Daleko od toga da se nismo nagledali serija smeštenih u gangsterski milje, i to pravih remek-dela, od Sopranovih (The Sopranos), preko Čiste hemije (Breaking Bad) i Žice (Wire) do Narkosa (Narcos), pa je utoliko Stiven Najt, autor serijala Peaky Blinders (kod nas prevedena kao Birmingemska banda, mada je prvi prevod Britvaši daleko autentičniji), imao pred sobom ozbiljno težak posao. Uprkos visoko postavljenim standardima, Najt je u produkciji BBC-ija napravio jednu od nekoliko najboljih serija u protekloj deceniji, a da pritom nije preterano upadao u već provereno uspešne klišee, uspevajući usput i da napravi iskorak u odnosu na prethodnike. Sasvim je smisleno onda zapitati se u čemu je tajna sada već globalne popularnosti sage o porodici Šelbi?

Od ove godine Birmingemska banda ima i svoj zvanični festival na kome se okupljaju fanovi, ali i tvorci serije. A kakav je pop fenomen postala serija, svedoči i činjenica da se u Britaniji sve češće mogu videti muškarci koji šetaju odeveni kao Tomas Šelbi

Najpre, Najt radnju smešta u dve decenije međuratnog Birmingema, daleko od tokova evropskog Vavilona 20. veka Londona, naglašavajući tako dubinu margine sa koje dolaze glavni likovi. Nešto ciganske krvi koja teče venama Šelbijevih dodatno je otežavajuća okolnost na putu ka vrhu. Drugo, i mnogo važnije, Peaky Blinders poseduju najpošteniju moralnu postavku koja je viđena u poslednjih nekoliko decenija. U mreži kriminala, krijumčara, korupcije, opasnih političkih intriga i ideoloških interesa komunista, nadolazećih fašista i terorističke IRA, nasilje postaje moralni čin, a surova akcija jedini način odbrane sopstvenog dostojanstva. I tu nema nikakvih izgovora, ni bljutavih objašnjenja. Nije to ni postavka u kojoj se braća Šelbi iz tek završenog Prvog svetskog rata vraćaju duboko traumatizovana. Najt činjenicu da su glavni junaci tek pristigli sa obala smrti Marne i Some kontekstualizuje samo toliko da nam potcrta razloge brutalnosti braće Šelbi i družine, ne tražeći pritom za njih nikakvo opravdanje.

Daleko od toga da su Tomas Šelbi, koga sjajno igra Kilijan Marfi, i njegova braća Artur i Džon bilo kakva inkarnacija romantičnih odmetnika. Štaviše, kao ljudi kojima je samo igrom sudbine data još jedna prilika, braća Šelbi u svojim najmračnijim trenucima smrt posmatraju kao poslednju opciju i izlaz iz ovozemaljskog pakla. Čak i kada se zaljubi u lepu špijunku Grejs, Tomi ne dozvoljava da emocije postanu prepreka poslovnom napretku familije koja se munjevito uzdiže od ilegalnih kladioničara, preko vlasnika čitavog Birmingema, pa sve do ljudi koji utiču na globalna kretanja. Istovremeno, oni postupaju s jasno definisanom motivacijom – brutalnim nasiljem odvratiti neprijatelje kojih je sve više kako raste uticaj i moć porodice. Trenuci kada Tomi povremeno napravi kompromis, shvatajući prirodu koruptivnog i klijentelistički ustrojenog državnog aparata, zapravo su kratki intervali predaha do nekog novog obračuna. To što ga na početku pete sezone zatičemo kao poslanika u parlamentu samo je znak da je nasilje najdelotvorniji institut bilo kog političkog sistema, pa i demokratije.

Osim toga, Stiven Najt uspeva da maestralno u fikcijski narativ uključi i istorijske događaje kao što je pad berze na Volstritu 1929. godine, rast popularnosti britanskog fašiste Osvalda Mozlija i povremeno pominjanje Vinstona Čerčila. To preplitanje lokalnih problema Šelbijevih i globalnih previranja čitavom serijalu daje onu neophodnu crtu uverljivosti. Stavljajući ovu porodicu istovremeno u dva miljea, gangsterski i politički, Najt nam sugeriše koliko politika u svojoj prljavštini zapravo pozajmljuje od ratova uličnih bandi.

Velike žene na malim ekranima

Serija nam donosi fascinantnu smenu sivih, prljavih i blatnjavih tonova i glamuroznog zlatnog svetla prigušenog dimom uvek zapaljenih cigareta, raskošnih kostima i perfektnog modnog prikaza dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka

Posebno poglavlje priče je Poli, tetka braće Šelbi, neformalni šef bande i neko ko je još zadržao zrno racionalnog rasuđivanja. Ona je vezivno tkivo između Tomijeve ludačke ambicije i spremnosti da se do cilja stigne bilo kojim sredstvima, Arturovog neurotičnog karaktera, najrazličitijih naravi ostalih članova familije i sopstvenih demona. Stigmatizovana od zajednice kao oličenje nemorala, njena sudbina zaglavljena je između osećaja da ima pravo na mrvu sopstvene sreće i odanosti porodici koja bi se bez nje raspala.

U estetskom pogledu, serija nam donosi fascinantnu smenu sivih, prljavih i blatnjavih tonova i glamuroznog zlatnog svetla prigušenog dimom uvek zapaljenih cigareta, raskošnih kostima i perfektnog modnog prikaza dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Od ove godine Birmingemska banda ima i svoj zvanični festival na kome se okupljaju fanovi, ali i tvorci serije. A kakav je pop fenomen postala serija, svedoči i činjenica da se u Britaniji sve češće mogu videti muškarci koji šetaju odeveni kao Tomas Šelbi. Sasvim je moguće da se ova pojava može protumačiti kao tihi povratak konvencionalnom poimanju muškosti u vreme sveprisutnog trenda androginije.

Istovremeno, priča o porodici Šelbi fanove je stekla i među poznatim ličnostima – od američkog reditelja Majkla Mana, preko repera Snup Doga, do pop ikone – pokojnog Dejvida Bouvija, kome je glumac Kilijan Marfi jednom prilikom poklonio kačket kakav nose pripadnici birmingemskog genga.

Stiven Najt uspeva da maestralno u fikcijski narativ uključi i istorijske događaje kao što je pad berze na Volstritu 1929, rast popularnosti britanskog fašiste Osvalda Mozlija i povremeno pominjanje Vinstona Čerčila, a to čitavom serijalu daje onu neophodnu crtu uverljivosti

Na posletku, ako je suditi po rečima tvorca serije Stivena Najta, koji je u jednom intervjuu kazao da je njegova ambicija oduvek bila da napravi seriju o porodici između dva rata i završi je s prvim sirenama za uzbunu 1939, na početku Drugog svetskog rata pred nama su još dve sezone čistog uzbuđenja. Kako će to izgledati po imperiju Šelbi, sada zna jedino Najt.

Da je do Tomija, verovatno bi budućnost Britvaša stala u njegovu opasku upućenu Grejs: „Svi smo mi kurve, samo prodajemo različite delove sebe.“

Zašto su najbolji filmovi ostali bez Oskara

Genije fobije: Zašto volimo Stivena Kinga?

Čekajući Irca: Dobri duh loših momaka – Martin Skorseze

The post Peaky Blinders kao globalni fenomen appeared first on 42 magazin.

Taj brend ove godine proslavlja svoj petnaesti rođendan, a za to vreme Tamara je uspela, osim kao dizajnerka, da se pozicionira i kao uspešna modna preduzetnica.

Na koji način je njen modni dizajn napredovao u periodu od tih petnaest godina, o novim kreativnim konceptima, ali i inovativnim idejama za prezentacijua kolekcija, kao i o tome šta misli o današnjoj modnoj sceni, pričali smo s Tamarom.

