U Savamali, beogradskom centru urbane kulture, nedavno je otvoren Share Square, prvi kafić u Srbiji koji funkcioniše po principu korišćenja po satu. To znači da gosti ovog neobičnog kafića u Koče Popovića 4 pri izlasku iz lokala ne moraju da zatraže račun za kafu, čaj ili sok, već jednostavno plaćaju onoliko koliko su vremena proveli u njemu.

Koncept je nastao po ugledu na online društvene platforme kao što su YouTube i Udemy, koje pružaju mogućnost amaterima i hobistima da podele svoja znanja i veštine, te da od njih i zarađuju

Ovo je jedini kafić u Srbiji koji za istu cenu pruža neograničene količine kafe i bezalkoholnih pića, grickalice, optički internet, i to u prostoru od 600 metara kvadratnih koje ljudi mogu koristiti kao otvoreni prostor za rad, sastanke ili jednostavno provođenje vremena sa prijateljima.

Share Square je jedinstven i zbog činjenice da u njemu svako može da se prijavi da drži časove ili da ih pak sluša. Koncept je nastao po ugledu na online društvene platforme kao što su YouTube i Udemy, koje pružaju mogućnost amaterima i hobistima da podele svoja znanja i veštine, te da od njih i zarađuju.

Ovaj prostor nudi svojim korisnicima četiri specijalizovane učionice za držanje predavanja, uključujući veliku i moderno opremljenu kuhinju, sobu za IT, prostor za profesionalno šminkanje, kao i sobu za muziku.

Obezbeđena je i multifunkcionalna prostorija koja se može koristiti za sve druge oblasti, od učenja jezika do pravljenja origamija.

Osnivač ovog prostora Ryo Ragland objasnio je ideju koja stoji iza Share Squarea: „Koncept Share Squarea nastao je usled činjenice da na online društvenim mrežama postoji ogromna potražnja za razmenom veština i znanja, dok takav koncept ne postoji u realnom životu. Proveli smo dosta vremena u pronalaženju najboljeg načina da prenesemo privlačnost društvenih mreža u fizičku platformu koja će ljudima omogućiti da se povezuju na mnogo smislenijem nivou, dok smo istovremeno zadržali aspekte koji čine online svet privlačnim: pristupačnost, jednostavnost, mogućnost da eksperimentišu i isprobavaju nove stvari, a da ne moraju da se posvete na duži rok ili potroše mnogo sredstava. Svi mi vodimo vrlo užurbane i zahtevne živote, tako da u svoje slobodno vreme radimo stvari za koje je potrebno najmanje truda. Share Square ima potencijal da pruži malo te fleksibilnosti koja nam je potrebna, dok nam u isto vreme omogućava da obogatimo svoj društveni život na konstruktivan i raznolik način.“

[See image gallery at 42magazin.rs]

U svetu koji je orijentisan na internet i društvene mreže ovakvo mesto biće osveženje jer će posetioci moći da se upoznaju i komuniciraju sa ljudima sličnih interesovanja, i to uživo, u realnom vremenu i prostoru. Međutim, iskorišćene su i prednosti online sveta, pa se zainteresovani na sajtu www.sharesqua.rs brzo i jednostavno mogu registrovati i dopuniti svoj račun, pregledati dostupne časove i prijaviti se na njih, oceniti instruktore, a na istom mestu se lako mogu prijaviti da i sami postanu instruktori.

Iza Share Squarea stoji neprofitna organizacija Coordinaide, čija je misija da kreira jake osnove za jačanje lokalnih zajednica povezivanjem pojedinaca, grupa, organizacija i kompanija. Jedno od ključnih načela organizacije Coordinaide jeste da kroz građenje i koordinaciju jakih društvenih mreža u realnom svetu zajednice mogu da stvaraju i obezbeđuju resurse i postižu svoje ciljeve kroz saradnju sa obostranom korišću i bez pomoći sa strane.

The post Share Square: Prvi kafić gde plaćate sate, a ne piće! appeared first on 42 magazin.

Nekako se čini da danas imamo tri osnovne potrebe – za dobrom hranom i pićem na prijatnim mestima, za dešifrovanjem Facebooka i Instagrama kao osnovnim alatima za marketing ili selfmarketing, zavisno od izbora biznisa, i poslednja je, naravno, najkompleksnija – što potvrđuje Urošev odgovor na poslednje pitanje – a mislimo na ljubav.

Pre pet godina bio si direktor Centra za kulturu u Knjaževcu, jednog dana si samo odlučio da sutra daješ ostavku i seliš se, zar ne?

Moram da kažem da to nije potpuno tačno. Da sam rešio da „sutra“ dam ostavku, pitanje je da li bih danas bio ovde ili
 i dalje na tom mestu. Tog dana rešio sam da „danas“ dam ostavku i bez ikakve ideje o budućnosti odmah napustim sve što sam gradio godinama. To je svakako najrizičnija i najveća odluka koju sam doneo u životu.

