Popularno je mišljenje da je psihoanaliza isto što i psihijatrija, ali to ipak nije tačna tvrdnja jer je psihijatriji psihoanaliza neophodna kao temelj, pa kao takva predstavlja poseban terapeutski postupak. Dakle, psihoanalizu možemo definisati kao postupak istraživanja duševnih procesa i složen psihoterapeutski metod.

Kako je odlazak kod psihoterapeuta u Srbiji još uvek tabu tema, nije naodmet osloboditi se predrasuda i zabluda o psihoanalizi u koje i danas verujemo, zato što će možda baš to biti okidač za slobodniji i otvoreniji pristup ovoj važnoj temi.

Bez komplikacija i konfuznih termina, izdvajamo nekoliko najčešćih zabluda o psihoanalizi polazeći pre svega od njenog tvorca – Sigmunda Frojda.

Psihoanaliza podrazumeva ležanje na kauču

Prva i najčešća zabluda koja predstavlja glavnu asocijaciju na pomen reči psihoanaliza. Glavni krivac za to je upravo Frojd, koji je ovakav raspored u prostoru uveo kako bi najadekvatnije primenio metod slobodnih asocijacija. Potrebno je da pacijent koji leži na kauču izgovori sve što mu padne na pamet, odnosno da dopusti slobodan tok svojih misli bez svesne selekcije. Frojd je ovaj metod smatrao lakšim i nesputanim jer se izbegava kontakt očima između pacijenta i psihoterapeuta, koji često može biti uzrok autocenzure. Ovaj metod je uveliko prevaziđen jer se pokazao kao neadekvatan za klijente koji boluju od psihotičnih poremećaja, ali i kod dece i adolescenata. Danas se umesto nje primenjuje psihoanalitička psihoterapija koja podrazumeva da terapeut  i pacijent sede jedan preko puta drugog.

Mentalne bolesti žive u kućicama. Sasvim je okej da neka bude vaša

Uloga psihoanalitičara je pasivna

Ništa manje rasprostranjena zabluda jeste i da klijent na seansi vodi glavnu reč, govoreći sve vreme o svom životu i problemima sa kojima se suočava, dok analitičar ne prekida njegov monolog, sluša ga rasejano i bodri ga da nastavi samo kad je neophodno. Tačno je da terapeut tokom seanse mora da zadrži maksimum svoje objektivnosti, ali to nikako ne znači da tok procesa treba da prepusti pacijentu, koji je pre svega došao u nadi da će rešiti svoj problem. I sam Frojd je naglasio da analitičar treba da bude neutralan, ali ne i pasivan. Analitičar, dakle, treba da bude poput ogledala a ne poput semafora i da svog klijenta dovede do postepene samospoznaje.

Psihoanaliza govori samo o seksu

Ova netačna pretpostavka prati celokupno Frojdovo učenje, za koje se još uvek veruje da je zasnovano na seksualnosti. Frojd se tokom čitavog života borio sa tim surovim predubeđenjem, pa je u svojoj knjizi Tri rasprave o seksualnoj teoriji to detaljnije i objasnio. On je oslobodio seksualnost njene striktne vezanosti za funkciju razmnožavanja i definisao je kao telesnu funkciju koja teži zadovoljstvu i uživanju u najrazličitijim oblicima. Sa aspekta psihoanalize, seksualnost obuhvata i netelesne motive – njenu duhovnu i nežnu stranu, koju Frojd naziva sublimirana seksualnost.  S obzirom na to da psihoseksualni razvoj nije neprekidan od rođenja do duboke starosti, konstantno traženje odgovora samo u aspektu seksualnosti nije profesionalan, a isto tako ni logičan pristup psihoanalizi.

19 ilustracija neizrecivih emocija – pronaći ćete se bar u jednoj

Nagoni su ono što potiskujemo

Rasprostranjenost ove zablude je manje prisutna među psihoanalitičarima, ali daleko od toga da je i kod njih ne možemo pronaći. Frojd je nedvosmisleno tvrdio da se nagoni i želje ne mogu potisnuti, već samo ideje, slike, sećanja i pomisli vezani za nagone. Dakle, ne postoje nesvesni nagoni, već samo predstave o njima koje možemo potisnuti. Sadržaj koji je potisnut ne može biti uništen, već baš naprotiv – on tu jača i vreba dobru priliku da ispliva u zonu svesnosti. Jedino njegovim prelaskom u svesno područje on može biti uništen.

