Leonor Fini ispred kamere umetnice Dore Maar, 1936. godina

Nadrealistkinje su među nama

Već nekoliko puta smo spominjali esej istoričarke umetnosti Linde Nochlin koji postavlja pitanje: Zašto nije bilo velikih umetnica? Zbog toga što za žene, jednostavno, nije bilo onoliko prostora koliko je ostavljano za muškarce. Uspeh za ženu u umetnosti sve do sedamdesetih godina 20. veka značio je ogroman trud i neretko predstavljanje pod muškim pseudonimom.

Smatrali su je ženskim Dalíjem, iako se nama više dopada da je zovemo pariskom Fridom Kahlo

Međutim – nadrealizam, umetnički pokret nastao u prvoj polovini 20. veka, iako je bio mizoginistički nastrojen i fokus stavljao pre svega na ekscentrične muškarce, ponekad je među svojim umetničkim redovima isticao i žene. To ne iznenađuje budući da su se nadrealisti zanimali za modu i pop kulturu tog vremena – Dalí je ilustrovao Vogue, aranžirao izloge robnih kuća i sarađivao sa italijanskom dizajnerkom Elsom Schiaparelli (baš tako je nastala čuvena Lobster haljina); reklame za beauty brendove tog vremena radili su gotovo svi nadrealisti.

Jedna žena, Leonor Fini, bila je kreatorka flašice za parfem Shocking Else Schiaparelli, a ušla je u istoriju dizajna i kasnije inspirisala savremene dizajnere (bočice najpoznatijih parfema Jean-Paula Gaultiera rađeni su po ugledu na parfem Schocking). Iako se ovakvim komercijalnim projektima „probila“ i došla do šire publike, ova pariska „It devojka“ dvadesetih godina prošlog veka bila je majstorka nadrealističkog slikarstva i libertina. A ipak, ako danas nekom pomenete njeno ime, pa čak i u Parizu, gradu u kom je živela i gde je vladala dominantno muškom umetničkom scenom, retko ko će ga znati.

U slavu ženske seksualnosti

Odmalena je znala da će postati umetnica. Više puta je pokušala da završi art škole, ali je svaki put bila izbačena zbog nedoličnog ponašanja i sve lošijeg vida. Nije imala zvanično umetničko obrazovanje već problema sa očima zbog kog je često nosila povez. Kada je zavoj sa očiju uklonjen, a vid joj se popravio, imala je ogroman poriv da se kreativno izrazi i oživi na platnu svoje unutrašnje vizije koje je doživljavala u periodu slepila.

Ona je prva žena u istoriji umetnosti koja je naslikala muški akt (1942)

Sa 24 godine u vozu za Pariz upoznala je italijanskog slikara Filippea de Pisia, koji ju je uveo u café society. Šarmirala je parisku scenu svojim bezrezervnim izražavanjem erotike, a njena dela izlagana su pored velikih suralističkih imena. Slikala je žene na pozicijama moći i slavila žensku seksualnost. Nikada nije bila robinja sistema, te je prva žena u istoriji koja je naslikala muški akt (1942).

Smatrali su je ženskim Dalíjem, iako se nama više dopada da je zovemo pariskom Fridom Kahlo. Ali sigurni smo da se njoj ni to ne bi dopalo – jer mrzela je etiketiranje, upoređivanje i pripadanje bilo kakvoj grupi. Prezirala je nadrealistički pokret koji je u Francuskoj proslavio André Breton, nepokolebljivi mizogini muškarac koji je verovao u to da žena nikako ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu. Čak je i sam Dalí snishodljivo govorio o njenoj umetnosti opisujući je kao osrednje talentovanu, jer vrhunski talenat ne može imati neko ko „nema muda“.

Smrt autsajderke

Nezavisna i svojeglava, nije se obazirala na komentare i sama je sebi krčila stazu. Volela je da bude autsajderka. Nažalost, upravo zbog tih komentara koje je zanemarivala danas je češće prepoznaju kao „It devojku“ nego kao umetnicu zbog, tada, skandaloznog života koji je vodila; bila je otvorene seksualnosti, praktikovala „trojke“, protivila se braku i volela da živi u komunama.

