Gitarista, kompozitor, pevač i tekstopisac Keziah Jones, muzički revolucionar poreklom iz Nigerije, svojom neobičnom tehnikom sviranja i mešanjem sirovog bluza i oštrog fanka stvorio pre dve decenije žanr koji je nazvao blufunk.  Iako je već pet puta nastupao pred beogradskom publikom, svaki njegov koncert predstavlja afro-fanki-bluz spektakl, a nesumnjivo će biti tako i 28. i 30. novembra na Musicology Barcaffe Sessions 2018. u klubu Bitefartcafe, gde će Keziah svirati u pratnji novog sastava i najaviti nov album koji bi trebalo uskoro da izađe.
Dok se pripremamo za afro-žur, nove numere i stare hitove poput Rhythm is Love i Million Miles From Home, popričali smo kratko sa Keziahom o muzici koju stvara i svira, ali i o tome ko je inspiracija za lik superheroja Kapetana Robustnog (Captain Rugged), glavnog junaka njegovog istoimenog grafičkog romana. Jer još jedna strast ovog muzičkog genija je – strip, kao i borba za slobodu i jednakost Afrikanaca.

Gospodine Jones, ove godine dolazite u Beograd peti put, da li to znači da vam se u Srbiji nešto posebno dopada? Šta je na vas ostavilo najjači utisak u našem glavnom gradu?
Uvek je zabavno svirati u Beogradu, publika je dinamična i otvorena za sve ideje koje joj ja predlažem.

Budite jedinstveni, ne plašite se da se zagledate duboko u sebe i otkrijete stvari koje bi mogle biti korisne i drugima

Prošle godine održali ste koncert u letnjem klubu Bitefartcafe na Kalemegdanu, bila je velika gužva, svi su plesali i uživali u super energiji i atmosferi. Sećate li se te svirke? Šta možemo da očekujemo ove godine? Možda novu pesmu sa novog albuma?
Da, imam divnu uspomenu na tu svirku. Ove godine potrudićemo se da napravimo sveobuhvatniju selekciju sa prethodnih albuma i da, možda, odsviramo i neku novu stvar.

A kada možemo da očekujemo nov album?
Upravo radim na novom materijalu koji bi trebalo da bude gotov pred kraj godine.

Devedesetih godina pokrenuli ste nov muzički pravac blufank, a vaš prvi album nosi naziv Blufunk Is a Fact – da li je blufank još uvek činjenica i da li ste toj činjenici u međuvremenu dodali još neke važne muzičke činjenice?
Da, još uvek jeste činjenica u smislu da su muzičke ideje objavljene na prvom albumu prošle test vremena. Jedini novi dodaci su zrelost i malo mudrosti, nadam se.

Captain Rugged je nigerijski superheroj koji je pomalo inspirisan i Felom Kutijem. On je neko ko je savladao vrlo strme prepreke da bi stigao do cilja. On predstavlja i sve Afrikance koji čine jeftinu radnu snagu u Evropi i Americi

Vaše sviranje gitare označeno je kao žestoko, gotovo perkusivno. Kako ste razvili taj jedinstveni stil sviranja i zvuk, pod čijim uticajem?
Sve je počelo iz osnova sviranja gitare kao oblik joruba perkusija, ali je kroz proces učenja i greške proizašlo nešto novo. Gitarsku mudrost pozajmio sam od svirača kao što su Miles Davis i John Coltrane.

A ko je vaš ultimativni superheroj? Miles Davis, Jimy Hendix, Fela Kuti, James Brown?
Nesumnjivo, Fela je fundamentalni superheroj sa svojim idejama, ali i u praktikovanju i realizaciji tih ideja.

Odrasli ste na stripovima, koje i danas obožavate, a jedan ste i sami kreirali. Recite nam nešto o vašem grafičkom romanu? Ko je Captain Rugged? Koje supermoći on poseduje?
Captain Rugged je nigerijski superheroj koji je pomalo inspirisan i Felom Kutijem. Drugim rečima, on je neko ko je savladao vrlo strme prepreke da bi stigao do cilja. On takođe predstavlja sve Afrikance koji čine jeftinu radnu snagu u Evropi i Americi a koji se bore da bi prehranili svoje porodice. Njegova glavna supermoć je robustnost – sposobnost da se snađe i prilagodi u svakoj situaciji u kojoj se nađe.