Nesvesno je isto što i potisnuto

Gotovo svako ko nije dublje razmišljao o ovoj temi pojam nesvesnog izjednačava sa potisnutim. Učenje o potiskivanju nalazi se u samom središtu psihoanalitičkog sistema, a Frojd u svojoj čuvenoj metapsihološkoj raspravi piše o potiskivanju kao „odbijanju i držanju podalje od svesnog“, što dalje implicira da je reč o postupku koji neželjeni sadržaj prisilno drži u nesvesnom stanju, sprečavajući mu svaki kontakt sa svešću. Suština je u tome da to što je potisnuto ujedno i nesvesno ne znači da važi i obrnuto. Naprotiv, nesvesno ima mnogo veći obim, pa potisnuto predstavlja samo jedan deo nesvesnog. Ostatak nesvesnog predstavlja mehanizme koji su oduvek i bili nesvesni, a koji utiču na svaki aspekt našeg života.

10 reči za osećanja koja niste umeli da definišete

Spisak predrasuda o psihoanalizi može biti izuzetno dugačak, a ako je navedenih pet barem malo uticalo na bliže razumevanje ovog izuzetnog psihoterapeutskog metoda, naša misija je ostvarena.

The post Zablude o psihoanalizi u koje većina još uvek veruje appeared first on 42 magazin.

Čik izađi iz šablona?! To zvuči kao provokacija. Onda uđete u salu za ples, zatvorite oči. Glas voditeljke vam sugeriše da gledate ka unutra i dišete. Duboko, pa onda dublje. Potom počinjete da tražite šablon, kliše, najpre u disanju. Pa u pokretu. Ne vidite nepoznate ljude kojima ste okruženi. Žmurite, dišete i plešete. Ruka vam je na podu, pa negde visoko, iznenađuju vas vlastiti ekstremiteti, krećete se nasumično, uz muziku i tišinu, improvizujete, kreirate. I počinjete da osvešćujete svoje unutra. I svoje spolja. Plešete sa njima kako želite. Nema ogledala, vlastiti  odraz ne može da vas koriguje. Da li ste smešni? Pa šta i ako jeste. To je vaš, samo vaš trenutni i autentični ples. Plešete iz sebe sa strancima koji plešu sa sobom. Plešete i sa njima, otkrivate i njihove šablone. I lepo vam je, dobro vam je. Krećete se i zaustavljate. Bacate se i suzdržavate. Lako vam je i teško vam je. Nežni ste i impulsivni. Umorite se i uprkos tome nastavljate. Ples nalikuje životu. Izađete promenjeni, sa svesnom idejom kako da tu slobodu, nesputanost i unutrašnju radost prenesete u svakodnevicu. Ukratko – nekoliko svesnih uvida tokom odličnog provoda.

Atmosfera na radionici Vreme za ples na temu Čik izađi iz šablona

To je jedan kratki i lični utisak sa plesa na temu Čik izađi iz šablona – Vreme za ples, sa samo jedne od nekoliko serijala radionica koje vodi Vera Erac, diplomirana psihološkinja, telesna psihoterapeutkinja (matična škola Tepsinteza) i umetnica.
Vera već petnaest godina gradi svoju praksu bazirajući je na radu sa telom, pokretu, plesu i primenjenom pozorištu kao univerzalnim sredstvima za lični i socijalni razvoj. U radu prepliće umetničke i psihološke dimenzije, a od pre nekoliko godina u praksu aktivno unosi i elemente i principe iz telesne psihoterapije. Od 2012. vodi radionice (nekadašnje Mrdaonice, a sadašnje Vreme za ples) na kojima svako ko poželi može da se izrazi kroz ples i pokret, da kroz ličnu koreografiju dođe u kontakt sa životom u sebi i životom oko sebe, da osvesti sebe i otkrije ko sve jeste i ko sve još može biti i postati. Da pusti da ga telo vodi na putu ličnog razvoja. Da se oseti stvarno živim.
Takođe, Vera je osnovala Udruženje Transfotmator, platformu za transformaciju stvarnosti putem umetnosti.