Studije ste završili na londonskom koledžu Central Saint Martins. Kako je to izgledalo, s obzirom na to da on važi za jedan od najjačih u svetu?
Da, CSM jeste jedna od najboljih škola za modni dizajn na svetu, a pored toga, smeštena je u Londonu, metropoli u kojoj isprepletanost različitih kulturnih uticaja čini neiscrpni izvor inspiracija. Sama škola insistira na kreativnom razmišljanju, prezentaciji, ali i kompleksnim, tehničkim segmentima dizajna. Gradivo se savlađuje kroz brojne i različite projekte, tako da sam imala priliku da se oprobam u raznovrsnim disciplinama: u krojenju, štampi na materijalu, pravljenju tekstila, izradi nakita… Od vas, kao studenta i mladog dizajnera, traži se da svoje ideje, već na samom početku, realizujete u konkretno izrađenoj silueti – tako da veoma brzo steknete utisak kako to baviti se dizajnom realno izgleda.

View this post on Instagram

Pleated skirt #morepleatsplease #capsulecollection #newcollection #tamararadivojevicfashiondesign

A post shared by Tamara Radivojevic (@tamararadstudio) on Mar 11, 2019 at 1:06am PDT

Nakon rada u studijima Husseina Chalayana ili Roberta Caryja Williamsa, karijeru ste izgradili u Beogradu. Zašto ste se opredelili za taj potez?
To je bilo neke, recimo, 2002. godine… Britanska modna scena tada nije bila razvijena poput današnje, tek nekoliko pojedinaca imalo je profitabilne kompanije. U tom trenutku su dizajneri počeli da pokreću sopstvene brendove. I ja sam želela isto, a u Beogradu su se dešavale naizgled velike promene i svi smo verovali u novu budućnost, stoga mi se povratak činio kao prava stvar.

Već dugo ste na samom vrhu domaće modne cene. Koliko i da li je ona porasla od momenta kada ste počinjali da dizajnirate i gde vidite potencijal njenog daljeg razvoja?
Modna scena jeste porasla, broj ljudi koji sada stvara i radi je neuporedivo veći, ali mi se čini da je kod nas nestala granica koja razdvaja modne dizajnere i one koji sebe tako nazivaju uprkos činjenici da nemaju nikakav kredibilitet. Svi smo strpani u isti koš.

Tome doprinosi potpuni nedostatak modne kritike i ozbiljnih publikacija koje prate šta se dešava na sceni.

Naše tržiste je preplavljeno plagijatima. Država nema strategiju za pomoć malim dizajnerskim brendovima, te se takmičimo s velikim stranim modnim preduzećima koja dobijaju državne subvencije. Eto, ako već upoređujemo s Engleskom, tamo je, na primer, stvoren British Fashon Council, koji već godinama sponzoriše i pomaže male dizajnere i njihove brendove. Zajedno s dizajnerima oni rade na strategiji za organizaciju posla, pomoći pri prezentaciji kolekcija i povezivanja dizajnera sa profesionalnim kupcima širom sveta. Na taj način oni ujedno ulažu u kreiranje poznatih modnih brendova po kojima je britanska modna industrija danas i prepoznatljiva i zbog kojih je sve jača.

Na koji način se razvijao vaš brend? Kako se on percipira internacionalno?
Moram priznati da sam trenutno na prekretnici. Naime, posle kraće pauze, vraćam se  jednim novim konceptom i željom da razvoj mog brenda odgovori na sve izazove i promene koje se dešavaju ne samo kod nas, već i na svetskoj sceni. Čini mi se da u ovom trenutku mnogi veliki brendovi imaju problem sve većeg nedostatka relevantnosti i muče muku kako da dopru do generacije modernih potrošača. U toj situaciji mali brendovi imaju šansu jer im je lakše da se reorganizuju i reaguju. Takođe, imaju mogućnost lakšeg pristupa samom klijentu – razvoj društvenih mreža je to omogućio. Stoga sam i ja promene u svoj brend unela upravo razmišljajući o tim izazovima. Biti prisutan na svetskoj modnoj sceni nikada nije bilo lakše – zahvaljujući Instagramu.

Nedavno ste pokrenuli novi koncept prezentacija svog dizajnerskog rada, pozivajući ljude na (zasada jedan) događaj na kom su imali priliku da probaju vaše capsule kolekcije. Recite nam nešto više o toj ideji?
Ideja se zapravo rodila kao rezultat ličnih potreba – postala sam mama i moja garderoba je vapila za dobrim komadima koje mogu da nosim u različitim prilikama. Dakle, onim koji su uvek primenljivi, relevantni i na koje mogu da računam. Tu ideju prenela sam na sistem dizajniranja i prikazivanja odevnih komada, koje promovišem dva-tri puta u sezoni putem capsule kolekcija. To su redukovane, sažete, mini-kolekcije kojima se kroz samo par silueta prikazuje celokupna ideja.

Tako se akcenat stavlja na komad, a ne na čitavu modnu liniju,  čime se sugeriše ulaganje u jednu versatilnu i kvalitetnu stvar.

Moja ideja je da na svakoj prezentaciji obratim pažnju na potpuno različitu grupu artikala, koji pametnim i promišljenim kombinovanjem stvaraju nove siluete i nove outfite. Sako i pantalone čine odelo, korset i pantalone kombinezon, top i suknja haljinu… Ovako, želim da usmerim ljude i inspirišem ih da pažljivo grade i oblikuju sopstveni stil.

Kada će se desiti sledeća prezentacija i kako će se razlikovati od ove na kojoj smo nedavno bili?
Sledeća prezentacija je planirana za sredinu maja, baviće se letnjom garderobom za vrele  dane koji nas očekuju. Na plus 40 stepeni vrelog beogradskog asfalta moda se često zanemaruje, a tako uopšte ne mora da bude. Izazov mi je da ponudim odevne kombinacije koje odgovaraju upravo tim uslovima. Pokušaću da odgovorim na zadatak – kako izgledati zanimljivo, čak i kada se beton oko vas topi!

Foto: Ana Blažić

Capsule kolekcije nastale su sa ciljem da svojim mušterijama pokažete kako gomilanje odeće nije neophodno i da mogu pametno da ulože u nekoliko dobrih, ključnih komada. U eri hiperkonzumerizma ta poruka je veoma važna. Šta vi mislite o fast fashion brendovima i trendu koji oni nameću – prekomernoj proizvodnji, nepromišljenoj kupovini i zagađenju planete odećom?
Potpuno ste u pravu, današnja modna industrija je u samom vrhu liste najvećih zagađivača planete. Deluje da su dizajneri i brendovi fokusirani na prodaju, a ne na kvalitet. Sve se svodi na profit. Čini mi se da u segmentu očuvanja planete prednjače mali brendovi. Većina nas koristi materijale koje bi velike kompanije inače bacile, proizvodimo manje, jasno definišemo kolekcije, insistira se na potpunoj transparentnosti kada je proizvodnja u pitanju, pokretanjem sopstvenih internet prodavnica, dakle bez dodatnih trgovačkih marži, kupcima se omogućava da dobre, organske, samoodržive proizvode lakše nabavljaju. Deluje da sve više novih generacija strašno vodi računa kako se brendovi u tom smislu ponašaju.

Nadam se da će ovakve promene u ponašanju kupaca naterati i one velike da menjaju način poslovanja i time zaštite planetu od bezumnog zagađenja.

