ali se, ponekad, upravo kroz humor neki od njih mogu lakše prevazići. Baš zato smo, umesto klasičnih komedija, koje bi imalo smisla objaviti baš danas, odlučili da sastavimo listu od nekoliko fenomenalnih naslova koji jesu komični, dramatični ili tragikomični – i svi se bave različitim psihičkim poremećajima.

Crevna napast (The Cable Guy, 1996)
Režija: Ben Stiller

Jim Carrey je Chip Douglas, TV majstor s disocijativnim poremećajem, koji uplivava u život arhitekte Stevena (Matthew Broderick) i rastura sve pred sobom.

Priča počinje sa Stevenom koji se seli u samački stan, nakon raskida s devojkom Robin, i nudi Chipu dodatnih 50 dolara kako bi mu na kvarno namestio dodatne kablovske TV kanale. Naravno, kako se radnja razvija, shvatamo da Chip nije tu zbog posla, već želi da Stevenu preotme čitav život.

U ulozi Chipa, kome je samoinicijativno dodelio govornu manu, Carrey je apsolutno manijakalan, a scena u kojoj ga gledamo dok peva karaoke verziju Somebody to Love, benda Jefferson Airplane, ušla je u filmsku istoriju. Crevna napast je neverovatno komičan, ali u isto vreme i uznemirujuć film, a takvu vrstu dualizama veoma volimo.

Umreti za (To Die For, 1995)
Režija: Gus van Sant

Suzzane je ubeđena da će postati poznata – veruje da je atraktivna, rečita i zamišlja da se inteligentna (zamišlja je ključna reč ovde), tako da po svaku cenu pokušava da postane TV voditeljka.

U ovoj satiri, ispričanoj tako da ismeva tabloidni novinarski stil, Nicole Kidman igra svoju najbolju ulogu u dosadašnjoj karijeri; ona je Suzzane – novinarka s narcisoidnim poremećajem ličnosti. Da, bolja je nego Virginia Woolf u filmu Sati za koju je dobila Oskara, verujte nam.

Dobro da bolje ne može biti (As Good as it Gets, 1997)
Režija: James L. Brooks

Jack Nicholsonov Melvin je šezdestogodišnji pisac mizantrop koji pati od opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Zbog razvijenih fobija od drugih ljudi, često je usamljen i neprijatan, ali se sve polako menja kad se zaljubi u Carol (Helen Hunt), konobaricu koja radi u njegovom omiljenom restoranu.

As Good as it Gets je veoma pametna romantična komedija, puna eklektičnih likova, i kao takva bila je bioskopski hit i nominovana za mnoge prestižne nagrade – Oskara, Zlatni globus i nagradu Satelit.

Welcome to Me (2014)
Režija: James Leon

Šta se dogodi kada mlada žena s graničnim poremećajem ličnosti osvoji milione na lutriji? U slučaju Alice Klieg (Kirsten Wiig), ona prestaje da uzima prepisane lekove i producira sopstvenu TV emisiju. Inspirisana velikom Oprahom, ona širokom auditorijumu deli svoje začudne poglede na svet.

Wiig je sjajna u ulozi Alice – problematične devojke koja bi definitivno morala biti pod psihijatrijskim nadzorom. Njena Alice je zabavna i draga, ali u isto vreme je se pomalo plašimo jer ne možemo da predvidimo njene reakcije.

The Royal Tenenbaums (2014)
Režija: Wes Anderson

https://www.youtube.com/watch?v=W5AU78dqBgE

Likovi u gotovo svim filmovima Wesa Andersona su pomalo bizarni, ali u filmu The Royal Tenenbaums neki od njih pate od ozbiljnijih stvari do puke „andersonovske začudnosti“. Margot Tenenbaum (Gwyneth Paltrow) depresivna je i suicidna, Chas Tenenbaum (Ben Stiller) ima posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), dok Eli Cash (Owen Wilson) zloupotrebljava lekove i zavistan je od njih.

Veliki broj Andersonovih filmova priča priče o neskladnim porodicama (a znamo da dobar deo stresa koji sa sobom nosimo, potiče upravo s tog mesta) ispričane kroz pastelne prizme i komične situacije i kao takve pomogle su mnogim ljudima da prevaziđu svoje lične, a slične, situacije.

The post Lista šaljivih filmova sa ozbiljnim porukama appeared first on 42 magazin.