U eri stresa i posledično tome anksioznosti, na svakom koraku čujemo „opusti se“, „moraš da budeš dobro i kul“. Socijalni imperativ „biti srećan“ a ne „depresivan“ kao da tera ljude da drže sebe pod kontrolom, što donosi neki dodatni grč.
Nažalost, svi znamo da stvari ne funkcionišu baš tako lako, ljudi nisu na dugme, a okolina stvara dodatni pritisak – „moraš da se opustiš“ i to mehanički i na spolja. Ljudi to drže kao neku vrstu maske i granice u odnosu na sredinu – „okej, sada ćemo svi da potenciramo to opušteno, važno je da ja ostavljam tu sliku, da sam kao kul“, a u stvari unutar čoveka je sve samo nije opušteno. Stegnutost proizilazi iz toga što sve mora da bude opušteno, a u stvari ne mora tako da bude. Čovek mora da radi na unutra, na izgradnji uslova koji će doprineti da on stvarno, trajno i na dubokom nivou, onom autentičnom, može da budu opušteniji, da može da oseti sebe, da diše svojim prirodnim kapacitetom, da udahne punim plućima i da stvarno prilagodi život sebi, a ne okolini.

Koliko smo  danas uopšte povezani sa svojim telima, koliko smo celina? Čini se kao da kontrolišemo svoje telo tako što ga kočimo, sputavamo.
Ili smo ukočeni ili smo anestezirani, moraš da se napiješ da bi ušao u stanje da možeš da plešeš,  da te je baš briga. Društvena situacija nam je izazovna, ali to je negde i naš mentalitet  jer smo odgojeni tako da je sramota priznati da nešto ne znaš, sramota je pitati. Od malih nogu ljudima se usađuje „ćuti, nemoj, nemoj da probaš, nemoj da rizikuješ“, odrastamo sa pritiskom i težinom. Ne smeš da pokažeš slabost, posebno muškarci, moraš da budeš čvrst. Bitno je kako to sve spolja izgleda, da slučajno ne pokažeš neke emocije. I tako se gubi kontakt sa samim sobom, sa svojim osećanjima, sa svojim telom. A telo i osećanja, to je celina – koliko si u kontaktu sa telom, toliko si u kontaktu sa svojim osećanjima i svojim potrebama. Mi to potpuno zanemarujemo, to se uzima maltene kao neki životni višak. Odvojili smo glavu od tela i dali primat glavi.

Okej je i kada nisi okej i da sebe ne teraš da moraš da budeš dobro. Paradoksalno je da tek kad kreneš da prihvataš i da razvijaš svoj kapacitet da budeš sa neprijatnim osećanjima – sve se menja. Biti sa tim što jeste, plesati sa tim što jeste, put je da osetiš šta ti se događa i pustiš da tvoje emocije teku

A telo čujemo samo kada nas boli…
Da, ima jedna divna sentenca, ne znam čija je a često je citiram: „Ako ne slušaš na vreme šapat svog tela, onda ćeš morati da slušaš njegove urlike.“
Mi u plesu radimo na integraciji glave i tela – jer glava je deo tela. Plešemo i kada nas neke misli opterećuju, važno je da se integrišemo i da uključimo glavu u ples jer ona može da radi konstruktivno, a to što je mi često koristimo na destruktivan način, to je, nažalost, druga priča.
Dakle, stav ne bi trebalo da bude – ja imam telo, nego – ja sam telo. Svesnost nije u glavi već u čitavom telu. Po mojoj matičnoj školi telesne psihoterapije, centar kontakta sa sobom i centar svesnosti stavljamo u fizički centar tela koji se nalazi negde tri prsta ispod pupka. Taj centar omogućuje plesačima da se izduže, da rade šta god žele sa svojim telom, i baš u tom delu moraju da budu jaki, uvežbani, jer kad to drže, onda na okupu drže sve ostale delove tela. Glava i telo su nerazdvojivi , u svom plesnom radu pokušavam da podstaknem i povedem ljude da osveste koliko smo mi zapravo bića čije su dimenzije isprepletane. Sve što se vidi na telesnom planu to ima nužno neki svoj izraz i na psihičkom planu, i obrnuto.

