Ako pratite savremenu domaću književnost, sigurno vam nije promaklo ime (i prezime) mladog autora – Vladimira Tabaševića. On je na našu književnu pozornicu zaista sleteo, a taj let bio je munjevit i uspeo je čak i da malo zatrese region. Romani Tiho teče Misisipi i Pa kao bili su u izboru za NIN-ovu nagradu, a njegova poslednja knjiga, Zabluda Svetog Sebastijana predstavljena je na ovogodišnjem sajmu i predstavlja, možemo reći, zaokruženu trilogiju ovog, u pravom smislu, jezičkog-umetničkog dela.
Sa Vladimirom smo razgovarali o elitizmu, opsesivnim temama, bananama, humanistici i još ponečemu.

Poći ćemo od opšteg ka pojedinačnom, pa možda natrag. S obzirom na to da se može steći utisak izvesnog antielitističkog stava, misliš li da to može ostaviti utisak specifičnog elitizma?
Teško je, gotovo nemoguće, pobeći od te mračne sile koja nas vreba na svakom ćošku – biti poseban, svoj. Poštena inteligencija (i oni koji se tako osećaju) po definiciji sebe svrstava na stranu obespravljenih, zastupajući u svom imaginarnom samodoživljaju njihove interese, pravdajući ih neprestano za njihove spontane navike i prakse, za ukuse, za medijske sadržaje kojima su skloni, muziku koju slušaju, društvenost koju upražnjavaju. Međutim, taj gest je sporan gotovo podjednako kao i onaj vulgarni elitizam koji nas toliko dugo umara gde god da se pojavimo.
Prvi tip mišljenja kaže: Narod (famozni narod, životinja Narod) nije kriv za muziku koju sluša, za Zadrugu koju gleda, oni, namučeni eksploatacijom, nemaju ništa drugo što bi mogli da duhovno upražnjavaju, stisnuti iznudicama – nedostatkom vremena i prostora – Oni, naprosto, treba da budu shvaćeni u svojim zabludama i u svojim istorijski serviranim „istinama“ na koje su naseli. Ovde je u pitanju klasično intelektualističko posipanje pepelom, neka vrsta vulgarnog antielitizma kojem pribegavaju svi oni što bi za sebe da pribave jednu egzotiku života koju su teorijski prethodno proglasili da je svojstvena tom Narodu, njegovim najnižim slojevima. Antielitizam, tako, postaje stanovište koje govori jezikom od kog bi, navodno, htelo da se udalji: Kako si glup, ne shvataš da je intelektualni šik danas biti antielitista. Tako se svaki „šik“, polako, suptilnim i nevidljivim „radom“ pretvara u šikaniranje.
Drugi tip mišljenja kaže: Za sve su krivi niski porivi i pogubne, nazadne sklonosti nekih „masa“, njihova užasna i odvratna sklonost da konzumiraju: lošu muziku, nikakve filmove, i još gore „vrednosne sisteme“. Njihova nepismenost, neobrazovanost, nekultura, vodi nas u propast, kao društvo, kao naciju. Kad pribegnemo tom dramljenju, svako mora da bude saglasan sa nama, što, zapravo, znači da je sila aktuelnog dominantnog mnjenja povodom predloženog problema učinila svoje: mi smo se, međusobno, razumeli ko smo – nismo, dakle, Oni. Ovakvo svođenje je često i ono otprilike znači: Dijagnostikujem, dakle, ja sam ispravan. Svaki konzument te famozne Zadruge, na primer, upražnjava taj sadržaj upravo sa pomenutom unutrašnjom distancom: Ja ovo zapravo ne gledam, nego gledam šta nam se servira. Užitak se „krade“. Šizofrenija „nadmenosti“ ide dotle da sami učesnici Zadruge (roker pčelar iz Kupinova je sjajan primer) neretko pribegavaju tom elitističkom diskursu – „Ja nisam jedan od njih“.
Dakle, pitanje „elitizma“ i „antielitizma“ svodivo je na pitanje potrebe za vlastitom izuzetnošću, koja postoji upravo na taj način što uporno, pogrešno u drugima prepoznaje ovaj ili onaj nedostatak. Sam čin prepoznavanja tuđe nedostatnosti, proizvodi, onda, na nivou doživljaja sebe, jednu dragocenu iluziju o svojoj nepogrešivoj posebnosti. Neoliberalna prinuda da imamo (slobodno!) mišljenje o svemu, često za posledicu ima upravo to da svi neprestano prepoznajemo i nalazimo povode za svoje mišljenje, ne dovodeći u pitanje samo poreklo te potrebe. Imanentno ovoj problematici, kao što vidimo, jeste svojevrsna performativna protivrečnost: ne može se misliti i komunicirati problem a da se na upadne u svojevrsno protivrečje – da ti svojim govorom ne vršiš onaj čin koji si hteo samo da opišeš kao fenomen.

Nikakav fakultet nisam u stanju da završim i ništa nisam nikada bio u stanju da učim. Kada sam bio dečak, bio sam postavljen pred dilemu: ili učenje, ili me daju na usvajanje. Seo sam, razmišljao i rekao – šaljite me u Zvečansku

Šta misliš, koliko će vremena proći dok taj bog Mars ne izađe iz naših ljudi?
Ljudsko suviše ljudsko, dakle – nikad. Važno je samo reći da to nije svojstvo „naših“ ljudi, to je svojstvo čoveka kao takvog.

Zasad si objavio tri romana: Tiho teče Misisipi, Pa kao i Zabluda Svetog Sebastijana, a oni se mogu posmatrati kao trilogija, triptih. Da li misliš da ćeš potencijalnim budućim romanom moći da se udaljiš od tema koje te okupiraju, tačnije: želiš li to?
Želim da se udaljim, moram. Poginuo sam bukvalno u tim opsesivnim prisećanjima i konstruisanim sećanjima na rat, na izbeglištvo, dečaka, raspad porodice. Ali moralo je tako – tri knjige, tri ugla, tri nišana, tri oka, tri osećaja, tri vremena. Tema je zajebana i dugovalo joj se to. Toliko sam intenzivno i silno obradio sve to, iznova, iz jednog ugla, drugog, petog, da trenutno želim da pišem najljubavniji roman na svetu. Želim da pobegnem u neku nežnost, u erotiku, u dvoje što se ljube i što im poljupci liče na otvaranje kišobrana. Međutim, strah od patetike je užasan i tako, čovek, uporno hoće da je nešto što nije. Pa evo i ja sad, svoje niske porive odmah pripisujem nekom apstraktnom „čoveku“. Neprestano imam posla sa protivrečnostima i to me izluđuje.

Osuđen sam na ovaj jezik, ovo podneblje, ovu kulturu, ovaj nemir, i nema razloga da verujem da će bilo kome biti interesantno da se zamajava mojim beskonačnim tumačenjem reči „tobože“, „obaška“, „mašala“. Ja sam od „tobože“ napravio ceo užas u romanu

Zanemarićemo ideju antielitizma i postaviti stvar ovako: recepcija je, svakako, sastavni deo književne trijade i bez nje knjiga teško opstaje. Da li misliš da tvoje tekstove može čitati neupućeni čitalac? Svakako je jasno da fizički i tehnički svako može čitati, ali da li je ipak, radi potpunog smisaonog i semantičkog bogatstva, potreban onaj upućeni i podrazumevani čitalac koji bi sve signale prepoznao i učitao, odnosno iščitao?
Ja volim da verujem da je svako u stanju sve da čita. Međutim, realnost me često razuverava. Ispisujući Zabludu, hteo sam, ponajviše, da ugađam sebi, i svojim shvatanjima jezika, mišljenja, sećanja. Svom viđenju nekih temeljnih preokupacija čovekovih: istinoljubivosti, pravdoljubivosti, iskrenosti itd. Odnos između sećanja i jezika, pa onda misao koja u sebi sadrži upravo sećanje i jezik. Iluziju o sukcesivnom karakteru misli, iluziju koja postoji kada se misao saopšti. Zamislimo to: komunicirana misao izgleda kao da se i pre nego što je saopštena u određenoj formi, na taj način „desila“. Koliko puta sam oko sebe čuo ljude koji koriste jezik bez mišljenja. A opet, sva visokoumnost često je zaludna. Naposletku, Zabluda je moj intimni rebus, onirizam, mesto mojih književnih i filozofskih preokupacija, moj drski pokušaj da pokažem kako nas osuđenost na jezik čini jurodivim, kako ne možemo izaći iz te staklene kutije jezika kroz koju gledamo svet u nadi da on zaista postoji i izvan našeg zatočeništva u jeziku. Sve bogatstvo u jeziku jeste tek posledica te nemogućnosti da se iz jezika izađe negde, u neko fantazirano „izvan“. Prema tome, nema pravog čitanja, nema pravog ključa, već samo postoji pozitivno nastojanje neke čitalačke volje da za sebe iskopa nešto u jeziku koji sam nam zajedničkim snagama izmišljao. Tu knjigu tek treba prevesti na ove jezike koje zovemo zajedničkim, ili srpskim, bošnjačkim, hrvatskim, ili kako god.