Vaši nigerijski koreni su svakako doneli mnogo vašoj muzici, koliko često putujete u Nigeriju? Da li vas i dalje inspirišu lokalni ritmovi i zvuci?
Živeo sam u Lagosu poslednjih šest godina i bio sam uronjen u zvuke koje čujem oko sebe, oni na neki način idu uz moj rad.

Koga prepoznajete kao zvezdu u usponu trenutno na sceni, postoji li neki mlađi izvođač koji vam se posebno dopada?
Postoji, ali on nije toliko zvezda u usponu koliko je već prepoznati talenat – Gary Clark Jr.

Blufunk još uvek jeste činjenica budući da su muzičke ideje objavljene na mom prvom albumu prošle test vremena

Postoji li poruka u vašoj muzici za nove generacije zvane milenijalci?
Ukoliko u njoj uopšte postoji bilo kakva poruka – to je da ostanu jedinstveni i da se ne plaše da se zagledaju duboko u sebe i da otkriju stvari koje bi mogle biti korisne i drugima.

The post Keziah Jones: Beograd je otvoren za sve moje blufunk ideje appeared first on 42 magazin.

Njega stalno sa svih strana spopadaju ideje i reči, kako one koje će tek završiti u knjizi ili reklami, tako i one koje u reklamama žive. Pisac i stručnjak za oglašavanje, filozof i kopirajter koji uvek traži i pronalazi nov ugao iz kog posmatra stvari, učitelj koji drugima daje smernice kako da lomeći um ne slome vrat, povremeno scenarista, radijski voditelj na službenom putu, trenutno posvećen kvantnoj fizici…
Slavoljub Stanković napisao je četiri romana, The Box, Split, Prvaci sveta, Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga, i delo o životu u nama i životu oko nas Knjiga utisaka; slovi za jednog od najboljih pisaca mlađe srednje generacije, a neprekidno piše, piše, piše…
Možda novu knjigu?
Kao veliki ljubitelj košarke u svom poslednjem romanu Prvaci sveta (2014) podsetio nas je kako su ljudi nekad u SFRJ pratili finala zlatne košarkaše reprezentacije, pa smo se zapitali kako je on pre mesec dana doživeo eks-Ju finale na Evropskom prvenstvu.

Zamalo da budemo prvaci Evrope. Nekad smo bili prvaci sveta, to je i naziv tvog poslednjeg romana. Sa kim si gledao utakmicu, da li si se nervirao i da li si navijao?
Utakmice sam gledao u radnoj sobi sa Šarencem i Sedlačekom. Dakle, sam Tokom prenosa vračam, bajem, zračim… Imam dve košarkašice u kući, moram da se krijem, da ne vide koliko mi to sve znači. Kad je Kuzmić promašio bacanja, to je bilo to. Ugasio sam TV i poslao čestitke Slovencima koje znam.

Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava

Dve mikropriče o tome kako se gledala, a potom i slavila, ova finalna utakmica u Beogradu (Srbiji) i Ljubljani (Sloveniji)?
Tri mejla pre utakmice. Iz Ljubljane: „Šteta što nisu i Hrvati završili s medaljom, Slaboljube, zar ne? No, kot mi rečemo: kdor zna, pač zna!” Iz Beograda: „Oni bi sišli sa postolja.“ Iz Zagreba: „Dobro je, jednom će susjedu svakako krepati krava.“

Da li si pogledao film 250 stepenica o zlatnoj košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije iz ’85? Ko je baštinik eks-Ju košarke?
Imao sam mesto u drugom redu, ali nisam stigao na projekciju zbog sveopštih predizbornih radova po beogradskim ulicama. Tu se nalazi i odgovor na drugo pitanje – političari. Vešto koriste svaki javni događaj, bila to medalja ili ubistvo. Što se košarke tiče, jasno je da su naši treneri najbolje nastavili ideju.

Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje?

Tvoje knjige (Split, Prvaci sveta) vezane su za region i imale su izdavača i u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji, a inače puno sarađuješ sa ljudima diljem eks-Ju. Da li si potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku? Dominiraju nostalgija, nacionalizam, a za normalno ljudi moraju da se bore peticijama i deklaracijama. Ko se ovde ne razume?
Valjda jesam, ne sećam se više. To je poligon na kome razuman čovek nema šta da traži. Nemamo iste interese. Politika deli, umetnost spaja.