Hajde da pričamo malo o tim, novim ključim komadima koje ste predstavili – kako su nastajali, iz koje ideje i kome su namenjeni? Koje poznate ili nepoznate dame biste voleli da vidite u odeći s vašim potpisom?
Mislim da su moji klijenti osobe  koje veruju u originalnost i kvalitet dizajnerskih komada. Volim da se poigravam formom, teksturama i kontrastima. Volim pomerene detalje, neobična rešenja. Kao što sam pomenula, sve počinje iz neke lične potrebe, razmišljanja o tome šta treba meni, kako izgleda moj dan, uopšte – kako izgleda dan u životu jedne savremene žene… I čini mi se da moje klijentkinje to prepoznaju. Dame koje nose moju garderobu su stvarno, sve do jedne, uspešne poslovne žene, zaljubljenice u dizajn, samosvesne su i ostvarene, a to mi se jako dopada. Znam da je sada trend navesti neke medijski poznate dame kao ideju tog nekog željenog kupca, međutim meni je to manje bitno.

Svaka iskrena ljubiteljka dizajna je moja idealna mušterija.

Dobri materijali, zatim pažljiva kombinacija šara i tekstura – čine vaš dizajnerski potpis. Kako ih birate?
Kontrasti čine sliku onoga što stvaram. Volim luksuzne materijale, pritom – ne mislim na šljokice i štras, već na kvalitetne vunene štofove, tehno-svile, prirodne materijale izrađene novim tehnologijama… Interesuje me forma koja se od njih dobija, kako padaju, kako se oblikuju.

Rekla bih da se iz kolekcije izdvojila plava košulja na vezivanje, koju svi želimo. Šta je vaš favorit?
Moj je definitivno korset sa džepovima! I kargo pantalone! Ne mogu da se odlučim (smeh).

Foto: Ana Blažić

Da li ste bili iznenađeni odličnim reakcijama na novu kolekciju ili ste ih predvideli?
Uvek priželjkuješ dobre reakcije, a sada su bile i više od toga – bile su fenomenalne. Presrećna sam, iskreno.

Drago mi je što je ovaj novi koncept prezentacije capsule kolekcija prihvaćen sa toliko entuzijazma!

Čime ste trenutno fascinirani, a što utiče na stvaranje ove kolekcije, ali i nekih novih, budućih?
Evo kako to trenutno izgleda – sastojci su: muški kroj odela, čipkasti kombinezon, klasičan kišni mantil i materijali novih tehnologija. Sada treba od ovih sastojaka stvoriti dobar recept (smeh)!

Da li ćete uskoro imati reviju, izbaciti lookbook ili planirate nešto treće, inovativno, što ne možemo da predvidimo?
Uskoro će biti petnaest godina otkako prikazujem svoje kolekcije na Beogradskoj nedelji mode! Spremam nešto novo za jesen, kako bih obeležila taj jubilej! Ne želim da otkrivam bilo šta – stay tuned!

The post Tamara Radivojević: Naša scena ne razlikuje originalni dizajn od konfekcije i plagijata appeared first on 42 magazin.

Frizura na Cedric Charlier reviiji

U tekstu koji sledi otkrijte najlepše i najhrabrije kreacije od kose, zatim nove boje i aksesoare za stilizovanje koje biste mogli da isprobate kod kuće.

1. Kratke šiške

Prvi put smo ih videli na Audrey Hepburn u filmu Roman Holiday, a proslavile su ih devojke iz teen serija devedesetih. Danas se kratke šiške vraćaju u modu i vladaju pistama. One s Prada revije jedva pokrivaju čela manekenki, dok su one na Miu Miu devojkama zalizane i neravnomerno ošišane.

Dries Van Noten

Na reviji brenda Gucci videli smo zaista mnogo različitih frizura, pa i kratke šiške koje deluju neuredno, kao da ih nije frizer stilizovao. Stilista za kosu na Dries van Noten reviji kratke šiške ukrasio je raznobojnim perjem.

2. Zaplet na glavi!

Morali smo dooobro da se zagledamo kako bismo odgonetnuli zadivljujuće i raznovrsne metode kojima je pletena kosa manekenki na pistama. Na reviji Erdem stilista za kosu Anthony Turner napravo je dve pletenice koje je, potom, uvezao u jednu ili od njih napravio mini-punđu.

Alexander McQeen

Pletenice kod brenda Paco Rabanne bile su tanke, ispletene na samom razdeljku, na sredini glave. Eugene Soulemain je na reviji Preena od pletenica pravio cikcak patern, ali u veoma nežnom, boemskom stilu.

3. Morska sirena

Frizeri imaju pametno rešenje za nepredvidivo prolećno/letnje vreme, a to je – ostavite fen u fioci! Mokra kosa iliti #wetlook podrazumeva dosta gela, laka i svih ostalih preparata kojim ćete zalizati i skloniti kosu sa lica, te otkriti vaše savršene jagodice, rumenilo ili gliter na očima. Upravo tako izgledale su manekenke na reviji Balmain.

Balmain

Marni ili Proenza Schouler dvojac #wetlook kreirali su samo na temenu, dok su krajevi kose suvi – ovako, pokušali su da rekreiraju frizuru koju imate kada šetate dok pada topla, letnja kiša.

4. Haute couture rajfovi i trake

Kada kažemo rajf za kosu, sasvim sigurno vam asocijacija na njega neće biti reči poput – haute couture ili luksuz. Međutim, stilisti za kosu ove godine zaista se trude da ovu situaciju promene. Kod gospođe Miuccie Prade čak 50 lookova upotpunjeno je upadljivim kožnim rajfovima ili trakama ukrašenim kristalima, mašnama i nitnama.

Prada

Na Dior reviji manekenke su nosile trake koje asociraju na baletske igračice, ples, pozornicu i romantiku. Simone Rocha devojka nosi rajf/tijaru, i to kakvu – s pravim dragim kamenjem!

Dior

Zaključak: ne plašite se bling-bling aksesoara – the more the marrier.

5. Sređena do perfekcije

Pomislite na Charlotte York iz serije Seks i grad. E tako treba da izgledate na proleće. Čista kosa, s nekoliko kapi mirisnog ulja ili preparata za sjaj, bez laka za učvršćivanje ili teških gelova.

John Galliano

Kosu možete vezati u niski rep ili elegantnu punđu, ukrasiti je mašnom ili minimalističkom šnalom – baš kao na reviji Johna Galliana ili brenda Burberry.

6. Prirodni talasi

Umesto izraženih lokni koje smo pravile uz pomoć figara, za sledeće proleće frizeri predlažu malo blažu, prirodniju varijantu – izlomljene talase u kosi.

Chanel

Na revijama kuća Etro, Blumarine, Chanel ili dizajnera Roberta Cavallija i Jeremyja Scotta šetale su upravo tako doterane dame te smo zaključili da je nedovršen glamur apsolutni trend.

7. Igra bojama

Kosa u raznim bojama trendi je već nekoliko sezona, ali u novoj sezoni zamislite te vesele nijanse s više glamura, a manje EXIT vajba. Kolorista Josh Wood osmislio je termin vintidž pasteli sa idejom da kreira frizure u bojama duge, ali bez festivalskog, neurednog fazona. Dakle – visoke punđe, razdeljak na stranu, ukrašene luksuznim šnalama.

Matty Bowan

Na revijama Mattyja Bovana i Gambattiste Vallija devojke su izgledale kao sirene s kosama ofarbanim u zeleno-plavu i roze boju, a zatim uronjenim u gliter.

8. Geometrijski pank

Na revijama dvojca Eckhaus Latta i japanskog dizajnera Yohjija Yammamotoa frizure su bile mešavina gotika i panka.

Echkaus Lata

Neravnomerno ošišani pramenovi u kombinaciji s geometrijski sečenim delovima – šiškama ili undercutom, frizura je koju bi mogli da ponesu samo oni koji se ne plaše izazova.

The post 8 frizura koje će s modnih pista sići na ulice appeared first on 42 magazin.