Posebno je mrzela nadrealistički pokret jer ga je u francuskoj proslavio André Breton; on je otvoreno govorio da žena ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu

Godine 1965. u Belgiji je imala retrospektivu, praćenu jednom u Japanu (1972) i na kraju Parizu (1986). Međutim, nakon smrti 1996. godine popularnost joj je toliko opala da je francuska vlada odbila da prihvati njene slike umesto poreza na imovinu. Upravo su kritike ostalih surealističkih umetnika doprinele tome – poštujući stereotipe, društvo je kreativnost pripisalo muškarcima čija su se dela vrednovala i ušla u istoriju.

Od tada se Fini nalazi u fusnotama umetničkih knjiga, rame uz rame s mnogim svojim savremenicama. Priča je poznata: žena se snagom svoje ličnosti bori sa svetom, ali, čak iako uspe da se izbori za neko značajnije mesto, briše se iz istorije čim umre.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Nova struja

Ipak, deluje da se stvari menjaju. Prošle godine organizovana je veoma važna i vrlo uspešna izložba Dreamers Awake postavljena u galerijama White Cube u Londonu i Hongkongu, a prikazivala je radove nadrealističkih umetnica od tridesetih godina do danas, uključujući i nekoliko značajnih slika Leonor Fini. Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma na koje svet, jednostavno, nije obraćao pažnju daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da kreativnost nikako ne zavisi od pola.

Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma koje istorija umetnosti zaboravlja daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da kreativnost nikako ne zavisi od pola

Pored toga, couture kolekcija za proleće/leto 2018. brenda Dior, prikazana prošle godine, kao inspiraciono jezgro navodi slike Leonor Fini, ali i radove njenih zaboravljenih koleginica – Lee Miller, Mérete Oppenheim, Dore Maar i Dorothee Tanning.

Nadamo se da će neke surealistkinje ovakvim akcijama ipak biti spašene od opskurnosti, jer – njihov stvaralački opus zaista jeste fascinantan.

https://www.youtube.com/watch?v=5Ignr_w6ql4

.justified-gallery > a, .justified-gallery > div {
opacity: 1!important;
}

The post Nadrealistkinja koja je inspirisala Dior couture kolekciju appeared first on 42 magazin.

Konačno, slikarka!

Slikarka Georgia O’Keeffe imala je ogroman udeo u razvoju američkog modernizma i povezivanja američke umetnosti s evropskim pokretima avangarde početkom 20. veka.

Tokom sedam dekada ova genijalna žena proizvela je neizmerno značajan slikarski opus, a neprestano oduševljavala sposobnošću da uhvati emociju i moć objekata uz pomoć igre s apstraktnim formama. O’Keeffe je prva američka modernistkinja koja svojim naslikanim cvetovima, pustim predelima i mrtvim prirodama postaje važan deo ikonografije američkog umetničkog pejzaža.

Tokom sedam dekada ova genijalna žena proizvela je neizmerno značajan slikarski opus, a neprestano oduševljavala sposobnošću da uhvati emociju i moć objekata uz pomoć igre apstraktnim formama

Rođena 1887. godine u američkoj državi Vinskonsin, Georgia otkriva umetnost rano u životu. Školuje se na čikaškom Institutu za umetnost (1905), Univerzitetu Virdžinije (1912) i na koledžu Kolumbija u Njujorku (1914‒1916). Postaje profesorka i predaje širom Amerike u periodu od 1911. do 1918. godine. Paralelno s profesorskim angažmanom ona proizvodi seriju crteža ugljem, koji vode njenu karijeru u jednom neočekivanom pravcu. Ovi radovi privlače pažnju eminentnog fotografa i vlasnika nekoliko važnih njujorških galerija – Alfreda Stieglitza, koji je, navodno, oduševljeno uzvikivao: „Konačno žena stvara na papiru!“ Njene crteže izlaže u jednoj od svojih galerija zajedno s raznim, u to vreme cenjenim avangardistima Evrope i Amerike.