Kada će tvoj četvrti roman? Šta je tvoja nova tema? Stižeš li da pišeš budući da si angažovan na mnogo frontova? Ništa skoro nisi objavio, a svuda te ima.
Misliš, peti? Četvrti je roman u stihu za decu Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga.

Ups! Da, peti!
Trenutno pišem reklame, držim predavanja i gostujem po festivalima. I mene zanima kad će taj moj sledeći roman.

Šta misliš o tzv. piščevoj krizi kreativnosti?
Kriza se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu.

Voliš da se izražavaš u stihu. Odgovori nam u rimi – jesi li ti epski ili lirski čovek?
Ja sam slovoljub. Stih ili proza, od tog me pitanja hvata nervoza.

Najbolja knjiga svih vremena?
Nije još napisana.

Ti si i stručnjak za oglašavanje, kreativni direktor u velikoj kompaniji i veoma angažovan kopirajter, a sve popularniji je kurs za kopirajtere ili kreativno pisanje koji vodiš u Filmskoj školi PREDITOR. Šta je to kopirajting? I kako to ide sa tim učenicima, kojih je sve više? Kako prepoznaješ talente?
Kopirajting je primenjeno pisanje. Kreativna komunikacija koja pomaže prodaji. Pozicioniranje u svesti potrošača. Pokretanje na akciju. Filozofija nebitnih stvari. I tako dalje. Moji učenici su moje mlađe kolege, nežni, krhki, hrabri i maštoviti ljudi. Trudim se da oni prepoznaju svoje talente, moje je da ih inspirišem da što više pišu.

Mnogi čuveni pisci, Džejms Džojs, F. Skot Ficdžerald, Salaman Ruždi, Don DeLilo, Frederik Begbede, Džordž Orvel, Duško Radović, Momo Kapor, Duško Kovačević, Ivan Tokin, Ana Rodić, Marko Vidojković…, radili su, tj. rade kao kopirajteri. Ima li danas književnosti u kopirajtingu ili, možda, kopirajtinga u književnosti?
Dobro je kada se reklama pretvori u umetnost. Obrnuto nije dobro.

Ko je stariji, Slavoljub pisac ili Slavoljub kopirajter?
Pisac. Ali obojica slušaju filozofa.

Čime počinje svako pisanje?
Čitanjem. Kako napisanog, tako i onoga između redova. Čitanjem lica, postupaka, događaja, duha vremena…

Gde je advertajzing danas? Šta je reper za dobru i uspešnu reklamu, čujem da ljudi stalno govore „jao, na šta ovo liči“? Kriza kreacije, zakoni ekonomije, nešto drugo, šta?
Advertajzing je jedna od najrazvijenijih oblasti naše stvarnosti. Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje? Zar ovaj intervju nije i neka vrsta reklame? Teško je razdvojiti pojavnost od suštine, šta tu uopšte nije promocija… I u vezi sa tim, ako govorimo o krizi kreacije, ona je, paradoksalno, u hiperkreaciji. Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava.

Ko je majstor, uslovno rečeno, ove manipulacije?
Onaj ko ume da razume.

Najbolja reklama/kopirajter svih vremena?
Zanatski gledano, nažalost, Gebels.

Tvoj najuspešniji slogan ili hedlajn? Na šta si ponosan?
Ko u Beogradu živi, taj Beograd i stvara.

Klijent ili potrošač?
Potrošač je jedini klijent.

Daj nam hedlajn za oglas za Slavoljuba pisca.
„Taj diše da piše“. A za knjige, recimo, „Smejaćete se – do suza.“

Kakve veze imaju košarka, književnost i kopirajting osim što sve tri reči počinju na „k“?
Sva tri pojma su zasnovana na igri – loptom, rečima ili idejama. Da parafraziram Andrića, u igri je lepota. Zlobnici bi rekli, Ivo je voleo žensku košarku, zato.

Na Radiju Laguna vodiš emisiju Pisci biraju u kojoj tvoje kolege pisci biraju muziku. I ne pričate gotovo uopšte, a ti si inače glagoljiv, kao i pisci inače. Šta znači tuturtutu?
Tutu. Naziv albuma i numere Milesa Davisa. Planirao sam da celu emisiju vodim nemuštim jezikom, ali ukinuti smo pre nego što sam skroz odlepio. Koncept emisije je, inače, izbor muzike pisaca iz celog regiona. Trajemo sedam godina. Trenutno smo na službenom putu.