Foto: @belgradetypography

Većina nas i naših sugrađana, dok užurbano prolazi kroz gradsku dževu, ne uspeva da primeti sveprisutnu tipografiju – ona je na radnjama, ona je na poslovnim zgradama, ulicama, šahtovima i muzejima. Ali ona je važna i ona je tu – oblikuje identitet mesta u kom živimo. Ako je dobra i dobro usklađena s porukom koju prenosi, izaziva emotivnu reakciju. Ako je dobra, upadljiva je, pamtljiva i utiče na našu svakodnevicu.

Tipografija predstavlja istoriju grada, ona boji prostor, reflektuje promenljiv lifestyle i dozvoljava nam da analiziramo prostor

Geometrijska pisma karakteristična za londonske železnice ili ona u Art Nouveau stilu pariskih ulica prepoznatljiva su koliko i sami  gradovi. London je čuven po svom tranzitnom sistemu, a karakterističan font koji se upotrebljava za železničke oznake  – Johnston Sans – dizajnirao je Edward Johnston i koristi se od 1913. Njegov student Eric Gill kasnije je kreirao još jednu verziju ovog fonta i nazvao ga Gill Sans, i on se, takođe, koristi podosta u Engleskoj – kako za markiranje vozova tako i za Penguin knjige.

Originalni crtež dizajna pisma za londonske železnice ©Londonski Transportni Muzej

Građani Stokholma su pre nekoliko godina, na primer, kreirali svoj zvanični font – Stochkolm Type. On se danas višestruko primenjuje – od muzeja, preko uličnih znakova, zvaničnog gradskog sajta, pa do festivala i festivalskih brošura. Njujork je pak poznat po fontovima Gotham i Helvetica.

Tipografija predstavlja istoriju grada, ona boji jedno mesto, reflektuje promenljiv lifestyle i dozvoljava nam da analiziramo prostor, da pretpostavimo u kakav objekat ulazimo, tj. kog je on stila ili sadržaja, pre nego što se odlučimo da zapravo zakoračimo unutra.

Iako je pre 12 godina Tipometar u saradnji sa Sekretarijatom za kulturu Skupštine grada Beograda pokrenuo projekat kojim je dostupnim za besplatno korišćenje učinio desetak fontova ćiriličnog pisma – nisu inspirisali grad da neki od njih zvanično usvoji. Tako da ni danas Beograd nema svoj font, ali definitivno ima nešto drugo, a karakteristično – haotičnost.

Font Nioki – jedan od besplatnih, a koje možete preuzeti sa sajta Tipometar.org; dizajn: Marianna Orsho

Poput gradske arhitekture, koja više podseća na tetris nego na bilo kakav urbanistički smislen plan, takva mu je i tipografija – stilski raznovrsna.

Gradski tipografski giganti

Naziv lista Politika, koji je i ispisan na zgradi u Masarikovoj gde se redakcija nalazi, definitivno je jedan od simbola grada.

Politikina slova, inspirisana secesijom, zaštićena su i patentirana u obliku zvaničnog fonta tek 2006, a što je 102 godine nakon što su se prvi put pojavila na naslovnoj stranici novina. Zato ste, tokom godina, ispisane u ovom fontu mogli da vidite mnoge nazive menjačnica, pekara i barova. Danas to više nije dozvoljeno jer je font zakonom zaštićen kao intelektualna svojina.

Jugoslovenske robne kuće Beteks i Jugoeksport u svojim italik formama znamo i prepoznajemo svi, čak i oni rođeni nakon raspada velike države.

Robna kuća Beteks i dalje postoji na Banovom brdu, lepa je, nedavno renovirana i modernizovana. Ispise u ovom pismu možete videti svuda po gradu, a nama je omiljen izlog Beteks plus u Nušićevoj, preko puta pošte.

Uvozno-izvozna kompanija Jugoeksport osnovana je 1953, a njen logotip krasio je zgradu u Kolarčevoj sve do 2016. godine, kada je ona prodata srpskom kralju mesa – Petru Matijeviću i trenutno se adaptira u hotel.

Iako Beograd nema svoj zvanični font, definitivno ima nešto karakteristično – haotičnost

Crveni ispis Zvezda na ulazu u bioskop još jedno je mesto pored kog ćemo zastati. Ovaj bioskop jedan je od prvih na Balkanu (otvoren  1911), a od 50ih pripadao je preduzeću Beograd film. Tokom masovne privatizacije koja se desila od 2005. „pazario“ ga je ispod cene Nikola Živanović, biznismen i tadašnji savetnik guvernera NBS Mlađana Dinkića, i to pod uslovom da ga u naredne dve godine otvori za javnost. Međutim, to se nije dogodilo, a Živanović je uhapšen zbog malverzacija tokom privatizacija i osuđen na zatvorsku kaznu.

Bioskop je stavljen pod hipoteku sve do 2014. godine kada je grupa aktivista iz Pokreta za okupaciju bioskopa upala unutra, izborila se za njega, dovela ga u red i od tada – redovno pušta jako dobre filmove. Kako su bioskop oživeli, ali i ostavili u prvobitnom obliku, tako su i font koji koriste na plakatima ili web objavama prilagodili onom #iconic ispisu s ulaza u zgradu.

Redizajn – novo ruho grada

Poslednjih godina radi se na redizajniranju svega i svačega po gradu. Čak je i gradski sajt dobio svoje novo ruho u, naravno, plavoj, beloj i crvenoj boji.

RTS Sans, koji je pre nekoliko godina usvojen kao najuspešnije idejno rešenje ćiriličkog sanserifnog fonta, koristi se za sve ispise programa RTS-a. Prođite pored Radio Beograda u Svetogorskoj ulici, pogledajte izloge, čekirajte font i javite utiske!

RTS Sans

Vizuelni identitet ovoga grada oblikovali su umnogome i posteri Slavimira Stojanovića koje je radio za predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta. On je popularizovao modernije forme u dizajnu pozorišnih plakata kod nas. Minimalizam, sanserifni fontovi, žive boje i – jaka, upečatljiva poruka.

Hroničari savremene tipografije

Međutim, nisu samo velike ustanove i preduzeća tipografske stanice na ovoj našoj turi. Beograd je, pre svega, grad grafita, tegova, žvrlja i poruka. Zatim natpisa samostalnih preduzetnika, dizajnera naturščika i samoukih tipografa.

Srećom, na društvenim mrežama postoje profili – hroničari beogradske tipografije, i navode nas da obratimo pažnju na baš ovakve ispise. Jer svi oni na gomili jesu ovaj, naš, grad.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Čak iako ne znate razliku između serifnog ili sanserifnog fonta, sigurni smo da biste prepoznali onaj Beogradski – sačinjen je od mnoštva slova, boja, oblika. On je moderan i u isto vreme retro. Moj, tvoj, njen, njegov, osmislili smo ga svi zajedno, svako svojom crticom, znakom ili beleškom na zgradama, klupama, ulaznim vratima ili sandučićima. On je možda ružan i neuredan, ali prkosi pravilima, jedinstven je.

Totalni tipografski pank.

The post Beogradski tipografski pank appeared first on 42 magazin.

On je sa Dorćola ili Vračara, možda iz blokova, a srećemo se i u Žarkovu. Ako pitate Gagu Nikolića, on će reći da je to James Dean u filmu Buntovnik bez razloga. Dok hodamo ulicama Beograda do mesta gde se nalazimo sa Nikolom i Nenadom Radojčićem, koji su stvorili ovaj brend, razmišljamo ko je za svakog od nas Dechko Tzar. Na putu do foto-studija sreli smo ih nekoliko. Samo smo se nasmejali u prolazu kao znak prepoznavanja jer i mi tog dana nosimo majice koje su dizajnirali Nikola i Nenad. Tog trenutka shvatili smo da zapravo već imamo odgovor na pitanje ko je Dechko Tzar.