Do ključa uspeha nije lako doći, ali su koraci prilično poznati i jasni. Učenje, vežba, istrajnost, hiljade grešaka. Ali kada konačno dođete do ključa, faliće vam brava. Za ljubav je potrebno dvoje

Kada uložiš celog sebe u neki projekat i više od toga, a povrh svega veruješ u njega 
i on daje rezultate kao tvoj centar koji je prepoznala i prvi put u Srbiji finansirala Evropska unija,
 šta bude kap u čaši koja te natera da odustaneš i nastaviš dalje?
Centar za kulturu u Knjaževcu je u tih nekoliko godina postigao rezultate, tako jasne i nikada neizbrisive, da je glupo biti skroman. Uostalom, skromnost ne smatram vrlinom, bar ne u ovom društvu. Projekti sa EU, izložbe originalnih dela Salvadora Dalija, Gustava Klimta, svih najvećih jugoslovenskih slikara… Zatim, grandiozni koncerti svih najvećih zvezda Balkana… Naši najpoznatiji glumci sa svojim predstavama, folklorni ansambli iz celog sveta, rok bendovi iz Njujorka, slikari iz Italije…
 Uz sve to, ozbiljno organizovane i vođene sekcije najrazličitijih profila, koje su u svakom trenutku imale upisani veći broj
 dece od škola u gradu. Kada takav posao radite na način na koji sam ga ja radio, onda to ima ozbiljnu cenu,
 bilo da je merite kroz novac, prijatelje, porodicu, zdravlje… Iako je mnogo kapi različitog sadržaja prošlo što kroz grlo,
 što niz obraze – u tom trenutku nije postojala neka posebna kap. Jednostavno se tog dana mozak ubacio u šestu brzinu
 i doneo odluku, koju već treću godinu preispitujem svake noći. Na sreću, u poslednje vreme sa osmehom.

Kako je teklo dalje dok nije nastao sajt Gde i Kad?
Narednih mesec dana proveo sam u iznajmljenom „stanu“ na Dorćolu, za koji su me ubeđivali
 da ima 13 kvadrata. I danas sam siguran da je imao bar duplo manje. Telefon mi je bio pun kontakata raznih umetnika
 kojima sam bio domaćin u Knjaževcu i uvek sam razmišljao o tome kako sam sa mnogima toliko dobar da ih mogu zvati u pola noći kada mi bude bilo potrebno. Evo, prošle su tri godine, većina njih i dalje ne zna da živim u Beogradu. Jednostavno,
 nisam mogao da tražim pomoć. Tada je bukvalno u par dana nastao portal Gde i Kad. Ideja je bila jako jednostavna,
 a proizašla je iz mojih nekadašnjih čestih dolazaka u Beograd na razne sastanke. Obično sam ja bio taj koji bira mesto,
 a ja mesta nisam znao. Živimo u 21. veku, pa sam kapirao da je normalno da taj problem rešim pomoću interneta, ali ja tada nisam pronašao sajt na kome mogu videti lepe restorane ili kafeterije. Nalazio sam samo
 one sajtove koji se bave kafanama ili modernim mestima, gde izlaze mladi, a danas su nešto između kafane, kluba
 i diskoteke sa narodnom muzikom. Nemam apsolutno ništa protiv takvih mesta, ali sam tražio nešto drugo. Tog trena,
 kada sam zaključio da Beogradu fali takav portal, nacrtao sam ga na papiru, taj papir odneo momcima koji izrađuju
 sajtove, oni su za nedelju dana završili posao, ja za to vreme otvorio stranice na društvenim mrežama, podneo papire
 za otvaranje agencije i već narednog ponedeljka je sve funkcionisalo. Sajt i danas izgleda isto kao i probna verzija
 koju sam prvi put pogledao i odobrio.

Puno sam osvajao u životu. Vreme je da prestanem sa osvajanjem i trčanjem za nečim što, kada ga stignem, promeni svoj oblik

Beograd na prvi pogled ima raznorazna mesta, ali kada se sve filtrira, ostaju biseri
 koji pariraju svetskim standardima po atmosferi, gastronomiji, dizajnu enterijera i muzici. Kako se oni pronalaze?
U Beogradu definitivno postoje mesta koja pariraju svetskim standardima, i jako mi je drago da vidim da ta mesta rade sve bolje, a da se fine dining koncept polako prihvata u našem glavnom gradu.
 Čini mi se da su ti standardi u Beograd stigli nekako odjednom i da on nije bio spreman za njih.
 Možda je i to normalan proces. Nije isključeno da sam ja to doživeo na pogrešan ili jednostavno na drugačiji način zbog manjka znanja i iskustva. Ipak, u Beogradu postoje mesta poput Madere, Franša ili Kluba književnika, ali ja za njih znam tek par godina. Nije realno da ja ocenjujem takve institucije. Na kraju krajeva, moja agencija bazira
 se na znanjima iz marketinga i samo ljubavi prema gastronomiji.