Stieglitz krug

Uz podršku, kako emotivnu, tako i finansijsku, koju joj je Stieglitz pružao, Georgia napušta profesorski posao i seli se u Njujork gde počinje da se bavi isključivo stvaranjem umetnosti. Njih dvoje se venčavaju 1924. godine i od tada, pa sve do njegove smrti 1946. godine, Stieglitz je odlučno promovisao njene radove organizujući joj 22 samostalne izložbe i nebrojeno mnogo zajedničkih. Kao članica veoma cenjenog Stieglitz kruga družila se sa američkim modernistima kao što su Arthur Dove, John Marin, Marsden Hartley i Charles Demuth, fotografima poput Paula Stranda i Edwarda J. Steichena, kao i mnogim uticajnim umetničkim kritičarima i piscima. Ovakva prijateljstva i saradnje uticali su na Georgijin rad i napredak.

Ovekovečavanjem životinjskih lobanja na platnu ona nema za cilj da simbolizuje smrt već bezvremenu lepotu pustinje

Tokom 20-ih godina prošlog veka Georgia slika seriju arhitektonskih pejzaža koja prikazuje nebodere i nebo iznad Njujorka. Iako je ova serija bila popularna kod publike, Georgia sebe pronalazi u slikama inspirisanim botanikom, cvećem, te u tom smeru nastavlja da razvija stil. Na velikim formatima ona zumira pupoljke cvetova i uvlači posmatrača u sliku. Na taj način, uveličavanjem, ona od nekih poznatih ili prepoznatljivih objekata pravi apstraktne forme i na konto te ideje stiče reputaciju najinovativnije modernistkinje.

Hibiskus i cvet plumerije (1939). vlasništvo kuće Smithsonian

Krajem 20-ih ona putuje u Novi Meksiko, gde biva inspirisana krajolikom, te sledećih dvadeset godina tamo stvara u samoći, vraćajući se u Njujork isključivo zbog postavljanja izložbi. Trajno se seli u Novi Meksiko nakon Stieglizove smrti, 1949.

Lepota pustinje kao inspiracija

Upravo tamo nastaju neke od njenih najprepoznatljivijih slika. Subjekti joj postaju životinjske lobanje i istrošene planine koje dominiraju krajolikom. Najpoznatije slike iz ove serije su Kravlja lobanja: Crvena, Bela i Plava, zatim Kravlja lobanja sa Calico ružama. Ovekovečavanjem ovakvih predmeta ona nema za cilj da simbolizuje smrt već bezvremenu lepotu pustinje.

Kravlja lobanja s Calico ružama

Kasnije u radu kombinuje skeletalne objekte i pejzaže na istim kompozicijama. Rezultati su provokativni i uznemirujući, a zbog čudne jukstapozicije ove serije nazivaju surealnim.

Iako su pustinjske kosti Novog Meksika pokrenule Georgijinu maštu, bio je to maestralni pejzaž, sa svojim neobičnim geološkim formama, živim bojama, čistom, jarkom svetlošću i egzotičnom vegetacijom, koji je držao njenu pažnju preko četiri dekade. Često je slikala stene, planine, u vidu dramatičnih zumova, slično kao s ranijim serijama cvetnih pupoljaka.

Iako su pustinjske kosti Novog Meksika pokrenule Georgijinu maštu, bio je to maestralni pejzaž, sa svojim neobičnim geološkim formama, živim bojama, čistom i jarkom svetlošću i egzotičnom vegetacijom, koji je držao njenu pažnju više od  četiri dekade

Posedovala je dve kuće na severu Santa Fea – prva, njena letnja vikendica je na čuvenom Ranču duhova (Ghost Ranch), smeštena među 700 litica i s pogledom na Pedernal, dok se druga, zimsko boravište nalazi u malom gradu Abikjo. Iako su obe lokacije bile zaista sjajne, dovratak zimske rezidencije bio je posebno inspirativan za nju, te se pojavljuje na više od 30 slika nastalih od 1946. do 1960. godine.