Šta sve rade Braća Burazeri?
Ukratko, istovremeno vodimo dizajn studio koji radi na različitim dizajn rešenjima – od printa i ambalaže, preko materijala za web oglašavanje, do motion graphicsa za koje je Neca zadužen i vodimo brend DechkoTzar.

Kao dizajneri koji se bave brend identitetom drugih koliko vam je bilo lako ili teško da osmislite svoj brend?
Brend je nastao otprilike kad smo uplivali u svet profesionalnog grafičkog dizajna. Zapravo i pre toga, pošto je prvi logo nastao kao crtež na papiru i dugo stajao tako dok nismo savladali softver za vektorsku grafiku. Kao takav, on se uvek razvijao kao naš side projekat koji nam je služio kao ventil i odmor od svakodnevnog rada za druge. Kreiramo ga i vodimo onako kako mi mislimo da treba da raste i da se usmerava i praktično je najbolji projekat i najveći izazov na kome radimo jer smo ga sami i kreirali.

Svaki Tzar ima svoju Tzaricu koja je uz njega i koja ga prati. Možda čak i ne bi bio tzar bez nje

Kako i kada je nastao Dechko Tzar? I kako vam se u tom trenutku činio prelaz sa grafičkog na modni dizajn?
Nastao je 2001. kao serija majica za bend Red Zmaja i njihovu stvar Dechkotzar. Streetwear je sastavni deo kulture koja uključuje muziku, klabing, dizajn… Na našim prvim majicama akcenat je bio na grafičkim rešenjima, a u modni dizajn ušli smo onog trenutka kada smo rešili da asortiman proširimo. Tu smo najveći iskorak napravili u ženskoj kolekciji, pošto ona jednostavno traži više formata i različitih komada. Za muškarce su to i dalje prilično bazični komadi za svaki dan, ali i tu pravimo eksperimente s materijalima i novim krojevima. Sam kvalitet proizvoda je takođe sastavni deo vrednosti našeg brenda i tu postoje standardi ispod kojih nikako ne idemo.

Today is FIAT 500’s 61st birthday , and this little one is the official DECHKOTZAR ride. We also designed a custom made t-shirt for this occasion. HAPPY BDAY Fiat! ✨✨ #dechkotzar #bracaburazeri #fiat500 #500za200

A post shared by DechkoTzar | Braća Burazeri (@bracaburazeri) on Jul 4, 2018 at 7:28am PDT

Fiat 500 u mat maslinastozelenoj boji postao je službeno vozilo. Mislim da smo ga tzarski izbrendirali, tako da se on možda i više sreće po gradu od majice koju smo dizajnirali za njegov 61. rođendan

Videom ste pre nekoliko godina objasnili ko je Dechko Tzar svima nama. A kako biste objasnili strancu koji je došao u Beograd ko je Dechko Tzar – u jednoj rečenici?
Obuci majicu, promuvaj se po Beogradu, prepoznaj se sa ljudima i sve će ti biti jasno.

Kada ste bili srednjoškolci, šarali ste beogradske zidove grafitima, a sada se on nalazi na printovima na vašim majicama koje stranci mogu da ponesu kao suvenir kada odlaze. Oni nose delić tog Beograda sa sobom. Koliko je teško napraviti tako nešto?
Veliki je izazov napraviti nešto na čemu imaš motiv grada i zemlje iz koje si, a da se to kod nas ne protumači kao edgy stvar. Tanka je ta linija između nečeg što se ovde deklariše kao lokalpatriotsko i pogrešno u isto vreme. Najteže je zapravo pomiriti te stvari. U stvari, ne pomiriti ih, nego ispraviti pogrešnu sliku. Uloga dizajna u našim životima jeste da ti svakodnevicu pojednostavi i ulepša, i upravo to pokušavamo radimo kroz DechkoTzar. Kolekcija Za Beograd nastala je s motivom „ako već mogu da imam majicu ili kapu na kojoj piše NYC, London, Budapest, Tokyo, zašto ne bih nosio i Beograd a da to baš dobro izgleda?“.

Obuci majicu, promuvaj se po Beogradu, prepoznaj se sa ljudima i sve će ti biti jasno

Šta sve sa sobom nosi etiketa Made in Serbia?
Mnogo toga, veliki teret. Na našim stvarima treba da prenese jednu bolju sliku i motiv da odavde dolaze dobre i lepe stvari.

Proizvod, ambalaža, kampanja, radnja, online prodaja, distribucija… na koliko frontova morate da budete istovremeno i šta vam predstavlja najveći izazov?
Kao vlasnici i pokretači svega ovoga moramo da budemo involvirani u sve ovo, ali je nemoguće da se svime time non-stop bavimo. Kako bismo ispoštovali i održavali sve nekakve standarde koje smo sami sebi postavili, gledali smo i da formiramo ekipu ljudi sa kojima radimo i jako smo zadovoljni okruženjem koje smo napravili.

Koliko kolekcija godišnje napravite i kako izgleda proces izrade?
Postoje dve master kolekcije – zimska i letnja, što je i logično. Međutim, ne i dovoljno. Ponuda se stalno dopunjava novim printovima i proizvodima, i takav ritam odgovara i nama, ali i kupcima. Sve više vremena radimo na pronalaženju novih proizvoda i krojeva i sve više se bavimo planiranjem novih stvari. Već sad radimo na sledećem letu, a pola jesenje kolekcije je skoro spremno. Trudimo se da izraz limited edition kod nas bude zapravo pleonazam.

Kako je Dechko Tzar dobio Citzu Tzaricu?
To jednostavno ne ide jedno bez drugog.

Upoznajte nas s njom.
Svaki Tzar ima svoju Tzaricu koja je uz njega i koja ga prati. Možda čak i ne bi bio tzar bez nje. Mora da ima opasan smisao za humor.

Tanka je ta linija između nečeg što se ovde deklariše kao lokalpatriotsko i pogrešno u isto vreme. Najteže je zapravo pomiriti te stvari

Nedavno ste ostvarili saradnju sa Fiatom, a rezultat je majica koja se već viđa po gradu. Recite nam nešto više o tome?
Rezultat saradnje je zapravo to da nam je Fiat 500 u mat maslinastozelenoj boji postao službeno vozilo. Mislim da smo ga tzarski izbrendirali, tako da se on možda i više sreće po gradu od majice koju smo dizajnirali za njegov 61. rođendan. Svi koji su se našli na toj rođendanskoj žurki dobili su po primerak majice.

Just PAR EXCELLENCE! #dechkotzar #truckerhat #bracaburazeri #summer #summercollection #snapback #beachwear

A post shared by DechkoTzar | Braća Burazeri (@bracaburazeri) on Jul 17, 2018 at 8:34am PDT

Sada već radite na kolekciji za sledeću godinu? Kakvi su vam bliži i dalji planovi?
Da, trudimo se da se uozbiljimo i nastupimo jednog dana u inostranstvu kako treba i kako nekakvi standardi i protokoli na trade sajmovima nalažu. Istovremeno nam rad unapred i planiranje omogućavaju da obezbedimo bolje materijale i kvalitet kome stremimo.

The post DechkoTzar: Izraz limited edition kod nas je zapravo pleonazam appeared first on 42 magazin.

Pre nekoliko dana zvanično je izašao dokumentarac o životu velikog Alexandera McQueena. Počast njegovom radu odavaće se ne samo danas već i ubuduće, zato se modnom retrospektivom vraćamo na početak i obnavljamo zašto je Alexander McQueen ime koje će ostati velikim slovima zabeleženo na stranicama modne istorije.