– Ma šta je ovo od filma? Svi su retardirani i bolesni, ako su ovi ljudi doktori, ja sam vanzemaljac.
– Kako ovaj psihotični dječak može utjecat na njihovu bolest i paralizu? Ovo je neki sektaški film, žali vremena utrošenog na gledanje ovog smeća.
– Ne zna se ko je doktor, a ko pacijent, svi su morbidni.
– Igranje ruskog ruleta nasred kuće puškom?!?! Još ne vjerujem ovom kaosu! 2/10

Bez spekulacije o analitičkim sposobnostima autora/ki ovih oštrih kritika, moramo se zapitati šta je ovoliko isprovociralo gledaoce ili gledateljke? Zašto su ovako burno odreagovali? Šta ih je toliko uznemirilo?

Manje-više, pretpostavljam da bi slične komentare imali u vezi sa bilo kojim filmom iz novog talasa grčke kinematografije koji je dobio neoficijelni naziv greek weird wave (pored Lantimosa, tu su i Panos Koutras, Atina Cangari, Ektoras Ligizoz, Aleksandros Avranas).

Ti čudni novi grčki filmovi prepoznatljivi su po insistiranju na specifičnoj glumi, minimalističkoj, automatizovanoj, sa ekspresijom koja je uvek ravna crta lišena bilo kakvog jasnijeg osećanja. Replike su po pravilu negde između emotivne utrnulosti i sociopatološke nesnađenosti. Izvitoperenost sistema vrednosti u okoštalom patrijarhalnom poretku počinje da puca po šavovima svog građanskog, licemernog tradicionalističkog kodeksa čim se u tom i takvom poretku pojavi događaj ili osoba koja dovodi u pitanje njenu autoritarnu poziciju. Tragičnost u ovim filmovima potiče od nesposobnosti i nemoći delegiranih čuvara tog poretka da ga odbrane i sačuvaju.

Ovde je već očigledno referisanje na antički mit koji se nalazi i u naslovu filma. Prema njemu, Agamemnon mora da žrtvuje svoju kćer Ifigeniju boginji lova Artemidi zato što je ubio jednog od njenih svetih jelena

Ubistvo svetog jelena jeste priča o hirurgu Stivenu Marfiju (Kolin Farel) koji imbecilno uživa u idiličnosti svog porodičnog života veoma visoke srednje klase, sa suprugom, uspešnom oftalmološkinjom Anom (Nikol Kidman) i dvoje „divne i zlatne dece“ Kim (Rafi Kesidi) i Bobom (Soni Sujić). Stiven odaje utisak čoveka koji se oseća veoma sigurno i komotno u svom sledovanju luksuza i blagostanja. Žena nosi odeću koju on voli, kuva mu specijalitete koje on voli i samoinicijativno udovoljava njegovim seksualnim fantazijama. Tu Lantimos ne čeka zaplet da bi napravio atmosferu neizdržive teskobe i neizvesnosti, taj mehanizam se pokreće već u ekspoziciji kroz neprirodnu, dehumanizovanu komunikaciju. Tako će Ana tokom porodične večere poentirati na kraju ispraznog čavrljanja: „Mi svi imamo lepe kose“, a Stiven će se pohvaliti kolegi sa posla kako je njihova ćerka dobila prvu menstruaciju prošlog meseca.

Međutim, Stivenova gordost, koja je posledica njegovog lažnog utiska da drži sve konce svog života i života svoje porodice u rukama, biva iz temelja uzdrmana pojavom misterioznog dečaka Martina (Beri Keogan). Njegov i Stivenov odnos, kao i njihova predistorija, otkrivaju nam se polako, dozirano, precizno gradeći napetost. Nakon što saznamo da je Stiven pod dejstvom alkohola operisao njegovog oca, koji mu je umro na operacijskom stolu, i posle otvorenih pokušaja Marina da ga spoji sa svojom majkom udovicom, saznajemo zašto se ovaj dečak pojavio u životu uvaženog lekara. Martin mu saopštava da mora da odabere jednog člana svoje porodice kojeg će ubiti, kako bi se uspostavila ravnoteža narušena smrću koju je izazvao, inače će u suprotnom njegova žena i deca postati najpre paralizovani od struka nadole, zatim će odbijati hranu, krvariće im oči i na kraju će umreti.