Politika deli, umetnost spaja

Šta ljudi mogu da puste dok čitaju ovaj intervju sa tobom?
Upravo se završila Bojana Vunturišević Kese etikete. Evo, ide pesma Nisam dobro Đorđa Miljenovića. „Koga bole ku*ac, šta se meni dešava…“

Jesi li kao filozof spoznao nešto novo o životu?
Ništa na šta me već nisu upozorili. To me jedino iznova iznenađuje.

Tvoj prvi roman The Box ekranizovan je po tvom scenariju. Gde može da se nađe i pogleda? Pišeš li neki nov scenario?  Šta gledaš?
Vimeo. Daću vam šifru Filmski scenario me trenutno ne zanima kao forma izražavanja. Gledam YouTube, neke serijale tipa Na rubu znanosti, sve u vezi sa kvantnom fizikom… Pokušavam da razumem kako biti na više mesta u isto vreme.

Kriza kreativnosti se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu

Nego, da li te nekad zovu Slavimire (Slavimir Stojanović Futro sa kojim Slavoljub stalno sarađuje, prim. aut,)?
Normalno. Mešaju me sa tim lepotanom.

Ima li novih utisaka za Knjigu?
Samo pritisaka.

Ko nam kreira, dizajnira stvarnost?
Političari. Ali mislim da je sudbina jedini pravi kreator.

Sa kim igraš basket?
Društvo sa posla. Nešto mi se rasula ona ekipa sa Kojom, koncertne obaveze nas ubiše.

Imaš li ti neko pitanje za sebe na koje bi odgovor podelio sa nama?
Radije bih sa vama podelio neku veliku lovu.

Slavoljube, hvala najlepše!

The post Slavoljub Stanković: Svako pisanje počinje čitanjem appeared first on 42 magazin.

Vrtela sam gomilu pitanja u glavi koja ću mu postaviti. Još malo će i fotograf. Nemam tremu jer znam da se nalazim sa čovekom koji pleni neopisivo dobrom energijom. Došlo je do nesporazuma, zamoljeni smo da odemo do obližnjeg beogradskog hotela u kojem odseda. Zatvaraj komp, zovi fotografa i obaveštavaj ga o promeni lokacije, sedaj u auto… Mislila sam, ako mi je ovako krenuo dan, ko zna kako će se nastaviti. U kolima je počela pesma Bryana Ferryja Avalon. Odvrnula sam do daske i vozila se na intervju sa umetnikom povodom njegovog novog albuma.
Našli smo se u hotelu, pričali o svemu drugom osim o albumu i dobili samo njegov i naš trenutak razgovora.  A to smo i hteli.

Pokazao mi je fotografiju svog najboljeg druga. Mango.

Je l’ vam nedostaje kada otputujete?
Uvijek mi nedostaje.. Mi smo stalno u borbi kod koga će više biti, kod nas ili kod kćeri. On je poseban. On je moj najbolji frend bez foliranja. Izgubio sam jednu opkladu i ženu i njenu prijateljicu častio putem, devet dana Rusije. Kćer je sa momkom bila na nekom vjenčanju i on je ostao sam sa mnom. Bio je malo u šoku, prvo veče mu je bilo čudno, nema nikoga, on i ja smo sami. Već sutradan, kad je video da mu se potpuno dajem, bio je sjajan. Moj pas Mango, najbolji frend.