Njegovo puno ime i prezime je Lee Alexander McQueen. Rođen 1969, živeo je do vrhunca svoje slave 11. februara 2010. kada je izvršio samoubistvo obesivši se u svojoj kući. Iako se spekuliše da je razlog njegovog samoubistva bila droga, depresija i anksioznost, razlog treba ostaviti po strani jer danas je Alexander veliki britanski dizajner i kreator visoke mode a ne tabloidna ličnost.

Alexander McQueen; Savage Beauty

Kao vodeća figura na čelu modne kuće Givanchy Alexander je radio između 1996. i 2001. godine, a brend sa svojim imenom osnovao je još 1992. Koliko je vredan njegov rad između ostalog govore i nagrade kao što je ona koja nosi naziv Britanski dizajner godine, i to nekoliko puta, kao i prestižna CFDA internacionalna nagrada za najboljeg dizajnera godine koju je odneo 2003.

Opšti utisak dok sedite u prvom redu je kao da ste zavirili u glavu idejnog tvorca i kao da hodate kroz njegov san kao posmatrač dok samo što ne dodirnete ta bića iz njegove mašte

Ako se vratimo unazad i pogledamo njegovo školovanje, ono što odmah upada u oči jeste to što je već sa šesnaest godina napustio školu i preorijentisao se na završavanje krojačkog kursa. Ubrzo počinje da radi kao šegrt i savladava krojački zanat, a zatim prelazi na novo radno mesto kao krojač pozorišnog kostima, a ne samo svakodnevne odeće.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Ova vrsta edukacije je upravo ono što mu je pomoglo da do najsitnijih detalja otkrije tajne krojačkog zanata i da kasnije kao modni dizajner sa lakoćom može da osmisli šta god poželi unapred imajući u glavi kako to može da se izvede, ne oslanjajući se na druge.

Vogue, 2010.

Kada stvaralac, u ovom slučaju modni dizajner, poznaje svaki korak koji vodi do finalnog proizvoda, onda je on kao prvi u tom lancu potpuno slobodan da proizvede bilo kakvu ideju bez ikakvog ograničenja. A rezultat je proizvod bez kompromisa! To je moguće samo kada idejni tvorac poznaje svaki segment procesa proizvodnje i sam može da realizuje svaku fazu u tom procesu od ideje do odevnog komada – skica, crtež, konstrukcija, kroj, materijal, detalj, sklapanje, ušivanje, detalj, stajling, fotografija, utisak… Tome je doprinelo i univerzitetsko obrazovanje.

Alexander McQueen

Naime, on je na svom poslu dobio referencu za upis na univerzitet, a pored toga njegov portfolio bio je izuzetno jak još tada, pa tako na osnovu ove dve stvari odmah upisuje Central Saint Martins College of Art and Design. Godine 1992. njegova diplomska kolekcija prodata je do poslednjeg komada od strane stilistkinje Isabelle Blow, koja od tada postaje njegov mentor sa idejom da ga pogura u karijeri, što je i uradila.

Pored mode, njegova strast bila je ronjenje, što se može primetiti kroz dizajn jer je često implementirao elemente iz podvodnog sveta u svoj rad

Rani radovi iliti prve kolekcije osmišljene su sa idejom da izazovu šok i kontroverzu kod publike, pa tako njegov rad postaje priznat od strane kolega, ali i popularan širom sveta, o čemu svedoči to što je već 1996. pravio odeću za godišnju turneju Davida Bowiea. Revija sa scenografskom idejom ljudskog šaha ili hologram Kate Moss samo su neki od efekata kojima je uspevao da izazove šok kod publike.

Alexander McQueen; Jesen-zima 2009.

Drama i ekstravagancija su dve reči kojima su kritičari najčešće opisivali njegove revije, a inovativne tehnologije i drugačiji pristup modi su ono što je uvek bilo iznenađujuće svima.

Alexander McQueen; Proleće-leto 1999.

Spektakularne revije o kojima se pričalo danima bile su kao umetnički performans počev od scenografije do kostima iliti odeće, pa sve do aktera jer Alexander je pažljivo birao svoje modele. Opšti utisak dok sedite u prvom redu je kao da ste zavirili u glavu idejnog tvorca i kao da hodate kroz njegov san kao posmatrač dok samo što ne dodirnete ta bića iz njegove mašte. Jedna od takvih revija nosi naziv Savage Beauty. Isti naziv odabran je i za posthumnu izložbu 2011. godine u The Metropolitain Museum of Art u Njujorku.

Lady Gaga and Daphne Guinness, Vogue 2009.

Već 2007. godine imao je butike u Londonu, Njujorku, Los Anđeesu, Milanu i Las Vegasu, a klijenti su mu bili Penelope Cruz, Nicole Kidman, Sarah Jessica Parker, Rihanna, Bjork i u to vreme jedna od najpopularnijih javnih ličnosti Lady Gaga.

Editorijal “The Girl From Atlantis”; Vogue 2010.

Pored mode, njegova strast bila je ronjenje, što se može primetiti kroz dizajn jer je često implementirao elemente iz podvodnog sveta u svoj rad.

Kada stvaralac, u ovom slučaju modni dizajner, poznaje svaki korak koji vodi do finalnog proizvoda, onda je on kao prvi u tom lancu potpuno slobodan da proizvede bilo kakvu ideju bez ikakvog ograničenja

On je izvršio samoubistvo obesivši se u svom stanu uz poruku: „Vodite računa o mojim psima, žao mi je, s ljubavlju Lee.“ Svečanoj sahrani prisustvovalo je preko 2.500 zvanica, među kojima su bile poznate ličnosti kao što su Kate Moss, Bjork, Anna Wintour i drugi. Veliki deo bogatstva ostavio je u dobrotvorne svrhe organizacijama za zaštitu životinja.

Alexander McQueen; Savage Beauty

Iako se njegov život završava onog trenutka kada je sam to odlučio, te 2010, kada je imao 40 godina, u njegovoj kući u Londonu, priča o njegovom životu će se još dugo pričati jer trag koji je ostavio neprestano inspiriše nove generacije koje dolaze.

The post Alexander McQueen: Dizajner koji je stvarao čitav novi svet, a ne samo modu appeared first on 42 magazin.

Ako ste savladali najjače utiske s Nedelje mode u Londonu, onda imate podlogu za modni small talk ovih dana, a evo još jedne lekcije koja će vam pomoći da proširite svoju temu. London je poznat po tome da tu nema pravila – apsolutno je sve moguće videti na ulicama i sve je uhvaćeno objektivom street style fotografa. Od više je više stajlinga, preko casual i biznis stila, pa sve do svedenog minimalizma. Sve u svemu, utisak je da je svako svoj, niko se ne povinuje ovoj prestonici i svoj stil prilagođava u skladu s mentalitetom, što nije uvek slučaj kada je reč o Nedelji mode u Parizu ili Milanu. London jednostavno daje tu slobodu. A kako je ona izgledala, videćete u galeriji koja sledi.

P.S. Sačuvajte neku fotografiju, nikad se ne zna kada će vam zatrebati dodatna inspiracija!

[See image gallery at 42magazin.rs]

The post Londonski modni marš appeared first on 42 magazin.

Dok traje modna groznica iz nedelje u nedelju, hvatamo svaki detalj što s revija i iz prvih redova, što iz bekstejdža i sa ulica. A kada se sve završi, u glavi ostaju najupečatljivije slike, odnosno oni dizajneri koji su ostavili najjači utisak. Ove nedelje London je bio prestonica modnog univerzuma, a u naša top 3 ušli su Burberry, Mary Katrantzou i J. W. Anderson, evo i zašto.