S tim u vezi, ko više gubi: onaj koji ne prepozna stihove folk i zabavne muzike ili onaj koji ne prepozna aluziju na određenu filozofsku premisu?
U Zabludi nema nikakvog folka, tu je samo nasušni nam Čola sa stihovima: Noćas lete kao ptice moje noge plesalice, ej, a štooo… a kuća u kojoj se krije i odrasta dečak/sećanje zove se Ludvig. Neki u tome prepoznaše Vitgenštajna. Svašta se dešava oko nas i mi u tome.

S obzirom na fluidnost sintakse, stiče se utisak da postoji fluidnost samog procesa pisanja. Da li, ipak, i koliko sediš (u oba smisla te reči) nad rečenicom i brusiš je floberovski ili se prepuštaš diktatu misli?
Iskren da budem, svi su pobegli od mene, drugari me počeli ignorisati, devojka hoće da me ostavi, bliski su na distanci sa mnom – i tako jedino mogu da mi budu bliski, jer neprestano i samo ne izlazim iz toga, iz te preokupacije jezikom. Ima neka gotovo dijabolična navada u tome da o svemu misliš, neka vrsta prokletstva. Aha, šta znači kad mi kažeš da sam ti lep? – na taj način često gušim voljenu osobu. Je l’ to znači da ti misliš da ja želim da čujem da sam ti lep, ili, još gore, ne misliš tako, već mi govoriš da bi sakrila da ne misliš da jesam. Neko je samo hteo bilo kakvu razmenu, a ja svaku reč, sve što mi je upućeno, oduvek, otkad znam za sebe, hvatam za neki izmišljeni rep i vrtim tako unedogled, dok ne pukne sve i ne ostane samo sećanje. Dakle, ne čitam previše, ali ono što pročitam uništim u sebi neprestanim razmišljanjem.

Koliko puta sam oko sebe čuo ljude koji koriste jezik bez mišljenja. A opet, sva visokoumnost često je zaludna. Naposletku, Zabluda je moj intimni rebus, onirizam, mesto mojih književnih i filozofskih preokupacija, moj drski pokušaj da pokažem kako nas osuđenost na jezik čini jurodivim

Kraći kviz. Pesnik na A. Režiser na T. Hrana na B. Filozof empirizma na L.
Pesnika na A – Vojislav-av-av-av Despotov. Režiser na T – Linč sa naopakim, polovičnim „T“.  Hrana na B – Banana. Filozof na L – Zabravljeni Džon.

S obzirom na postupke koje koristiš, a koji su u prisnoj vezi s jezikom, te kalamburima, igrama rečima i slično tome, koliko bi bilo nezgodno prevoditi tvoje romane? Čime treba da bude opremljen prevodilac da bi u takvom zadatku uspeo? Ne zaboravimo da je Paunović preveo Džojsa, Vinaver Rablea.
Čitav roman je pisan sa jednom idejom, preokupacijom na pozadini svega ispisanog: da se utvrdi, proveri, iznova nauči ono što se zove „maternji“ jezik. Skoro sam saznao da ne znam šta znači glagol „roniti“. Roniti suze, roniti u moru, breg roni tiha voda. Pa onda – odronjavanje. Nešto se ne da, značenja nam izmiču neprestano. Prevodilac, dakle, mora da bude opremljen entuzijazmom koji se graniči sa ludilom. Nema razloga da bilo ko uloži taj napor. Naposletku, osuđen sam na ovaj jezik, ovo podneblje, ovu kulturu, ovaj nemir, i nema razloga da verujem da će bilo kome biti interesantno da se zamajava mojim beskonačnim tumačenjem reči „tobože“, „obaška“, „mašala“. Ja sam od „tobože“ napravio ceo užas u romanu. Dečak se vozi, izbeglica je, majka je pored njega, krstić visi sa retrovizora, njiše se telo Hrista, oni odlaze, tobože, da se vrate, nekad, a odlaze zaista, zbogom, zauvek. Zbogom, oni odoše. Tako je i bilo.

Kakvo je tvoje mišljenje o postojanju katedri humanističkih nauka: filozofija, svetska književnost? Misliš li da ih sistem podriva ili da same sebe podrivaju ili pak podrivanja uopšte i nema?
Nema tu ništa. Studij, nažalost, uništava svaku autentičnu zainteresovanost za problem. Zamislite to maltretiranje duše koja lepotu neke pesme, ili romana, mora da reprodukuje na silu, da se prema tekstu odnosi tako da ima nad glavom autoritet ispitivača, ocenu, prosek, rok. Zamislite bubate Nastasijevića ili polažete Vitgengštajna. Za mene je to nemoguće. Nikakav fakultet nisam u stanju da završim i ništa nisam nikada bio u stanju da učim. Kada sam bio dečak, bio sam postavljen pred dilemu: ili učenje, ili me daju na usvajanje. Seo sam, razmišljao i rekao – šaljite me u Zvečansku. Ništa ne mogu da učim, nikome da polažem račun, ni pred kim da pokazujem kako sam ovladao tekstom na način da oni – ti autoriteti – priznaju i ocene to moje ovladavanje. Ima tu malo naprasitosti, ne kažem, ali čitava filozofija postoji o tome kako se nekoga uči filozofiji. Na koji način učitelj mora da zna kako „iznova da ne zna“, kako da zajedno sa ovim koga podučava i sam zaboravi to čemu ga podučava, na trenutak. Jer, poznato je da je u procesu obrazovanja sve vreme u igri nekakva nevidljiva pedagogija, nevidljivo disciplinovanje. Pod krinkom objektivne vrednosti nekog zadatka kojim treba ovladati krije se maltretiranje duše, izlaganje nekim drugim znanjima, koja su uvek bitnija od onoga što je, navodno, povod tog susreta na koji smo primorani. Najvažnije je ovladati jezikom udvorništva, lažnog uzajamnog poštovanja, ovladati praksama denunciranja. Od malih nogu nas dele na one koji pristaju na sve to i na one koje treba dodatno disciplinovati. Nesretni profesori sa Filološkog često se hvališu time kako su pročitali neprebrojivo mnogo knjiga. Sećam se jednog, da ga ne imenujem sad, koji je javno tvrdio kako je pročitao 12.000 knjiga. Da je jednu pročitao zaista, znao bi da je to hvalisanje vulgarnost samo takva. Nema tu nikakvog podrivanja, knjiga, književnost, teorija, filozofija mora da ode u ruke onih koji umeju da boksuju.

Želim da pobegnem u neku nežnost, u erotiku, u dvoje što se ljube i što im poljupci liče na otvaranje kišobrana. Međutim, strah od patetike je užasan i tako, čovek, uporno hoće da je nešto što nije

Zanosi: Imaš mogućnost da tvoje ime stoji pod naslovom jednog dela svetske/jugoslovenske literature. Koji bi to tekst bio i zašto?
Potpuno sam neobrazovan. Ne znam šta bi sad bilo pametno reći, biti skroman a ubosti. Svoju megalomaniju sakriti/pokazati nekim skromnim a, ipak, presudnim tekstom.

Za kraj. Kakvi su ti planovi za 1. maj?
Veče, vino i pijanino sa Sultanovićem.