Vreme za ples – Čik izađi iz šablona

Vodite radionice slobodnog plesa i teatra pokreta u koje uključujete elemente telesne psihoterapije. Objasnite nam koncept. Nakon jednog iskustva deluje prilično oslobađajuće – plešeš svoj ples i baš te briga kako to izgleda…
Da, kao da si sam u sobi. Već petnaestak godina bavim se različitim formatima za koje su ključne reči: ples i pozorište, fokus je na fizičkom teatru i radu sa telom, a elemente telesne psihoterapije počela sam da uključujem u grupni rad pre pet godina. Već sedam sezona vodim jedan format radionica koje su se nekad zvale Mrdaonice, a sada se zovu Vreme za ples. Dešavaju se jednom nedeljno i traju dva sata. Na njima pozivam ljude da plešu vodeći ih kroz različite spoljašnje i unutrašnje predele. Uvek je bitno da znamo šta je ono spolja, a šta je ono što nam se dešava unutra, gde je granica između toga, a gde svesno prožimanje. To pomaže ljudima da se puste u ples, da ponekad, ako im je potrebno, „isključe“ ono što je spolja, da budu samo na unutra, u kontaktu sa sobom, bez obzira na to koliko ih ljudi okružuje. I onda plešu autentično. Radionica je otvorenog tipa, grupa je uvek različita i svaka radionica je celina za sebe. Volim da kažem da je ona kao neko predvorje onoga što ja radim jer ne može bogzna šta da se desi tokom ta dva sata, to nije psihoterapijski rad – on ima terapijskih efekata, ali zavisi i ko je koliko spreman da se upusti. Ima ljudi koji dolaze stalno, neki dolaze povremeno, a neki dođu jednom i nikad se više ne pojave. Pogled na unutra ume da bude neprijatan, da uplaši, pogotovu ako je čovek nepoverljiv ili pak želi da se promene dese odmah. Važno je da čovek sebi da vremena i da ne očekuje od sebe da će se odmah osloboditi i biti u stanju da pokrene svoje telo i da ga oseća.

I šta se zapravo na radionici događa?
Svaka radionica ima svoju temu i svoj tok. Počinjemo lagano osvešćujući kako stojimo i kako dišemo, radimo na proširenju kapaciteta za dah, jer 80 odsto ljudi, uključujući i mene, povremeno zaustavlja dah. Potom se svako pita – gde sam, šta je unutar granica moje kože, u tom najintimnijem prostoru. Početak je prilično meditativan, a onda ga razvijamo, plešemo sami, na unutra, pa polako otvaramo pažnju, ne izlazeći potpuno iz onoga što je unutra, držimo kontakt sa sobom, ali malo provirujem da vidim ko su ljudi okolo, pa ulazimo u interakcije… „Zadajem“, uslovno rečeno, vežbe i aktivnosti, stavljajući fokus na određenu temu. Suština je svesnost – da pratiš, probaš i vidiš. Ljudi se, recimo, često ustručavaju da se puste u ples sa drugima, a neretko im to baš prija, nekima je čak lakše da se u paru povežu sa sobom. Improvizujemo u najboljem stvaralačkom smislu, puštamo se u zajedničku kreaciju. To može biti isceljujuće.
Radionica teče kroz različite ritmove, kao i u životu, mirno, sporo, meditativno, lagano, pa aktivno, dinamično, veselije – do potpunog transa, egzaltiranosti. Sve to ljudima može da donese i neke dublje uvide i povezivanje sa stvarnim životom, a suština je da vidiš kako ono što si shvatio tokom plesa možeš da preneseš i integrišeš u život.

A šta je Ples sedam promena?
Dok je Vreme za ples neka vrsta predvorja ove prakse, ljudi dođu da je okuse, ali to je jedan susret, Ples sedam promena predstavlja jedan dublji format, ciklus od sedam radionica, tokom kojeg ista grupa prolazi ceo put, a na svakom susretu imamo određene psihofizičke teme koje nas dovode u kontakt sa životom u sebi. To je otvaranje za mogućnost promene. Prva radionica je npr. imala temu Zemlja, kao simbol uzemljenja, to je u telesnoj psihoterapiji poverenje u život, u sebe, u sopstvene noge koje će te držati stabilno, kontakt sa prirodom, sa onim što te okružuje, zdrav kontakt sa realnošću.
Nasuprot stabilnosti, poverenju stoji strah kao negativni pol. Ljudi se dotaknu i straha, ali fokus je na tome da se otvoriš i da vidiš šta je to što tebi omogućuje da osetiš više poverenja, da imaš veću stabilnost u telu i da možeš da sebe u tom smislu osnažiš. To je intenzivniji i dublji proces.
Ili je tema npr. Oči, biti stvarno viđen i pre svega videti sebe, biti vidljiv sebi i biti vidljiv drugima, dopustiti drugima da te vide i da ti stvarno vidiš druge, a da bismo bili prisutni za druge, moramo pre svega biti prisutni za sebe. To su toliko jednostavne stvari koje toliko nije lako živeti. Naravno, ne možemo da budemo uvek sto posto prisutni, ali svest i namera nam u tome mogu mnogo pomoći. Gradnja tih resursa već čini razliku.