Burberry

Čuveni trenč s Burberry etiketom, osim što je neprevaziđen komad, on je skoro sinonim za London, ali i za ovu modnu kuću. Iz godine u godinu kroj se pomerao, redizajnirao i ponovo vraćao na isto. Tako je i sada, samo je akcenat na kariranom desenu. No, iako nismo uvek mogli da pretpostavimo kako će izgledati klasični i inovativni modeli jedne Burberry kolekcije, bar smo mogli da je smestimo u kategoriju kome je ona namenjena. A u proleće-leto 2018. Christopher Bailey okreće se mlađoj populaciji, pa su modeli stilizovani tako da ostave kul, a ne uštogljen utisak. To potvrđuju i reči samog dizajnera koji kaže da je želeo da bude više iskren, a manje ukočen, da sve izgleda realno i urbano – kao na ulici.

Mary Katrantzou

Vreme je za vatromet boja, printove i florale kako to proleće diktira. Svojom kolekcijom dizajnerka je deo fantazije iz svoje mašte prenela na pistu. To je obično klizav teren, pa se svedemo na haljine a la Lepotica i Zver, što ovde apsolutno nije slučaj. Iako bi mnogi umetnici želeli da budu rasterećeni i stvaraju poput petogodišnjaka, ona je jedan od njih, samo malo drugačija. Za ove modele ona se zapitala kako bi dečji crteži i njihove male kule od kockica izgledale kada se provuku kroz segment visoke mode. Hmmm, visoka moda i Lego kocke, pa zašto da ne! Rezultat su modeli koje vidite u galeriji.

J. W. Anderson

Normalno, smireno i mono- jesu dve reči i jedan prefiks kojima dizajner opisuje svoju kolekciju. Kako kaže, medijska histerija te nekad natera da zastaneš, povučeš se i vratiš osnovama koje su ti dobro poznate. To je i uradio sa svojom kolekcijom, sveo je sve na suštinu i rešio se suvišnih detalja koji su prolazni. Na jednostavnim krojevima J. W. Anderson ponovo je uspeo da svi online pogledi i oči iz prvog reda budu upereni u njegov rad.

Vidimo se u Milanu!

The post 1, 2, 3, bang! London Fashion Week appeared first on 42 magazin.

Beograd je na još jedan, sportski način deo društva najvećih svetskih metropola budući da je i kod nas osnovana adidas Runners zajednica (AR), popularni sportski klub koji okuplja ljude sa svih meridijana. Time se prestonica Srbije pridružila Londonu, Berlinu, Parizu, Tokiju i drugim velikim gradovima koji su već deo ovog globalnog trkačkog pokreta.

Treninzi i radionice su besplatni i biće realizovani uz nadzor profesionalnih i stručnih trenera

Kroz povezivanje različitih ljudi sličnih ciljeva, adidas Runners donosi jedno sasvim novo iskustvo ljubiteljima trčanja. Ovaj pokret ujedinjuje sve one koji žele više od treninga, više od trčanja, više od običnog sportskog kluba. One koji žele zabavu, ali na ozbiljniji način.

„Mi smo zajednica, prijatelji, porodica i trkači. Sa ponosom mogu da kažem da smo mi prvi članovi adidas Runners pokreta u Srbiji. Za nas ovo nije još jedan vid rekreacije, već istinska filozofija života. Želimo da među naše članove primimo sve istomišljenike i apsolutno je nebitno da li neko iza sebe ima pet, šest maratona ili je na samom početku. Važno je da nas spaja isti cilj, a to je želja da budemo najbolja verzija sebe“, istakao je Marko Tomić, kapiten tima i dodao: „Treninzi i radionice su besplatni i biće realizovani uz nadzor profesionalnih i stručnih trenera, a kroz pažljivo osmišljeni program svako će imati priliku da ostvari svoje trkačke ambicije.“

Pokret ujedinjuje sve one koji žele više od treninga, više od trčanja, više od običnog sportskog kluba, one koji žele zabavu, ali na ozbiljniji način

Osim što će se treninzi održavati na zanimljivim lokacijama, dinamičnost celom projektu daće i različiti sadržaji koje je pažljivo osmislio tim stručnjaka trenera. Kako bi se adekvatno uklopio u tim, svakom članu će se pristupiti individualno u skladu sa trenutnom fizičkom spremnošću, a na raspolaganju će imati i profesionalne savete o zdravlju.

Prestonica Srbije pridružila se Londonu, Berlinu, Parizu, Tokiju i drugim velikim gradovima koji su već deo ovog globalnog trkačkog pokreta

Za više informacija o adidas Runners Beograd pokretu, treninzima i načinu učlanjenja, posetite zvaničnu Facebook grupu adidas Running Belgrade, a preko lokalnog haštaga #TakeChargeBelgrade delite svoja iskustva i napretke sa drugim trkačima.

The post U korak sa svetom – adidas Runners Beograd appeared first on 42 magazin.

Sam pogled na mladu umetnicu Anu Rajčević u radnom okruženju studija u Berlinu dovoljno govori o njenom vanvremenskoj angažovanosti i metafizičkim interesovanjima. Poput modernog doktora Frankenštajna, ona modelira svoje skulpture kao ekstenzije ljudske pojavnosti, beskompromisna prema očekivanom, surova prema bilo kakvoj naznaci manjka perfekcije.
Ana je stvaralac neponovljive individualnosti, kompleksne veštine i jedinstvene poetike. Ne pripadajući krugu povodljivih autora koji lamentiraju nad aktuelnim izazovima vremena, ona pravi radove za aktivne posmatrače, spremne da se suoče sa novim sobom koji se promalja iz njenih struktura.

Poput  modernog doktora Frankenštajna, ona modelira svoje skulpture kao ekstenzije ljudske pojavnosti, beskompromisna prema očekivanom, surova prema bilo kakvoj naznaci manjka perfekcije

Posetili smo umetnicu u njenom berlinskom studiju gde provodi najviše vremena (kad nije u Londonu), modelujući novu stvarnost, baziranu na evolutivnim regeneracijama i istraživanju fiktivnih mogućnosti mutacije kako materijala kojima radi, tako i značenja koje mu bespoštedno dodeljuje. U svojim nekad ironičnim ambivalencijama Ana miri suprotnosti: nemoguće i moguće, figurativno i apstraktno, nasilno i senzualno, egzistencijalističko i hedonističko… Duga, gotovo vilinska kosa zaštitni je znak po kom je umetnica prepoznatljiva, a koji lako može da zavara da je reč o snenoj i nežnoj personi – lucidni iskričavi pogled zaokružuje utisak da, ako postoje paralelni svetovi, jedan od njih jeste svakako rezervisan za ovu intrigantnu mladu personu i armiju njenih mutanata koji će rado da vas prime u svoje krdo.

Njen lucidni iskričavi pogled zaokružuje utisak da, ako postoje paralelni svetovi, jedan od njih jeste svakako rezervisan za ovu intrigantnu mladu personu i armiju njenih mutanata

Kako bi sebe opisala u pet reči?
Book of Imaginary Beings.

Koje materijale najčešće upotrebljavaš u svom kreativnom procesu?
Početni materijali za rad su uvek vosak ili glina, koje koristim za oblikovanje same trodimenzionalne forme jer pružaju širok spektar mogućnosti u izradi. U finalnom procesu uglavnom radim sa savremenim materijalima koji se koriste prvenstveno u nauci i medicini, kao što su, između ostalih, prirodni i sintetički polimeri i kompoziti: gume, silikoni, sintetička i akrilik smola, kao i lateks. Ono što me kontinuirano fascinira kod ovih materijala jeste mogućnost mutacije i transformacije same materije, iz tečnog u čvrsto, krutog u fleksibilno, prozirnog u neprozirno. Bezbrojne mogućnosti su uvek dovoljan prostor za eksperiment i usavršavanje.