The post Vladimir Tabašević: Priča o suviše ljudskom appeared first on 42 magazin.

Pomišljate da uzmete ljubimca? Niste baš za kucu, nemate prostor. Niste tip koji voli mačke jer odvajkada se zna da postoje ljudi mačke i ljudi psi i malo ređe mešavina oba? Vidi te zeke, pa to je idealan ljubimac, mali, sladak, ne radi ništa, nije zahtevan, možda malo smrducka, ždere kupusić i šargarepu, mazi se i ne morate kod veterinara stalno?

Morate biti svesni da kunići imaju svoj karakter. Nikad nećete moći da znate da li će vaš ljubimac biti maza ili mrgud koji baš i nije za mnogo maženja

Moram da vas razočaram. Zeka je ljubimac oko kog je ispleteno najviše mitova i zabluda, a ja, kao ponosni zekovlasnik gospodina od dve i po godine, dajem sebi za pravo da vas ponešto obavestim pre nego što rešite da uzmete zeku. Napominjem da nisam stručnjak ni veterinar i da uvek, uvek treba da konsultujete veterinara od poverenja ukoliko imate neku nedoumicu.

Zato ću napisati šta bih ja volela da mi je neko rekao pre nego što sam dobila zeku.

1 „Jao, kako je sladak! Je l’ smrdi?“
Zamislite sada da nasred kuće (obično za to imamo odvojenu prostoriju, popularno se zove – ve-ce, toalet ili klonja) imate mesto na kom obavljate tu čuvenu fiziološku potrebu. Jeste li? Dobro. Sad zamislite da tu potrebu i morate da obavljate, kao što, je li, morate. Jeste li? Dobro. Sad zamislite da vodokotlić ne radi i da nemate dasku. Jeste li zamislili? Dobro. Sad zamislite da nekoliko dana imate problem, nema majstora i nemate novca da kupite novi. Postoji li mogućnost da će se malo nešto osećati na miris koji nije baš poslednji Šanel?
Zeke mirišu na bebe, na čisto. To su životinje koje se peru kao mace, samo još više. Oni nikada, nikada ne smrde osim ako – 1) ne čistite kavez, odnosno mesto na kom obavljaju nuždu. 2) malo se uprljaju jer imaju veliko krzno.

2 „Vidi šta sam ti donela da ručkaš, kupus i šargarepu!“
Ishrana zečeva i njihov digestivni trakt najosetljiviji su deo ovih krznenih bića. Ako se to zapusti, velike su šanse da se zeka razboli. Dakle, ključno je paziti na ishranu kunića i biti svestan da postoji mnogo mitova, kao i nekih finesa za koje niste imali predstavu, jer se ne očekuje od svakog vlasnika da se prethodno bavio digestivnim traktom kunića. Jasno.
Gotovo 90 odsto ishrane kunića treba da bude sveže i zdravo seno. Ostatak se sastoji od granula (dobro proverenih) i povrća i voća. Voće spada u kategoriju poslastica, što znači da zeki nije nasušno, ali je dobro povremeno ubaciti pokoju voćku. Ali nikada mu nećete dati ceo dan da jede šargarepe. Zašto? Poznato je da su šargarepe pune šećera, a budući da zekani imaju tendenciju da se prejedaju i obožavaju šargarepu, postoji mogućnost da dobiju dijabetes. A kupus? To je u svim crtanim filmovima. Veća količina kupusa im, recimo, nadima stomak.

3 „Evo, zekane, jednog kaveza!“
„Šta? Ti, dvonožna, misliš da ja želim da budem u kavezu za ptice? Da li si ti svesna da je meni potreban prostor?! Moram negde da uradim ONE stvari. A radim dosta tih stvari, pa mi je potrebno i dosta prostora. Isto tako volim i da legnem. Kad kažem legnem – mislim da ispružim sve što može da se ispruži. Volim i da poskočim. Misliš li ti da u kavezu za ptice, tačnije bebe ptice to mogu?“
Obezbedite zeki kavez koji je dovoljno veliki da može jednom da potrči i okrene se. Njima je prostor neophodan. Ukoliko rešite da zeka bude slobodnjak, bez kaveza, napravite mu poseban prostor, a on će to već sam pospremiti. Da, zečevi to rade i beskrajno je simpatično.

Zeke mirišu na bebe, na čisto. To su životinje koje se peru kao mace, samo još više. Oni nikada, nikada ne smrde 

4 „Dođi, zekane, da te podignem… za uši!“
„Ova dvonožna je poludela! Daj nju da podignem za noge, pa da vidi kako bi joj bilo! To mi nije nimalo prijatno. Malo me i boli, a i ne sviđa mi se.“
Zeke se ne dižu za uši. Nikada. Kunići, generalno, ne vole da ih ljudi nosaju. Kada je potrebno podići ga, to se radi pažljivo, posebno kad su maleni. Podižu se tako da se osećaju sigurno i da im šapice budu okrenute prema vašem telu. Oni su prirodni plen i vole uvek da osećaju sigurnost. Stabilnost na šapicama jedan je od znakova sigurnosti.

5 „Možda da kupim detetu zeku. Baš su slatki!“
Ne znam kako da naglasim koliki je ovde oprez neophodan. Ljudi često posegnu za tim da detetu kupe slatku životinju. To je, naravno, u redu. Ali treba biti svestan da je to živo biće, i to veoma kompleksno, i da je potrebno da u tome i roditelj deteta maksimalno učestvuje i edukuje se. Zec se ne baca kad se izgustira. Isto tako morate biti svesni da kunići imaju svoj karakter. Nikad nećete moći da znate da li će vaš ljubimac biti maza ili mrgud koji baš i nije za mnogo maženja.

[See image gallery at 42magazin.rs]

6 „To je samo zec, šta tu ima da se brine“
Kod ovih krznenih bića zdravlje je krucijalno. Morate paziti na sitne signale. Kad kažem sitne – zaista to i mislim. Dakle, nikako se ne smeju shvatati zdravo za gotovo, već ozbiljno i s posvećenošću, kao uostalom i sve životinjice. Velika briga je imperativ, ali opet – ne znači to da ćete živeti u stalnom grču (osim ako niste teži oblik paničara, kao ja).

Zeka je ljubimac oko kog je ispleteno najviše mitova i zabluda, a ja, kao ponosni zekovlasnik gospodina od dve i po godine, dajem sebi za pravo da vas ponešto obavestim

Zapravo, da bih pokrila sve što sam naučila, morala bih iskoristiti sav digitalni prostor, ali to ću ostaviti za drugi deo. Zasada znajte još i ovo: radije zeca udomite nego da ga kupite. Takođe, ako imate kunića ili planirate da ga nabavite, učlanite se u ovu grupu.

U njoj su iskusni vlasnici kunića, kao i veterinari i sve dobri ljudi iz cele bivše Jugoslavije. Mnogo puta su mi pomogli i tamo sam najkorisnije savete napabirčila. Sve fotografije u ovom članku pripadaju upravo zekanima iz te grupe. Dakle, gledajte i divite se ovim beskrajno šarmantnim, ušatim, tvrdoglavim, stalno gladnim i maznim stvorenjima. I nemojte se uplašiti kad se izvrnu na stranu, to im je prirodni skok i let u san.

The post Šta sve treba da znate pre nego što u kuću dovedete ZECA? appeared first on 42 magazin.

Ukidanjem krasnоpisa u našim škоlama ukinula se i jedna verzija vizuelnоg, duhоvnоg i intelektualnоg identiteta našeg narоda, ali i jednog umetničkog pravca. Kaligrafija spada u jedan оd izvоrnih vidоva umetnоsti i definisana je kaо veština lepоg pisanja, a izvоri jоj sežu dо Dalekоg istоka. Оva veština spaja tehničke, intelektualne, meditativne i duhоvne kategоrije, a razvijala se na različitim pоdnebljima paralelnо sa religijоm, kulturоm i umetnоšću.