Koji lokal te je posebno iznenadio u poslednje vreme, da si pomislio da toga nikada neće biti u Beogradu?
Definitivno Mandala. Jedan od retkih restorana koji ima vrlo jasnu priču i koja ne spada samo u hranu, ili samo u pića, ili u nešto što je trenutno moderno. U njemu ima puno povezanih stvari koje čine neki lifestyle potreban Beogradu. Atmosfera, duhovne vrednosti, fantastičan veganski meni (u kome ne znam šta mi se više dopada, iako nisam vegan), detalji u restoranu, hrana koja stiže direktno sa farme, prodavnica organske hrane u okviru restorana, terasa sa 
jednim od najlepših pogleda koje sam video u Beogradu i nešto što mogu da opišem kao mir.

Osim portala Gde i Kad paralelno vodiš agenciju koja nudi usluge promovisanja putem socijalnih mreža.
 To je došlo spontano ili kao finansijska potreba u tom trenutku?
Sajt (portal) jeste i dalje svakako baza svakog biznisa na internetu, ali je sve jasnije da ogroman broj ljudi kao pretraživače koristi društvene mreže i da se na bilo koji sajt odlazi baš preko društvenih mreža. Danas baviti se ovakvom vrstom posla 
i imati sajt a ne koristiti društvene mreže jeste kao namigivati devojci u mraku, ti znaš šta radiš, ali niko drugi to ne zna.
 Da bismo razvili naš biznis, morali smo da razvijamo i naše stranice na društvenim mrežama. To je podrazumevalo mnogo guglanja, mnogo čitanja, puno odlazaka na sva moguća predavanja, seminare, kurseve. Onda smo jednog dana dobili pitanje: „Vi to mnogo lepo radite, da li hoćete i za nas?“, i tako je krenulo. Od posećivanja kurseva došli smo
 do toga da, između ostalog, danas i držimo kurseve. Ove jeseni je naša agencija učestvovala u projektu Regionalne agencije za razvoj istočne Srbije, koji je podržala Razvojna agencija Srbije, u kome je kroz naše prezentacije,
 kurseve i radionice prošlo preko 300 zadovoljnih učesnika, a uskoro će svetlost dana ugledati i jedno štampano izdanje koje će biti od pomoći svim početnicima u ovom poslu.

Community manager je relativno novo zanimanje kod nas, iako potreba za njim postoji mnogo duže nego što ono postoji, šta ono podrazumeva u tvojoj firmi, tj. kako ga ti definišeš?
Najveća promena koja se desila u marketingu jeste to što je komunikacija postala dvosmerna. Ranije, kada pustite reklamu na TV-u ili radio-stanici, ili objavite članak u nekom magazinu, to je to. Nemate povratnu informaciju. Možda je dobro, možda je loše, ali to je kraj procesa i onda čekate efekte. Sada 24 sata dnevno komunicirate sa svojom publikom. Oni koji misle da to podrazumeva da odgovorite na pitanje „od koliko radite“ sa „od osam“ neće uspeti u tom poslu. Oni koji ukapiraju da je cilj da svojom objavom nateraju potencijalne kupce ili klijente da pošalju poruku, a da je zvuk poruke trenutak istine kada posao tek počinje imaju šanse u zanimanju koje nije bez razloga jedno od najtraženijih na svetu.

Danas nije dovoljno samo razumeti kako funkcioniše Facebook da biste nekog zastupali, već i filozofiju i njegove poslovne ciljeve, zatim estetiku, način komunikacije i sl. U čemu se razlikuju, a gde poklapaju realan i online social marketing?
Ja iskreno često nailazim na mišljenja ljudi koje jako poštujem, a potpuno su suprotna od mojih po tom pitanju. Glupo je reći da se ovim poslom možete baviti bez ikakvih znanja iz tradicionalnog marketinga. Ali morate imati i osnovna znanja iz istorije, dizajna, fotografije, novinarstva i psihologije. Digitalni marketing funkcioniše po potpuno drugačijim, često i suprotnim pravilima od tradicionalnog, a opet, baš zbog toga, nekad mi se čini da je lakše obučiti nekog ko ništa ne zna od nekog ko se godinama bavio tradicionalnim marketingom jer mnoga znanja iz tog segmenta postaju neznanja kada pređete u digital, a jako je teško odbaciti principe po kojima nešto radite dugo. Ja sam imao sreću da me je životni put vodio tako da sam završio Fakultet primenjenih umetnosti, da sam se godinama bavio dizajnom, vodio štampariju koju sam nasledio od oca, u kojoj sam pravio i vizit-karte za automehaničare, ali i da sam među klijentima u jednom trenutku imao kompanije kao što su Moschino, Paul Smith, Voile Blanche, da sam kratko bio i urednik radio-stanice, pored već najbitnijeg posla u Centru za kulturu. Taj ludi skup iskustava i osećaj za lepo koji sam nasledio od majke i oca bili su temelj nadograđivan učenjem poslednjih godina.