O čemu najviše razmišljate, šta osećate, šta želite?
Ja vam najviše želim i priželjkujem i volim duševni i fizički mir. Jednostavno mir, to je nešto što najviše volim i toga se držim. Što se fizičkih napora tiče, tu služi moj najbolji prijatelj, pas Mango, jer je on sportsko orijentiran pas koji od mene zahtjeva jako puno energije i zalaganja, i to je ono dobro, jer to me fizički održava.
Inače živim vrlo povučeno, vrlo privatno. U moj dom nije nikad ušao niko iz medija. Jednostavno se čovjek sa godinama mijenja. Nekad sam mislio da moram biti svuda i da će mi nešto pobjeći od života, da ću izgubiti vrijeme ne budem li učestvovao. Međutim, nakon 34 godine profesionalnog rada, jasno je da se dogodi overload u smislu da se čovjek hoće povući i biti sam sa sobom i uživati u samoći. Ja apsolutno uživam u samoći. A ono što želim to su dobri snimci, jer moram biti presretan pozicijom koju imam, s obzirom na situaciju gde je glazbena kultura u nas jako, jako nisko pala. Mi možemo sve proglasiti umjetnošću. Ali ako umjetnost vole mase, onda to nije umjetnost. Ne može biti. Muzeji nemaju izložbe na stadionima. Nikako se ne poređujem sa tim tipom umjetničkog kvaliteta, ali s obzirom na to kakvu glazbu radim, koja je oduvijek bila beskompromisna i posvjećena umjetnost, moram biti sretan sa pozicijom koju u ovoj zemlji imam. I ne smem se nešto ljutiti i tražiti mnogo više, jer čini mi se da sam dosta toga napravio s obzirom na to na koju zemlju bacam svoju glazbu.

Kod mog djeda Đovanija bila mi je fascinantna njegova kolekcija cipela. Svaka je imala onaj deo koji se stavi u cipelu da se čuva oblik. Sve su izgledale kao nove, a bile su stare 20, 30, čak i 40 godina

Vaša publika.
Ja mislim da je ta publika posebna. Posebni su ljudi koji dolaze na moje koncerte. To su jednostavno drugačiji ljudi. Oni ne dolaze na koncerte da bi na koncert došli, niti su zalutali. To su ljudi koji točno znaju radi čega, radi koje emocije i kvaliteta zvuka i svjetala, iskrene izvedbe dolaze. Naši su ljudi malo mazohisti. Odlaze na koncerte gdje su ipak nebitni, bitna je masovnost i bitno je napraviti dernek. Ja sviram na jedan sasvim drugačiji način. Vjerujte mi i da pokušam biti komercijalni, ne bi mi se vjerovalo.
(Onda je izvinio i ustao. Pogledala sam i videla da je gospođi koja je sedela do nas ispao šal. Podigao ga je i dao joj ga.)
Malo sam opsesivno kompulsivan. Gledam šal koji je na podu i moram ga skloniti.

Vi ne krijete svoju prošlost i pričate o njoj. Nekako mi se čini iz svega što sam pročitala do sada da je prelomni trenutak u vašem životu definitivno bio kada ste upoznali gospodina Branimira. Piše da vam je najveća kazna bila što ste se sa njim viđali tri puta nedeljno.
Ja sam bio tada još jedno vrlo nerazvijeno mentalno biće iz jednog malog mjesta u Istri. Tako da sam bio natjeran na proširivanje svojih granica, ali to je Branimir radio na jedan vrlo interesantan način bez da mi pokaže da sam needuciran i nenačitan. Pitao me je: „Jesi li gledao film Papillon sa Steveom McQueenom i Dustinom Hoffmanom?“ Ja kažem: „Nisam.“ A on mi kaže: „Ali ima jedna knjiga po kojoj je to sve rađeno.“ To je bilo vrijeme kada nisi mogao da odeš na YouTube i potražiti film. VHS je tada bio u povoju. Na jedan vrlo fini način me je vodio kroz osnove otvaranja jednog mladog bića koje se želi upijati znanje. Tako da jednostavno Branimir je inducirao buđenje nekih sasvim novih strasti koje su rezultirale time da ja mogu samo sa njim razgovarati o takvim stvarima. Moje društvo još nije bilo zrelo za to. U tom periodu sam shvatio da se mogu baviti glazbom, ali ne isključivo talenta radi. Jer je talent nešto što dobiješ od univerzuma. To nisi zaslužio, tako se dogodi. Neko ima talent koji ima, kao ja prema glazbi, neko se rodi lijep, neko se rodi ovako, onako. E sada on je kod mene probudio to, da se ja bavim glazbom na takav način da pokušam skupljati znanje uz talent, dakle, znati što radim i zašto radim. Koja je provenijencija sviranja Jimmyja Pagea u Led Zeppelinu, zašto Marc Knopfler svira tako kako svira, zašto je Eric Clapton obradio pejsmu Cocain, zašto je obradio I Shoot the Sheriff… Tako da je to stvarno kod mene probudilo jedan vir kreativnosti u koji uđeš i koji te poteže dole. Bio sam usisan u znanje i uživao u svemu tome. To je ono što možda neki put zameram novim generacijama. Ta površnost prilaska umjetnosti kao takvoj.