Ono što me kontinuirano fascinira kod ovih materijala jeste mogućnost mutacije i transformacije same materije

Šta te najviše privlači kod ljudskog tela koje stavljaš u centar svog stvaranja?
U svom radu preispitujem opštu ideju čovečanstva kroz praksu koja obuhvata skulpturu, dizajn i konceptualnu umetnost. Nazivam ih nosivim skulpturama, artefaktima, arhitekturom tela, umetničkim protezama i kroz različite discipline u umetnosti i dizajnu, preispitujem povezanost između umetnosti, tehnologije i nauke. Kroz rekonstrukciju ljudske figure, doživljavanje novih oblika i formi, kreiranje i preoblikovanje ljudske siluete, ja dovodim u pitanje naše ideale o lepoti i pojmu normativnog, odnosa racionalnog i nesvesnog, uma i tela, odnosa čoveka i životinje, kao i čoveka i tehnologije.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Šta znači biti čovek danas?
Oduvek sam bila zainteresovana za anatomiju tela, njenu funkcionalnost i kapacitete, kao i za deformaciju i limite. Za mene telo predstavlja bazu na kojoj gradim slojeve, strukture i koncepte. Zanimaju me teme evolucije i mutacije. Kako je evolucija uticala na razvoj i promene nas samih i našeg okruženja i kako to danas radi tehnologija, pitanja su kojima se stalno poigravam. Kako se estetski koncepti menjaju kroz generacije, kako su uopšte nastali, kuda idu i da li je moguće promeniti ih?

Za mene telo predstavlja bazu na kojoj gradim slojeve, strukture i koncepte. Zanimaju me teme evolucije i mutacije

Pre osam godina si u beogradskom klubu Tube imala reviju Unhuman, na kojoj si prikazala urbane ratnike u koži i oklopima koji ih čine ne-smrtnim. Da li imaš u planu još neke izlete u modu i kakve?
Za sada ne. Fokus su mi nove nosive skulpture, koje će biti izlagane tokom 2018. godine u muzejima u Austriji, Španiji, Holandiji, Švedskoj i Švajcarskoj.  Takođe, trenutno sarađujem s Istraživačkim centrom neurorobotike (NRL) u Berlinu i naučnim saradnikom Univerziteta umetnosti (UDK) Markom Donarumamom na projektu Artficijalne inteligencije (AI) pod nazivom Amygdala. U pitanju je izgradnja AI Robota i ja sam zadužena za celokupni dizajn i vizuelni koncept, kao i za fabrikaciju ideje.

Radila si kostimografiju za eksperimentalni balet Empathy u izvođenju kompanije Neon Dance, koliko je zahtevno bilo prebacivanje sa individualnog na grupni projekat?
Ne previše. Rad sa Adrijene Hart, koreografkinjom i direktorkom Neon Dancea, veoma je slobodan i uzbudljiv. Adrijene voli da spaja umetnike iz različitih sfera, i u slučaju projekta Empathy tim se sastojao iz grupa Efeterklang iz Danske, zadužene za muziku, Numen for Use, scenografa Svena Jonka i mene, zadužene za kostim iliti nosive artefakte i rekvizite. Svako je dao sopstveni pristup i interpretaciju teme, i na taj način grupni rad pretvorio se u neku vrstu umetničke konverzacije.
Sa Adrijene radim opet na novom projektu, koji će biti još uzbudljiviji. Naziv komada je Puzzle Creature i inspirisan je životom i radom umetničkog dua Arakawa i Gins (Japan/NYC). Probe su već počele u Barbican Centreu u Londonu, gde smo koreografkinja i ja razvijale koncept i strukturu celog komada, a premijera je zakazana za leto 2018. u Tokiju.

Moje skulpture predstavljaju savremenu unakrsnu sliku čoveka i životinja, novo atemporalno biće koje ne pripada ni prošlosti ni budućnosti

Reci nam nešto o svojoj seriji skulptura The Other Side of Evolution po kojoj si postala prepoznatljiva u svetu.
Animal – The Other Side of Evolution jeste projekat koji je nastao kao deo mog magistarskog rada na Univerzitetu umetnosti u Londonu 2012. Prvenstveno baziran na preispitivanju odnosa između čoveka i životinje, kao i čoveka i tehnologije, ovaj projekat je na neki način obeležio nov početak u mom stvaralaštvu. Zasnovane na vizuelnoj interpretaciji životinjske i ljudske komparativne anatomije, i istraživanju koncepta mutacije i evolucije, skulpture predstavljaju savremenu unakrsnu sliku  čoveka i životinja, novo atemporalno biće koje ne pripada ni prošlosti ni budućnosti. Sami komadi imaju dvojaku ulogu – kao skulpture, ovi umetnički objekti izlagani su u galerijama i muzejima širom sveta, ali onoga trenutka kada su na telu, oni dobijaju drugačiji kontekst i postaju luksuzni modni artefakti. Meni je zanimljiva ta dvojaka priroda, kontradikcije i kontrasti su stvari kojima volim da se bavim i kojima volim da se poigravam u svom radu.
Ova serija nosivih skulptura donela mi je ukupno tri velike nagrade: nagradu Univerziteta umetnosti u Londonu za najbolji projekat 2012, London SEED nagradu za mlade talente 2013. i najznačajniju nagradu u oblasti umetničkog dizajna u Italiji – IT’S 2012. Takođe, projekat je bio nominovan za glavnu nagradu Bijenala umetnosti i dizajna u Sent Etijenu u Francuskoj 2014.

Kao skulpture, ovi umetnički objekti izlagani su u galerijama i muzejima širom sveta, ali onoga trenutka kada su na telu, oni dobijaju drugačiji kontekst i postaju luksuzni modni artefakti

Privlači te koncept evolucije i mutacije, da li misliš da previše hibridizacije može narušiti prirodnu dinamiku i obezbediti nam pakao na Zemlji u budućnosti?
Ne. Mutacija je sastavni deo evolucije i sastavni deo života. Za mene lično mutacija predstavlja oblik rekonstrukcije i time se i bavim u svom radu.

Osim nauke i tehnike u tvojim radovima se provlači i ideja seksualnosti, da li preterano  konzumiranje erotike u medijima dovodi do otupelosti ili to zavisi od konzumenta?
Ne znam da li ovde pričamo o erotici ili pornografiji, za mene su to veoma zasebne celine. Kako god, verujem da zavisi i od osobe koja konzumira i od toga šta konzumira. Kroz istoriju umetnosti, seksualnost se pojavljuje u svim granama umetnosti kao manje ili više važan segment. U mojim radovima ideja seksualnosti se provlači kroz njeno preispitivanje, ali ne predstavlja glavnu temu istraživanja.

Jutarnji smoothie & yoga rave sa prijateljima u Londonu, od šest do devet ujutro, pre nego što se svi razbeže na posao, čine jedan moj netipičan dan

Opiši nam jedan svoj uobičajeni dan.
Klasičan dan bi izgledao ovako: uz jutarnju kafu odgovaram na mejlove. Posle toga pravo u atelje i uveče, ukoliko ne zaglavim u ateljeu previše dugo, odem na jogu ili na piće s prijateljima. Ako nisam u ateljeu, onda sam verovatno na putu zbog neke izložbe ili projekta.

A netipičan?
Jutarnji smoothie & yoga rave sa prijateljima u Londonu, od šest do devet ujutro, pre nego što se svi razbeže na posao. Ili spontani odlazak na jezero u okolini Berlina, uz dobro vino, knjigu i društvo.

Da li imaš svoj guilty pleasure?
Volim da sanjarim.

Kad planiraš da se zaustaviš i na čemu?
Ne planiram da se zaustavim. Ponekad se osećam kao da sam tek počela.

The post Ana Rajčević: Mutacijom dovodim u pitanje ideal lepote appeared first on 42 magazin.