Jeftino a dobro ne postoji i ne mogu da razumem da neko stvarno misli da će prevariti ceo sistem uz pomoć nekoliko sekundi guglanja i 200 dinara

Tvoja firma danas ima oko tridesetak klijenata kojima vodite stranice, kako to uspevate s obzirom na to da to zahteva celodnevnu posvećenost jer Facebook je živa stvar koja mora da se prati u realnom vremenu i deluje u skladu sa tim?
Na jedini mogući način. Apsolutnom posvećenošću svakom klijentu, neprihvatanjem većeg broja poslova od onog koji smo sposobni da obavimo i najboljom mogućom organizacijom. Prevazišli smo problem koji inače imaju velike agencije, a to je da rade po difoltu i da im stranice klijenata liče jedne na druge. Nekoliko nas se bavi početnim postavljanjem strategije nastupa, fotografije rade različiti fotografi, tekstove pišu različiti ljudi i na kraju stranice vodi opet više nas, a ponekad se i menjamo, ukoliko dođe do zasićenja.

Explore Feed je nedavno uveden i to je mnogima izgledalo kao social apokalipsa, kako si ga ti video i kako ste reagovali na novonastale uslove?
Explore Feed je samo eksperiment koji je Facebook uveo u nekoliko zemalja, među kojima je i Srbija. Taj eksperiment ne bi trebalo da traje predugo i pretpostavljam da će se nakon toga sve vratiti na staro. Postoji i mogućnost da se, ako pokaže dobre rezultate, uvede u sve zemlje, ali ja u to ne verujem. Sa druge strane, nama to uopšte ne smeta jer smo agencija koja voli da uči i usavršava se, a Facebook je tu da nam uzima novac za to što nam pruža. Samim tim to znači da oni nikada neće uvesti nešto što je nemoguće koristiti i na taj način izgubiti ljude od kojih zarađuju. Promene u digitalnom marketingu dešavaju se na dnevnom nivou i oni koji to ne mogu da prate izgubiće trku, a njihovi klijenti preći će kod onih koji prate, uče i usavršavaju se. Takvo čišćenje donosi i zdraviju i ozbiljniju konkurenciju, a samim tim će i klijenti dobijati kvalitetnije odrađen posao. Ništa strašno, naprotiv.

Danas je sve u brojkama, lajkovima, foloverima, šarovima i to je ono po čemu je većina počela privatno i poslovno da meri ljude/stranice. To ima svoju cenu i može da se kupi. Tvoje mišljenje?
To ima dve cene. Prva je jako mala, a to je sama kupovina pratilaca i lajkova. Bukvalno za par stotina dinara možete kupiti na hiljade pratilaca. Ja sam se nekako celog života vodio onim da jeftino a dobro ne postoji i ne mogu da razumem da neko stvarno misli da će prevariti ceo sistem uz pomoć nekoliko sekundi guglanja i 200 dinara. Nakon te male cene dolazi ona visoka cena koju plate ovi lakoverni koji to i urade, i to čim postave prvi naredni post i on krene da se prikazuje novim pratiocima, koji u realnom životu ne postoje, koji ništa od njih neće kupiti, koji neće postati novi klijenti, ali će zauzeti ogroman procenat u broju profila koji su videli njihovu objavu. Najjednostavnije rečeno, broj stvarnih ljudi koji će videti njihove buduće postove će od tog trenutka biti mnogostruko manji. Onda tek počinju muke, a završavaju se obično, opet u Googleu uz pitanje „How to remove fake followers?“ Da tu ne bude kraj mukama, uglavnom ne postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje.

Najveća promena koja se desila u marketingu jeste to što je komunikacija postala dvosmerna

Da li znaš da prepoznaš fake i prave brojke i kako?
Ljudi koji se aktivno bave ovim poslom uglavnom mogu da ih prepoznaju već na prvi pogled. Ja znam koliki je otprilike realan broj ljudi koji može da prati određenu vrstu restorana, ali i drugih biznisa. Znam koliko je vremena za šta potrebno, znam koji način rada donosi pratioce a koji ne, na kraju znam i kako uglavnom izgledaju fake profili, kakva su im imena, kakve profilne fotografije, kakav sadržaj – pa jednostavno pregledam samu stranicu koja me interesuje i njene pratioce. Sa iskustvom i informacijama dolazi i mogućnost da bez provere odmah ukapirate neke stvari, ali vam mogu pomoći i razni alati preko kojih možete na primer otkriti da je 60 odsto pratilaca neke naše narodne pevačice iz Konga, Ekvatorijalne Gvineje, Mozambika i Svazilenda

Šta bi savetovao onima koji počinju, šta je ključ online uspeha?
Do ključa nije lako doći, ali su koraci prilično poznati i jasni. Učenje, vežba, istrajnost, hiljade grešaka. Ali kada konačno dođete do ključa, faliće vam brava. Za ljubav je potrebno dvoje.