Prema mom tumačenju, sa kojim se neki neće složiti, dečak Martin ne unosi ovu jezivu opciju kompenzacije u priču od samog početka, već tek kada Stiven odbije da postane njegov novi, surogat otac

Ovde je već očigledno referisanje na antički mit koji se nalazi i u naslovu filma. Prema njemu, Agamemnon mora da žrtvuje svoju kćer Ifigeniju boginji lova Artemidi zato što je ubio jednog od njenih svetih jelena, i bez ove žrtve boginja neće pustiti njegove brodove da stignu do Troje. Lantimos razrađuje svoju interpretaciju mita, uvodeći pitanje Stivenovog hibrisa kao glavnog pokretača radnje. Međutim, autor odbija da gledaocu otkrije kojom silom dečak kontroliše uslove protagonistinog iskupljenja. Poreklo njegovih moći nije tu da bi pružilo misteriju čije će razrešenje gledalac dobiti kada za to dođe vreme, nego da uvede dinamiku u psihologizaciju glavnog junaka. Kada u njegov realistični svet prodre nešto onostrano, njegovo negiranje metafizike i očajničko poverenje u nauku postaju elementi tragedije kojoj Stiven pokušava da utekne, sve vreme se saplićući o svoju prošlost i svoju nadmenost. Kada na kraju kidnapuje Martina i batinama pokušava da ga spreči u njegovom naumu, dečak ga do krvi ugrize za ruku, a odmah potom odgrize i sebi parče mesa sa podlaktice. „Da li razumeš? Metaforično je. Moj primer. To je metafora“, govori Martin usta oblivenih svojom krvlju, ali Stiven još uvek ne razume.

Naravno, tu postoji i klasno pitanje. Glavni junak je negiranjem nesposobnosti da obavlja svoj posao, koji mu je na prvom mestu i obezbedio poziciju unutar višeg društvenog sloja, oduzeo život pripadniku nižeg. Prema mom tumačenju, sa kojim se neki neće složiti, dečak Martin ne unosi ovu jezivu opciju kompenzacije u priču od samog početka, već tek kada Stiven odbije da postane njegov novi, surogat otac i kada odbije dečakovu ponudu njegove majke kao nove supruge i nove porodice (Ališa Silverstoun), koja takođe deluje voljno da prihvati novog muža. Kada odbije da prelaskom iz jedne porodice i klase uspostavi narušenu harmoniju, za šta je sam odgovoran, bogovi, kosmička pravda ili natprirodna moć dečaka – šta god da je u pitanju – ispostavljaju jedinu alternativnu opciju: da se oba sistema naruše na isti način i da se tako ponovo povrati ravnoteža.

Jorgos Lantimos ovim filmom još jačim zamahom ostavlja svoj režiserski pečat na dokumentu savremene evropske i svetske kinematografije. Lokalne okvire je davno prerastao

Ali „mercedes“ u garaži, zlatni retriver na skupocenom tepihu, izuzetna žena koja zaliva lepo zelenilo u bašti nisu nešto što se tek tako ostavlja. Ovaj film opisuje situaciju u kojoj u nasleđe takvog života spada i zataškavanje nepočinstava koja ostaju zakopana u temeljima uspona na društvenoj lestvici. Ili, pak, njihovog očiglednog negiranja, što možemo zaključiti iz pilatovskog skidanja krvavih rukavica, odmah nakon uznemiravajućeg kadra operacije na otvorenom srcu. Kako je već primećeno u osvrtima na ovaj film, tema zadovoljenja moralnog posrnuća buržoazije koja u vidu računa kad-tad dolazi na naplatu povezuje Ubistvo svetog jelena sa Hanekeovim Skrivenim (Caché, 2005) i Ostlundovim Turistom (Force Majure, 2014).

Filmovi kojima je Jorgos Lantimos stekao sebi ime u filmskom svetu, Kinodontas i Lobster, grade svetove koji, svaki na svoj način, ne referišu direktno na ovu našu stvarnost. Lobster postoji u paralelnoj stvarnosti, a Kinodontas prikazuje mikrozajednicu čija je rigidna izolovanost odstranjuje iz bilo kog sveta i stvarnosti. Međutim, u Ubistvu svetog jelena sve referiše na nečiju moguću svakodnevicu, koja je izvitoperena Lantimosovim režiserskim postupkom: neobičnim rakursima i pokretima kamere, dramatičnim zumovima, jezovitom muzičkom podlogom, insistiranjem na minimalizmu u glumi i tragikomičnoj banalnosti u replikama… Osim toga, jak dramski potencijal u narativu potiče od toga što je, kako to primećuje britanski filmski kritičar Robi Kolin, „Lantimos već dugo zaintrigiran komedijskom snagom oneobičenog i njenom bliskom vezom sa jezovitim“. Kolin Farel ubedljivo dočarava gradaciju sloma jedne ličnosti i vešto prikazuje čoveka koji se suštinski menja (nagore) kada situacija počne da izmiče kontroli. Nikol Kidman glumi u svom prepoznatljivom kjubrikovskom maniru, pa to, osim doprinosa atmosferi, dodatno asocira na velikog sineastu i njegov opus (Eyes Wide Shut naročito). Mladi Beri Keogan sa začuđujućom lakoćom dominira u svakom svom kadru, snažno nagoveštavajući svu dijaboličnost svog lika ispod sociopatološke smirenosti. Svaki segment filma je na svom mestu i besprekorno funkcioniše u sklopu celokupne zamisli.