Vreme za ples – Čik izađi iz šablona

Radili ste i predstave sa osetljivim društvenim grupama. Koji je to format?
U svemu što sam radila i radim postoje preklapanja, sve je bazirano na telesnoj psihoterapiji i elementima plesa i fizičkog teatra. Na radionicama kao što su Vreme za ples i Ples sedam promena često nastaju pravi mali ad hok performansi koji se ne prikazuju javno, jer je tu fokus na procesu. Primenjeno pozorište je polje koje nam omogućava da iskoristimo i angažujemo pozorišna sredstva u cilju ličnog i društvenog razvoja. Akcenat je na razvoju kreativnosti. Osnovala sam Udruženje Transformator, platformu za transformaciju stvarnosti putem umetnosti, a fokus je na tome da se uz pomoć umetničkih sredstava radi na razvoju koji ima neke terapijske efekte, ali nije psihoterapija. Radila sam dosta projekata sa vrlo osetljivim društvenim grupama, sa Romima raznih uzrasta, sa decom oštećenog sluha, mladima koji se nose sa problemima zavisnosti… Najsvežiji je rad sa Udruženjem Duša koje okuplja korisnike psihijatrijskih usluga. Uradili smo interaktivnu pozorišnu predstavu Priče iz duše, izveli smo je u oktobru na Dan mentalnog zdravlja, a oni su se tada osetili veoma podržano, ljudi su im aplaudirali od srca, bili sa njima na sceni i potom razgovarali. To je fenomenalan trenutak.
Cilj je osnaživanje kroz proces i stvaranje jednog kreativnog dela koje će biti izvedeno ili na pozorišnoj sceni ili na sceni koju mi kreiramo, a koja može biti i usred romskog naselja. Sam proces je za te ljude osnažujući, a u trenutku kada oni izvode to što su napravili pred drugim ljudima, a opet ne zbog drugih, oni su totalno u svoj svojoj punoći i životu – tada počinju da osećaju svoju moć.

Čovek mora da radi na unutra, na izgradnji uslova koji će doprineti da on stvarno, trajno i na dubokom nivou, onom autentičnom, može da budu opušteniji, da može da oseti sebe, da diše svojim prirodnim kapacitetom, da udahne punim plućima i da stvarno prilagodi život sebi, a ne okolini

Mnogo ljudi ovde ima nekih psihičkih problema i traže razne izlaze – od psihoterapije, preko joge i raznih meditativnih veština. Činjenica je da se ljudi sve lakše odlučuju da zatraže pomoć stručnjaka, ali čini se i da je vaša terapija prijemčiva jer deluje neformalnije, istovremeno posvećeno, razigrano, pitko i duboko.
Da, važna je prevencija raznih neprijatnih psihičkih stanja, ali i osnaživanje svih koji se sa takvim tegobama bore. Jedan od ciljeva svih segmenata mog rada je povećati svesnost i kapacitet za protočnost – to da budemo u kontaktu sa tim šta osećamo i da to za početak prihvatimo, a ne da odmah se trudimo da to promenimo. Da budemo sa tim svesno i bez toga da nas neprijatna osećanja preplave.
Ovakva vrsta rada nije nužno i po svaku cenu prijatna. Ne težimo prijatnosti, već istinitosti. Ponekad ljudi plešu i plaču, jer to je ono što im u tom trenutku treba. I to je mesto gde mogu da plaču. Okej je i kada nisi okej i da sebe ne teraš da moraš da budeš dobro. Paradoksalno je da tek kad kreneš da prihvataš i da razvijaš svoj kapacitet da budeš sa neprijatnim osećanjima – sve se menja. Biti sa tim što jeste, plesati sa tim što jeste, put je da osetiš šta ti se događa i pustiš da tvoje emocije teku. Čim pokreneš svoje telo sa tim što jeste, pokreću se i emocije, zato je ples i lep i čak i zastrašujući. A ako se zalediš, staneš i čvrsto držiš to, praviš se da to ne postoji, onda i ne dišeš, nisi živ nego si polumrtav.