Moderna kaligrafija već je počela da živi i nоvim živоtоm kaо jedan vid slikarskоg izraza

Sama istоrija kaligrafije prevashоdnо stоji u bliskоj vezi sa istоčnjačkim kulturama i civilizacijama. Оna ima relevantnu funkciju u kulturоlоškоm i religijskоm živоtu u Istоčnоj Аziji, u Indiji, Japanu, na Tibetu. Кaligrafija je uticala na najvažnije stilоve umetnоsti u Istоčnоj Аziji, uključujući sumije: stil kineskоg, kоrejskоg i japanskоg slikanja kоje je zasnоvanо na kaligrafiji. U islamskоm kulturоlоškо-religijskоm sistemu kaligrafija je vizuelna predstava svete reči kоja je veza između jezika i vere, a zabrana slikоvnоg prikaza religijskih elemenata stavlja dоdatnu emfazu na važnоst lepоg pisanja. Na Zapadu je оdjek kaligrafije neštо tiši, ali оstavlja snažne pоsledice u оkvirima štampanih medija оd Gutenberga dо danas. Sve pоmenute civilizacije vezuje inicijalna pоtreba za prenоsоm pоruke kaо signalnоg kоda komunikacije.

Da li je kaligrafiji ipak dоšaо kraj u današnjem svetu tehniciteta? Utihnuće krasnоpisa u оbrazоvnоm sistemu i manjak pоpularizacije jesu neminоvni. Prоsečnоm čоveku današnjice pоjam kaligrafija jeste uhu pоznat pojam, ali suština mu je dalja. Srećоm, pоslednjih gоdina javljaju se tendencije u nefоrmalnim i entuzijastičnim udruženjima, a javlja se i šačica fasciniranih. Кaligrafija je u svоjоj istоriji i bila, na оdređeni način, elitistička – i kaо takva se zadržala i u našem vremenu.

U Srbiji je moderna kaligrafija tek počela da se popularizuje, pa se neveliki broj umetnika stidljivo prikazuje, ali ipak sigurno, dok je u svetu to već postao trend koji mnogima donosi i zaradu

Danas, međutim, digitalnо dоba značajnо diktira i umetničku egzistenciju. S оbzirоm na tо da je kaligrafija i veština i umetnоst, nameće se dilema: ima li pоtrebe za takvim vidоm pisanja i gde mu je mestо? Кaligrafiju je danas mоguće uоčiti kaо ukras na diplоmama, na lepо ispisanim pоzivnicama za svečanоsti, na reklamama. U padajućem meniju u prоgramu za pisanje, bivajući nesvesni tоga – kada pravimо izbоr estetizacije dоkumenta kоji pišemо, mоžemо izabrati digitalne pоtоmke kaligrafije. Mоže se učiniti da оvakva digitalizacija krasnоpisa ima detrоnizujući efekat.
Gde se danas najčešće srećemo sa kaligrafijom? Najslavniji susreti su, svakako, na polju grafičkog dizajna. Digitalizacijom smo stigli do potpuno novog osvešćenja ove drevne forme, pa se, potpuno nesvesni, sa ovom umetnošću susrećemo na svim stranama. Međutim, vremenom su ljudi poželeli da se vrate korenima, pa se sad dešava obrnuti proces – iz digitalnog se pisanje seli u svoje korene, olovku – u malo izmenjenom obliku.

Handlettering, faux-calligraphy– sve su to varijante današnje, takozvane, moderne kaligrafije. Moderni krasnopis je liberalniji kada su u pitanju medijumi, kao i stilovi. Najpreciznije bi bilo reći: ne postoji škola moderne kaligrafije, umetnička sloboda se vidi u svakoj vitici, a njome mogu da se bave svi, bez izuzetka. Glavni muzej za ove umetnike su društvene mreže, a možda najviše Pinteresti Instagram. U Srbiji je moderna kaligrafija tek počela da se popularizuje, pa se neveliki broj umetnika stidljivo prikazuje, ali ipak sigurno, dok je u svetu to već postao trend koji mnogima donosi i zaradu. Kao jedan od primera ostavljam link prema jednoj od devojaka koja je uporna da istraje u svojoj posvećeničkoj kolekciji olovaka i beskrajnoj inspiraciji. Ona je handletteringom počela da se bavi kao metodom koja joj je bila beg od problema tokom studiranja, ali kako je počela da vežba i napreduje, taj beg pretvorio se u mesto na kom rado obitava. Sada crta jer je to čini srećnom i zato što može da vidi napredak svakim novom radom. Takođe je raduju i ljudi koji je prate, zato što uspeva da inspiriše nekog da se u crtanju i pisanju oproba, a nekog da se tome vrati.

Prоsečnоm čоveku današnjice pоjam kaligrafija jeste uhu pоznat pojam, ali suština mu je dalja

Аleksandar Dоdig ̶  prоfesоr i jedan оd utemeljivača današnje ćirilične kaligrafije kaо primenjene umetnоsti  ̶ zaslužan je za čestо prоmоvisanje оve vizuelne umetnоsti. U njegоvim radоvima оslikava se vizuelna interpretacija duha. Primenjena kaligrafija, na taj način, približava se narоdu i ima pоtencijal da vrati naciоnalni i nadnaciоnalni smisaо kоji kaligrafija pоseduje.

Moderna kaligrafija već je počela da živi i nоvim živоtоm kaо jedan vid slikarskоg izraza. Na izlоžbama, kоje nisu takо česte, srećemо struju lepоg pisanja u vidu ekspresivne kaligrafije kоja je na ivici apstrakcije i čitljivоsti. Zaоštren vid kaligrafije – blizak slikarskоm izrazu i baziran na kоmpоziciji, a manje na sadržaju – pоkazuje nasušnu čоvekоvu pоtrebu za estetikоm i u dоba rapidne digitalizacije bivstvоvanja. Еstetika pisanja treba da bude važna jer: na pоčetku beše reč.

The post Vaskrsavanje jedne estetike: Postoji li danas kaligrafija? appeared first on 42 magazin.

Mislili ste da samo vi osećate taj kompleksni skup osećaja i osećanja? Ne. Neki mudriji su već definisali i stvorili razne kovanice za neke tanane i složene emocije. Ako volite da sedite u zatvorenom i slušate zvuke gromova – postoji reč za to, ne brinite. Reči vuku poreklo iz različitih jezika i ostavljene su u originalu uz predloge izgovora. Ove reči su uglavnom usvojene kao takve, pa se koriste u izvornom obliku, uglavnom su neprevodive doslovno. Neke od reči predstavljaju i kovanice, iako počivaju na korenima starijih jezika.

Krisalizam– Chrysalism 
Osećanje smirenosti, kada ste u zatvorenom prostoru tokom oluje i slušate kišu koja lupa o krov, i imate osećaj da savršeno razumete tenziju tog pucketanja.

Ambido/Ambedo – Ambedo 
Vrsta melanholičnog transa, u kom ste potpuno spojeni sa živim čulnim detaljima – kapljicama kiše koje dobuju o prozor, visokim drvećem koje se pomera, oblacima krema koji se kovitlaju na vrhu vaše kafe – utapate se u osećaj toga da ste živi.

Liberosis– Liberosis
Želja da se manje brinete o svemu – da se opustite u životu, da prestanete da promatrate svaki korak, uplašeni za sve.

Vemodalen–Vemödalen
Frustracija jer fotografišete nešto neverovatno, ali postoji već na hiljade identičnih fotografija – isti zalazak sunca, isti vodopad, ista krivina kuka, ista fotografija oka – zbog čega predmet ili prizor mogu postati nešto prazno i jeftino, kao komad nameštaja koji je deo masovne proizvodnje.

Adronitis – Adronitis
Ozlojeđenost zbog činjenice da je mnogo vremena potrebno da upoznate nekog – prvo nekoliko nedelja morate da provedete u njihovom psihološkom ulazu i svakim razgovorom koji sledi, kao da ulazite u drugačiji prostor, i svaki vas pomalo približava središtu kuće – a želite da odmah odatle počnete komunikaciju i prvo delite najdublje tajne, bez svih hodnika i zavijutaka.

Fickaraldo–Ffitzcarraldo
Slika koja se nekako duboko utisnula u vaš mozak – možda detalj iz sna, ili je izletela i neke knjige ili je, jednostavno, usađena tokom opuštenog razgovora. Ali ona raste u divlju viziju koja se u vašoj glavi pomera napred-nazad, kao pas koji želi što pre da izađe iz auta. Ona se bori za šansu da uskoči u realnost.