Ptičija perspektiva na gigantskim formatima

Od pedesetih godina O’Keeffe putuje širom sveta, a boravak u avionu inspiriše nove dve serije slika – seriju rečnih meandara prikazanih iz ptičje perspektive (najpoznatija slika iz ove serije je Bila je plava i zelena (It Was Blue and Green) koja se nalazi u njujorškom muzeju Whitney, kao i seriju slika na kojima vidimo nebo, tj. oblake (iz ove serije ističe se slika Nebo iznad oblaka IV – Sky Above Clouds IV), a koja se nalazi u čikaškom umetničkom institutu. Kroz ove serije ona menja i dimenzije platna – postaju sve veća, što reflektuje Georgijin pogled na svet koji se proširio s putovanjima i novim otkrićima.

Nebo iznad oblaka IV

Poslednje dve dekade života bila je relativno neproduktivna, usled sve lošijeg zdravlja i slepila. Kada je umrla 1986, s punih 98 godina, njen pepeo rasut je po pustinjama Novog Meksika koje je obožavala.

Bogata zaostavština od preko 900 slika ne prestaje da inspiriše mlade generacije i ljubitelje umetnosti, ali i modne dizajnere poput Marie Grazie Chiuri, čija je prošlogodišnja kolekcija za Dior bila posvećena upravo ovoj slikarki.

The post Žena – simbol američkog modernizma appeared first on 42 magazin.

Dior Cruise kolekcija rađena je po uzoru na stil slikarke Georgie O’ Keefee

Umetnici i moda idu ruku pod ruku. Nije novost da su se mnogi dizajneri direktno inspirisali određenim slikarskim ili vajarskim delima, pa tako stvarali svoje kolekcije, ali neki su se inspirisali umetnicima direktno – onima čiji je odevni stil mnogo govorio o njihovim bogatim unutrašnjim svetovima.

„Lepota i ružnoća su ogledala našeg duha“, govorila je Frida Kahlo, a vođeni tom idejom sastavili smo listu umetnika čiji je stil govorio o njihovom karakteru, ali i uticao na čitavu modnu industriju.

Georgia O’Keeffe – majka američkog modernizma

Georgia O’Keeffe bila je američka slikarka i pionirka američkog modernizma. Na njenim najpoznatijim serijama prikazivala je cveće, nebodere, životinjske lobanje i predele jugoistočne Amerike.

Poput legendarnih slika – njen stil bio je jednako legendaran i prkosio društvenim normama. Volela je modu, a često se odevala u muškim salonima. Poslednje odelo naručila je u svojoj 96. godini kod poznatog krojača za gospodu – Emsleya.

Georgia je volela minimalizam u odevanju – crno-beli kolorit, jednostavne krojeve i farmerke. Kada se preselila u Meksiko, inkorporirala je pončo u svoj stil, kao i haljine s metalnim ili kožnim kaiševima. Njen trademark komad bio bi šešir s velikim obodom i kosa sakupljena u punđu.

Ovakav stil u kombinaciji s genijalnim slikama inspirisao je mnoge dizajnere. Godine 1984. Calvin Klein je čitavu svoju liniju bazirao na njenoj estetici, a nakon toga je Bruce Weber fotografisao kampanje na Georgiinom imanju u Meksiku. Nedavno je Valentino izbacio nekoliko modela inspirisan ovom umetnicom, a Maria Grazia Chiuri čitavu kolekciju Dior Cruise 2018. posvetila je upravo njoj.

'When I started becoming interested in the desert, in the course of my quest for inspiration I came across the extraordinary work of Georgia O'Keeffe, a modern shaman, with her recognizably majestic and solemn look in the sands of New Mexico. A research that is above all an inner journey, in itself and within its own feminine identity,' says #MariaGraziaChiuri, explaining her Dior Cruise 2018 inspiration. #DiorCruise © @BrigitteLacombe

A post shared by Dior Official (@dior) on Oct 4, 2017 at 3:03am PDT

Louise Bourgeois – slavljenje ženstvenosti

Louose Bourgeois je francusko-američka umetnica čije su se skulpture, crteži i performansi uglavnom bavili istraživanjem seksualnosti, kao i lepotom ženskog tela.