Kada stvaraš, moraš se dovesti u jednu radnu atmosferu i kada si u toj atmosferi, onda se i dogode neke stvari. Ne pada sve sa neba. Mora se raditi

Dorian Grey.
Kada smo bend nazvali Dorian Grey, to je bilo vrijeme kada se od novoga vala tražilo još nešto više, ne samo rudimentalno buđenje kreativnosti u Zagrebu i buntovni tekstovi koji govore o modernom životu 80-ih, nego bilo je vrijeme kada smo morali po meni otići stepenicu više. Ajmo sada biti deo novoga vala, ali netko ko zna muzicirati i nije tu iz larpurlatizma nego idemo probati podići ljestvicu. To je bio pokušaj. E sada da li smo uspjeli ili ne, to će pokazati vrijeme. Međutim, u prvo vrijeme ljudi su mislili da smo mi definitivno gej orijentirani, radi zaljubljenosti slikara ka Dorijanu. Tako da je to bila prva zabuna. Mi smo na početku, čak i kada se pogleda omot Sjaj u tami, vidi se jedan jako bliski kontakt  između mene i Terze. Mi i jesmo to koristili u PR smislu, ali ne svjesno. Mario Krištofić i Sanja Baharah, fotografi i dizajneri omota, bili su ti koji su govorili: „Neka, ajmo ubaciti tu enigmu, neka se ljudi pitaju što je iza nas.“ U principu, kada je Terza predložio da se zovemo Dorian Grey, ja sam rekao, dobro, ajmo onda koristiti taj kontrast koji postoji u knjizi, ajmo onda to nekako pretočiti u glazbu, ajmo ako, recimo, radimo na pjesmi koja ima vrlo tvrd, vrlo kakofoničan aranžman, ajmo na to stavit ljepi glas. Bavili smo se kontrastima.

Numera Sunce sija, trava miriše koju ste izveli sa Bebi Dol.
U to vrijeme moja pokojna majka i Bebi Dol su se našle i postale baš prijateljice. Zrinko Tutić je to znao i zato je hteo napraviti jednu takvu pjesmu gde se praktički samo istina pretače u glazbu. S tim da moram reći da je cijela ta pjesma snimana sa bendom Plava trava zaborava, koji su bili začetnici kantri muzike. Tako da je to bilo jedno vrlo interesantno snimanje. Čak sam od svoga prijatelja Koste koji živeo u Amsterdamu dobio jedne predivne iznošene čizmetine, meksikanske crveno-bijele. Ono izudarane, nikako kič. Tako da sam bio jako sretan dok smo snimali i inače je bila dobra atmosfera među nama.

Ono što možda neki put zameram novim generacijama jeste površnost prilaska umjetnosti kao takvoj

Gde pronalazite inspiraciju za muziku?
Neki put se dogodi da, iako ja imam puno prijavljenih djela, u poslednje vrijeme što se tiče mojih albuma više im pristupam kao producent nego kao kompozitor i više se bavim gitarama i aranžmanima. Sada radim jedan projekat sa tipom koji se zove Nenad Bach, živi u Njujorku i radimo jedan engleski album koji se uopće neće ticati ovog tržišta. On je napravio pet pjesama, a pet pjesama ja. Hoću vam reći da se neki put dogodi da se kompletna pjesma desi i ako se dovoljno brzo primiš gitare, možda ćeš uspjeti to zapamtiti i zapisati. A inače najčešće se događa kada se svira. Ja sviram gitaru svaki dan sat-dva i kada prčkaš po gitari, u situaciji si. To je kao kada pisac želi napisati knjigu, ali ne sedi pored svoje pisaće mašine, kompjutera. Moraš se dovesti u jednu radnu atmosferu i kada si u toj atmosferi, onda se i dogode neke stvari. Ne pada sve sa neba. Mora se raditi.