Facebook i Instagram su kao nove zemlje koje neprestano otkrivamo, šta ti je plan da osvojiš?
Puno sam osvajao u životu. Vreme je da prestanem sa osvajanjem i trčanjem za nečim što, kada ga stignem, promeni svoj oblik i nastavi da beži još brže. Ako nešto osvojim, to znači da je neko drugi pao, a živimo u zemlji u kojoj više ne smemo dozvoljavati da drugi padaju ni da se borimo jedni protiv drugih. Jako mi je drago što prvi put u životu radim posao u kome ima mesta za sve one koji ga rade dobro, pa mi je sasvim dovoljno da osvojim nova znanja i poverenje klijenata.

Gde vidiš sebe kroz nekoliko godina?
S obzirom na to da smo mi i dalje jako mala agencija u kojoj se dešavaju nepredvidive promene i da među klijentima pored restorana imamo i fakultete, klinike, kozmetiku, pekare itd., dok naši klijenti nisu samo iz Srbije, već i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Italije i Amerike, ne mogu da budem siguran gde će me put voditi. Ono što znam jeste da sam se uvek kada čitam ovakva pitanja i vidim odgovor „Žena, deca, dvorište, pas, roštilj vikendom…“ pitao: „Pa dobro, zar ništa kreativnije nisi mogao smisliti?“, ne shvatajući da ništa kreativnije ,ali ni teže, od toga i ne postoji. Mislim da sam konačno to shvatio, i da, to je jedini način na koji vidim sebe.

The post Uroš Stanišić: Ne koristiti društvene mreže je kao namigivanje devojci u mraku appeared first on 42 magazin.

Nekada su to bili renesansni stubovi, zatim kao osnovni materijal dolazi beton jednostavnih linija, a danas su to industrijski elementi i kontejneri. Metalne kutije kao takve, one namenjene transportu robe, postale su apsolutni trend kada je reč o dizajnu. I to iz više razloga, prvo zato što ove module tipskih dimenzija slažemo kao dete kockice, a zatim prelazimo na sledeći nivo, otvaramo ih stavljamo klizna vrata ili prozore od poda do plafona. Ako ih stavimo jedan na drugi, dobijamo sprat, a sečenjem poda gornjeg kontejnera dobija se otvor za stepenište. Kombinacija je pregršt, sve što vam treba je malo para i mnogo igre.

Jedan takav projekat nastao je u Tahalu, mestu za rekreaciju u Teheranu, Iran, koje je tokom proteklih godina imalo izvanredan razvojni plan, a u skladu sa njim arhitektonski biro On Office dobio je zadatak da uradi Cub Club.

„Tokom ovog projekta susretali smo se sa brojnim izazovima kao što su posebni uslovi dizajna, vizije klijenata, finansijska i vremenska ograničenja i posebni zahtevi za izgradnju koje lokacija nalaže. Za vreme izrade shvatamo da mogućnosti i ograničenja postaju glavni uticajni faktori u procesu dizajna“, kažu nam arhitekte.

Metalne kutije kao takve, one namenjene transportu robe, postale su apsolutni trend kada je reč o dizajnu

Lokacija je već bila zacrtana, a njene prednosti i mane mogu da se pretpostave s obzirom na to da je reč o planinskom predelu. Načelo im je bilo da zadrže okruženje i vegetaciju kao nastavak projekta i njegov sastavni deo u koji se uklapa. Svemu dodaju i to da se nalazi na visini i ima pogled na grad.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Da to nije jedini problem sa kojim su se susreli dizajneri, saznali su već na početku jer je  Teheran za ovu lokaciju dao dozvolu za izgradnju lakih i privremenih objekata, pa su odgovarajuće rešenje za ovaj izazov pronašli u kontejnerima za transport. Stavka lake konstrukcije je rešena, a to je ubrzalo i sam proces izgradnje.

Da bi se smanjili troškovi, da bi se prirodno i veštačko okruženje uklopili i napravio dizajn samoodrživog objekta, ovo rešenje su kao pravo prepoznali i arhitekte i klijenti.

Kontejnerska arhitektura uzela je maha kada je reč o svetskim trendovima i po dizajnu, i po ekološkim tendencijama, pa je se kao alternativa za građevinske materijale pojavljuje na spisku svih onih koji su eko-savesni.

Kada se uzeli u obzir sve uslove i jedina potencijalna rešenja, tada su dizajneri i arhitekte počeli da rade na dizajnu. Uz minimalne promene u njihovom osnovom izdanju kontejneri su kao modularna jedinica postali glavi element projekta u arhitektonskom i konstruktivnom smislu. Čitavo područje na kome se nalazi objekat je 1.200 kvadratnih metara, iako to na osnovu fotografija možda ne biste pomislili.

Rezultat je objekat koji se segmentira na tri zone, istočna koju uključuju kafić i restoran, južna je mesto za kancelarije i uslužne delatnosti celokupnog objekta, dok je zapadna zona namenjena igri i spavanju. Gornji kontejner na istočnoj strani okrenut je da omogući pogled na grad. Otvoreni i zatvoreni prostori stvaraju traženu dinamiku ovog višefunkcionalnog zajedničkog prostora.