Poput umetnosti, i njen stil odevanja slavio je ženstvenost – beretke, šeširići, futurističke naočare i bogate bunde bili su Louisini trademark komadi. Verovala je da odećom može da šokira, zavodi i menja poglede na svet. Imala je fobiju od izbacivanja garderobe, pa je od komada koje više nije nosila pravila umetničke instalacije.

Dizajnerka Simone Rocha bila je inspirisana Louisinim stilom

Upravo neke od ovih instalacija, kao i njene odevne kombinacije, inspirisale su dizajnere poput Rei Kawakubo i Husseina Chalayana. Pre dve godine je dizajnerka Simone Rocha izbacila kolekciju za jesen/zimu rađenu po uzoru na lični stil Louise Bourgeois.

Robert Mapplethorpe – gej ikona

Mapplethorpe je fotograf, najčuveniji po svojoj „vezi“ s Patti Smith koju je non-stop fotografisao, kao i slikama gej scene Njujorka sedamdesetih godina.

Često je radio autoportrete iz kojih smo naučili podosta o njegovom ličnom stilu. Rokabili frizure ili kovrdže, kožne jakne i prsluci, farmerke i najčešće bele košulje jesu njegovi trademark komadi, uz dodatke nakita – prstenja, dugih ogrlica i lanaca koje je kačio na pantalone.

Raf Simons je birao modele koji liče na Mapplethorpea

Njegova estetika, kako fotografska, tako i estetika odevanja, inspirisala je mnoge dizajnere – od Hedia Slimanea, preko Alexandera Wanga, do Shaynea Olivera i njegovog hit labela Hood by Air. Pored toga, Raf Simons je za prošlogodišnju prolećnu kolekciju birao modele koji fizički liče na Mapplethorpea!

Pablo Picasso – kubista u mornarskim majicama

Legenda kaže da je Picasso, začetnik kubizma, slikao gotovo nag – odeven samo u bokserice. Iako je ovo verovatno istina, sudeći po ekscentričnom životu kakav je vodio, slikara ipak prepoznajemo po prugastim mornarskim majicama koje nije skidao.

Majice koje je nosio bile su zaista mornarske – kupovao ih je od francuske mornarice jer su bile deo tadašnje uniforme. Slikar ih je kasnije pretvorio u must-have komade, kako za muškarce tako i za žene.

Čitav Picassov imidž oblikovan je casual, muževnim komadima koji asociraju na radnike i mornare više nego na umetničku elitu. S takvim stilom su baš svi mogli da se povežu, pa ne čudi što je postao ikona.

Fendi kolekcija inspirisana Picassom
© Kuba Dabrowski

Mnogi magazini od Voguea do Sartorialista često citiraju umetnika kao inspiraciju. Jean-Paul Gaultier je čitavu svoju karijeru bazirao na Picassovom stilu, a muška prolećna Fendi kolekcija za 2017. takođe se osvrće na njegov lični stil.

Frida Kahlo – cveće, srebro i tradicionalni print

Frida Kahlo bila je jedinstvena, a tako se i odevala. Venci od cveća, srebrni nakit i haljine sa tradicionalnim meksičkim šarama učinile su je prepoznatljivom ikonom stila, a to je ostala i dan-danas – iako je umrla pre više od 50 godina.

Ovi detalji bili su neodvojivi od njenog revolucionarnog slikarskog umeća i stila, ali i njenog slobodnog duha. Ceo taj Kahlo paket inspirisao je modne dizajnere od Riccarda Tiscia, preko Dolcea i Gabbane, do Jean-Paula Gauletirea, koji joj je posvetio čitavu kolekciju za proleće/leto 1998.

The post 2 u 1: Umetničke legende + ikone stila appeared first on 42 magazin.