Pesma Samo za tvoje oči.
Bili smo u Švedskoj, jedno mjesto koje se zove Ore Bro, to je centralna Švedska. Ima jedan tip koji se zvao Sjunne Ferger, koji je svirao udaraljke sa Peterom Gabrielom, Grace Jones… I imao je svoj studio. Mi smo tada imali dobrog menadžera koji nam je sredio da idemo kod njega na snimanje. Tokom snimanja je Sjunne shvatio da nema one jedne pjesme koja bi bila udica za taj album. Pjesma – može se povući paralela sa latinskom izrekom Nomem est omen (Ime je čovek/delo). Već u imenu se krije uspješnost određene kompozicije. I sada kaže on da fali teksta. Imao sam harmoniju, melodij i sve. Imali smo jednu prostoriju za odmor u kojoj smo gledali filmove dok se snima, ako hoćeš malo odmoriti glavu od svega i neko je ubacio film Jamesa Bonda Samo za tvoje oči.

Sugestija inspiracija može doći od bilo čega. Recimo Susan Sontag je često govorila da je sve copy-paste. I u principu jeste, Mikelanđelo, na primer, gledao je svijet oko sebe i nastala su njegova djela. Kao što je pjesma Davida Bowiea Space Oddity inspirirana pjesmom Over the Rainbow.

U prvo vrijeme grupe Dorian Grey ljudi su mislili da smo mi definitivno gej orijentirani, radi zaljubljenosti slikara ka Dorijanu. Tako da je to bila prva zabuna

Šta se može videti iz jednog pogleda?
Sve i ništa.

Stil.
Ja sam delimično color blind, tako da mi često pomaže supruga u tome da ne pogrešim. Radi se o ukusu. Svako se oblači prema onom kakav mu je ukus, šta ti se dopada u ogledalu. Ja sam od vrlo ranog djetinjstva bio upozoren na to od mog djeda Đovanija koji je volio dobra odjela i dobre cipele. On je imao veliku kolekciju štapova i šešira. Bilo mi je fascinantno kod djeda njegova kolekciju cipela. Svaka je imala onaj deo koji se stavi u cipelu da se čuva oblik. Sve su izgledale kao nove, a bile su stare 20, 30, čak i 40 godina. To mi je bila škola kako očuvati određene stvari i da je čistoća najvažnija. Sjaj leži na urednosti i možda mi je to pomoglo kasnije u životu. Jednostavno, da budem uredan i čist. Nevjerojatno mi je kada vidim gitaristu sa prljavim noktima. To ne ide jednostavno. Možeš biti panker, hevimetalac, treš metalac… jednostavno ne ide. Ma možeš biti dirty koliko hoćeš, ali kada se popneš na stejdž, moraš da imaš respekt prema ljudima koji su došli pogledati to što ti radiš. Smatram da nisam apsolutno ništa posebno, ali već ako sam podignut na jedan pijedestal koji se zove pozornica, onda daj da bar budem uredan i čist. To nosiš iz kuće.

Izvođači koje volite da slušate
Miles Davis, David Bowie, Prince, Pat Metheny… Ima jako puno dobrih mladih glazbenika koje pratim. Ima jedan koji me je baš pogodio, kako se zove?
(Pokušava da se seti.)
Pjesma se zove se Trick of the Light i jako mi se dopala stvar, a izvođač…
(Nije mogao da se seti. Ustao je i izvinio se)
Samo da pitam svoj kompjuter.
(Otišao je do susednog stola gde je sedela njegova supruga Eni.)
Matt Corby se zove. Ima jedan live za pesmu Trick of the Light, koju je izveo, gdje je on gitarista kao i ja, i u tom smislu mi je bio blizak. Jako dobro muziciranje i video sam da iza toga stoji jedan jako dobar mladi umjetnik. Jako su mi dobri Arctic Monkeys.
Ima nekoliko naših cura koje su pokušavale u Hrvatskoj i onda su se našle i u Amsterdamu napravile bend Luminize, i jako su dobre.

Razgovor završavamo pričom o vinima, delu života kada je imao kuću u Raši i vrlo staru rimsku lozu malvazije, kada je par godina sam proizvodio oko 50,-60 litara za lično uživanje. Voli i poznaje vina, ali više voli pivo i dobar blagi šardone.

O novom albumu ćemo uskoro saznati, a do tada možemo da uživamo u pesmi Neka ti plove brodovi koja najavljuje album.

The post 42 minuta sa Massimom Savićem appeared first on 42 magazin.