Mi u plesu radimo na integraciji glave i tela – jer glava je deo tela. Plešemo i kada nas neke misli opterećuju, važno je da se integrišemo i da uključimo glavu u ples jer ona može da radi konstruktivno, a to što je mi često koristimo na destruktivan način, to je, nažalost, druga priča.
Dakle, stav ne bi trebalo da bude – ja imam telo, nego – ja sam telo

Šta još novo spremate u vašoj plesnoj terapijskoj kuhinji?
Uskoro, 14. Aprila, počinje ciklus radionica Probudi svoj ples, koji radim sa koleginicom Marijom Rudić. Nas dve dva puta godišnje držimo ovaj ciklus, sada već deseti put, i on se sastoji od šest radionica od po dva sata i petnaest minuta, a ideja je da svako dođe u situaciju da oslušne koji je to njegov ples. Ciklus je inspirativan naročito za ljude koji misle da ne znaju da plešu, kao i za sve ljude koji žele da se upuste u istraživanje i otkrivanje autentičnog sebe i svog autentičnog izraza u plesu. Svaka radionica ima svoju temu: Ja i moje telo, Ja i pokret, Ja i prostor, Ja i zvuk, Ja i drugi, Ja i ja… Postepeno učimo šta je ono što čini naš lični ples i šta nam on donosi, kako mogu da stvaram i obogaćujem svoj ples…, a suština je, kao i za sve druge radionice, da nema zadate koreografije već svako otkriva svoj ples. Rok za prijave na ovaj ciklus je 5. april, a sve informacije o ovom ciklusu, kao i o drugim radionicama koje vodim, mogu se pronaći na FB stranici Vera Erac – Slobodan ples & teatar pokreta.

Vreme za ples – Čik izađi iz šablona

E da, kako birate muziku za radionice?
Muziku biram i intuitivno i ciljano i planski. Ona je moćan medijum koji može da nas transponuje u određeno osećanje i da nas na nešto podseti. U svakoj radionici postoji jedan segment bez muzike – u tišini, kada možemo da oslušnemo svoju unutrašnju muziku i tad je baš zanimljivo, kada te ništa ne vodi spolja. Tišina zna da bude vrlo oslobađajuća, zato što i muzika vrlo često može da nas ubaci u određeni šablon, da „moraš“ da se krećeš na određeni način.
Kada je reč o žanrovima, koristim najrazličitije vrste, a iako numere biram intuitivno, svaka pesma je tu sa određenim ciljem. Nekad se igram sa tim da plešemo kontra muzici ili da, ako je muzika brza, svako gleda kako može da se kreće sporo, baš kao i u životu – kako da se krećeš sporo kada je oko tebe sve ubrzano, da se isključiš svesno kada su oko tebe svi nervozni. Ili pak da budeš brz kada si unutra spor. To se postiže vežbom. Nije lako, ali to je cena dostizanja životne radosti.
Naročito su popularne radionice sa temom Afrika, na kojima otelotvorujemo u plesu uticaje afričkog kontinenta, uz afričku muziku i afro-remikse, a plešemo i uz klasičnu, elektronsku, rok i pank, fank i disko… Inače, radim i kao DJ, tako da je moj muzički kovčeg bogat i šarolik.

Hvala, Vera!

The post Vera Erac: Vreme je da zaplešete sa životom appeared first on 42 magazin.

U rutinske radnje spada i pranje zube, a deo te rutine jeste i način na koji svako od nas cedi tubu paste za zube. Ko o tome uopšte razmišlja? Probajte da se setite, možda je i neko vaš, majka/otac/devojka/dečko/sestra/brat, jednom zaurlao iz kupatila.

A Bright Side je otkrio kako nas karakteriše način na koji cedimo pastu za zube. Pronađite se u listi tipova kako biste bolje upoznali sebe. I druge.

Istiskate tubu (ili čak rolate) od samog dna ka vrhu

Vi ste veoma štedljiva i uredna osoba, a kao što vam je stalo do onoga što posedujete, tako vam je stalo i do ljudi oko vas. Vi ste perfekcionista, ne volite ništa da rasipate, pa koristite sva sredstva do kraja, do poslednje kapi ili mrve. Uvek radite naporno i posao obavljate dobro, pa drugi ljudi na vas mogu da se oslone. Kuća vam je uvek čista, a vaš život organizovan.