A kako kontejneri već u startu diktiraju industrijski stil, od toga se nije bežalo, već je to bila glavna vodilja dizajna enterijera. Što se savršeno uklopilo sa okruženjem na kome se objekat nalazi. Ne bi li razigrali celu priču, ofarbali su neke od kontejnera u jarke boje i time stavili tačku na projekat koji odnedavno radi aktivno.

Dizajn: On Office
Arhitekte: Roozbeh Ghaemmaghami, Mehrad Habibi, Sahar Zargar, Zeynab Abedi, Gilava Rohipour, Shabnam Khezeli, Saba Taghizadeh, Saeed Kabiri
Fotografije: Hamidreza Khansari, Zahra Behbahani

The post Nov život kontejnera appeared first on 42 magazin.

Nakon mnogo godina provedenih u inostranstvu baveći se ugostiteljstvom, a pre svega kafom, Dario i njegova supruga Ljiljana odlučili su da svoju ideju o otvaranju kafeterije realizuju baš u Rumi. Kako Dario kaže, prva radna interesovanja bili su mu kokteli, ali je nakon godina došao i do kafe kada se dogodila ljubav na prvi pogled. „Kafa je vrlo delikatan proizvod koji traži dosta pažnje i zahteva određena pravila ponašanja“, ističe Dario.

Pre samog otvaranja Alagići nisu mnogo razmišljali o tome kako će Ruma reagovati – znali su da mogu da stanu iza svojih proizvoda. „Sam proizvod i usluga stvorili su klijentelu i zainteresovali ovaj grad za sam koncept.

Moj izbor pravljenja kafe se praktično bazira na trendu ispijanja kafe koji vlada ovde u Srbiji, a to je intenzivnija gorčina ukusa i arome. Po mom mišljenju, espreso predstavlja najidealniji način pravljenja kafe“, rekao nam je Dario.

Kafa je vrlo delikatan proizvod koji traži dosta pažnje i zahteva određena pravila ponašanja

Ideje vezane za kafu Dario je sticao godinama kroz rad sa drugim ljudima. Kako kaže, životni put ga je doveo do samog menija, međutim, dosta pića napisao je veče pre otvaranja. „Ne mogu da kažem da sam imao mnogo vremena da razmišljam jer smo naprečac otvorili Home i neki recepti napisani su praktično iz glave i modifikovani kroz rad. Trebalo nam je vremena da dođemo do najidealnijeg ukusa i nakon toga smo ostali pri tome. Trudimo se da standardizujemo kvalitet, da svaka šoljica kafe manje-više bude jednaka, da svaki put dobiješ isti ukus.“

U ovoj kafeteriji, osim standardnog menija kafe, nalaze se i kolači bez aditiva po recepturi Dariove bake. Takođe, kokteli i pića od kafe su Dariove ideje, mada je deo njih došao i od njegovih radnika. Kada je reč o radnicima, deo barista imaju sertifikate Evropske asocijacije za kafu.

U ovoj kafeteriji, pored standardnog menija kafe, nalaze se i kolači bez aditiva po recepturi Dariove bake

„Gledamo da ulažemo u naš kadar, u tom smislu da svi koji rade ovde i žele da ostanu ovde i da se bave ovim poslom budu profesionalci, da napreduju, da im se rad sa kafom svaki dan pomera unapred zato što je nebo granica kada je reč o kafi.“

Enterijer potpisuje Ljiljana, a naziv Home dоšao je spontano. „Nadzirući prvobitne radove u lokalu i boraveći ovde, stalno smo oboje izgovarali rečenicu da se osećamo kao kod kuće i tako nam je i došla ideja za ime naše kafeterije“, nadovezuje se Ljiljana.

The post Ko to u Rumi pravi najbolju kafu? appeared first on 42 magazin.

Pošto su se još na fakultetu okupili kao tim koji funkcioniše kao jedan, završili su još jedan zajednički fakultet, i to na prvom poslovnom projektu koji je trajao čitavih pet godina. I upravo taj projekat bio je ključna stvar da privuče pažnju kako kolega iz oblasti arhitekture i dizajna, tako i klijenata – a Autore pozicionirao kao tim koji beskompromisno rešava prostorne zadatke na svetskom nivou. Nagrade koje su usledile i objave svakog autorskog projekta u internacionalnim izdanjima samo potvrđuju njihov rad, a oni nisu ni svesni koliko pažnje privlače jer su već u narednom projektu kome se daju 100 odsto i uživaju u procesu njegovog nastajanja.

Kako su nastali Autori?
Autori su nastali na faksu, na četvrtoj-petoj godini, kada smo pozvani da damo predlog rešenja za projekat u Mokrinu u okviru malog konkursa koji je investitor organizovao. Okupili smo se oko ovog projekta od koga nismo očekivali previše, a ispostavilo se da je mnogo ozbiljniji nego što smo očekivali. To je bila prva prilika za ozbiljnu praksu kojom se i danas bavimo. Bili smo već uigrana ekipa na fakultetu, odranije radeći grupne studentske projekte, pa nam nije bilo teško da tu saradnju nastavimo i profesionalno.