Mentalne bolesti žive u kućicama. Sasvim je okej da neka bude vaša

Anemoja– Anemoia
Nostalgija za vremenima koja niste nikad ni doživeli. Ko je živeo i umro pre nego što je bilo ko od nas stigao, ko je spavao u našim kućama, ko je gledao u isti mesec, ko je udisao isti vazduh – a živeo u potpuno drugom svetu.

Jouska/Džouska – Jouska
Hipotetička konverzacija koja se iznova odigrava u glavi – analiza, katarzični dijalozi – sve to je psihološki kavez u kom se dublje povezujete sa ljudima, nego što to činite u svakodnevnom životu.

Zeno/Zino– Xeno
Najmanja jedinica ljudske povezanosti, a obično je to razmena tih jedinica između neznanaca – pogled kojim se flertuje, saosećajno klimanje glavom, zajedničko smejanje zbog neke neobične ili smešne situacije – to su trenuci koji prolaze i nasumični su, ali i dalje postoji snažna emotivna povezanost i osećanje da niste sami.

Hartvorm – Heartworm
Veza (ljubavna) ili prijateljstvo koje ne možete da izbacite iz glave, za koje ste mislili da je to odavno izbledeo i da je nestao odnos, ali i dalje osećate da je nekako nedovršen i živ, poput napuštenog kampa, za kojim je ostala vatra koja pucketa, a čiji žar i dalje ima moć da zapali šumu.
Ovo je samo mali isečak interesantnih objašnjenja najneobičnijih osećanja. Ovo je, nekako, ispala serija turobnijih, ali doći će na red i ona veselija, koja čine da ova turobnija budu manje važna.

19 ilustracija neizrecivih emocija – pronaći ćete se bar u jednoj

The post 10 reči za osećanja koja niste umeli da definišete appeared first on 42 magazin.

Slovački grafički dizajner Igor Kupec patio je od anksioznosti i paničnog poremećaja. Ko god da je upoznat sa ovim poremećajem, na ovaj ili onaj način, svestan je njegove težine. U pokušaju da što preciznije definiše svoje unutrašnje stanje, grafički dizajner posegnuo je za onim što mu najbolje polazi za rukom – za dizajnom. Dizajnerskim rešenjima pokušao je da vizuelizuje neke od poremećaja.

Paranoja

Narcizam

Anoreksija

 Insomnija

Depresija

 Shizofrenija

OCD (Opsesivno-kompulsivni poremećaj)

 Bipolarni poremećaj

The post Mentalni poremećaji predstavljeni tipografijom appeared first on 42 magazin.

Ovaj tekst služi kao podtekst za dva eksperimenta: da li je, zaista, dovoljan 21 dan, kako nam neki biolozi/psiholozi (čitaj: mediji) predstavljaju, da se neki model ponašanja usvoji i postane navika i da li i na koji način meditacija utiče na psihofizičko stanje.
Eksperiment je sproveden u roku od 21 dana, bez pauza, kako bi učinak bio potpun i rezultati relevantni. Da se ogradim: potpuni sam novajlija kada je u pitanju meditiranje i nisam imala nikakvo „stručno“ vođstvo, kao ni obuku. Sve što sam isprobala plod je mojih napora i pokušaja da nešto doživim ili pak ne doživim. Cilj mi je bio da pokušam kontinuirano da meditiram, a najčešće sam se obraćala vođenim meditacijama, zato što mi je, kao početniku, vođenje bilo potrebno za inicijalne smernice.
Ne mogu da kažem ne pokušavajte ovo kod kuće, možete da pokušate, ali imajte u vidu da je ovo samo moja perspektiva i jedno iskustvo.

Ovo spada u jednu od lepših, ali i težih stvari koje sam uradila. Što kažu stari Grci – Sve što je lepo je teško i sve što je teško je lepo

Dan 1.

Meditacija Stop Being Lazy, aplikacija 10% Happier
Trajanje: 5 minuta
Vreme: Posle podne
Obično mi je teško kad usred dana sednem da meditiram, ali mi je i to lakše nego da imam rutinu jutarnje meditacije, što je, uverena sam, korisnije i delotvornije. Ova vođena meditacija više je ličila na nevođenu. Muški glas je blago usmeravao, ali nije ništa konkretno govorio, nije bilo fokusa ni na disanju. Oni koji su pokušali da meditiraju znaju šta je za početnika pet minuta meditacije. Mikrovečnost. Međutim, moram priznati da je posle (po subjektivnoj proceni) prvog minuta, dok sam se prilagođavala, proces išao bolje. Meditacija se završila, odjednom, brzo i želela sam da je trajala još minut-dva. Sveukupno: prijalo je. Nikakvih značajnih promena nisam videla, naravno.

Dan 3.

Meditacija: Letting the Stress Settle, aplikacija 10% Happier
Trajanje: 5 minuta
Vreme: Noć
Ne znam da li sam bila pod stresom što nisam meditirala, ali sam danas osećala veliki stres, pa mi je bilo teško da se fokusiram na opuštanje. Ironija. Čak sam tri puta pokušala! Na kraju sam uveče uspela, ali ne mogu reći da sam se osećala dobro ni tada.

Dan 5.

Meditacija: 7 Days of Calm, aplikacija Calm
Trajanje: 3 minuta
Vreme: Pre podne
Iako veoma kratka, ova meditacija mi je baš prijala. Desilo mi se nešto neobično, što možda i nema nikakve veze sa procesom, ali sam osetila toplinu. Mislim, fizičku toplinu, a meni su inače šake uvek smrznute. Mislim da ću pokušati narednih nekoliko dana da radim u približno slično vreme, u ovakvom raštrkanom konceptu i dalje ne osećam kontinuitet.

Ovakav tip meditacije sam iskusila već na jogi, to radimo redovno i moram priznati, to mi je i najteži deo joge, zato sam se i upustila u ovaj izazov

Dan 6.

Meditacija: YouTube
Trajanje: 10 minuta
Vreme: Posle podne
Mislim da mi je, zasada, ovo najteži dan za meditaciju. Moram priznati da kada osećam nervozu ili anksioznost, meditacija kod mene ima suprotan efekat. Naime, teško mi je da se fokusiram, pa sam samo čekala da se završi. Kad je trebalo da se diše usmereno, osećala sam da mi srce radi brže. Ovakvo poimanje meditacije pripisujem jednom meditativnom neiskustvu i nedovoljnoj duhovnoj rešenosti da se potpuno prepustim. Ovakvi dani su pravi test za izdržljivost u meditaciji.

Dan 10.

Meditacija: Nevođena
Trajanje: 10 (neuspešnih minuta)
Vreme: Veče
Okej. Možda sam prenaglila, ali me je vuklo da pokušam. Pokušala sam meditaciju bez vođenja, ali i bez muzike, samo zvuk gonga kao znak kraja. Nisam uspela do kraja da izdržim. Trebalo je, verovatno, da pokušam makar uz zvuk muzike ili kraći vremenski period. U svakom slučaju, teško je. Ali osetila sam, u tom kratkom uspehu, jedan minut potpune smirenosti i to me drži da će, kad dođem u to stanje, zaista biti vredno. Još ću raditi vođene meditacije, a onda ću pokušati sa muzikom i na kraju ovako. Zaključak: idite malim koracima. Deset minuta za samostalnu meditaciju ozbiljan je meditativni zalogaj. Zapravo sam shvatila da se i bilo koja kratka pauza od 10 udaha i izdaha može računati kao meditacija.

Dan 11.

Meditacija: 5 Minute Calming Meditation, YouTube
Trajanje: 6 minuta
Vreme: Podne
Glas koji vodi govori da je ova meditacija korisna pre nekog intervjua za posao, ispita ili sličnog važnog događaja, ali i nevezano za bilo kakav kapitalan događaj. Mislim da je, zasada, ova meditacija moj intimni pobednik. Toliko sam uživala. Toplo mi je i osećam se lako, bez preterivanja, pritom mislim na osećaj lepršavosti. Posebno mi je drago što sam našla pozu koja mi odgovara za meditaciju. Ne morate se nužno držati okvira i lotosa, ja sam spustila stolicu (koja je prilično udobna) i savršeno sam se opustila.