Istiskate tubu od sredine

Vi ste realistična i aktivna osoba koja uvek negde žuri. Niste baš najuredniji i niste baš najorganizovaniji, ali kada se suočite sa izazovom, sposobni ste da se sastavite i rešite stvar. Veoma ste društveni, imate puno prijatelja i prija vam da stalno budete u javnosti. Znate kako da održavate životnu ravnotežu i emocionalno ste stabilni.

Istiskate tubu pri vrhu

Jako ste tvrdoglavi i u stanju da učinite sve kako biste dobili ono što želite i ostvarili svoje ciljeve. Skloni ste pesimizmu i ne verujete baš mnogo ljudima, zbog čega se obično i oslanjate samo na sopstvene snage. Poprilično volite sebe, što je veoma dobro sve dok ne postanete sebični i ne početne da koristite druge da biste ostvarili sopstvene ciljeve.

Vaša tuba deluje netaknuto

Uživate u samoći, vi ste sanjar i umetnička duša. Ponekad se čak čini da živite u svetu koji postoji samo u vašoj glavi. Osetljivi ste, nežni, nenaporni, pažljivi i tolerantni. A u isto vreme možete biti i veoma iskreni i velikodušni. Uvek imate mnogo misli i ideja i uvek ste spremni da ih delite sa drugima.

Samo je istiskate – gde stignete

Imate sposobnost da vidite svet u drugačijem svetlu i iz drugog ugla nego većina drugih ljudi, veoma ste artistični i kreativni. Možete pronaći lepotu bilo gde, u bilo čemu, u svemu i svuda. Teško vam je da stalno budete tačni i uredni, a čak i kada imate teškoće u planiranju i izvršavanju zadataka, optimistični ste i otvorenog uma. Ipak, skloni ste i čestim promenama raspoloženja.

Kako vi stiskate pastu? Da li ste otkrili nešto novo o sebi ili o nekome iz vaše porodice/ vama bliskom?

Ilustracije Oleg Guta for BrightSide.me

The post TEST: Kaži mi kako cediš pastu za zube, reći ću ti kakav si appeared first on 42 magazin.

Italijanski ilustrator i arhitekta Federico Babina trudi se da posmatra svet očima deteta, a već je kroz svoj umetnički izraz propustio mnoge teme – od igračaka, preko svih žanrova umetnosti i segmenata života, do Zodijaka. Ovoga puta usredsredio se na temu duševnih bolesti i u novoj seriji pod nazivom Arhiatric koristi kuće jednostavnih linija kako bi predstavio psihičke poremećaje.

U svetu oko 450 miliona ljudi pati od mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja, a najbolji lek za dušu je – razumevanje

Federico Babina od 2007. živi i radi u Barseloni, Budući da je oduvek bio jako radoznao, kako kaže, svakog dana pokušava da iznova otkrije način na koji svet posmatraju deca – čija je vizija stvari neograničena, bez kočnica i neuslovljena iskustvom. Dečji crteži su neverovatni i lepi u spontanosti, jednostavnosti i jasnoći. Crtež i ilustracije su za njega jedan od načina da se preformulišu i fotografišu misli, osećanja i emocije, a svaka njegova slika ima priču i svaka je svedok priče.

Priče ovih crteža umetnička su i slobodna interpretacija kako se osećaju osobe koje pate od duševne nelagode – o kojima naše društvo retko priča, ali koje većina često i na prvu loptu stigmatizuje.

Procenjuje se da oko 450 miliona ljudi na svetu pati od mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja ili od psihosocijalnih problema vezanih za zloupotrebu alkohola ili droga. I ove godine 10. oktobra obeležen je Svetski dan mentalnog zdravlja, kako bi se skrenula pažnja na ljude koji imaju neki mentalni poremećaj, o kojima treba da brine društvo i zajednica, a kod nas je nosio slogan Razumevanje je najbolji lek za dušu.

Crtež i ilustracije su za Federica jedan od načina da se preformulišu i fotografišu misli, osećanja i emocije, a svaka njegova slika ima priču i svaka je svedok priče

Možda će vam ove grafike italijanskog umetnika bar malo približiti kako se unutar tela (kuće) oseća jedna slomljena ljudska duša. Simbolika je dečje jasna.

The post Mentalne bolesti žive u kućicama. Sasvim je okej da neka bude vaša appeared first on 42 magazin.