Object C, Mokrin; Foto: Relja Ivanić

Šta je najvažnije da se poklopi da bi dizajnersko-arhitektonski tim uspešno radio?
Kao i u svakom timu – senzibiliteti. Karakteri su nam prilično različiti, ali možda je i to ključno da ovo funkcioniše.

Koliko vam je slična estetika i pristup radu, a koliko se razlikuju?
Imamo iste estetske senzibilitete, postoje neke nijanse u kojima se razlikujemo, ali suština je da nam se dopadaju iste stvari. Kod nas u timu nema nekog ko misli potpuno drugačije, prilično smo složni. Kada postoje razlike, to je konstruktivno i doprinosi pronalaženju najboljeg rešenja. Važno je i to što imamo poverenja jedni u druge.

Ono što ljudi primećuju u našim projektima, a nazivaju našim potpisom, jeste to što su projekti kompletni i razrađeni do poslednjeg detalja

Sledeće godine je deset godina postojanja Autora, kako ste zamislili jubilej?
Do ovog trenutka kad si to rekla nismo ni bili svesni da sledeće godine imamo jubilej (smeh). Tako da ćemo tek sada morati da mislimo o obeležavanju.

Ako se vratimo na tu 2008, šta se ključno promenilo u vašem radu od prvog projekta?
Promenilo se u praktičnom smislu kako se odnosimo prema praksi i koliko nam vremena treba da dođemo do rešenja. Kao početnici, nismo bili svesni šta nam je sve na raspolaganju, od tehnologije, materijala, mogućnosti izrade i šta je razumno i realno od svega toga, što je možda najvažnije. Vremenom smo sticali iskustvo kroz projekte i izvođenje i sada je to potpuno druga perspektiva. Sada počinjemo rad na projektu sa mnogo većim znanjem i dugogodišnjim iskustvom. To što smo počeli da radimo na jednom ozbiljnom projektu već tokom studija je bilo zanimljivo između ostalog i zbog toga što smo mu pristupili potpuno neiskusno, nesvesni realnih mogućnosti i ograničenja. Nismo prihvatali da nešto ne može.
Insistirali smo na svom rešenju iako je ponekad bilo nerealno, sa ove distance. Zanimljivo je da smo potpuno samouki u toj izvođačkoj praksi, što jeste teži put, ali ne i jedini ispravan.

Objekat C, Mokrin; Foto: Relja Ivanić

To je vrlo čest slučaj kod umetnika, dizajnera i arhitekata, oni znaju da rade, ali tek uče marketing, biznis i slično.
Da. Ima raznih iskustava. Retki su oni koji objedinjuju vrhunske rezultate u svojoj profesiji sa marketinškom stranom posla. To nije jednostavno i veliki je uspeh ako ste za to sposobni. Mi smo negde u okviru tog procesa i mislimo da imamo još mnogo prostora za napredak u svakom smislu.

Radili ste različite projekte, od stambenih, preko ugostiteljskih i izložbenih prostora, do nameštaja i rasvete. Koliko vam je važna dinamika u radu i kako gledate na to?
Za nas je to možda i najveća prednost ovog posla. Iako je čitav proces nastanka jednog projekta veoma zahtevan, on podrazumeva različite faze koje su sve samo ne monotone. Mi ponekad radimo i po 20 sati dnevno, a to uspevamo samo zato što nam je radni dan veoma dinamičan. To nikada nije vreme provedeno samo u studiju. Učestvujemo u svim fazama, od ugovaranja posla, projektovanja, crtanja, prezentacija, gradilišta… pa nam i ti naporni radni dani budu interesantni. Naravno, ne uvek.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Bez obzira na tu različitost, kroz svaki vaš projekat vidi se potpis Autora, da li ste to planirali ili to vidite sada sa distance kad pogledate prethodne projekte?
Često su zapažanja drugih da, kada vide projekat, znaju da su to Autori. Razmišljali smo o tome u čemu bi mogla biti prepoznatljivost naših radova, s obzirom na to da svakom projektu pristupamo na način koji definiše baš tu konkretnu situaciju i zadatak, a ne tako što prilagođavamo projekat našem potpisu. Pretpostavljamo da ono što ljudi primećuju u našim projektima, a nazivaju našim potpisom, jeste to što su projekti kompletni i razrađeni do poslednjeg detalja. Nema prioriteta, već je svim elementima posvećena jednaka pažnja, a to se u konačnom rezultatu vidi.