Dan 12.

Meditacija: 10 Minutes Meditation, YouTube
Trajanje: 10 minuta
Vreme: Podne
Meditiranje je, definitivno, teže ukoliko ste prehlađeni. Naročito kad je u pitanju deo sa disanjem, a ova meditacija više je podsticala disanje nego mindfulness.

Dan 15.

Meditacija: Nevođena
Trajanje: 4 minuta
Vreme: Jutro
Mislim da je red da kažem sebi naglas (a i novinski, zanavek) da ja (još) nisam spremna da budem jutarnji čovek. Ovo je bila, moram priznati, neuspela meditacija, ako ima kredibilitet da se nazove tako. Tok je išao ovim redom – Počinjem. Udahni. Kafa. Izdah. Ne, voda prvo. Udah. Šta sve treba da uradim? Izdah. Ne, sad treba da se opustim. Udah. Možda da jedem. Izdah. Jaja? Udah. Mrzi me da ih pržim sad. Izdah. Opet. Udah. Da li da počnem onaj roman? Izdah. Mislim da ću namazati džem na hleb. Udah. Nemam hleb. Izdah. Srpskom rečju: fejl.

Dan 16.

Meditacija: 5 Minute Calming Meditation, YouTube
Trajanje: 6 minuta
Vreme: Predveče
Ponovila sam meditaciju i jednako mi je dobro legla. Mislim da će mi ovo biti jedna od regularnih. Savet plus: Ukoliko se patite sa fokusom, kao što se, verujem, svi patimo – nije loše da pronađete neku mantru, kako se to popularno naziva. Smislite neku rečenicu kojom ćete sebe hrabriti, pomaziti, voleti i obraćajte se njoj. Na taj način vam konačni cilj neće biti samo bespredmetne misli bez misli, jer to je daleki domet, već ćete imati konkretan fokus, a opet ćete se opuštati.

Neobično. Za vreme samog trajanja eksperimenta nisam osećala nikakvu naročitu senzaciju, bilo mi je čak teško i da uskladim disanje, ali kada je prošla: bila sam, jednostavno, mirna

Dan 17.

Meditacija: Body Scan, Let’s Meditate
Trajanje: 14 minuta
Vreme: Predveče
Ovakav tip meditacije iskusila sam već na jogi, to radimo redovno i, moram priznati, to mi je i najteži deo joge, zato sam se i upustila u ovaj izazov. S obzirom na to da sam upoznata sa ovakvom vrstom vođene relaksacije, prijala mi je jer mi je bila, na izvestan način, poznata, ali ne mogu da kažem da bi mi bila u vrhu što se vrste tiče, ako takva zvanična klasifikacija postoji.

Dan 19.

Meditacija: Nevođena,Zvuk ptica
Trajanje: 7 minuta
Vreme: Noć
Poslednja tri dana ću posvetiti nevođenim meditacijama, bez muzičke podloge. Budući da sam ovu radila kasno, a prolećne ptice zapevaju i kasno noću, ovo mi je bila podloga. Ponosna sam. Iako sam i dalje prehlađena, nekako sam to uspela da ostavim po strani i da dišem kako sam umela i da pokušavam da me to ne ometa. Svelo se na blago žongliranje, ali uspelo je.

Dan 21.

Meditacija: Nevođena, Zvuk graje, automobila, ptica, šina, crkve, rasta trave
Trajanje: 6 minuta
Vreme: Podne
Za poslednji dan sam rešila da pokušam i nešto drugačije. Meditirala sam usred centra beloga nam grada, sedeći na klupici u parku. Oko mene je bila buka, svakojaka buka, ali ja sam bila mirna i rešena. Samo sam sedela i zatvorila oči. Imala sam utisak da je trajalo duže zbog blage neprijatnosti zatvorenih očiju, što doprinosi nekoj vrsti nestabilnosti i neizvesnosti. Ali ključni element koji je doprineo da mi ovaj neobični, bučni vid meditacije bude toliko ugodan bilo je njegova ekselencija – Sunce. Zaista, ta nežna penetracija sunčeve toplote kroz kožu, zajedno sa tom bukom, napravili su neku posebnu vrstu sinestezije. Mislim da je ovo pravi završetak jednog, nadasve, uzbudljivog eksperimenta mira.

Zaključci:

Priložene aplikacije su opcione. Postoji more, ne – okean aplikacija, kao i YouTube snimaka, ali je konačni cilj da pokušate sami sa sobom da se smirite. Nekome čak i ne prijaju glasovi koji vode. Sve u vezi sa meditacijom je potpuno personalizovano.
Ovo spada u jednu od lepših, ali i težih stvari koje sam uradila. Što kažu stari Grci – Sve što je lepo je teško i sve što je teško je lepo. Budući da zapadnom čoveku ovaj vid smiraja nije toliko prirodan (pandan bi možda mogao biti molitva), ovo zahteva izvesne intelektualne i emotivne napore. I ne, nije tek tako. Bombarduju vas lajfkoučevi, lajfgajdovi i ostali produkti sadašnjice – sedite, meditirajte i opustite se. Mnogo je više od toga. Pritom, ne mislim samo na duhovni aspekt, mislim i na sve one fizičke tananosti koje se moraju usaglasiti, a potom duhovno i emotivno. Ne kaže se bez razloga da je ono čemu se hrli – nirvana, odnosno stanje bez misli. A to je sve – samo ne jednostavno. To je teže od svakog fizičkog napora. Pokušajte 20 sekundi da ne mislite ni o čemu. Gotovo nedostižno. Mislićete o tome da ne treba da mislite.
Naravno, ovo su krajnji dometi, koji nisu neostvarivi, ali su miljama, eonima, galaksijama i dušama udaljeni. Ali put ka tome? Zašto da ne?

I ne, 21 dan nikako nije dovoljan da meditacija postane navika. Možda za neku drugačiju vrstu navike ovaj misteriozni broj može imati svoj smisao, ali u ovom slučaju, teško. Ovde je potrebno mnogo više vremena i upornosti. Ali 21 dan je jedno duže putovanje, koje je dovoljno da vas natera da se u nešto, bar malo, zaljubite.

Shvatila sam nekoliko stvari:

* Meditacija nije jednostavna.
* Meditacija nije ono što nam se plasira kao deo savršene jutarnje/večernje rutine.
* Meditacija zahteva vas.
* Da biste vi zahtevali od meditacije nešto, morate se pružiti da bi bilo delotvorno.
* Meditacija je individualna. Morate je tražiti. Ja sam se nervirala jer nešto prija svima, kako kod mene ne radi? Ne radi. Prosto tako.
* Šake su mi postale toplije.
* Nije dovoljan 21 dan da meditacija postane navika.
* Meditacija nema striktna pravila. Doba dana, trajanje, glas, vi stvarate ta pravila, jer ćete na kraju vi biti sebi glas.
* Meditacija vredi.
* Meditacija zaslužuje šansu, a verujem da ćete, kad je prigrlite, videti i njenu pravu lepotu.

The post Lični eksperiment: 21 dan meditacije uz razne aplikacije appeared first on 42 magazin.

Izraz la nouvelle vague nosi sa sobom osećanja nostalgije, bunta, specifičnog umetničkog prosedea, veštog kadriranja malom, ručnom kamerom. Tu su i filozofski ili pak pseudofilozofski dijalozi, specifičan humor i vazda lepi ljudi. Pruge, mantili, odvažni ajlajner, večito upaljena cigareta, specifični narativ, čuvene replike koje su dobile status iconic quotes, kao i muškarci koji šmekerski puše cigaretu, a žene koje plene senzualnošću i umetnički oslikanom energijom – sve su to mikroelementi francuskog novog talasa.
Novi francuski talas podrazumevao je prekid sa dotadašnjim načinom montaže filma, a uvođenje pokretne kamere donelo je draž autentičnom umetničkom izrazu, budući da je to krik generacije francuskih umetnika.