Pa ipak, u korpusu novogrčkog filmskog talasa može se u većini slučajeva među njihovim likovima primetiti odsustvo bilo kakve prihvatljive moralne instance. Tačnije, ovi autori nikome u svojim filmovima ne dodeljuju etičku kompetenciju, zbog čega se svako doima manje ili više zlim, korumpiranim, sebeljubivim, posrnulim… Stivenovo negiranje svoje krivice manifestuje se i okrivljavanjem drugih, kao i nasilničkim i omalovažavajućim ophođenjem prema svom okruženju. Ana bojazan za svoj život očigledno stavlja ispred bojazni za život svoje dece i pokušava da ženskim čarima umilostivi supruga koji može postati njen dželat. Kim i Bob, koji su paralizovani od struka nadole, pa ipak verbalno provociraju jedno drugo onom tipičnom dečjom surovošću kojoj su još uvek nepoznate norme empatije. A Martin je samo hladni, bezizražajni polubog-poludemon koga malo šta interesuje, osim zadovoljenja nekog svog viđenja pravde. Iako bi uvođenje lika koji bi oličavao moralno uporište moglo da se protumači kao autorovo insistiranje na svom etičkom koordinatnom sistemu, svet u kome ne postoji niko bez ljudskih kvaliteta nemogućniji je od bilo kakve naučne ili epske fantastike, čime postaje u određenoj meri antipoetičan.

Jorgos Lantimos ovim filmom još jačim zamahom ostavlja svoj režiserski pečat na dokumentu savremene evropske i svetske kinematografije. Lokalne okvire je davno prerastao. Nespokoj koji nam donosi iskustvo gledanja Ubistva svetog jelena dokaz je krhkosti egzistencijalne uljuljkanosti današnjeg imućnijeg sloja društva, čiji modernizovani hibrisi vrebaju ispod tanke površine uspeha, kojim veruju da su se otcepili od sudbine obične radničke klase. Vidimo da moderni čovek nije utekao višim silama koje su mu krojile sudbinu i u Eshilovim i Euripidovim dramama, a katarza još uvek ima tako visoku cenu.

The post The Killing of the Sacred Deer – antička tragedija savremene buržoazije appeared first on 42 magazin.

Na glamur, crveni tepih, ekstravagantne toalete sigurno, ali i na Zlatnu palmu – nagradu koja se dodeljuje najboljim filmskim ostvarenjima. Ova godina je bila zaista sjajna za filmsku industriju, a rezultirala je time da je jako teško doneta odluka – kome prestižnu nagradu dodeliti. Mi smo napravili listu od deset filmova prikazanih na Kanskom festivalu koje bismo VEOMA želeli da vidimo u domaćim bioskopima – jer kvalitetan film zahteva veliko platno i sjajno ozvučenje. A ponekad i glasno navijanje publike.

Blade of the Immortal
Režija: Takashi Miike
Uloge: Takuya Kimura, Hana Sugisaki, Sota Fukushi

Iako ova lista nema redosled – od najboljem ka manje najboljem filmu, već su nasumično poređani, namerno je započeta s naslovom u režiji Takashija Miikea, jer to je njegov stoti film! Zaplet je vrlo jasan – zloće s raznoraznim supermoćima, oružjem i kostimima napadaju glavnog lika Šoguna – besmrtnika i mladu junakinju (koju glumi 19-godišnja devojka). Gledajte noću i glasno navijajte!

The Killing of a Sacred Deer
Režija: Yorgos Lanthimos
Uloge: Nicole Kidman, Colin Farrell, Barry Keoghan

https://www.youtube.com/watch?v=ZZwqZa5QJCo

Malo reditelja uspeva da stvori atmosferu crnohumornog nadrealizma kao Yorgos Lanthimos. Ako ste voleli njegova ostvarenja The Lobster i Dogtooth, onda je ovaj film – must see. Colin Farrell se nanovo pojavljuje kao glavni protagonista (nakon brilijantne uloge u pomenutom filmu The Lobster), dok njegovu ženu tumači blazirana Nicole Kidman.