To što smo počeli da radimo na jednom ozbiljnom projektu već tokom studija je bilo zanimljivo između ostalog i zbog toga što smo mu pristupili potpuno neiskusno, nesvesni realnih mogućnosti i ograničenja. Nismo prihvatali da nešto ne može

Mnogo vaših radova objavljeno je u internacionalnim izdanjima kako online, tako i u printu, a domaći dizajn konačno parira onom što se stvara napolju. Razmišljate li o širenju rada u inostranstvu s obzirom na to da ste se ovde apsolutno pozicionirali?
Radili smo nekoliko inostranih projekata, tako da nam to nije nepoznanica. Ali ono što je nama bitno pri izboru projekata kojima ćemo se posvetiti nije samo lokacija ili budžet. U toku godine imamo priliku da izaberemo nekoliko projekata koji su nam inspirativni u svim svojim segmentima i da na njima radimo. Trudimo se da to ne bude veliki broj već dovoljan da možemo da im se posvetimo tako da na kraju stojimo iza svega što smo uradili.

Kako izgleda sam početak rada na projektu?
Uglavnom svaki projekat ima neki svoj proces po kome je specifičan. Nekada je to klasičan put od inspiracija, skica, razgovora, ali često je tok potpuno drugačiji. Imali smo različita iskustva gde je dobro funkcionalno rešenje prostora nametnulo dalje oblikovanje, kao i ona gde je neka specifičnost samog prostora bila početna tema od koje smo krenuli. Kakav god bio tok, bitno nam je da na kraju stojimo 100 odsto iza projekta. Imamo poverenja jedni u druge, nema mnogo sujete među nama, a s obzirom na to da smo prijatelji, ne moramo da se trudimo da pakujemo ništa kada želimo nešto da kažemo.

Klupa 1878; Foto: Vladimir Sretenović

Gotovo svaki vaš projekat potpisan je autorskim custum made segmentom baš za prostor kome je namenjen. Kako se pogađa taj momenat – poznavanjem potreba klijenata ili je to vaša vizija njihovog prostora?
Verovatno kombinacija oba. Svaki projekat je u svom kontekstu jedinstven i mi se trudimo da tu jedinstvenost naglasimo. Obično kroz neki element, materijal, komad nameštaja, rasvete, koji je poseban i custom made baš za taj konkretan prostor.

Kada ste uzbuđeni, na početku ili kraju projekta?
Kako kada, svaka faza nosi neko uzbuđenje, ali ne mora ono uvek da bude pozitivno.
Često su faze u tom procesu stresne, pogotovo izvođenje projekta, gde su uključeni mnogi faktori koji su izvan polja na koje možemo da utičemo kako bismo hteli.
Svakako su početak rada na projektu i sam završetak, tj. fotografisanje, pozitivno uzbudljivi.

Imamo sličan senzibilitet, a ono u čemu se razlikujemo konstruktivno doprinosi pronalaženju najboljeg rešenja

Da li postoji projekat koji biste želeli da uradite za vašu dušu, ali ne stižete?
To se uglavnom odnosi na projekte nameštaja i rasvete, koje smo već uradili, a hteli bismo da ih razvijemo dalje od nivoa prototipa. Oni zahtevaju razradu svakog komada sve do najsitnijih detalja, za koje mi trenutno nemamo vremena jer vrlo brzo krenemo u sledeći projekat. Eto, to je nešto što nam je cilj – da nađemo više vremena da klasifikujemo sve što smo radili do sada i da se posvetimo svakom komadu. 

Kada se osvrnete na ovih devet godina postojanja, koji projekat u potpunosti odslikava vaš rad?
Mokrin. On jeste najveći, ali i najsveobuhvatniji. Mi smo prošli najrazličitije faze kroz taj projekat. To nam je bukvalno bila škola, trajala je pet godina, kao još jedan fakultet, i to iskustvo nije bilo vezano samo za projektovanje. U tom procesu smo učili sve one veštine koje se ne uče iz knjiga – kako se razgovara sa investitorom, majstorima, kako se organizuje dan na gradilištu…

GIR Showroom; Foto: Relja Ivanić

Tri stvari koje karakterišu vaš dizajn.
Briga o detalju je sigurno jedna od stvari koje karakterišu naš dizajn. Dalje se to primenjuje na sve – od pristupa radu i samog procesa rada do završne izrade. Takođe, uvek razmišljamo o atmosferi i o tome kako bismo mi voleli da se osećamo u prostoru koji projektujemo.

Sa kim ili sa čim se prepoznajete kada je o dizajnu reč?
Sve nas oduševljava moderna arhitektura, tačnije jugoslovenska arhitektura 60-ih, 70-ih godina prošlog veka. U svakom smislu – arhitektura, enterijer i produkt dizajna. Ta arhitektura ima trajnu vrednost, ona je beskompromisno jasna i čista i nama inspirativna 50 godina kasnije. I jako volimo Sava centar.

 Kako vidite Autore za deset godina?
Vidimo se u istom sastavu i na istom mestu. Mi nemamo ambicije da postanemo veliki biro, naprotiv, odgovara nam ovakva podela. Zadovoljni smo našim projektima, klijentima, poslom i kako izgledaju naši radni dani. Ali mogli bismo da poradimo na tome da sve bude organizovanije nego sada.

The post AUTORI: Naš arhitektonski potpis je kompletan projekat appeared first on 42 magazin.