Francuzi zaista imaju ormar samo za pruge u svim varijacijama

Za prve filmove novog talasa smatraju se kratki filmovi Trifoa (François Truffaut) i ostvarenje The Mischief Makers. Ali možda najveći odjek stvara Godar (Jean-Luc Godard), koji u čuvenom Breathless sažima sve elemente novog talasa. Pored naročitog metajezika kojim ovaj filmski narativ komunicira, u zaveštanje nam je ostavio naročitu auru likova, odnosno glumaca koji danas predstavljaju stilske ikone.

Šta tačno odlikuje stil ovih likova?

Stil prvenstveno čine harizma i izgrađeni dinamizam likova, a iz toga dalje proizlazi ono što nam se, je li, vizuelno dopada. No, neka fotografije prve progovore, a ja ću im samo malo dati ton.
Moram se ograditi. Želela sam da bude hronološki, ali sam konstantnim premetanjem pobednika i brojeva shvatila da je to, bar meni, malo moguće. Dakle, brojevi su tu kao orijentir, a ne vrednosno.

8 Žan-Pol Belmondo (Jean-Paul Belmondo)

Paradigma antiheroja, a možda i heroja oličena je u toj cigareti koju Belmondo puši, pa – gde god može i ne može. Njegov stil upisan je prvenstveno u harizmi i estetici ne-tako-lepog. On predstavlja definiciju kako se oblačiti kao Francuz, a ponosni je naslednik Bogarta. Šeširi, cigareta, odela, trenč i stav – to su recepti da budete zanosni belmondovac.

Filmovi: Breathless, Pierot Le Fou

7 Žana Moro (Jeanne Moreau)

Šarmantna glumica preminula je 2017. godine, ali je u amanet ostavila svežinu stila, diskretni šarm buržoazije. Ona se proslavila u francuskom novom talasu i zahvaljujući ljupkosti i savršenoj dikciji privukla je i Bunjuela i Orsona Velsa. Ključni elementi njenog stila: jednostavni krojevi sa dugmićima, možda idealna da ponese čuveni Chanel kostim od tvida.

Filmovi: Jules et Jim

6 Bul Oži (Bulle Ogier)

Možda nije toliko popularna kao Bardo ili Žana Moro, ali je najuže vezana za svet stila. Naime, glumica je, pre nego što je uplivala u čarobni svet francuskog novog talasa, radila u modnoj kući Coco Chanel. Osnove njenog stila: all black everything, manje je više, trenč i povremeni ekscentrični izleti koji ruše militantnost crne.

Filmovi: L’Amour Fou, La Navire Night

5Alen Delon (Alain Delon)

Definitivno brandovac ili dinovac u stavu. Njegov stav je nešto drugačijeg kova od Belmondovog. Dok je Belmondo nonšalantni mag, Delon je samodovoljni čarobnjak. Ključni elementi: OSMEH, bez bojazni da upadnemo u kliše, osmeh je definitivno adut broj jedan. Međutim, punu estetiku čine i razbarušena frizura, vuneni džemperi i poneka bomber jakna.

Filmovi: Nouvelle Vague

4 Katrin Denev (Catherine Deneuve)

Ledena kraljica francuske kinematografije. Epitet „ledena“ ne vezuje se za umetničku ili erotsku frigidnost, već za jedan naročiti stav, koji se odslikava i u njenom pogledu i široko razdvojenim trepavicama. Ona i danas predstavlja inspiraciju dizajnerima, pa iako to ne navedu eksplicitno, ko god je upućeniji moći će da izvuče duh njenog stila. Iv Sen Loran (Yves Saint Laurent) dizajnirao je kostime za Bunjuelovu (Luis Buñuel) Lepoticu dana (Belle de Jour). Tu je čuveni braon kožni trenč. Ono po čemu je čuvena, a što se nekoliko godina unazad vraća, jeste simpatična bela kragna, a uz to jednostavne štikle.

Filmovi: Belle de Jour, La sirene du Mississipi

3 Brižit Bardo (Brigitte Bardot)

Možda najzanosnija od svih dama novog talasa. Zahvaljujući istinski raskošnoj lepoti, ona, bez preterivanja, zrači seksepilom i kad je cela zakopčana i pokrivena. Međutim, specifičan je deo kože koji često voli da otkrije – ramena. Topići koji otkrivaju ramena akcentuju njenu urođenu ženstvenost. Ali šeširi… ah, ti šeširi. Bardo je umela vešto da barata modnom funkcijom šešira koja je svakom završenom looku onaj poslednji začin. Slamnati šeširi u plažnim kombinacijama, kaubojski šeširi u kaubojskim kombinacijama. Svi šeširi uvek. Međutim, činjenica je da nas – kad bismo zavirili u njen ormar – ne bi sačekala uniformisana odeća, već jedna naročita sklonost ka istraživanju. Od koktel haljina, preko džemperaka i kariranih suknjica, kožnih mantila, trenčova, kožnih kapa, slamnatih šešira. Ova francuska Venera volela je da se igra i to joj je dobro išlo!

Filmovi: Le Mepris

2 Džin Seberg (Jean Seberg)

Heroina piksi frizure iz Godarovog ostvarenja Do poslednjeg daha i danas inspiriše dizajnere. Estetika pariskog šika Sebergove leži u jednostavnosti, ravnijim krojevima i svedenijem odabiru komada. Dok je ostatkom zapadnog sveta vladala pomama za otkrivanjem, Džin Seberg je ostajala verna nonšalantnom i udobnom stilu, koji je na kraju zračio paradigmom ljupkosti. Ključni elementi: večno prugaste bluze, majice, sve, Francuzi zaista imaju ormar samo za pruge u svim varijacijama, sigurna sam; cigaret-pantalone i poneki muškobanjasti kroj; oversized džemperi, koktel haljinice, mačkaste naočari za sunce, minimalistički nakit. Sve to je začinjeno njenim osnovnim znakom raspoznavanja: pixieplavom kosom.

Filmovi: Breathless

1 Ana Karina (Anna Karina)

Paradigma francuskog novog talasa savršenih crta lica, večno suznih očiju sakrivenih ispod šiški. Prvim pojavljivanjem, nakon reklame, u Godarovom Le Petit Soldat, privukla je pažnju nevinim pogledom. Budući da je bio u pitanju crno-beli film, svet još nije mogao videti svu njenu čarobnu estetiku boja. Ponekad liči na kolaž Kandinskog, začinjen krasnim replikama. Ključni elementi: jarke boje, šeširi, kapice, kapetanske kape, ali završni potez kičicom bio bi njen čuveni winged eyeliner.

Filmovi: Le Petit Soldat, Vivre sa vie

U okvirima ovog metafilma rodile su se, sasvim jasno, izvesne estetske norme koje i danas istrajavaju, takoreći iznova se vraćaju. Kako se u filmu francuskog novog talasa stalno daju omaži klasicima u specifičnom filmskog narativu, tako i dizajneri često daju omaž stilskim ikonama ovog perioda. Uverena sam da će se reinkarnacije ove estetike stalno javljati, samo će biti usklađene. A ako vi želite da budete malo kao Belmondo ili Ana Karina, prošetajte do bakinog ormara ili dobrog second handa i uspećete da nađete komade, samo ne zaboravite da im date šlagvort harizmom.

The post Osam stilskih ikona francuskog novog talasa appeared first on 42 magazin.