The Meyerowitz Stories
Režija: Noah Baumbach
Uloge: Dustin Hoffman, Adam Sandler, Ben Stiller, Emma Thompson

Taman kad smo pomislili da su nam Adam Sandler i Ben Stller izašli na nos, ova dva glumca dokazuju da imaju još nekoliko asova u rukavima (čak se šuška da će Adam Sendler biti nominovan za Oskara sledeće godine zbog ove uloge). Ovaj zabavan, ali i pomalo tužan film o porodici obećava da će osvojiti naša srca, a mi smo spremni da poverujemo u to!

Jeune Femme
Režija: Léonor Serraille
Uloge: Laetitia Dosch, Souleymane Seye Ndiaye, Lilas-Rose Gilberti-Poisot

Google Translate nam kaže da se treba pogledati na francuskom kaže un à regarder, a mi ćemo, kada je ovaj film u pitanju, uraditi baš to – staviti ga na listu gledanja. Film prati 31-godišnju Paulu, Francuskinju koja napušta svog momka, a sa sobom vodi njegovu mačku – za koju govore da je najbolja glumica koju je populacija mačaka ikada imala.

The Beguiled
Režija: Sofia Coppola
Uloge: Colin Farrell, Nicole Kidman, Kirsten Dunst, Elle Fanning

Iako svi čekaju Malu Sirenu koju je režirala Sofia Coppola (hoće li se to uopšte desiti ili je samo mit?), na repertoaru je njen nov naslov The Beguiled – kompaktan i suptilan film. Ako volite vatromete i ludilo na koje smo navikli u Coppolinom filmu Marie Antoinette, onda očekujte slične stvari. Glumci su odlični, ali nam se još više sviđaju kostim i viktorijanski enterijeri.

Okja
Režija: Bong Joon-ho
Uloge: Tilda Swinton, An Seo Hyun, Paul Dano

Okja je genetski modifikovana i veoma pametna džinovska svinja koja će vas očarati. CGI umetnici su napravili zaista fantastičan posao kada je ovaj film u pitanju, a pored virtuelnih karaktera gledamo i Tildu Swinton kao zlu šeficu američke korporacije. Srećom, ovo je Netflixovo ostvarenje, pa ga već možete streamovati ako imate pretplatu.

The Florida Project
Režija: Willem Dafoe, Brooklynn Prince, Bria Vinaite
Uloge: Sean Baker

Nekako i ne sumnjamo da je Willem Dafoe briljirao u ulozi hotelskog menadžera u filmu The Florida Project, ali nam je zanimljivo da vidimo kako se Bria Vinaite – glumica otkrivena preko društvene mreže Instagram, po prvi put snalazi na filmu, u jednoj od glavnih uloga.

A Gentle Creature
Režija: Sergei Loznitsa
Uloge: Vasilina Makovtseva, Valeriu Andriuta, Sergei Kolesov

Ako imate problem s birokratijom, šalterskim službenicima i korisničkom uslugom – možda ne bi trebalo da gledate ovaj film (ili baš zato treba?). A Gentle Creature je slika i prilika brutalne birokratije, lenjosti i problema u komunikaciji između mlade žene koja pokušava da podigne paket iz pošte, ali joj zbog konstantnog nedostatka papirologije to ne dozvoljavaju. Zvuči li vam poznato?

Loveless
Režija: Andrey Zvyagintsev
Uloge: Maryana Spivak, Alexey Rozin, Matvey Novikov

Andrey Zvyagintsev je trenutno najpoznatiji ruski reditelj koji se proslavio filmom Levijatan (ovaj film je delom sniman i kod nas, sećate se?). Ako volite arthouse filmove, onda definitivno ne bi trebalo da propustite ni ovu priču o razvodu muškarca i žene u Rusiji i njihovoj svađi oko starateljstva nad detetom.

Happy End
Režija: Michael Haneke
Uloge: Isabelle Huppert, Mathieu Kassovitz, Toby Jone

Happy end za kraj liste? Pa, i ne baš. Reditelj Haneke nam ovoga puta priča priču o familiji koju je rasturio novac do te mere da u jednom monetu liči na horor-film. Šuška se da je ovo svojevrsni nastavak filma Amour (2012), za koji je Haneke dobio i Oskara i Zlatnu palmu. U svakom slučaju, nemački reditelj stvara svoj prepoznatljiv filmski univerzum.

The post Filmovi iz Kana koje nestrpljivo čekamo u domaćim bioskopima appeared first on 42 magazin.