1 Zašto ga stalno citiraju
Neretko ćete na društvenim mrežama naići na jeftino urađen poster sa citatom Dostojevskog, Andrića ili Selimovića. Sa postera vas obavezno posmatra njihovo dobrohotno lice ili je tu, još gore, neka motivaciona fotografija. Nažalost, ovo je primer kada se ne treba preterano ponositi time što ste „ljubitelj“ književnosti ili „poštovalac“ lika i dela određenog autora, budući da je ovakav vid promocije puka eksploatacija i vulgarizacija umetnosti. Zašto su navedeni baš ovi autori? Zato što su citati njihovih tekstova, izvučeni iz konteksta, naizgled univerzalni i deluje kao da se baš nama obraćaju. Šta se, u biti, dešava? Takav citat, izvučen iz konteksta romana, najčešće nema veze sa piščevom intencijom ili celinom teksta, i samim tim je često pogrešan. Dostojevski svakako odnosi pobedu nad autorom romana Na Drini ćuprija, a da ne govorimo o Selimoviću. Njegovim rečima se služe svi, što nije nužno pogubno, ali je loša činjenica što iza toga, nažalost, ne stoji mnogo istine i znanja. Navešću jedan primer koji često srećem, a ljudi ga diletantski koriste kad god stignu: Lepota će spasiti svet. Čak i kada krenete u pretraživaču da kucate lepota će, sveznajući Google nastavlja citat. Ono što me istinski i duboko razgnevi jeste fotografija neke ženske, urađena lošim Photoshopom. Zašto? Nemam ništa protiv lepih devojaka, naprotiv. Ali ovaj citat je iz romana Idiot, koji se uistinu dotiče i lepote, ali na jedan specifičan način, povezan je sa antičkim merilima estetskog. Lepo se vezuje za vrlinu, za dobro. Dakle, neće mis sveta spasiti svet (iako joj je to na spisku želja, mir u svetu), sumnjam da ima te svemoći. 

#citati#citat #balkancitati #zivotnicitati #misli #tekst #slikesanatpisom #slikesatekstom#stih #ljubavnicitati #balkanquotes #misao #citatdana #quote #quotes#mudremisli #misaodana#poezija#reč #pesma #ljubav #dusa #duša #c_h_itati#fjodordostojevski #dostojevski

A post shared by c(h)itati (@c_h_itati) on Feb 15, 2018 at 1:21am PST

2 Zašto Sibir
Dostojevski je proveo godine u Sibiru u zatočeništvu i svoje jezivo iskustvo pretočio je u pripovest Zapisi iz mrtvog doma. Već sam naslov ukazuje na piščev doživljaj Sibira, a Rusi su – koliko blaženi, toliko i prokleti što imaju bele, zaleđene sibirske površine. Prvobitno mu je bila izrečena smrtna presuda zbog navodnog širenja različitih proklamacija i učešća u kojekakvim tajnim poslovima. Da se tada dogodila ta smrt, danas ne bismo čitali Braću Karamazove, poslednji napisan autorov roman, koji u sebi sažima egzistencijalne, moralne i duhovne dileme. Umesto antirežimskog streljanja, Dostojevskom je bilo određeno osam mučnih godina teških fizičkih poslova. Svu patnju ruskog čoveka on je uspeo da prepozna u sibirskim zatvorenicima, na mestu gde se gubi svaka granica godina, klase, obrazovanja. Kasnije je tog ruskog čoveka slavio rečima, kad god je mogao.

Nesporno je da se tih tema i te kako doticao i da su ga istinski opčinjavale, ali je jednako nesporan i njegov kritički stav prema hrišćanstvu, pa je često mesto kod pisca pitanje teodiceje

3 Umetnik obeležen porokom
Da bi otplatio dugove, za kratko vreme napisao je Zločin i kaznu, zaradio nešto novca i prosledio ga svojim „uterivačima dugova“. Opšte je poznata činjenica da je Dostojevski imao problema sa kockom, a muke jednog kockara ilustrovane su u istoimenom romanu. Moglo bi se reći da je stereotip umetnika u gladovanju, u njegovom slučaju, potvrđen, ali je istina mnogo dublja. Njegovi biografi, a ima ih mnogo (o Dostojevskom je napisano toliko da bi se mogla popuniti jedna solidna biblioteka samo kritičkim osvrtima, biografijama, kritikama kritika itd.) ističu da je moralni imperativ njegovog života, uprkos ne tako slavnom habitusu, bio pokušaj shvatanja „potpuno dobrog čoveka“, što je otelotvoreno u liku Miškina iz Idiota. Miškin je personifikacija težnje i potrebe, ali kako Nikola Milošević kaže – kod Dostojevskog dominantu treba tražiti u antropološkoj ravni značenja i to u jednom radikalno pesimističkom viđenju antropološke problematike. Ovakav dvojaki pogled na svet vodi do sledećeg stalnog mesta koje se vezuje za Dostojevskog. Psihologija.

4 Psiholog, psihagog, psih…
Budući da se tako duboko i zainteresovano bavio istraživanjima svih dubina ljudske duše, što na više mesta i njegovi junaci izgovaraju (npr. Dmitrij Karamazov), nije neobično što se Dostojevski danas smatra arhizačetnikom moderne psihologije. Poznato je da ga je i Frojd sa velikim interesovanjem čitao. Međutim, Dostojevski je imao negativan stav prema psihologiji svog vremena – i u naučnoj i u umetničkoj literaturi i u sudskoj praksi. Realnu sliku lažne psihologije u praksi daju scene istrage i suđenje Dmitriju u Karamazovima. Islednici, sudije, tužilac i branilac su potpuno nesposobni da dopru do nerazrešenog jezgra Dmitrijeve ličnosti,  koji je u večitoj sumnji i dilemi. Prava verzija Dmitrija ostaje van njihovog suda – on će sam sebi suditi. Upravo zbog toga Dostojevski nije smatrao sebe psihologom ni u kom smislu. On je bio umetnik koji je voleo da posmatra dušu.

Njegovim rečima se služe svi, što nije nužno pogubno, ali je loša činjenica što iza toga, nažalost, ne stoji mnogo istine i znanja

5 Veliki hrišćanin, ateista, agnostik ili…
Na dugačkom spisku autora koji su pisali o Dostojevskom nalazi se i značajan broj hrišćanskih filozofa ili teološki nastrojenih tumača. Svakako nije neobično što su kod pisca pronašli potku za razvijanje teoloških tema i tumačenje njegovih tekstova kroz prizmu pravoslavlja. Međutim, kod Dostojevskog je ono jedno izvesno – nerazgovetnost i širina duše. Ne može se definisati rečju, zato je pogrešno kada ga sravnjuju sa pravoslavljem, Hristom i slično. Nesporno je da se tih tema i te kako doticao i da su ga istinski opčinjavale, ali je jednako nesporan i njegov kritički stav prema hrišćanstvu, pa je često mesto kod pisca pitanje teodiceje. Teodiceja podrazumeva ispitivanje ili preispitivanje božanske pravdoljubivosti, a najjednostavnije se formuliše sledećom dilemom – ako je Bog toliko dobar, pravedan i sveznajući, kako je moguće da dozvoljava da ono najnevinije što je stvorio, deca, pate?

Epizoda, tačnije poema Veliki inkvizitor iz Braće Karamazovih postala je paradigma i jedno od najslavnijih mesta u svetskoj književnosti. Razgovor sa Hristom, tačnije monolog, spada u najveća dela intelektualne konverzacije. Inkvizitor je zapretio Hristu da će ga spaliti kao najgoreg jeretika, a upravo u ime hrišćanske vere. U stavu velikog inkvizitora Dostojevski je dao presek mnogobrojnih apsurdnih ideja kojima se zanose stvarni ili potencijalni diktatori.

Svu patnju ruskog čoveka on je uspeo da prepozna u sibirskim zatvorenicima, na mestu gde se gubi svaka granica godina, klase, obrazovanja

6 Summa summarum
Stigla sam do šeste stavke i shvatila da nabrajanja mogu ići unedogled. Iako je napisana čitava biblioteka studija o Dostojevskom i njegovim delima, sasvim je sigurno da bi se mogla otvoriti još jedna, odmah pored. Istina je da ovi detalji, ovako izdvojeni, nisu ni zrno peska te nepregledne pustinje koja čini ovog pisca. Zato, recept za čitanje je sasvim jednostavan: čitajte ga više puta, sa olovkom u ruci, u različito doba dana, na planini, jezeru, u baraci, štali, u praskozorje, na predavanju, u tramvaju, u vozu do Budimpešte, na stanici, sa prljavom kosom, u izgužvanoj košulji, za ručkom, pred spavanje, pred jutro, posle trčanja, posle umivanja, na biciklu, triciklu, štafelaju ili u vodi. I svaki put će biti drugačije, a svaki put dragoceno.

The post Dostojevski za početnike appeared first on 42 magazin.